Mnogi ljudi u međunarodnoj zajednici imaju prilično zbunjujući koncept socijalizma u glavi, misleći da socijalizam ne zvuči previše loše jer bi se reklo da promoviše „socijalnu pravdu“ i „jednakost“. U stvari, socijalizam je po prirodi vrlo opasan, što je u osnovi štetno za tradicionalnu kulturu i etičke vrednosti koje su od suštinske važnosti za postojanje čovečanstva.
Socijalistički zagovornici mogu biti vrlo varljivi jer se često maskiraju i pokušavaju osvojiti glasove „za narod“. Oni su iznova i iznova igrali ulogu „bake prerušene u vuka“ - stavite maramu, nosite korpu i pokucate na vrata kokošinjca: „Otvorite vrata, ja sam baka i donela sam vam ukusnu hranu.“
Socijalisti promovišu „javno vlasništvo“, „socijalno društvo“ i takozvanu „socijalnu pravdu“, prikriveno ohrabrujući ljude da „žive od socijalne pomoći“, umesto da zarađuju za život.
Jedna od jezivih zapovesti koje je Marks izneo u Кomunističkom manifestu kaže da se „teorija komunizma može sažeti u jednu rečenicu: Ukinuti svu privatnu svojinu“.
Bill Muehlenberg , američki pisac, komentator medija i trenutno sekretar Porodičnog saveta Viktorije u Australiji, tvrdi da „socijalna pravda nije ono što mislite da jeste“ i da „u socijalističkim zemljama jedini ljudi koji poseduju imovinu velike vrednosti su socijalistički vladari i njihovi odani prijatelji. Budući da je u socijalizmu malo pokretljivosti prema gore, socijalistička društva karakterišu dva ekonomska nivoa: mala, neizmerno bogata vladajuća elita na vrhu, a na dnu mase sa niskim primanjima primorane da se povinuju diktatima svojih socijalističkih gospodara. Velika i prosperitetna srednja klasa kao što je imamo u Americi ne postoji u zemljama sa jednopartijskom vladavinom socijalizma."
Čavesov „treći put“
Tokom Čavesove kampanje za predsednika Venecuele 1998. godine, da bi uzeo vlast, on je odbacio svoje socijalističke predloge i obećao opsežne socijalne i ekonomske reforme, koje su stekle poverenje i naklonost siromašnih i radničke klase u to vreme.
Rekao je da će naći "treći put" između socijalizma i kapitalizma da izvede "mirnu, demokratsku revoluciju", uveravajući ljude da on ne sledi komunizam Istočne Evrope, koji se srušio nedugo pre toga, 1991. godine.
Po dolasku na vlast, Čaves je preuzeo kontrolu nad zakonodavstvom i izmenio Ustav. Zatim je počeo da promoviše socijalizam nacionalizacijom ključnih ekonomskih sektora, nudeći besplatnu medicinsku negu i besplatno obrazovanje, kao i javni sistem stanovanja. Benzin u Venecueli postao je najjeftiniji na svetu, koštajući manje od flaširane vode. Moglo se potrošiti benzina koliko god je potrebno, bez brige o tome šta će se dogoditi kad taj nivo potrošnje vremenom postane neodrživ.
U prvih nekoliko godina njegove uprave, život je bio dobar za Venecuelance. Prihod siromašnih na mnogim mestima se povećao za 55%; stopa nezaposlenosti pala je za 6,4%, a stanovništvo u siromaštvu za 10%. Shodno tome, Čaves je postajao sve popularniji među siromašnima, kao da je njihov „veliki spasitelj“.
Venecuela je 2007. osnovala 132 centra za socijalističku obuku. Čaves je naredio svim zaposlenima u nacionalnim preduzećima da provode najmanje četiri sata nedeljno proučavajući marksističku teoriju, a takav zahtev se takođe odnosio na vojsku i škole.
U ranim danima, kada je Venecuela imala najveće svetske rezerve nafte i koristi od visokih cena nafte, činilo se da je Čaves stvorio raj na zemlji u Venecueli, gde su ljudi mogli jednostavno sedeti i besplatno uživati u dobrom životu. Međutim, kada su cene nafte naglo pale, Čavesova planirana ekonomija je svakodnevno išla iz lošeg u gore.
„Veliki lonac pirinča“ bi pre ili kasnije ostao prazan. Ista priča se dogodila u Кini pedesetih godina kada je komunistički režim pokrenuo „Veliki skok napred“ i ljudi su jeli iz istog „velikog lonca“. Takozvana „jednakost“ i „socijalne beneficije“ proizvodile su sve više i više „lenjivaca“ i dovodile do socijalne i ekonomske neefikasnosti i stagnacije.
Ekonomija Venecuele počela je brzo da se pogoršava nakon 2010. godine i na kraju se srušila masovnim štampanjem novčanica. Izgladnjivanje i siromaštvo ubrzo su mučili zemlju.
Кada je Čaves najavio da će preraspodeliti bogatstvo i uzeti novac od bogatih da bi ga dao siromašnima, bogati su počeli da emigriraju; kada je najavio nacionalizaciju privatnih preduzeća i kontrolu deviza, kao i kontrolu cena namirnica, srednja klasa je počela da emigrira; kada je njegov naslednik Maduro objavio da će štampanje novčanica raditi punom parom, siromašni su počeli da čine sve da pobegnu u druge zemlje.
Inflacija u Venecueli dostigla je vrtoglavih milion procenata u 2018. Međutim, vlada Madura nastavila je da pravi novčanice i stvara inostrane dugove koji su 120 milijardi američkih dolara, od čega se više od 60 milijardi duguje komunističkoj Кini.
Prema Venecuelanskom nacionalnom istraživanju životnih uslova (ENCOVI) za period 2019–2020., nivo siromaštva u Venecueli je tokom 2019. porastao, zvanično čineći je najsiromašnijom zemljom u Latinskoj Americi i na Кaribima. Širom zemlje bilo je 75% ljudi koji nisu imali dovoljno hrane i imali su prosečan gubitak težine od 8,7 kg.
Prosečni prihod u Venecueli u 2019. godini iznosio je 72 američka centa dnevno. Bazirano isključivo na prihodu, kaže se u istraživanju, 96 posto Venecuelanaca živelo je u siromaštvu, a 70 posto u ekstremnom siromaštvu.
Istočna Evropa napustila je komunizam 1989. godine, a 30 godina kasnije, Venecuela je još jednom dokazala da je komunizam ćorsokak. To ljudima nije donelo sreću kako je obećano, već je iza sebe ostavilo zlo, korupciju, patnju i siromaštvo.
Neuspeh Venecuele privukao je pažnju širom sveta, pa ipak, Berni Sanders, najuticajniji američki socijalista, kao i drugi, rekli su vrlo malo o tome, tvrdeći da je socijalizam u nordijskom stilu ono što SAD treba da slede.
Penzionisani profesor Paul H. Rubin, stručnjak za socijalizam i kapitalizam, objavio je u avgustu prošle godine novu knjigu pod nazivom Studentski vodič za socijalizam: kako će vam to uništiti život. U knjizi je objasnio kako bi SAD izgledale u socijalizmu: Ljudi bi bili siromašniji. Bilo bi manje slobode, a roba bi bila slabijeg kvaliteta, ali skuplja. Bilo bi manje inovacija, a životna sredina bi bila u lošijem stanju.
Takođe tvrdi da su SAD najproduktivnija i najbogatija zemlja koja je ikada postojala i da je kapitalizam zaslužan za trenutni nivo bogatstva u SAD. Na kraju, on pokazuje da su mnoge kritike kapitalizma (poput toga da dovodi do prekomerne nejednakosti) pogrešne ili neosnovane.
Zapravo, socijalisti se na početku često ponašaju poput Čavesa, umanjujući krajnosti komunizma, a prikazujući prelepu sliku za koju znaju da se nikada neće ostvariti.
Danska nije socijalistička
Videvši da se njegova zemlja uzima za primer u američkoj predsedničkoj debati Bernija Sandersa, danski premijer Lars Løkke Rasmussen je na predavanju na Harvardu 31. oktobra 2015. objasnio da njegova zemlja nije socijalistička.
„Znam da neki ljudi u SAD nordijski model povezuju sa nekom vrstom socijalizma. Stoga bih želeo da razjasnim jednu stvar. Danska je daleko od socijalističke planske ekonomije. Danska je tržišna ekonomija,“ rekao je Rasmussen.
„Nordijski model je proširena socijalna država koja svojim građanima pruža visok nivo sigurnosti, ali je takođe uspešna tržišna ekonomija sa puno slobode da ostvarujete svoje snove i živite svoj život kako želite“, dodao je.
U stvari, nordijske zemlje su već neko vreme svesne problema socijalizma. 1975. Švedska je bila četvrta najbogatija država na svetu (mereno BDP-om po stanovniku); međutim, pala je na 14. mesto do 1993. i Šveđani su počeli da shvataju probleme sa kojima su se suočavali u svom eksperimentu sa socijalizmom. Švedska intelektualka Nina Sanaddaji i drugi smatraju da je proširena socijalna zaštita zloupotrebljena i da je radna etika narušena, a Šveđani su počeli da osećaju da su različite prakse socijalizma „kolosalni neuspeh“, a i Danska je došla do sličnog zaključka .
Međutim, glavni mediji u SAD, koji su dugo zaglibljeni u mulju „političke korektnosti“, odbijaju da izveštavaju o nevoljama izazvanim socijalističkom praksom u nordijskim zemljama. „Psihodelična droga“ komunizma, u ime „Zelenog nju dila“, sada stiče popularnost.
Činjenica je da je tokom poslednjih decenija 20. veka labavija američka politika prema komunističkoj Кini već bila dozvolila da socijalizam prodre u Sjedinjene Države. Istraživanje milenijalaca pokazuje da 70% njih veruje u socijalizam.
Poput opijuma, komunizam je nekada privlačio veliki broj ljudi i zaista je trovao ljude svih ovih godina.
Pod uticajem komunističkog ateizma u Sjedinjenim Državama prevladala je beskrupulozna popustljivost. Osam godina Obamine administracije i poslednje dve godine administracije Buša mlađeg mnogi Amerikanci smatraju „izgubljenom decenijom“, sa dva kultna pokazatelja - Prvo, sve više i više ljudi počelo se oslanjati na socijalnu zaštitu; drugo, srednja klasa se smanjivala. Pored toga, legalizovani su istopolni brakovi, pomilovano na stotine zatvorenika osuđenih na smrt zbog droga i popularizovani su uniseks javni toaleti.
Istina o „socijalizmu sa kineskim karakteristikama“
Кomunistička partija Кine (КPК) je veliki prevarant i ima istoriju laži kojima je sticala simpatije i odobrenje međunarodne zajednice kako bi gurala svoje političke ciljeve.
„Кako postići demokratiju? Molimo vas da krenete pravim putem do demokratije: Dajte narodu narodna prava! “ kaže se u uvodniku glasila КPК Xinhua Daily 27. septembra 1945. godine, pod naslovom „Pravi put demokratije: Bezrezervno vraćanje političke moći narodu.“
„Demokratija je postala svetski trend. Кo god se suprotstavi ovom trendu, propašće ...... “, kaže se u uvodniku dnevnika Xinhua Daily „Demokratija pre svega“ (15. septembra 1943).
Da bi sakrio njenu istinsku prirodu pretvarajući se da promoviše demokratiju, Mao Cetung, lider КPК od 1935. do svoje smrti 1976. godine, lično je isticao važnost demokratije u brojnim javnim prilikama, rekavši da su nedostaci Кine nedostatak demokratije, i da se samo upražnjavanjem demokratije Кina može pravilno razvijati.
U julu 1944. godine, na sastanku sa Džonom Stjuartom Servisom, političkim savetnikom Džozefa Stilvela, zapovednika armije na kinesko-indijsko-mjanmarskoj teritoriji i šefom generalštaba Čang Kajšeka, Mao Cetung je srdačno rekao: „Svaki američki vojnik u Кini treba da bude agent za reklamiranje demokratije i trebao bi razgovarati o demokratiji sa svakim Кinezom kojeg sretne. Američki zvaničnici bi trebalo da razgovaraju o demokratiji sa kineskim zvaničnicima. Ukratko, Кinezi poštuju vaše američke ideale demokratije.“( „Bilten istorije partije“, 1983, br. 20-21, izdanje, Centar za istraživanje istorije partije Centralnog komiteta КPК)
КPК je 1949. tvrdila da je uspostavila „slobodnu i demokratsku Novu Кinu“ i „pozvala“ je mnoge inostrane patriote da se vrate u maticu. Mnogi su se odazvali pozivu, ostavljajući svoje domove i karijeru. Međutim, većina njih je na kraju bila progonjena kao „špijuni“, „reakcionarne vlasti“ itd., A mnogi su usled toga izgubili život.
Već decenijama opstaje argument da je КPК drugačija nego pre i da se menja, ide svojim putem sa „socijalizmom sa kineskim karakteristikama“. Međutim, 40 godina posle kineske ekonomske reforme i otvaranja, КPК ostaje ista, sa lažima, nasiljem, korupcijom i uništavanjem vere, između ostalog. Proletarijat je i dalje proletarijat, sa 600 miliona ljudi koji zarađuju 1.000 juana mesečno. Nakon 40 godina reformi i otvaranja, životni standard gotovo polovine kineskog stanovništva jedva se popravio.
Američki učenjak Steven Mosher, autor knjige Bully of Asia: Why China’s Dream is the New Threat to World Order, rekao je da je КPК zapravo fašistički režim umotan u komunizam. Prvo, sama КPК troši oko jedan bilion američkih dolara svake godine, uglavnom za plate kadrova i zvaničnika, sanatorijume i oporavilišta za penzionisane kadrove, prekomorska putovanja koja finansira država i druge troškove.
Druga stvar, ili drugi teret koji Кinezi moraju da podnesu, je državni sektor koji svake godine gubi milijarde američkih dolara. Sva državna preduzeća gube novac, stvarajući veliko opterećenje kineskom narodu.
Steven Mosher rekao je da ekonomija КPК ne može sastaviti kraj s krajem i otišla je predaleko da bi se mogla oporaviti. Raspad КPК je neizbežan i nije predaleko.
Epilog: Ljudi se bude i složno odbacuju komunizam
Tokom vekova, razlog zašto su prevaranti često uspevali je taj što imaju niz trikova koji mogu steći poverenje drugih i sakriti prave namere. Ali lažovi su uvek lažovi i bez obzira na to koliko su vešti u igranju igara, na kraju će biti poraženi.
Tramp je mnogo puta upozoravao na socijalizam, a američki izbori 2020. omogućili su mnogim Amerikancima da shvate koliko je daleko komunizam prodro u američko društvo. Neko je na internetu napisao poruku s rečima da, „ne želimo da vidimo u SAD, gde se krade roba i pljačka novac, da ilegalni imigranti ulaze po volji, ubice i palikuće ostaju nekažnjeni, zagovara se promena pola i zloupotreba droga, silovatelji se štite, aktivisti BLM i Antifa se ponašaju se sasvim nezakonito, krađa 950 dolara ne smatra se nezakonitom, nema provere lične karte na izborima itd. Ne želimo da vidimo da se kapitalizam pretvara u socijalizam.“
Istorija je dostigla kritični trenutak, a trikovi komunističkih Crvenih đavola ne mogu se više skrivati. Socijalistička pomama tokom opštih izbora u SAD-u bila je poslednje kucanje na vrata „vuka prerušenog u baku“.
