Ja sam mladi praktikant Falun Dafe. Poslednjih godina sam se susreo sa mnogim izazovnim situacijama. Zbog njih sam se osećao beznadežno, kao da ne postoji način da se krene napred. Međutim, otkrio sam da dokle god sledim Učiteljeve zahteve i napravim samo jedan korak napred, pojavio bi se novi put, iako su se tokom ovog procesa i dalje javljale sumnje i strahovi.
Naizgled beznadežno
Pre nekoliko godina su me uhapsili i pritvorili zbog praktikovanja Dafe, a dom su mi pretresli. Pušten sam uz kauciju jer pritvorski centar nije hteo da me primi. Po povratku kući, upao sam u stanje dubokog straha, jer puštanje uz kauciju ne znači kraj slučaja. Policija je mogla da nastavi sa mojim slučajem, što je na kraju moglo dovesti do sudskog pretresa.
Bilo mi je teško da se smirim. Uprkos marljivijem učenju Fa, osećao sam da mi nešto blokira um. Mučio sam se da upijem ono što sam upravo pročitao, a čim bih zatvorio knjigu, nisam mogao ni da se setim sadržaja. Štaviše, telo mi je bilo nepodnošljivo hladno, kao da sam danonoćno bio u zamrzivaču. Činilo se da me je nevidljivi bol potpuno obavio.
Nisam znao kako da napravim proboj. Oklevao sam da preduzmem pravne mere protiv progona sa kojim sam se suočio, i plašio sam se da bih životom van kuće postao tražena osoba. Na kraju sam izabrao da napustim dom i da se krijem kada me je policija pozvala na ispitivanje.
Uz pomoć drugih praktikanata, ubrzo sam se smestio. Posvetio sam mnogo vremena učenju Fa i slanju ispravnih misli, ali sam se i dalje osećao beznadežno. Sve težnje koje sam imao u običnom društvu nestale su preko noći. Koliko god da sam učio Fa ili slao ispravne misli, nisam uspevao da umirim um. Bio sam nesiguran šta bi trebalo sledeće da uradim.
Jednog dana sam učio „Šta je učenik Dafe“ iz Sabranih učenja širom sveta, tom XI. Učitelj je rekao:
“Što beznadnije stvari izgledale, moguće je da će se nada pojaviti baš pred vašim očima.” („Šta je učenik Dafe“, Sabrana učenja širom sveta, tom XI)
Suze su mi potekle. Osećao sam da je Učitelj u tom trenutku sa mnom i da razume moje misli.
Iako je bilo teško smiriti um, i dalje sam ceo dan provodio učeći Fa i šaljući ispravne misli. Gledajući unazad, bilo je to neverovatno iskustvo. Iako sam se mučio da se koncentrišem dok sam učio Fa tokom dana i telo mi se osećalo užasno, noću, kada bih zaspao, principi Fa su se razotkrivali u mojim snovima i sanjao sam da se uzdižem.
Na moje iznenađenje, shvatio sam da mi je po buđenju teško da razumem principe Fa koje sam video u snu. Međutim, živo sam se sećao osećaja unutrašnje sreće i uzbuđenja koje sam doživeo. Ubrzo nakon toga, supstance koje su me sprečavale da se asimilujem sa Fa ili da se smirim su nestale. Intenzivan bol koji sam osećao dok sam sedeo u lotos položaju tokom meditacije takođe je nestao. Moje stanje uma je počelo da se širi, a osećaj beznađa me je napustio. To mi je pomoglo da shvatim da je ono što je izgledalo kao situacija bez izlaza bila samo iluzija.
Korišćenje zakona protiv progona
Vratio sam se kući godinu dana kasnije, misleći da, pošto me nije bilo godinu dana, policija je možda zatvorila moj slučaj i da me više neće tražiti. Međutim, moje ime je bilo na onlajn poternici, što me je zbunilo. Tokom učenja Fa, doživeo sam nekoliko trenutaka prosvetljenja, shvativši da je vreme da se vratim kući. Pa zašto sam još uvek na poternici? Nisam to mogao da razumem i počeo sam da se osećam potišteno. Pošto je policija stalno dolazila u moju kuću da me uznemirava, ponovo sam se suočio sa istom dilemom kao godinu dana ranije. Da li da ponovo napustim dom, ili da ostanem i preduzmem mere da se suprotstavim progonu?
Nakon pažljivog razmatranja, moja porodica i ja smo odlučili da se suočim sa problemom, a ne da ga izbegavam. Podneli smo žalbu protiv policajaca umešanih u moj slučaj zbog nezakonitog postupanja. Zahtevali smo da obustave moj slučaj i skinu moje ime sa poternice.
Imao sam brojne brige i strahove pre slanja žalbe, kao da su neke zlonamerne sile iz drugih dimenzija predvidele moju odluku. Noć pre nego što sam je poslao poštom, policija je ponovo došla u moju kuću da me uznemirava. Ova situacija je donela ogroman pritisak i meni i mojoj porodici, ispunivši mi um mislima punim straha. Da li da nastavim? Da li je ovaj put ispravan za nas? Može li moja porodica da podnese pritisak koji bi mogao nastati usled obraćanja višim vlastima u budućnosti? Ova pitanja su mi se te noći neprestano vrtela po glavi.
Kasnije su mi kroz glavu prošle ove reči: „Ne pokušavaj to da osetiš!“ Shvatio sam da ne treba da budem pod uticajem straha koji mi je nametnut, ma koliko jak bio. Umesto toga, trebalo bi da radim ono što smatram ispravnim. Uz podršku porodice, nastavio sam i poslao žalbu poštom.
Pošto nismo dobili odgovor na žalbu nakon isteka roka, moja porodica je kontaktirala različita odeljenja kako bi ispratila slučaj. Za to vreme, lokalna policijska uprava je ponovo slala policajce da nas uznemiravaju. Moja porodica je tada donela sva dokumenta da se lično sastane sa njima, kako bismo razjasnili činjenice i razotkrili nezakonito ponašanje tih policajaca. Policija je objasnila mojoj porodici da oni samo slede naređenja odozgo.
Nakon ovog iskustva, moj strah se znatno smanjio. Podneli smo dodatne žalbe kancelariji za žalbe i odeljenjima za upravne sporove protiv policije, zbog pretresa moje kuće bez naloga za pretres, nezakonitog oduzimanja moje lične imovine, i zbog pretnji, zastrašivanja i uznemiravanja koje smo moja porodica i ja doživeli i kod kuće i preko telefona.
Kada su policajci ponovo došli da nas uznemiravaju, zahtevali smo da pokažu svoje legitimacije. Čim su to čuli, okrenuli su se i otišli. Više se nisu vraćali.
Nastavili smo da koristimo pravne kanale da se odupremo progonu skoro godinu dana. Iako nismo postigli cilj da moj slučaj bude obustavljen, mnoge moje vezanosti su oslabile. Postao sam svestan da se takozvani progon, u suštini, već raspao. Sada koristimo ovu priliku da se suprotstavimo progonu i objasnimo istinu onima u organima za sprovođenje zakona i pravosudnom sistemu. Kada shvate da krše zakon i da bi mogli biti pozvani na odgovornost za progon, više ne koriste izgovor da „slede naređenja“ da bi učestvovali u progonu.
Štampanje Dafa materijala kod kuće
Zbog progona, ostao sam kod kuće više od godinu dana da bih učio Fa i nisam učestvovao ni u kakvim aktivnostima spasavanja ljudi. Kada sam viđao druge praktikante kako izlaze da razgovaraju sa ljudima o Dafi i dele informativne materijale, osećao sam duboku zavist. Tada sam shvatio koliko je dragoceno bilo opušteno okruženje za kultivaciju pre progona, i koliko je dragocena prilika koju sada imamo da spasavamo ljude. Shvatio sam da treba da istupim i uradim ono što bi trebalo.
Primetio sam da u mom kraju već dugi niz godina niko nije masovno delio materijale, a bilo je vrlo malo mesta za proizvodnju materijala za objašnjavanje istine. Neki praktikanti su želeli da dele materijale, ali nisu znali kako da dođu do njih. To me je navelo da razmislim o kreiranju mesta za proizvodnju materijala, ali i dalje sam imao brige. Moj slučaj još nije bio odbačen, pa sam se pitao da li je racionalno da to sada radim. A zbog progona, moja oprema je ili bila oduzeta ili izgubljena. Nisam bio siguran kako i gde da kupim novu opremu za štampanje materijala.
Osećao sam se kao Šakjamunijev učenik koji ga je stalno pitao da li je prikladno očistiti kadu, jer sam u srcu neprestano pitao Učitelja da li je ono što radim ispravno.
Kroz učenje Fa, shvatio sam da to treba da uradim, ali nisam bio siguran kako da nabavim opremu i materijale za štampanje. Pored toga, da li bi me članovi porodice podržali? Na moje iznenađenje, neki praktikanti su istupili i pomogli mi da nabavim sve što mi je potrebno za štampanje materijala, a i moja porodica je izrazila svoju podršku. Neverovatno, trebalo je samo nedelju dana od početne ideje da se postavi mesto za proizvodnju materijala do njegovog potpunog puštanja u rad.
Jedan praktikant se dogovorio da popodne donese neke materijale. Međutim, tog jutra su službenici iz mesne zajednice došli da me uznemiravaju. Rekli su da ako želim da praktikujem Dafu, bilo bi bolje da to radim kod kuće, a ne da izlazim i delim materijale. Bilo je nemoguće da mesna zajednica zna šta se spremamo da uradimo. Iz bezbednosnih razloga, samo praktikant koji je dostavio opremu znao je detalje, a uvek smo pazili na bezbednost telefona. Bio sam pomalo zabrinut zbog situacije.
Pitao sam člana porodice, koji je takođe praktikant, da li treba da sačekamo neko vreme i za sada vratimo opremu, ili da odložimo i razmislimo o tome kasnije. Član moje porodice je čvrsto rekao da, pošto smo već kupili opremu, nećemo je vraćati. Shvatio sam da moram da eliminišem svaku smetnju iz drugih dimenzija i samo uradim ono što sam želeo. Kasnije sam shvatio da je to bilo zlo iz drugih dimenzija koje je osetilo moj strah i pokušalo da me zaustavi stvaranjem iluzija.
Štampač je počeo da radi glatko, ali je osećaj straha u to vreme i dalje postojao. Nisam se usuđivao da ostavim odštampane materijale kod kuće i brzo sam sakrivao štampač nakon svake upotrebe. Postepeno, ta supstanca straha je postajala sve manja i manja. Iako sam i dalje sklanjao opremu nakon upotrebe iz bezbednosnih razloga, moj način razmišljanja se značajno promenio. Mesto za proizvodnju materijala je radilo bez problema, i niko više nije dolazio da nas uznemirava.
Poučen prošlim iskustvima progona, shvatio sam da ne smem da popuštam u učenju Fa ili u slanju ispravnih misli dok sam angažovan u Dafa radu. Pored toga, važno je da održavam ispravne misli dok delim materijale i da budem oprezan oko nadzornih kamera kako bismo efikasnije obavljali svoj posao.
Prevazilaženje beznađa i dosade
Nekoliko godina, većinu vremena sam provodio u jednoj sobi. Ponekad nedeljama ne bih progovorio ni reč. Sećam se da sam, kada je progon tek počeo, ostao u zatvorenom i nisam mogao da izađem napolje. Nivo patnje koji sam doživeo u to vreme bio je neopisiv. Kad god bih imao vremena, više puta bih recitovao Džuan Falun, i postepeno sam se navikao na to stanje.
Provodio sam vreme pored štampača, gde sam se fokusirao na štampanje, povezivanje i pakovanje materijala, ponavljajući istu stvar iz dana u dan. Jednog dana, međutim, odjednom sam izgubio interesovanje za sve. Otkrio sam da mi nedostaje motivacija za bilo šta. Znao sam da nešto nije u redu sa mojom kultivacijom. Jednostavno nisam želeo ništa da radim i nisam mogao da ustanem iz kreveta da radim vežbe. Nakon što sam se osećao potišteno dan ili dva, sabrao sam se i nastavio. Ovakvo stanje se nastavljalo s prekidima.
Učitelj je rekao:
“Što beznadnije stvari izgledale, moguće je da će se nada pojaviti baš pred vašim očima. Posebno u onim trenucima kad vam je toliko dosadno, možda zapravo uspostavljate svoju moćnu vrlinu.” („Šta je učenik Dafe“, Sabrana učenja širom sveta, tom XI)
U prošlosti je moja pažnja bila usmerena na prvi deo rečenice. Međutim, nedavno sam primetio ono „osećanje dosade“ koje je Učitelj spomenuo. Više se ne osećam beznadežno i čini se da sam otpustio stvari koje sam izgubio zbog progona. Sada moram da razmišljam o tome kako da prevaziđem „osećaj dosade“ i kako da održim isto stanje marljivosti u kultivaciji koje sam imao na početku kako bih ispunio Učiteljeve zahteve. To su izazovi kojima se moram pozabaviti i koje moram savladati.
Razmišljajući o svom putu kultivacije u proteklih nekoliko godina, ono što najviše osećam jeste da je put kultivatora uredio Učitelj. Bez obzira na to koliko su stvari u tom trenutku izgledale bolno ili beznadežno, sve je to bila samo iluzija.
Hvala vam, Učitelju! Hvala vam, kolege praktikanti
