Želela bih da podelim svoja razumevanja iz dve nevolje koje sam iskusila.
Moja kuća je bila predviđena za rušenje, ali nisam mogla da se vratim kući jer sam bila raseljena zbog progona. Moja ćerka je morala sve da rešava. Pošto je to bio javni smeštaj, nije bilo nadoknade. Morali smo ili da iznajmimo stan i preselimo sve svoje stvari, ili da sve bude uništeno sa kućom.
Pošto smo obe radile van grada, nismo imale izbora nego da sve to prepustimo. Dugo nakon toga, kad god bih pomislila na naše stvari, osećala sam se slomljenog srca – nisam mogla da to otpustim. Kuća u kojoj smo živele više od 20 godina je nestala. Osećala sam se kao skitnica koja se seli i radi sitne poslove. Bila sam ogorčena i iscrpljena.
Da bih se oslobodila ovih misli, čitala sam Fa i povratila svoje ispravne misli: „Ovo nije moj pravi dom – samo privremeno boravim u ljudskom društvu. Nisam ovde da živim običan život. Iako nemam nikakvu imovinu niti stalno mesto za život, gde god da sam, to je moj dom. Osim toga, moj pravi dom je na Nebu. Došla sam ovde da se dobro kultivišem, pomognem Učitelju u Fa-ispravljanju, spašavam živa bića i ispunim svoje zavete.“ Kad sam se podsetila na ovo, tuga u mom srcu je nestala.
Kad god bi mi misli postale nemirne, shvatila sam da je to zato što nisam išla ispravnim putem kultivacije – moje misli su pale na običan ljudski nivo. Učiteljeva učenja su probila moje ljudske vezanosti. Kad sam analizirala situaciju, većina stvari u mojoj kući i sama kuća nisu čak stečene na pošten način – stečene su preko ličnih veza i dogovora „ispod žita“, što se nije slagalo sa principima Falun Dafe o Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. Kao kultivator, kako bih mogla da se držim tih stvari? U stvari, rešiti ih se je verovatno bila dobra stvar.
Na površini, nemam ništa na ovom svetu. Ali u stvari, ništa mi ne nedostaje – Dafa mi je dala sve. Kada sam promenila svoje razmišljanje, shvatila sam da imam sve i da sam najsrećnija osoba. Na primer, obični ljudi moraju da troše novac da bi živeli i iznajmljivali stanove. Ja živim u stanu baš kao i oni, ali ne moram da plaćam kiriju ni hranu – u stvari, imam primanja jer radim kao kućna pomoćnica. Moj način razmišljanja je: svuda je moj dom. Ako sve i svakoga tretiram sa kultivatorskim mentalitetom, onda je gde god da sam, moj dom. Samo promenom našeg načina razmišljanja možemo izaći iz ovog ljudskog stanja, a to je istinska sreća.
Brinem se o 92-godišnjoj ženi koja živi sama i u određenoj meri može da se brine o sebi. Interakcija sa njom je zaista test mog šinsinga. Iz Fa (učenja) razumem da se konflikti dešavaju da bi nam pomogli da se poboljšamo, i da treba bezuslovno da gledam unutra i da se prema njoj ponašam ljubazno. Ali kada je došlo do toga da to stvarno uradim, mučila sam se. Na primer, kad god bi viknula: „Zatvori vrata, moram u toalet“, moja ogorčenost bi odmah buknula – „Opet? Ovome nema kraja!“ Što sam više ogorčenosti osećala, to je ona češće morala u kupatilo.
Svaki put kad bi ona išla, morala sam da je očistim, podignem joj pantalone i uklonim izmet – miris je bio grozan. Kada sam bila ogorčena, pokazivala bih to: duboko bih udahnula, brzo zgrabila kofu, okrenula lice, naborala čelo, požurila u toalet da je ispraznim i žurno izašla na svež vazduh, kašljući i gušeći se sve vreme. Jedva sam to tolerisala.
Rekla sam drugoj praktikantkinji da ne želim da nastavim. Rekla je da nisam ljubazna i da treba da se prema starici ophodim sa saosećanjem – da je to okruženje uređeno za moje poboljšanje. Rekla je: „Kada si počela posao, žena je još uvek mogla da se brine o sebi. Sada kada ne može, ti želiš da odeš. Čak ni obična osoba to ne bi uradila – a kamoli kultivator. Nije li ovo savršena prilika da eliminišeš svoje vezanosti?“
U početku nisam mogla to da prihvatim – osećala sam se sputana. Ali onda sam pomislila kako je Učitelj pomogao da mi pročisti okruženje i da me pazi. Nisam smela da izneverim Učitelja. Trebalo je da cenim ovo okruženje, da se suočim sa problemima umesto da ih izbegavam i da poboljšam svoj šinšing. Odlučila sam da ostanem.
Starija gospođa je koristila toalet kada sam iznenada čula glasan „tup udarac“ iz njene sobe. Otvorila sam vrata i videla je kako leži na podu, a „noćna posuda“ je bila prevrnuta. Fekalije su bile izprskane po zidovima, vratima, ormaru, krevetu i njenom telu. Smrad je bio užasan.
U tom trenutku, osećala sam kao da će mi pore pući, i bila sam na ivici suza. Um mi je bio ispunjen panikom: „Ovo je tako grozno! Ne znam ni odakle da počnem!“ Tada sam pogledala beznadežno lice gospođe – drhtala je i izgledala je tako jadno. Brzo sam je upitala: „Gospođo, da li ste povređeni?“ Odgovorila je: „Dobro sam.“ Upravo tada, misao mi je proletela kroz um: „Fekalije su takođe neka vrsta materije!“ Da, treba da se odnosim prema svim životima sa ljubaznošću.
U tom trenutku, desilo se čudo – nisam mogla da osetim smrad. Okupala sam gospođu, promenila joj posteljinu i sve očistila sa lakoćom.
Drugi put je uzviknula: „Nisi srećna kad mi čistiš izmet!“ Njene reči su me pokrenule. Brzo sam uzela Džuan Falun i otvorila ga na odlomku gde Učitelj kaže:
,,Znate, kad čovek dostigne nivo Arhata, njega više ništa ne dotiče. Njega više ne zanimaju stvari običnih ljudi, on je uvek u dobrom raspoloženju, nasmejan. Koliki god gubitak da pretrpi, on i dalje ostaje nasmejan, dobro raspoložen i bezbrižan. Ako to zaista možeš, znači da si već dostigao početni nivo Istinskog dostignuća i status pod nazivom Arhat. (,,Predavanje 9", Džuan Falun)
Učiteljeve reči su me prenerazile – moram se suočiti sa svime veselo, čak i sa čišćenjem izmeta. Od tog trenutka, više nisam bila dirnuta kad sam brinula o njoj. Ponekad sam se i dalje mučila, ali čim bih se setila Učiteljevog učenja, odmah bih se osećala veselo.
Ja sam osoba koja voli čistoću, ali sada mogu veselo da čistim tuđi izmet. Ova promena u načinu razmišljanja je rezultat Dafe koji transformiše moje razmišljanje. Učitelj me je spasio od patnje i pomogao mi da se uzdignem iznad običnih ljudskih načina razmišljanja.
