Trinaestog maja 1997. godine, jedna moja koleginica sa fakulteta učestvovala je na događaju promovisanja Falun Dafe (takođe poznate kao Falun Gong). Ona je praktikovala Dafu već neko vreme. Kad se vratila, podelila je sa mnom čudesno iskustvo jedne nastavnice iz njene škole koja je naučila Dafu. Odbacila sam njenu priču jer mi je um bio ispunjen modernim doktrinama. Nije se raspravljala sa mnom, već je mirno odgovorila: „Ne mogu da se raspravljam s tobom, ali ipak treba da razumeš ko smo mi.“ Zatim mi je dala primerak Džuan Faluna.
Uzela sam knjigu Džuan Falun i počela da je čitam. Na moje iznenađenje, bila sam očarana i čitala sam od 22 sata do 3 ujutru sledećeg dana. Sledećeg popodneva, nastavila sam da čitam između časova. Prvi put sam pročitala Džuan Falun u jednom dahu. Osećala sam se kao da su svi moji životni upitnici dobili odgovore: Zašto ljudi žive? Univerzum je tako velik, da li postoje drugi napredni oblici života? Koje su misterije sveta?
Od tada, imala sam sreću da počnem da praktikujem Falun Dafu. U početku sam učestvovala u grupnim vežbama i učenju Fa na vežbalištu u školi, međutim, u to vreme nisam bila baš marljiva. Tek pošto sam diplomirala, otkrila sam grupno vežbalište u jednom parku u gradu gde sam radila. Osećala sam se kao izgubljeno dete koje je konačno našlo svoj dom. Period od 1998. do 20. jula 1999. – kada je počeo progon Falun Dafe – bio je najsrećniji period mog života.
U početku sam radila vežbe sa grupom u parku koji je bio daleko od moje kuće. Kasnije sam se pridružila jednoj ženi iz severoistočne Kine da vežbamo u obližnjem stambenom naselju. Vežbale bismo ujutru, a uveče bismo se vozile biciklima do mesta za učenje Fa da bismo zajedno učile Fa. U roku od samo nekoliko meseci, broj praktikanata na vežbalištu u naselju porastao je sa dva na više od deset.
Onaj ko me je najviše impresionirao bio je momak otprilike mojih godina. Prolazeći pored nas i videći da vežbamo Falun Dafu, preskočio je ogradu naselja i zabrinuto pitao: „Šta to vežbate?“ Posle toga, počeo je da praktikuje. Jedan njegov prijatelj, koji je ranije bio problematičan u selu, doživeo je izuzetnu transformaciju pošto je počeo da praktikuje. U roku od nedelju dana, povratio je mnogo supstance nalik na gnoj, i posle toga, reumatizam i drugi zdravstveni problemi su mu nestali. Delovao je kao potpuno druga osoba, što je zadivilo seljane. Kad je počeo progon 20. jula 1999, svi su otišli u Peking da se zauzmu za Falun Dafu, ali su se suočili sa nasiljem od strane članova Komunističke partije Kine (KKP). Uprkos progonu sa kojim su se suočili, praktikanti su ostali postojani i odbijali su da se odreknu svog verovanja.
Dvadeset trećeg jula 1999. naše malo vežbalište je odlučilo da nastavimo sa vežbama kako bismo potvrdili Dafu. Policija je sačekala da završimo petu vežbu pre nego što nas je odvela sa vežbališta u policijsku stanicu. Praktikanta koji je ranije preskočio zid na vežbalištu su mučili. Policajci su mu vezali palčeve i obesili ga, tako da su mu samo nožni prsti dodirivali tlo. Ostao je u tom položaju nekoliko dana i noći. Posle toga, dva puta je putovao u Peking da potvrdi Dafu i objasni istinu. Policija ga je pratila, uhapsila i nezakonito osudila. U jazbini zla, doživeo je brutalni progon. Ruke su mu bile vezane lisicama iza leđa i bio je obešen nedelju dana. Iako ga nisam videla više od 20 godina, verujem da i dalje iskreno kultiviše Dafu.
Jednom je mladić iz specijalnih jedinica sedeo pored mene u autobusu. Iz znatiželje, pogledao je Džuan Falun i pozajmio knjigu da je čita kad se vrati u vojsku. Kasnije, kad sam otišla da ga posetim u vojsci, rekao je da je video male Falune različitih boja kako vise na drveću oko nas. Takođe je primetio da su Faluni u knjizi sijali. Nažalost, zbog stalnog zlog progona, njegovo okruženje za kultivaciju je uništeno, i na kraju smo izgubili kontakt.
Jedna žena u četrdesetim godinama pridružila se našem vikend vežbalištu u parku. Zbog reumatoidnog artritisa, nije mogla da savije kolena. Kad sam je prvi put srela, lice joj je bilo tamno i puno briga. Dok je vežbala drugu vežbu, nije mogla da podigne ruke da drži točak, i bilo joj je teško da održi taj položaj čak i nekoliko minuta, a kamoli da radi meditaciju u lotus položaju, sa prekrštenim nogama. Rekla je da može da sedi samo u labavom prekrštenom položaju, i da je to bilo bolno i za samo tri minuta.
Bila je to ista žena koja je, pošto je naučila Fa, bacila sve religijske relikvije u svom domu i nastavila da uči Fa i radi vežbe. Otprilike dva meseca kasnije, vozila sam bicikl do parka na grupno vežbanje, kad je jedna figura na biciklu projurila pored mene, provukla se kroz uličicu veoma lako i pozvala me po imenu. Pažljivo sam pogledala i videla da je to ta žena! Srećno mi je rekla: „Nekada su mi noge bile ukočene kad sam silazila niz stepenice, i morala sam da skačem da bih hodala; ruke su mi takođe bile bolne i ukočene; sada se mogu slobodno kretati, mogu sama da obavljam kućne poslove, a mogu i da vozim bicikl.“ Vozila je brže od mene, mlade žene u to vreme! Kad je radila drugu vežbu, mogla je da je radi sa nama 45 minuta. Kad je radila petu vežbu, žena je rekla da je u početku mogla da sedi prekrštenih nogu samo tri minuta, a sada može da sedi prekrštenih nogu 40 minuta! Kad je delila svoje iskustvo, bila je presrećna, lice joj je bilo rumeno, i doživela je potpunu transformaciju. Pošto je počeo progon Falun Dafe od strane KKP 20. jula 1999, izgubile smo kontakt. Čula sam da je ženu odvela u inostranstvo njena ćerka, koja je u to vreme bila u inostranstvu. Verujem da će i ona moći da nastavi da praktikuje Dafu, i radujem se danu kada ćemo se ponovo sresti.
Na našem malom vežbalištu bila je jedna starija gospođa koja je bila otvorena i temperamentna. Pre nego što je dobila Fa, jurila je muža kuhinjskim nožem tokom svađa. Pošto je dobila Fa, shvatila je da treba da trpi sukobe, i srećno je podelila sa nama: „Sada kad se svađamo, ne koristim nož; jurim ga metlom.“ Svi su se smejali njenoj vedrini. Iako je neobrazovana, marljivo je sa nama čitala ceo Džuan Falun. Jednog dana, pošto je završila smenu u menzi, pridružila se našoj grupi za učenje Fa da podeli jedno alarmantno iskustvo: dok je kuvala, došlo je do curenja gasa, za koje nije znala. Kad je izbio požar, ogromna vatrena kugla je krenula ka njoj, sagorevajući nekoliko velikih rupa na njenom džemperu; ipak, izašla je nepovređena. Obrve su joj bile oprljene, ali kosa i koža nisu bile spaljene. Njene kolege u menzi su bili zapanjeni i uzviknuli da je to čudo! Kad je podelila svoju priču sa nama, svi su se radovali zbog nje. Upravo je prošla kroz značajan test, zaštićena od strane Učitelja! Praktikovala je nekoliko meseci kada su je nezakonito odveli sa vežbališta tokom grupne sesije pošto je počeo progon Dafe. Od tada se nismo videli. Čula sam da je nezakonito otpuštena sa posla i da se potom vratila u svoj rodni grad da nađe zaposlenje. Pitam se kako je sada.
U to vreme, moja oblast je organizovala Fa konferenciju kojoj je prisustvovalo preko 100 ljudi. Među njima je bila jedna praktikantkinja, žena sa kratkom kosom. Iako nismo imale mnogo interakcije na mestu za učenje Fa, još uvek se sećam njenog glasa, izgleda i osmeha. Nedavno sam videla njeno ime na spisku praktikanata koji su izgubili živote zbog progona od strane KKP.
Tokom ove najsrećnije godine mog života, učila sam Fa i delila iskustva o kultivaciji sa praktikantima iz komšiluka dva ili tri puta nedeljno. Vikendom sam učestvovala na događajima za promovisanje Fa u parkovima i na selu. Svaki put kad sam vozila bicikl na učenje Fa ili vežbe, osećala sam ogromnu radost. Na poslu sam bila savesna, ne mareći za dobitke i gubitke, i radije bih izgubila posao nego pravila lažne račune. Bila sam u stanju da prvo mislim na druge, i promenila sam se od svojevoljne ćerke u poslušnu. Takođe sam od osobe koja je često bila bolesna postala zdrava. Moja porodica je takođe svedočila dobroti Dafe.
U to vreme, okruženje za grupno učenje Fa i deljenje iskustava bilo je zaista čista zemlja. Svi su se osećali prijatno, otvoreno priznajući svoje nedostatke i posvetili su se stalnom usavršavanju. Posebno se sećam mirnog i iskrenog osmeha praktikantkinje koja je bila domaćin porodičnog mesta za učenje Fa. Ona je dosledno gledala unutra da pronađe svoje ljudsko srce, što je doprinelo čistoći našeg mesta za učenje Fa i razmenu iskustava.
Međutim, posle 20. jula 1999, KKP ju je progonila mnogo puta. Nezakonito je stavljena pod kućni nadzor, odvedena u centar za ispiranje mozga, nezakonito osuđena na prevaspitavanje kroz prinudni rad i nepravedno otpuštena iz javne službe. Pored toga, odvedena je u psihijatrijsku bolnicu, gde je trpela premlaćivanja, elektrošokove i vezivanje lisicama od strane policije i agenata KKP. Takođe su joj ubrizgavali otrovne supstance i zabadali čačkalice pod nokte. Pretrpela je mnoge vrste mučenja.
Posle njenog oslobađanja iz zatvora, posetila sam je. Znakovi progona su i dalje bili vidljivi na njenom telu: mišići i koža oko zglobova bili su crni, a meso oko tragova lisica bilo je udubljeno od vezivanja za krevet na više od mesec dana. Između prstiju, bilo je tragova osušene krvi od mesta gde su bili zabodeni bambusovi štapići. Kad je prvi put povratila slobodu, ostala je bez svesti zbog prisilnog uzimanja psihijatrijskih lekova. Srećom, oporavila se pošto su joj porodica i praktikanti pomogli da uči Fa i radi vežbe. Kad sam je kasnije posetila, nije se razlikovala od normalne osobe, osim što je bila mršavija i imala ožiljke na telu. Nastavila je da uči Fa i radi vežbe, i marljivo je napredovala. Uprkos tome što je pretrpela takve nevolje, nasmešila se i rekla mi: „Želim da idem kući sa Učiteljem.“ Nikada neću zaboraviti pogled u njenim svetlim očima, ispunjenim čistoćom, odlučnošću i saosećanjem. Verujem da je i danas postojana u svojoj praksi.
Moji dragi praktikanti, ne zaboravimo naše prvobitne težnje, radimo dobro tri stvari, čvrsto sledimo Učitelja i povedimo živote koji su predodređeni da budu sa nama zajedno kući.
