Pozdrav Učitelju. Pozdrav, kolege praktikanti.
Tokom 17 godina kultivacije, napisala sam mnoga iskustva, od kojih je većina bila usredsređena na to kako sam koristila svoja znanja da pomognem Učitelju u Fa-ispravljanju. Danas bih želela da podelim svoja iskustva o kultivaciji kroz interakcije sa ljudima oko sebe.
Nikada nisam bila bliska sa svojom mamom. Uvek je bila negativna i često se žalila, retko kad bi me pohvalila ili ohrabrila.
Ubrzo pošto sam počela da praktikujem Falun Dafu, mojoj mami je dijagnostikovan rak debelog creva u poodmakloj fazi. Kasnije se čudesno oporavila recitujući dve fraze: „Falun Dafa je dobra, Istinitost-Blagost-Trpeljivost su dobri.“ Dok je bila u poseti kod mene u SAD, uz očevo ohrabrenje, odlučila je da praktikuje Falun Dafu.
Ali njeno razumevanje Fa ostalo je na perceptivnom nivou. Pitanju da li da uzima lekove pristupala je površno. Kad god bi se pojavili izazovi, reagovala je kao da se nebo ruši i stalno me je zvala za savet. Često bih ostala bez teksta kad bi rekla: „Nemaš pojma kako se osećam, jer nisi sama kroz to prošla.“
Ubedila sam roditelje da se presele iz Kine u kuću na samo pet minuta od mene. Ubrzo pošto su se smestili, mama je počela da me nagovara da im sredim Medicare; da ih vodim kod raznih lekara; čak je ubedila tatu da izvadi sve preostale zube. Posle toga, tata je prestao da obavlja telefonske pozive radi objašnjavanja istine, objašnjavajući da ga je bez zuba teško razumeti, a kamoli da objašnjava istinu ljudima u Kini. Kao rezultat toga, usred mojih pomešanih osećanja prema mami, raslo je zameranje. Zamerila sam joj što je njena ograničena moć shvatanja povukla tatu dublje u društvo običnih ljudi.
Dugo vremena, kad god bih ih posetila, razgovarala sam samo sa tatom, a mamu sam izbegavala. Sa dijagnozom Parkinsonove bolesti, sedela je na kauču, nesposobna da okrene glavu ili da nam priđe. Osećala se tužno i bespomoćno, ali ja nisam osećala krivicu – verovala sam da se već dobro brinem o njihovim svakodnevnim potrebama. Šta se više moglo tražiti? Sa našim potpuno različitim ličnostima, bile smo kao ulje i voda, nismo se mogle pomešati.
Jednog dana, jedna praktikantkinja je došla sa mnom da poseti moje roditelje. Tokom naše diskusije o kultivaciji, mama je rekla nešto što me je pogodilo, i nisam mogla da se uzdržim, a da ne odgovorim snishodljivim tonom. Pre nego što sam uspela da završim, praktikantkinja me je odlučno prekinula. Na putu kući, oštro je kritikovala moje ponašanje, rekavši da nisam pokazala ni saosećanje kultivatora, ni poštovanje prema starijima koje se očekuje od obične osobe. Bila sam zapanjena.
Gledajući unutar sebe, prepoznala sam svoju predrasudu prema mami. Da, njena moć shvatanja je možda ograničena – pa šta? Nikada se nije protivila Fa. Ograničena moć shvatanja je relativna. U poređenju sa marljivim praktikantima, zar nisam i ja imala ograničenja? Učitelj podučava obične ljude, neke sa višom moći shvatanja, neke sa nižom. Ipak, Učitelj pokazuje isto saosećanje prema svima, bez obzira na njihov viši ili niži nivo. Ko sam ja da budem tako arogantna?
S viisine se obražati mami – zar to ne pokazuje nedostatak saosećanja? Njen život u Kini bio je mnogo življi od ovog jednostavnog ovde. Pa zašto je pristala da se preseli? Zar nije zato što mi je verovala i gajila velike nade? Kako sam mogla tako da se ponašam prema njoj?!
Počela sam češće da posećujem mamu. Kad je tata bio zauzet kućnim poslovima, ja sam se brinula o njenim svakodnevnim potrebama. Jednom se ukočila nasred hodnika dok je hodala. Obgrlila sam je s leđa, vodeći je napred centimetar po centimetar, kao malo dete koje uči da hoda. Kad smo konačno stigle do spavaće sobe, podigla sam je na krevet da se odmori. Pogledala me je retkim, nežnim pogledom.
Jednog dana, taman kad sam htela da krenem od njih, mama je odjednom rekla na engleskom: „Volim te.“ Bila sam toliko zatečena da sam se ukočila, nesposobna da odgovorim. Nikada mi pre toga nije rekla ništa slično. Čak i pre više decenija, na aerodromu kad sam odlazila u SAD na studije, sve što je rekla bilo je da požurim da ne propustim let. Ovaj put, sa suzama u očima, zagrlila sam je, poljubila je u čelo i rekla joj da i ja nju volim. Od tog trenutka, među nama više nije bilo prepreka.
Kasnije je i tati bila potrebna nega, pa sam im unajmila negovateljicu koja je živela sa njima. Tata je mogao da se slaže sa bilo kim, dok je mama bila sušta suprotnost. To ju je duboko bolelo, i mogla je da se poveri samo meni. Dala sam sve od sebe da je utešim, podignem joj raspoloženje i posredujem u napetom odnosu između nje i negovateljice.
Negovateljice su dolazile i odlazile – sve zbog moje mame. Svaki put bi se u suzama oprostile od tate, i svaki put sam morala da podnosim stres neizvesnosti, terajući sebe da sa više odlučnosti pronađem sledeću. Osećala sam se iscrpljeno – i fizički i psihički. Ali više se nisam žalila, jer sam počela da razumem mamin bol.
Ponekad sam morala i sama da uskačem kao negovateljica. Jednom, dok sam je čistila posle velike nužde, neočekivano mi je izvršila nuždu u ruku, a da to nije ni shvatila. Mirno sam oprala ruke, kao što bih uradila kad presvlačim sopstvenu bebu.
Pre nekoliko meseci, mama je kod kuće pala u komu. Tokom pet dana dubokog sna, često sam puštala Dafa muziku Pudu pored nje. Na kraju je preminula mirno, sa blagim osmehom na licu.
Napisala sam, i na kineskom i na engleskom, o tome kako su principi Istinitosti, Blagosti i Trpeljivosti pročistili moje hladno i sebično srce, dajući mi priliku da se uzdignem i da bez žaljenja pratim mamu kroz poslednju fazu njenog života. Ovu priču sam podelila sa maminim timom medicinskih sestara, komšijama, rođacima u Kini i prijateljima oko sebe, i poslužila je kao veoma efikasan način za objašnjavanje istine.
Pošto je mama preminula, tatino fizičko i mentalno zdravlje postepeno se pogoršavalo. Odlazila sam da ga vidim skoro svaki dan, da ga ohrabrim, prisetim se starih vremena i podelim novosti sa posla i iz života. Nije bilo lako održavati to iz dana u dan.
Moja ćerka se vratila sa Istočne obale na nedelju dana i predložila da cela porodica provede vreme zajedno u vikendici u Oregonu. Zaista sam se radovala toj dragocenoj nedelji sa njom, dok bih radila na daljinu.
Dan pre polaska, otišla sam da posetim tatu. Na moje iznenađenje, stanje mu se toliko pogoršalo da nisam bila sigurna da li ću ga ponovo videti kad se vratim. Oklevajući, pitala sam: „Tata, šta ako ne odem?“ Za razliku od njegovog uobičajenog ljubaznog odbijanja, on je samo odgovorio: „U redu.“ Srce mi je stalo – znala sam da je došlo vreme da se suočim sa teškom odlukom.
Tokom COVID-a, kao i mnogi tinejdžeri, moja ćerka je počela da se bori sa problemima mentalnog zdravlja. Jednog dana mi je ozbiljno rekla da želi da iseče vene nožem. Pošto nisam videla nikakve znake povreda, pomislila sam da samo traži pažnju. Na kraju krajeva, tek smo se vratile sa putovanja koje sam pažljivo isplanirala da je oraspoložim. Nisam mogla da se ne zapitam: Toliko sam uradila za tebe; da li iskorišćavaš situaciju? Zato sam to odbacila sa nekoliko utešnih reči. Nisam ni slutila da ju je moj odgovor duboko povredio. Od tog trenutka, počela je da se udaljava, postala je distancirana i čak je brojala dane do odlaska na koledž.
Njene promene su me ostavile i razočaranu i zbunjenu. U to vreme sam mislila da su to samo tipične muke odrastanja – posebno za decu odraslu u SAD, gde je tinejdžerski bunt uobičajen. Tokom poslednjeg semestra srednje škole, moja ćerka je dobila anoreksiju. Moj muž to nije razumeo i verovao je da izmišlja izgovore da bi izbegla takmičenja u atletici, pošto je bila u školskom atletskom timu. Osećajući se bespomoćno, obratila mi se za podršku. Moje razumevanje i ohrabrenje su je konačno dirnuli. Nekoliko nedelja pre odlaska na koledž, otkrila mi je pravi razlog svog otuđenja od mene. Bila sam zapanjena. Iskreno sam se izvinila. Bila je pomalo iznenađena što bi se njena obično tvrdoglava i ponosna mama ponizila i zamolila za oproštaj.
Otišla je na koledž hiljadama milja od kuće, ali je imala težak početak. Za samo nekoliko meseci, razvila je depresiju. Tokom njenih najmračnijih, najbespomoćnijih trenutaka, bila sam tu sa druge strane telefona, nudeći podršku. Posle presedanja na tri leta iz Evrope, konačno sam stigla do njenog kampusa. Potrčala mi je u susret i pružila mi najduži zagrljaj koji sam ikada dobila – trajao je punih 60 sekundi. Od tog trenutka, postale smo najbolje prijateljice.
Sada, kao kultivator, moram da napravim izbor između porodice i dužnosti. Kad sam se vratila kući, obavestila sam porodicu o tatinom stanju. Moj muž me je stalno pitao da li sam sigurna u svoju odluku – podsećajući me da uvek mogu sama da se vratim avionom ako dođe do hitnog slučaja.
Ono što me je umirilo bila je podrška oboje moje dece. Sledećeg dana, pre nego što je otišla, ćerka me je snažno zagrlila i podsetila da se čuvam. Njeno razumevanje i briga ublažili su dugotrajan bol u mom srcu.
Porodica mog muža
Sada, da vam ispričam o dve žene iz porodice mog muža. Moja svekrva, Keti, je draga, ali i tvrdoglava. Porodica joj je dala nadimak „Kraljica“.
Nekoliko nedelja pošto sam dobila Fa, kupila sam karte za Shen Yun za celu porodicu. Moji svekar i svekrva su prvi prisustvovali. Iako im se predstava činila lepom, nisu mogli u potpunosti da shvate njenu duboku poruku. Njihova reakcija je uticala na mog muža, koji je tada odlučio da je ne gleda. Taj incident je posejao seme zameranja prema Keti u mom srcu.
Kasnije je i njoj, kao i mojoj mami, dijagnostikovana Parkinsonova bolest. Iz saosećanja, upoznala sam je sa Falun Dafom. Ali je brzo odbila. Njeno odbijanje je produbilo zameranje koje sam osećala prema njoj.
Dok sam nastavila da proučavam Fa i gledala kako se stanje moje svekrve pogoršava, moje saosećanje je počelo da se javlja. Moj stav se promenio – od početne površne brige do istinskog razumevanja, i na kraju do dobrovoljnog preuzimanja dela njenih porodičnih obaveza.
Keti je duboko cenila porodična okupljanja i volela je da organizuje praznične zabave za porodice, rođake, uključujući i dalju rodbinu, prijatelje i komšije. Ali kako joj se zdravlje pogoršavalo, više nije bila u stanju to da radi. Iz saosećanja, ponudila sam se da preuzmem organizaciju. To je bilo protiv moje prirode – obično bismo za praznike planirali putovanja kako bismo izbegli pozive. Ali ovaj put, odlučila sam drugačije.
Prošlog Dana zahvalnosti pripremila sam tradicionalnu gozbu sa ćurkom, i svi su bili srećni. Odjednom, Keti me je pogledala i rekla: „Hvala ti.“ Posle kratke pauze, dodala je: „Hvala ti za sve što si učinila za mene.“
Na 60. godišnjici braka mojih svekra i svekrve, izašla sam na scenu da podelim priču: kada je moja ćerka imala samo nekoliko meseci, Keti bi vozila tri sata u svakom pravcu da provede dan sa svojom unukom – bez pompe, bez zahteva, samo čista ljubav. Pogledala sam Keti i iskreno rekla: „Mama, ako ikada budem imala sreće da postanem baka, nadam se da ću biti elegantna, zabavna i puna ljubavi kao ti.“ Soba je prasnula u aplauz, a Keti su se oči napunile suzama.
Moja zaova, Keli, je srdačna i ima veliki krug prijatelja, ali ima sklonost da preuveličava stvari. Tokom osnovne i srednje škole, živela je u senci dostignuća svog starijeg brata. Moj muž je sam sebe izdržavao tokom studija, ne uzevši ni cent od roditelja. Nasuprot tome, Keli je nastavila da prihvata finansijsku podršku od roditelja – čak i dan danas.
Jednog Božića, Keli je pozvala svoju mamu, tvrdeći da ne može da dođe kući jer putuje po Africi. Kada su nam prosledili slušalicu, ona je u šali rekla: „Ovde u San Francisku je lepo i sunčano.“ Smatrali smo da je njen pokušaj da nas uvuče u svoju prevaru i nepristojan i užasan. Na kraju, nismo mogli to da tolerišemo i rekli smo Keti istinu. Posle toga, Keli me je izbrisala sa liste prijatelja na Fejsbuku.
Bila sam besna. Ja sam bila ta koja je imala svako pravo da prekine veze sa nekim poput nje, a ipak je ona napravila prvi korak. Kakva smejurija!
Ali ja sam kultivator. Kada sam se smirila, shvatila sam da, iako su na površini moja osećanja prema Keli izgledala oblikovana uticajem mog muža, ispod svega toga krila se duboko skrivena ljubomora.
Otkako sam se udala za njenog sina, Keti je insistirala da cela porodica svake godine putuje stotinama milja do njene vikendice kako bi proslavili beli Božić. Takođe je predložila da, iz poštovanja prema mojoj kulturi, pripremim kinesku večeru na Badnje veče. Ali postojao je problem – njena ćerka Keli je četiri godine starija od mene. Zašto sam ja morala da nabavljam sve sastojke, vozim devet sati do njene kuće i, posle celog dana skijanja, provedem sate kuvajući dok su se svi ostali odmarali? Keli nije morala ni prstom da mrdne.
Štaviše, morali smo da gledamo kako Keti daje Keli veliki ček, uz dodatni novac za podršku njenim godišnjim međunarodnim putovanjima. Kad god bi Keli večerala sa nama, uvek smo mi na kraju plaćali račun.
Ali zašto sam bila ljubomorna na nju? Istina je da je bilo mnogo stvari kod nje koje nisam mogla da podnesem. Ipak, dinamiku uzroka i posledica unutar njene porodice nisam u potpunosti razumela. Zar njeno prisustvo nije trebalo da mi pomogne da poboljšam svoj šinšing i uzdignem se kroz sukobe? Šta bi se dobro postiglo time da nagovaram muža da kaže majci istinu? To bi samo povredilo Keti. Kao kultivatori, zar ne naglašavamo trpeljivost? Pa, gde je bila moja trpeljivost?
Pustila sam svoje predrasude i pokušala da vidim pozitivnu stranu Keli. Jednom je svratila do naše kuće posle posete prijateljima, nadajući se da će razgovarati sa mojim mužem. Ali on nije bio kod kuće, pa sam je ja srdačno pozdravila. Tokom našeg razgovora, postala je emotivna dok je raspravljala o nekim problemima sa svojim bratom. Slušala sam je, tiho, bez osuđivanja i ne dozvoljavajući da me njene emocije ponesu. Pokušala sam da se stavim na njeno mesto i zaista razumem njenu perspektivu. Na kraju sam rekla: „Veruj mi, tvoj brat nikada ne bi pokušao da manipuliše tobom.“ Na trenutak je bila zapanjena, a onda je briznula u plač.
Kasnije mi je Keli rekla: „Stvarno bi trebalo da se družimo. Kad budeš u gradu, molim te svrati.“ U prošlosti bih pomislila da je samo ljubazna pred Keti. Ali sada je više nisam tako doživljavala. Klimnula sam glavom prihvatajući njen poziv. Kasnije sam odvojila vreme da večeram sa njom i njenom devojkom. Bile su dirnute mojom iskrenošću i prihvatanjem. Nakon što sam im predstavila Shen Yun, njena devojka je iskreno obećala da će otići da ga pogledaju.
Završne reči
Moram da vozim krivudavim planinskim putem da bih stigla od kuće do kancelarije. Ponekad, na svakoj oštroj krivini, iznenada bih se unervozila – dlanovi bi mi se znojili, oči bi bile fiksirane napred, plašeći se da bi me jedan pogrešan potez mogao poslati u zaštitnu ogradu ili niz provaliju. Što sam postajala anksioznija, to mi se više činilo da volan radi protiv mene. Ali kada sam prestala previše da razmišljam i samo se prepustila toku puta, automobil bi prirodno klizio kroz krivine – a moje srce bi se opustilo zajedno s njim.
Zar naša kultivacija nije ista? Bez obzira koliko je put težak, ako su nam umovi bistri i fokusirani – ispunjeni isključivo Fa – ostaćemo mirni i pribrani. Zato što je put koji je Učitelj uredio za nas, bez obzira koliko izgledao zastrašujuće, zaista najbolji.
Gore navedeno je moje iskustvo. Molim vas ukažite na bilo šta što je neprikladno.
Hvala, Učitelju. Hvala svima.
(Izabrani članak predstavljen na San Francisko Fa konferenciji 2025.)
