Kako se približavao kraj godine, radnik obezbeđenja u odeljenju za upravljanje imovinom naše kompanije dao je otkaz. Menadžer odeljenja je zatražio od HR-a da hitno zaposli nekoga kako bi se izbegli problemi sa bezbednošću kompanije. Kao HR menadžer, brzo sam zadužila šeficu Sun da započne proces. Pošto kompanija ima dobru reputaciju, a pozicija u obezbeđenju ne zahteva visoke kvalifikacije, dobili smo mnogo prijava. Gledajući Sun kako svakodnevno intervjuiše kandidate, osećala sam se optimistično, verujući da ćemo popuniti poziciju pre Nove godine. Međutim, dogodili su se neki neočekivani događaji.
Nakon više od dve nedelje intervjua, Sun je preporučila nekoliko kandidata, koji su svi, uz odobrenje vođe tima obezbeđenja, započeli probni rad. Nažalost, svi probni radnici su bez izuzetka dali otkaz već sledećeg dana. Na pitanje zašto, svaki je oklevao i rekao: „Plata je niska, posao je težak, a zahtevi su previsoki. Ne mogu ja to.“
Instinkt mi je govorio da nešto nije u redu. „Niska plata, težak posao i visoki zahtevi“ nisu bili ništa novo; to je bila realnost posla dugi niz godina i nismo imali problema sa prethodnim zaposlenima. Nezadovoljstvo uslovima ne bi se pojavilo preko noći. Postojala je samo jedna mogućnost: tim obezbeđenja nije želeo nove zaposlene. Ali zašto?
Sa tim pitanjem na umu, zamolila sam Sun da razgovara sa rukovodiocem tima obezbeđenja. Međutim, on je ponovio isto što su rekli i novi zaposleni koji su dali otkaz. Zatim sam razgovarala sa upravnikom imovine, koji je ponovio iste stavke kao i rukovodilac tima obezbeđenja. Ali svi u kompaniji su znali da je upravnik imovine nesposoban i da ga moćni rukovodilac tima obezbeđenja često gura u stranu. Tako od njega nismo mogli dobiti nikakve korisne informacije.
Rok za zapošljavanje se približavao i, kao HR menadžer, znala sam da će me prozvati na nedeljnom sastanku kompanije jer nisam na vreme popunila poziciju; upravnik imovine i generalna direktorka Vang biće nezadovoljni jer smo se mučili da zaposlimo nekoga za tako jednostavnu poziciju. Bilo mi je teško jer nisam mogla da objasnim zašto se to dešava.
Baš kad sam pomislila da sam u bezizlaznoj situaciji, stvari su dobile neočekivan obrt. Sun mi je rekla da će na intervju doći rođak jednog od naših zaposlenih i da se dogovorila sa njim da sazna šta se dešava u timu obezbeđenja. Kao što se i očekivalo, sledećeg dana smo brzo saznali sve detalje. Čim se pridružio timu, svi su se prema njemu ponašali „lepo“ i na smenu uticali na njega: „Ova pozicija nudi nisku platu, zahteva mnogo posla i dolazi sa visokim zahtevima. Više od deset radnika obezbeđenja je već došlo i otišlo. Prevarili su te. Da li i dalje želiš da radiš ovde?“
Suočen sa ovakvom negativnom slikom, čak i budala bi videla da je jedini izbor da odmah da otkaz. Osetila sam jezu kada sam čula njegov izveštaj i shvatila da je tim obezbeđenja postavio zamku da odvrati sve nove zaposlene. Stvaranjem utiska da je plata za poziciju u obezbeđenju preniska da bi privukla radnike, svako u timu bi dobio povišicu. Tim obezbeđenja je koristio ovu podmuklu taktiku da svali krivicu na HR odeljenje.
Preuzimanje krivice za mene je bila manja stvar, ali kaljanje ugleda kompanije na tako konkurentnom tržištu bio je ozbiljan problem. Upravnik imovine očigledno nije bio svestan nedoličnog ponašanja svojih podređenih i stalno je krivio HR da je neefikasan i nesposoban da zaposli ljude. Osećajući nepravdu, bes je narastao u meni. Nije bilo vremena za oklevanje — morala sam ovo odmah da prijavim menadžmentu.
Odmah sam otišla u kancelariju generalne direktorke Vang da je obavestim o onome što sam otkrila. Vang ima visoko mišljenje o meni i obično se slaže sa mojim predlozima. Zato sam bila uverena da će ukoriti odeljenje obezbeđenja. Neočekivano, generalna direktorka Vang je ljutito odgovorila: „Svi vi izbegavate svoje odgovornosti i tražite greške u drugima. Da vidim kako ćete ovo rešiti!“ Bila sam zapanjena. U tom trenutku, reči „svi vi tražite greške u drugima“ odzvanjale su mi u ušima.
Ja sam praktikant i morala sam da pogledam unutar sebe. Pokušala sam da svoje kolege doživim kao praktikante iz moje grupe za učenje Fa koji mi daju savete. Da li su moj bes, osećaj nepravde i okrivljivanje bili u skladu sa mentalitetom praktikanta? Potpuno sam zaboravila da sam praktikant i da problemima treba da pristupam drugačije od običnih ljudi.
Zar gledanje unutar sebe nije čarobno oruđe za nas praktikante? Trebalo bi da deluje kada se susretnemo sa problemima bilo gde. Umesto da se žalim, krivim druge ili izbegavam odgovornost, trebalo je da pogledam unutar sebe da pronađem gde sam pogrešila. Nesumnjivo bih pronašla najbolji način da rešim problem. Ustala sam i tiho otišla. Već sam znala šta treba da uradim.
Po povratku u kancelariju, tiho sam pregledala detalje celog incidenta i identifikovala svoj problem. Umesto da jednostavno zaposle novog radnika kada se pozicija uprazni, prvi korak profesionalaca za zapošljavanje treba da bude provera da li bi radno opterećenje trebalo podeliti među postojećim zaposlenima radi poboljšanja efikasnosti. Kada se pojave problemi, trebalo bi sprovesti dubinsku istragu kako bi se pronašao osnovni uzrok i rešio problem, a ne samo prebacivanje problema na menadžment.
Iz šire perspektive, kada se odeljenje susretne sa problemom, to treba iskoristiti za sprečavanje sistemskih problema u celoj kompaniji, a ne samo za rešavanje simptoma. U svetlu toga, prepoznala sam nekoliko nedostataka. Nije bilo razloga da krivim rukovodioce drugih odeljenja. Kada sam prebacila fokus na sebe, koncentrisala sam se na pronalaženje rešenja.
Odmah sam organizovala da Sun sprovede istraživanje plata u celoj industriji, fokusirajući se na pozicije u obezbeđenju, kako bismo mogli da se uporedimo sa konkurencijom. Otkrili smo da su plate za pozicije u obezbeđenju u našoj kompaniji zaista niske. Zatim sam taktično razgovarala o radnom opterećenju pozicija u obezbeđenju sa upravnikom imovine, ističući mogućnost smanjenja broja zaposlenih.
To je rezultovalo time da sam menadžmentu podnela Izveštaj o korekciji plata za narednu godinu, uključujući razumne planove za plate različitih odeljenja i pozicija u kompaniji. Među njima, plan prilagođavanja za tim obezbeđenja uključivao je smanjenje broja radnika obezbeđenja za jednog i povećanje mesečne plate svakog člana za 300 juana. Nakon proračuna, povećanje plata koštalo bi manje od plate jednog zaposlenog. Ovaj plan ne samo da je uštedeo novac kompaniji, već je i usrećio zaposlene u timu obezbeđenja. Što je još važnije, kroz ovu krizu, kompanija je prilagodila svoje ukupne plate, što joj je omogućilo da održi svoju konkurentsku prednost na ovom tržištu.
Nekoliko dana nakon podnošenja izveštaja, Vang me je pozvala u svoju kancelariju. Pohvalila je plan i razgovarala o nekim detaljima. Nakon našeg razgovora, nasmešila se i zadirkivala me: „Pogledajte kako se sada smejete, kako je to lepo! Kada ste mi onomad prijavili problem sa obezbeđenjem, jedva ste ličili na sebe, bili ste tako uzrujani i ljuti.“ Razmišljajući o svom stanju uma tog dana, shvatila sam koliko sam ružno morala izgledati. Bila sam ispunjena osećajem pravedničkog gneva i sada sam se stidela. Srećom, probudila sam se na vreme i rešila stvar sa stavom praktikanta.
Kroz ovaj incident, razmislila sam o svom radu i stekla dublje razumevanje svoje kultivacije.
Na kraju svake godine, predsednik upravnog odbora sprovodi lične procene učinka za srednji i viši menadžment, pa su svi zabrinuti. Ove godine sam koristila PowerPoint prezentaciju da prenesem svoju ključnu poruku tokom procene: upoređujući našu situaciju sa konkurencijom i složenim tržištem, naglasila sam važnost korišćenja moje želje da se popravim kao primer kako bismo našu radnu snagu učinili efikasnijom.
Tokom procene učinka, primetila sam da predsednik gleda moju prezentaciju sa ozbiljnim izrazom lica. U završnom delu procene, pohvalio je moje jasno razmišljanje o problemu: „U ovim okolnostima, biti u stanju da se na taj način sagledaju problemi pokazuje neku vrstu hrabrosti. Ovaj pristup, koji polazi od samog sebe u pronalaženju rešenja za problem, zaista je jedinstven. Kada bi svi srednji i viši menadžeri u kompaniji mogli da razmišljaju i deluju kao HR menadžerka, razvoj kompanije bi bio neograničen.“ Naravno, dao mi je veoma visoku ocenu. Generalna direktorka Vang me je takođe gledala sa odobravanjem. Svi su znali da ja praktikujem Falun Dafu.
U tren oka, Dafa se širi svetom već 33 godine. Dafa praktikanti slede principe Fa kao smernice i uključuju kultivaciju u svaki aspekt svog života. Kada gledam unutar sebe i uspeh drugih uzimam kao svoj cilj, doživljavam duboku veličanstvenost Dafe.
