Ja sam učiteljica u osnovnoj školi koja se nalazi u jednom selu. Pre nego što sam počela da praktikujem Falun Dafu, bila sam kao i većina drugih običnih ljudi. Nosila me je bujica brzog moralnog pada, pridavala sam veliki značaj materijalnim interesima, zavidela drugima na bogatom životu i sanjala o tome da se obogatim preko noći. Kada bih dobila i malo, osećala bih se presrećno. Čak i ako bih podigla jedan cent sa zemlje, bila bih uzbuđena. Tražila sam sve prilike da zadovoljim svoju želju za novčanim dobitkom.
Sećam se godine pre nego što sam dobila Fa — 1996, postojala su dva osnovnoškolska udžbenika koji su činili komplet. Cena koja je bila odštampana na knjigama važila je za ceo komplet, a ne samo za jednu od knjiga. Nakon razgovora sa drugom učiteljicom, koja je predavala istom razredu, sakupile smo novac za udžbenike tretirajući tu cenu kao cenu za jednu knjigu. To znači da smo sakupile duplo više od stvarne cene. Međutim, ne samo da se nisam osećala krivom zbog takvog besramnog čina, već sam bila i ponosna, misleći da pošto drugi to mogu, zašto ne bih mogla i ja? Moja savest je odavno bila izgubljena u ovom materijalističkom društvenom okruženju.
Srećom, počela sam da praktikujem Falun Dafu u maju 1997. godine. Naučila sam da su slava i dobitak osobe u životu određeni sudbinom, a povratak našem izvornom, istinskom biću je prava svrha života. Učitelj nas je naučio da sledimo principe Dafe – Istinitost-Blagost-Trpeljivost u svakom trenutku. Moramo se ophoditi prema drugima sa ljubaznošću i biti obzirni u svemu što radimo. Takođe moramo pridavati manje značaja slavi i dobitku, jer je „vrlina“ najdragocenija stvar. Dafa je probudila moju istinsku prirodu i promenila moje razumevanje sveta, naročito moje shvatanje o novčanim dobicima. Želela sam da idem uzvodno!
Na poslu
Na poslu, prva stvar koju sam morala da uradim bila je da vratim učenicima višak novca za udžbenike koji sam od njih sakupila. Međutim, pitala sam se kako ću to uraditi? Učiteljica koja je sakupljala novac sa mnom bila je obična osoba, a ja sam tek počela da se kultivišem. Bila sam još uvek nova praktikantkinja, pa sam se osećala pomalo izgubljeno i bespomoćno pred takvim problemom. Ipak, imala sam ispravnu misao u srcu: „Moram vratiti novac!“ Nakon što sam razmislila o problemu, primenila sam metodu koja nije uključivala nikog drugog. Pronašla sam odgovarajući razlog da učenicima vratim svaki deo novca. Nakon što sam završila ovaj zadatak, osećala sam se spokojno. Bila sam sigurna da sam zaista počela da se kultivišem! Iako je kineski režim započeo užasnu presiju 20. jula 1999. godine, ipak nisam zaboravila Učiteljevo učenje, što je održalo moju dobrotu.
Pre nego što je progon pokrenut, svake godine su me nominovali za uzornog radnika. Nakon početka progona, više nisam mogla da steknem nikakva priznanja zbog istrajavanja u svojoj kultivaciji. Međutim, nisam tome pridavala značaj, jer su slava i dobitak samo privremene stvari. Samo sam razmišljala o tome kako da sebe oblikujem na osnovu Dafe. Pristajala sam da predajem u haotičnim i nepopularnim odeljenjima koje niko drugi nije želeo da preuzme i pomagala sam bez ikakvog oklevanja ako bi neko zatražio pomoć. Kada je škola imala grupne zadatke, prva sam se prijavljivala. Posle nastave sam takođe pružala besplatnu dopunsku nastavu za učenike sa lošim ocenama. Pored predavanja, pomagala sam školi i u drugim dodatnim poslovima. Ti zadaci su obično bili plaćeni u drugim školama, ali ja nisam tražila nikakvu nagradu bez obzira na to koliko sam radila.
Jedna devojčica u školi bila je iz drugog grada. Više od godinu dana plakala je svaki dan i nije htela da uči. Njena starateljka (zapravo baka) pokušavala je na sve načine da je ohrabri, ali bezuspešno. Kada je prebačena u moj razred, činilo se da je postala druga osoba, jer bi dolazila i odlazila srećna svakog dana. Njena baka mi je preko direktora škole poslala novac kao znak zahvalnosti, ali ništa od toga nisam prihvatila.
Kada su postojale beneficije za svakog učitelja, pustila bih druge da prvi izaberu ono što žele. Jednom prilikom je nedostajao jedan deo nagrada i nisu znali kako da reše taj problem. Direktor je bio zabrinut jer bi, kome god da je da, neko bio nezadovoljan. Neki su predlagali izvlačenje žreba, dok su drugi predlagali raspodelu prema rezultatima razreda. Međutim, postojao je jedan učitelj koji je upravo bio prebačen iz inostrane škole, tako da nije bilo rezultata. Takođe je bila sramota za njega što ga je druga škola prebacila. Da je još morao da gleda kako svi dobijaju nagradu dok on ne dobija ništa, bio bi veoma tužan. Zato nisam dalje razmišljala i odlučno sam rekla direktoru: „Odričem se svog dela!“ Direktor je odahnuo i bio je dirnut: „Srećni smo što imamo tako dobru osobu kao što si ti. Hvala ti! Hvala ti!“
Nakon toga, jedna učiteljica koja se zauzela za mene, požalila se: „Zašto ne sačekaš da primiš nagradu pre nego što je se odrekneš? Ko će te ceniti zbog onoga što si uradila?“ Mirno sam se osmehnula i odgovorila: „Ne tražim zahvalnost od drugih. Dobro sam sve dok su oni srećni!“
U porodici
Takođe se trudim da se pridržavam Fa u svom porodičnom životu. Prema našim lokalnim običajima, svake godine postoji vreme kada svi odaju počast svojim precima. Braća primaju sestre koje se vraćaju u svoje rodne domove na ceremoniju, a braća se obično smenjuju u njihovom ugošćavanju. Moj muž ima starijeg brata i sestru. Kada vidim da je porodica njegovog brata veoma zauzeta poljoprivrednim radovima, ja dobrovoljno primam zaovu, tako da njegov brat poslednjih nekoliko godina gotovo nikada nije morao da brine o njenom dočeku.
Kada sam se jedne godine vratila u svoju rodnu porodicu da odam počast precima, desilo se da to bude istog dana kada i porodica mog muža. Pošto je moja porodica iz ovog sela, vratila sam se odmah nakon ceremonije. Moja svekrva je preminula prošle godine i ona je bila poslednja starija osoba u porodici.
Tokom proteklih nekoliko godina, nismo dozvolili porodici mog muža da izdvoji ni jedan cent za bolničke i medicinske račune moje svekrve. Šta god joj je trebalo, ispunjavali smo to ne govoreći nikome. Bilo je jedne godine kada sam pomogla svekrvi da opere ćebe i dušek, a ona je rekla drugima da sam njeno pamučno ćebe zamenila nekim lošeg kvaliteta. Međutim, to nisam uzela k srcu. Godinu dana kasnije, zaova je rekla da je svekrva bila rasejana i da je pogrešila u vezi sa ćebetom.
Nakon svekrvine smrti, dobili smo 40.000 juana nasledstva. Moj muž je razgovarao sa mnom o tome: „Oboje imamo penzije, dok su se moj brat i sestra bavili poljoprivredom svih ovih godina i njihova poslednja žetva je bila zaista loša. Kako stare, zdravlje im se pogoršava. Kada više ne budu mogli da rade fizičke poslove, neće imati više prihoda. Trebalo bi da se odreknemo ovog nasledstva i damo ga njima.“ Čuvši to, spremno sam se složila. Uz vođstvo Dafe, moja porodica zaista nije imala nikakve konflikte.
Kada odem u supermarket u kupovinu, vlasnik prodavnice je više puta pogrešno izračunao iznos. Svaki put kada mi vrati više kusura, ja mu ga vratim. Jedne godine sam preko interneta kupila par pamučnih pantalona za svoju svekrvu. Ali kada je paket stigao, unutra su bila dva para. Razgovarala sam sa korisničkom službom i platila im za taj dodatni par pantalona.
Falun Dafa je vrla praksa koja nije viđena vekovima. Njeni principi su toliko duboki, izvan naše mašte, i osvežavajući. Oni čiste naše duše. Kada počnem da pričam o svom iskustvu tokom ovih više od 20 godina kultivacije, ima toliko toga da se kaže da ne mogu prestati da pričam.
Ovo iskustvo se dotaklo samo toga kako sam promenila svoje razumevanje o novčanim dobicima, a to me je već transformisalo. Li Hongdži je taj koji me je izvukao iz prljavštine i očistio me! Ovo je moćna vrlina Dafe i Učiteljevo spasenje. Želim da hvalim Dafu i Učitelja celom svetu!
