Prema Shuowen Jiezi, rečniku iz kineske dinastije Han, obrazovanje je: „Učenje osobe da bude dobra.“
Jedan od Konfučijevih sledbenika, Sjun Ci, dalje je objasnio: „[Kroz učenje] neko može akumulirati dobrotu i kultivisati vrlinu, stičući mudrost prirodno i postajući mudrac.“
Poreklo obrazovanja
Tokom duge istorije Kine, škole su imale različita imena u različitim vremenima. Zvale su se xiao u dinastiji Sjia, xu u dinastiji Šang i xiang u dinastiji Džou. Do dinastije Han, osnovane su javne (nacionalne, pokrajinske ili okružne, na nivou opštine) i privatne škole. Ovaj sistem se nastavio tokom vremena, a nakon dinastije Song privatne škole su stekle popularnost, postajući glavni oblik obrazovanja za širu javnost.
Za Konfučija, koji se često smatra jednim od najvećih pedagoga, govorilo se da je imao preko 3.000 učenika. Verovao je: „Svako može biti poučen.“ Ali to ne znači da ih treba učiti na isti način. Evo primera.
Njegov učenik Cilu je pitao: „Da li treba da postupim po nečemu čim to čujem?“
„Dok su otac i stariji brat još tu, kako možeš postupiti odmah nakon što čuješ o nečemu?“ odgovorio je Konfučije.
Kasnije je drugi učenik, Ran Jou, postavio isto pitanje: „Da li treba da postupim po nečemu čim to čujem?“
„Da, treba postupiti kada se nešto čuje“, rekao je Konfučije.
Drugi učenik, Gungsji Hua, bio je zbunjen i pitao se zašto su dva učenika dobila dva različita odgovora kada su postavili isto pitanje. Zato je pitao Konfučija o tome. Konfučije je objasnio: „Ran Jou je neodlučan, pa sam morao da ga ohrabrim; Cilu je previše nametljiv i morao sam da ga usporim.“
Učenje nije pasivan proces. Konfučije je rekao: „Učenje bez razmišljanja izazvaće konfuziju; razmišljanje bez učenja dovešće do opasnosti.“
Učenje nije ograničeno na određene okolnosti. Konfučije je objasnio: „Kada troje ljudi hoda, trebalo bi da mogu da učim od jednog od njih. Slediću njihove dobre osobine i učiti iz njihovih nedostataka.“
Znanje nije sve. Drevni mudrac Sokrat, koji je živeo u doba sličnom Konfučijevom, rekao je da je vrlina takođe važna, ili čak više važna. „Dobar čovek ne bi trebalo da kalkuliše svoje šanse da živi ili umre. Trebalo bi samo da se zapita da li radi ispravno ili pogrešno – da li je njegovo unutrašnje biće biće dobrog ili zlog čoveka“, rekao je.
„Jer moj cilj je da ubedim sve vas, i mlade i stare, da ne razmišljate o svojim životima ili svojoj imovini, već pre svega da brinete o svom unutrašnjem biću“, nastavio je. „Kažem vam da vas bogatstvo ne čini dobrim iznutra, već da iz unutrašnje dobrote dolazi bogatstvo i svaka druga korist za čoveka“, rekao je.
Obrazovanje u očima careva
Važnost obrazovanja je visoko naglašavana kroz istoriju. Car Taicung iz dinastije Tang naredio je da se pet konfučijanskih klasika ažurira za širu javnost, kako bi se ispravile greške koje su se dogodile u istoriji.
Takođe je napisao seriju članaka, poznatih kao Di Fan (Model za cara), za svoju decu, u kojima su razmatrane široke teme. „Kralj u prosperitetnoj eri obraća pažnju na štedljivost. Uprkos bogatstvu i moći, ostaje skroman; uprkos mudrosti i talentima, ostaje ponizan. Nije arogantan zbog svog visokog statusa i ne hvali se zbog svoje visoke vrline“, napisao je car.
Vu Đing, istoričar iz dinastije Tang, prikupio je reči cara Taicunga, kao i njegove dijaloge sa drugim zvaničnicima, i sastavio Zhenguan Zhengyao (Političke osnove iz vladavine Dženguana). „Reči džentlmena imaju težinu – nisu trivijalne. Čak i obična osoba može biti osramoćena ako napravi neprikladnu primedbu i neko to zapiše. Ako kralj kaže nešto neprikladno, kako se šteta može uporediti sa štetom obične osobe? Često imam ovo na umu“, napisao je car Taicung u knjizi.
Carevi i zvaničnici kroz dinastije hvalili su knjigu. Jedan od njih bio je car Kansi u dinastiji Ćing, koji ne samo da je pomno sledio knjigu, već je i učio svoju decu da rade isto. Joakim Buvet, francuski misionar koji je posetio Peking tokom tih godina, svedočio je tome, i u svom pismu kralju Luju XIV, nazvao je cara Kansija: „Deklarisani neprijatelj lenjog i dokonog života, jer nikada ne ide u krevet osim veoma kasno, a ustaje rano.“
Car Jungdženg, (koji je tada bio princ) prikupio je reči cara Kansija i sastavio Tingxun Geyan (Porodični propisi). „Kada nema problema, i dalje treba da budemo spremni i preduzimamo preventivne akcije. Tada neće biti stvarnih problema. Kada se problemi pojave, treba da ostanemo mirni i neuznemireni, tada će problemi nestati“, primetio je jednom car Kansi. „Postojala je drevna izreka ’obraćanje pažnje na detalje i odlučno delovanje’. Tako treba rešavati stvari.“
Obrazovanje u Republici Kini
Takva mudrost inspirisala je vekovima generacije ljudi i dinastije, sve do početka prošlog veka.
Čijang Kaj-šek, predsednik Republike Kine, takođe je dao prioritet obrazovanju čak i tokom Kinesko-japanskog rata (1937–1945). Više puta je rekao: „Obrazovanje tokom ratnog vremena treba da bude slično onom tokom mirnog vremena.“ Novac izdvojen za obrazovanje bio je drugi po veličini, odmah iza onog izdvojenog za vojsku dok je bio na vlasti.
Kada je filmski stvaralac Sun Mingđing posetio provinciju Sikang 1939. godine, bio je iznenađen što su školske zgrade bolje održavane od kompleksa okružne vlade. Načelnik okruga mu je rekao: „Naš guverner [Liu Venhui] je izdao naredbu da, ako se zgrade vlade održavaju bolje od škola, načelnici okruga će biti pogubljeni.“
Zbog sistematskih napora centralne vlade da podstakne lokalne zvaničnike, Republika Kina je proizvela veliki broj renomiranih naučnika, i oni su bili visoko poštovani. Kada je Hu Ši, predsednik Academia Sinica, preminuo na Tajvanu 1962. godine, oko 300.000 ljudi iz svih sfera života spontano se pridružilo njegovoj pogrebnoj povorci. Ovo pokazuje važnu ulogu koju obrazovanje igra u društvu.
Tragedije i laži crvenog terora
Scenario je bio drugačiji u kontinentalnoj Kini. Vu Han, Huov prijatelj, pokušao je da ubedi Hua još 1949. godine da ostane u Pekingu i radi za Komunističku partiju Kine (KPK). Ali Hu je rekao da se neće vratiti. „U Sovjetskom Savezu ima hleba, ali nema slobode; u Sjedinjenim Državama ima hleba i slobode; kada je došla KPK, nema ni hleba ni slobode“, objasnio je Hu.
Vu nije verovao u ovo. Okrenuo se ka KPK i postao zamenik gradonačelnika Pekinga u novembru 1949. Kada je u junu 1957. počela Antidesničarska kampanja, on je takođe aktivno učestvovao i predvodio napad na mnoge intelektualce.
Ali nemilosrdna priroda KPK bila je izvan Vuovih očekivanja, i ubrzo je i sam postao žrtva. Nakon što je Kulturna revolucija pokrenuta 1966. godine, Vu je bio napadan gotovo svakog dana. Stres je doveo do njegove smrti u martu 1969. Njegova supruga i ćerka su takođe umrle u bedi.
Pored potiskivanja intelektualaca i zanemarivanja obrazovanja, KPK je takođe izmislila bezbroj laži kako bi isprala mozak široj javnosti, uključujući decu. Poput Liu Venhuija, gore pomenutog guvernera, i njegov stariji brat Liu Vencai je naglašavao obrazovanje. Godine 1942., potrošio je većinu svog novca i osnovao srednju školu Vencai, najbolju školu u provinciji Sečuan u to vreme. Nažalost, ova dva brata su poverovala propagandi KPK i poželela dobrodošlicu Partiji. Na kraju, obojica su nemilosrdno napadnuta u političkim kampanjama. Liu Vencai je posebno lažno prikazan kao jedan od najozloglašenijih zemljoposednika u školskim udžbenicima zbog maltretiranja seljaka.
Udžbenici su takođe ispunjeni lažima, uključujući barem jednu vezanu za Karla Marksa. U priči se govorilo da je Marks toliko često učio u Britanskom muzeju da je stolica bila rezervisana za njega, a njegovi otisci stopala su se utisnuli u betonski pod ispod nje. Mnogi Kinezi koji su posetili muzej tražili su da vide stolicu i otiske stopala, samo da bi im bilo rečeno da je ta priča izmišljena. Osoblje je objasnilo da se svi posetioci tretiraju jednako i da Marks nije imao rezervisano mesto. Tepih se često menja i nije istrošen, a kamoli pod ispod njega.
Šira javnost u Kini i dalje ne zna činjenice. Tako dan za danom, i godinu za godinom, oni su i dalje uronjeni u laži KPK i ispranog mozga. Postepeno se udaljavaju od istine, a kako vreme prolazi, moralni pad se širi kroz društvo.
Kada se dogodio zemljotres u provinciji Sečuan 2008. godine, veliki broj škola se srušio i hiljade učenika je poginulo. Nasuprot tome, zgrade vlade ostale su uglavnom netaknute, prema izveštaju NPR-a pod naslovom „Roditelji krive kineske zvaničnike za rušenje škole“. Ovo je stvorilo upečatljiv kontrast u odnosu na naredbu guvernera Liu Venhuija skoro 70 godina ranije da se zgrade vlade ne mogu graditi ili održavati bolje od škola.
Ovo nije sasvim iznenađujuće s obzirom na to da je KPK uvek stavljala interes Partije kao visoki prioritet. Na primer, požar je izbio tokom kulturne priredbe učenika u čast vladinih zvaničnika u decembru 1994. u gradu Karamay, Sinđijang. Učenicima je rečeno: „Svi moraju ostati na svojim mestima i pustiti zvaničnike da izađu prvi.“
Kao što se i očekivalo, svi vladini zvaničnici su uspeli da se bezbedno evakuišu. Ali, 323 osobe su poginule, uključujući 288 dece.
Moderno doba: Iskrivljen obrazovni sistem
Svi ovi problemi pod vlašću KPK doprineli su problemima fizičkog i mentalnog zdravlja mlađe generacije u Kini. Prema članku Kineske asocijacije za mentalno zdravlje iz juna 2020. godine, podaci pokazuju da Kina možda ima najvišu stopu samoubistava dece na svetu.
Stručnjaci su otkrili da je stvarni broj samoubistava često tri do pet puta veći od objavljenih statistika. Na osnovu ovoga, stvarna samoubistva bi mogla biti čak 600.000 godišnje.
Li Juanhua, bivši profesor na Capital Normal University, rekao je da su ovi problemi u velikoj meri uzrokovani iskrivljenim obrazovnim sistemom. S jedne strane, u moralno degenerisanom društvu, učenici žive u okruženju sa svim vrstama nezdravih ometanja i nisu naučeni kako da budu dobri ljudi; kao rezultat toga, nemaju nadu. S druge strane, suočavaju se sa intenzivnim pritiskom roditelja, nastavnika, vršnjaka i društva, što dovodi do njihovih mentalnih slomova.
Pa čija je to krivica? Žalosno je što je civilizacija stara hiljadama godina postala ono što vidimo danas. Kada se tradicionalne vrednosti skromnosti, dobrote i vrline zamene ideologijom KPK (naime klasnom borbom, mržnjom i brutalnošću), pad obrazovanja i društva uopšte su neizbežni.
Čovek i dalje može zauzeti stav. Kada je ugledni naučnik Ćijen Mu odlučio da ode u Hong Kong u oktobru 1949. godine, njegov stariji brat Ćijen Đibo (takođe istoričar) pokušao je da ubedi Ćijen Mua da ostane u Kini i radi za KPK.
Ćijen Mu je odmahnuo glavom i pitao: „Brate, ti si dobar u jeziku i istoriji. Iz Proglasa Kineske narodnooslobodilačke armije izdatog u aprilu [da porazi Čijanga i Kuomintang], da li si video velikodušnost i toleranciju [u KPK]?“ Ćijen Đibo je ćutao.
Ono što se desilo posle bilo je očekivano. U Hong Kongu, Ćijen Mu je bio suosnivač New Asia College i uživao u uspešnoj karijeri. Kasnije je otišao na Tajvan i postao član Academia Sinica. Ćijen Đibo je, s druge strane, umro tokom Antidesničarske kampanje 1959. godine.
Ovo je samo jedna od bezbrojnih tragedija verovanja u KPK. Kada će se obrazovanje u Kini vratiti na pravi put? Odgovor se može naći pregledom gore razmatrane istorije.
