Počela sam da praktikujem Falun Dafu sa svojim roditeljima 1996. godine. Kao dete sam često imala glavobolje i mnogo sam išla kod lekara. Kada sam bila u prvom razredu niže srednje škole 1998. godine, imala sam jaku glavobolju i temperaturu, pa sam se odmarala kod kuće dve nedelje. Dok sam bila u bunilu od groznice, majka mi je čitala Fa. Nakon toga više nikada nisam imala glavobolje; bolesti su nestale i više mi nisu bili potrebni lekovi.
Đijang Cemin je pokrenuo progon Falun Gonga 1999. godine. Oba moja roditelja su bila proganjana. Dugo su bili zatvoreni u centru za ispiranje mozga, pa je moje školovanje bilo u rasulu. Praktično sam provela tri godine niže srednje škole čitajući romane. U trećem razredu, pošto sam dugo ležala na klupi čitajući romane na času, leđa su mi postala pogrbljena.
Kada sam polagala maturski ispit za nižu srednju školu, moj rezultat je bio među najnižima u celom regionu. Roditelji su se do tada vratili iz nezakonitog pritvora i počeli da obraćaju pažnju na moje učenje, ali je bilo prekasno. Nastavnik je rekao da neću imati šanse da upišem srednju školu.
Tokom letnjeg raspusta nakon završetka niže srednje škole, pročitala sam Džuan Falun, i to je bio prvi put da sam ga zaista pročitala. Počela sam da čitam uveče i te noći nisam spavala. Sledećeg dana sam završila čitanje cele knjige. Mislila sam da je knjiga tako dobra, a moja grba se tog dana čudesno ispravila. Od tada sam postala odlučna da nastavim da praktikujem.
Tokom letnjeg raspusta, moja majka je takođe smatrala da imam malo nade za srednju školu i više nije tražila od mene da učim školske predmete, pa sam celo leto provela u učenju Fa bez obnavljanja gradiva. Potom sam se vratila u nižu srednju školu. Otkrila sam da mogu da pratim nastavu. Sve što nisam naučila u protekle tri godine kao da je bilo u mojoj glavi. Na mesečnom ispitu mesec dana nakon početka škole, bila sam najbolja u svim predmetima. Moj nastavnik je bio zadivljen. Godinu dana kasnije, primljena sam u napredno odeljenje okružne srednje škole kao što sam i želela, a kasnije sam uspešno upisala fakultet. Moj život se nakon toga promenio.
Racionalno kultiviranje šinšinga
Nakon diplomiranja na univerzitetu, dobila sam posao u gradu. Počela sam da se suočavam sa izazovima samostalnog života. Takođe sam počela zaista da kultiviram svoj šinšing.
Napuštanje vezanosti za slavu
Od detinjstva sam bila veoma zabrinuta za svoj imidž. Radim za menadžera u jednom državnom preduzeću. Menadžer je čovek preke naravi, poganog jezika i strogih radnih zahteva. Da bih izbegla njegove kritike, često sam razmišljala o tome kako da stvari uradim sama umesto da ga direktno pitam. To je moj posao činilo teškim. Razmišljala sam o otkazu.
Ova situacija je trajala oko godinu dana. Shvatila sam da to nije ispravno, jer bih ponekad lagala da bih izbegla psovke. Počela sam da gledam unutar sebe. Razmišljala sam zašto toliko nerado sarađujem sa svojim nadređenim i zašto se plašim da će me ukoriti. Razlog je bio taj što nisam želela da čujem neprijatne reči, jer sam zbog toga gubila obraz i činilo bi da kolege koje to čuju misle da sam gubitnica. Ponekad, kada bih naišla na problem, prva misao bi mi bila da pronađem izgovor ili čak da slažem kako bih prikrila svoje greške, samo da bih izbegla ukor i gubitak obraza.
Pronašla sam vezanost za slavu, ali kako da je se oslobodim? Mislila sam da sam pre svega praktikant, pa bi trebalo da budem iskrena i da ne lažem. Treba da govorim istinu. Ali to je bilo teško, jer ako direktno priznam svoje greške, druga strana će me sigurno ukoriti.
Mislila sam da kao praktikant treba da se oslobodim straha od kritikovanja. Počela sam da odbacujem strah u svom srcu i svaki put kada bih napravila grešku, više nisam govorila neistinu.
Prestala sam da govorim: „Situacija je u tom trenutku bila...“ ili „To se desilo zato što...“. Počela sam da govorim: „Pogrešila sam...“ bez izgovora, a zatim bih jednostavno i jasno navela svoju grešku. Još uvek se sećam prvog puta kada sam na ovaj način priznala grešku. Zaboravila sam da prijavim nešto menadžeru, koji me je ljutito pozvao. Stisnula sam zube i rekla: „Pogrešila sam; to je bio moj nemar. Zaboravila sam da Vam kažem.“ Nakon što sam dala par jednostavnih odgovora, smireno sam čekala njegov ukor. Izgledao je zatečeno, zastao je na trenutak, a zatim rekao: „Obrati pažnju sledeći put.“ Zatim je spustio slušalicu.
Konačno sam prošla ovaj test, a zatim su se slične stvari dogodile nekoliko puta. Menadžer je jednom i sam napravio grešku i pozvao me da me ukori. Suzdržala sam se i to shvatila kao priliku da se poboljšam. Kasnije je saznao da je to bila njegova greška i ljubazno mi se izvinio. Ovaj menadžer mi od tada veoma veruje.
Olako uzimanje ličnog interesa
Pre nego što sam došla u grad, živela sam sa roditeljima i nisam imala mnogo troškova. Mislila sam da nemam veliku vezanost za lični interes. Kada sam došla da radim u gradu, otkrila sam da to nije slučaj. Mnogo puta, kada bi došlo do konflikta oko ličnog interesa, nisam bila spokojna. Često smo sami popunjavali formulare za refundaciju troškova. Znala sam da su neke kolege tražile refundaciju za nekoliko desetina juana više nego što je trebalo. Pošto sam mogla da vidim neposrednu korist, ponekad sam, iako sam znala da to ne treba da radim, pronalazila izgovore da dobijem veću refundaciju, kao da u tome nema ničeg lošeg.
Kada sam kasnije podnela zahtev za refundaciju, razmislila sam o tome i osetila da je traženje više novca neispravno. Ako dobijem ono što ne bi trebalo da dobijem, kako mogu sebe nazvati praktikantom? Mislila sam da zaista moram da se oslobodim svoje vezanosti za novac. Počela sam da odbacujem ovu vezanost. Ponekad sam tražila manju refundaciju kako bih bila sigurna da neću dobiti ono što ne zaslužujem. Sada, kada dođe do konflikta oko ličnog interesa, trudim se da budem obzirna prema drugima. Ne vezujem se za to da li ću dobiti.
Oslobađanje od ogorčenosti
Pošto sam radila ozbiljno i pedantno sa odličnim rezultatima i dobrim odnosima sa menadžerom državnog preduzeća, moj nadređeni mi je pre dve godine znatno povećao obim posla. Počela sam da osećam ogorčenost prema kompaniji i nadređenom — ne možete me prisiljavati da radim više samo zato što dobro radim svoj posao. Znala sam da posedovanje ogorčenosti nije ispravno, ali jednostavno nisam mogla da je prevaziđem.
Počela sam da izbegavam prekovremeni rad. Postala sam manje odgovorna. Na jedan od mojih velikih projekata uložena je žalba, što je dovelo do sukoba između drugog državnog preduzeća i moje kompanije. Pošto sam gajila snažnu ogorčenost dok sam se bavila time, mislila sam da kompanija nije uzela u obzir moje opterećenje kada se ovaj problem pojavio, što je uzrokovalo da pravim greške u radu. Ovaj problem je doveo do previranja u poslovanju kompanije do te mere da je zamalo izgubljen veliki klijent.
Jednog dana sam počela da razmišljam o sebi kao o praktikantu i da gledam unutar sebe. Ali sa svojom ogorčenošću, veoma sam nerado prihvatala da sam pogrešila, sve dok nisam otkrila da je zbog moje ogorčenosti kompanija bila u takvim poteškoćama da su svi zaposleni u jednom odeljenju bili pred gubitkom posla. Odlučila sam da se oslobodim te ogorčenosti.
Neprestano sam odbacivala ogorčenost u svom srcu. Trudila sam se da sledim zahteve za praktikanta da nemam ogorčenost i pokušala sam da razmišljam iz perspektive nadređenog i kompanije. Osmislila sam rešenje i pozvala nadređenog da mu kažem svoj plan za rešavanje problema. Začudo, on je došao na istu ideju, pa smo krenuli sa našim planom. Prvobitno smo mislili da u najboljem slučaju možemo samo malo da ublažimo pritisak, i da će zadržavanje klijenta biti veoma teško. Neočekivano, samo nekoliko dana kasnije, sve se mirno vratilo u normalu, kao da se ništa nije desilo u proteklih šest meseci. Sva moja ogorčenost je takođe potpuno nestala.
