Počela sam da praktikujem Falun Dafu u aprilu 1999. godine. Praktikanti su obično prvo meditirali, a zatim radili vežbe u stojećem stavu, pa sam prvog dana kada sam otišla na vežbalište naučila samo stojeće vežbe. Na putu kući, telo mi je bilo neverovatno lako i hodala sam poletnim korakom. Bila sam zaprepašćena; nisam mogla da verujem šta osećam.
Iako sam imala samo 42 godine, bila sam slaba i gojazna, oči su mi bile osetljive na svetlost, a patila sam od hepatitisa, kamena u žuči, gastritisa, neurastenije i mnogih drugih bolesti. Bila sam zadivljena što mi je telo odjednom postalo tako lako! Od tog trenutka sam poverovala u postojanje božanstava i da je Falun Dafa istinska praksa kultivacije. Počela sam da praktikujem Falun Dafu.
Praktikovala sam oko tri meseca kada je, 20. jula 1999. godine, Komunistička partija Kine počela progon Falun Dafe. Emitovali su propagandu za klevetanje i suzbijanje Dafe 24 sata dnevno, a atmosfera u Kini bila je zaista teška i zastrašujuća. Uprkos pritisku, nisam se plašila.
Komunistička partija Kine me je nezakonito osudila na tri godine zatvora. Moja porodica je htela da me vodi kući kada mi je kazna istekla, ali zatvorski službenici su me odveli u lokalnu Službu 610. Uprkos tome, bila sam odlučna da se kultivišem.
Marljivo radim tri stvari koje učitelj Li Hongdži traži od nas, naročito objašnjavanje istine ljudima o progonu. Za mene je objašnjavanje istine izazovno u pogledu vremena, jer danju radim kako bih zaradila novac za izdržavanje porodice i otplatu dugova. Noću izlazim da delim informativne materijale, a takođe objašnjavam istinu ljudima koje sretnem.
Prevazilaženje poteškoća
Iskreno sam želela da se kultivišem, ali mi je učenje Fa bilo veoma teško. Nisam mogla da se koncentrišem, zaspala bih čim bih počela da čitam i nisam razumela značenje onoga što čitam. Znala sam koliko je učenje Fa važno, pa sam to radila marljivo. Kada nisam mogla da se fokusiram sedeći, klečala bih i čitala. Kada bi mi misli lutale, ustala bih i čitala.
Jednom, dok sam stajala i učila Fa, telo mi se odjednom nagnulo napred i zamalo sam pala. Kada sam se ispravila, videla sam na podu figuru u obliku čoveka napravljenu od čađi, debljine oko dva i po centimetra. Znala sam da je moja odlučnost da učim Fa istisnula tu stvar iz mog tela. Nakon toga, učenje Fa je postalo lakše i razumela sam njegovo značenje. Ali nakon nekog vremena, stvari su se vratile na staro i učenje Fa je ponovo postalo teško. Ipak, bez obzira na to koliko je bilo teško, istrajala sam.
Odricanje od stana
Suprug i ja smo radili za jednu veliku korporaciju. Našu kompaniju je trebalo da preuzme druga firma, a matična kompanija nam je pomogla da rešimo neke probleme. Matična kompanija je dodelila veliki stan potpredsedniku naše podružnice, pa je njegov stari stan ostao upražnjen. Matična kompanija je mom mužu dala ključ od tog stana i zatražila da se preselimo sa osmog na peti sprat.
Moj muž je promenio bravu. Želeo je da unese neke stvari kako bi zaposeo stan, plašeći se da bi moglo doći do komplikacija dok je on na službenom putu koji traje mesec dana. Rekla sam: „Nema potrebe. Matična kompanija nam ga je dobrovoljno dala; nismo koristili nikakve veze da bismo ga dobili.“ Odgovorio je: „To je istina.“
Nekoliko dana kasnije, vozač iz naše firme došao je u moju kancelariju i rekao: „Čuo sam da je potpredsednikov stan dodeljen vama, je li to tačno?“
Rekla sam: „Da.“ Vozač je bio privremeno zaposlen u našoj firmi i ne bi dobio stalni posao jer je firma bila u procesu otkupa. Bio je samac i iz seoskog područja. Pošto je kompanija bila u procesu preuzimanja, razlika između stalno zaposlenih i privremenih radnika više nije bila bitna. On nije imao pravo na stan, ali je žarko želeo onaj koji je nama dodeljen. Takođe sam znala da je imao neku istoriju sa generalnim direktorom naše podružnice u vezi sa tim stanom. Međutim, moj muž i ja smo oboje bili stalno zaposleni i starili smo, pa više ne bismo imali drugu priliku da dobijemo stan. Zato nam je kompanija i dala stan pre otkupa.
Te večeri, vozač je skinuo vrata stana koji nam je bio dodeljen i zamenio ih novim sigurnosnim vratima. Kada je moja ćerka sledećeg jutra krenula u školu i primetila da su vrata tog stana promenjena, dotrčala je da mi kaže. Sišla sam dole da pogledam i videla da je vozač zauzeo stan.
Bila sam besna, ali sam se setila da sam praktikantkinja Dafe i da, ako želim istinski da se kultivišem, moram slediti zahteve Dafe i uvek prvo misliti na druge. Iako je bilo teško, morala sam da prepustim stan vozaču. Uzela sam telefon, nazvala sekretara Komunističke partije Kine u firmi, objasnila situaciju i rekla da ću stan dati vozaču.
Vozač se osećao veoma krivim i na kraju je platio oko 20.000 juana za stan. Nakon što sam se vratila iz nepravednog zatočeništva, više puta mi je rekao: „Želim da ti pomognem. Ako ti zatreba novac za bilo šta, pozajmiću ti.“ Rekla sam: „Hvala ti, ali nije mi potrebno.“
Otplata dugova
Vratila sam se kući 2004. godine nakon što sam odslužila trogodišnju nezakonitu zatvorsku kaznu. Moj muž je prokockao svu porodičnu ušteđevinu, a imali smo i dug od 30.000 juana. Dete je trebalo da krene u srednju školu, a kući je bilo potrebno renoviranje koje sam planirala tri godine ranije. Muž mi je rekao: „Digao sam ruke od kuće; ne smeš da je renoviraš.“ Podne pločice, koje su bile moderne kada je kuća sagrađena, postale su neravne i popucale.
Uveče kada sam se vratila kući, došao je zet mog muža pod izgovorom da me poseti, ali je zapravo došao da traži novac. Svi su mislili da sam sakrila ušteđevinu od muža. Kao ljudi iz radničke klase, naša finansijska situacija bila je prilično dobra. Ali ja sam praktikantkinja Dafe i živim po principima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. Prvi princip je Istinitost, tako da nisam krila novac od muža.
Rekla sam muževljevom zetu: „Vratiću ti tih 10.000 juana u roku od pola meseca, ali sutra moram da pozajmim od tebe 3.000 juana, pa ću ti onda vratiti sve odjednom.“ Rekao je: „U redu.“ Verovao mi je i imala sam dobar odnos sa njegovom porodicom. Pozajmila sam tih 3.000 juana da otplatim dug, jer čim sam došla kući dobila telefonski poziv da moj muž duguje nekome 3.000 juana. Pitala sam muža i on je to potvrdio.
Pre nego što sam počela da praktikujem Falun Dafu, investirala sam na berzi, konkretno u investicione fondove. Kupila sam dve akcije. Pošto praktikanti ne bi trebalo da trguju akcijama, želela sam da ih prodam. Kada sam pokušala da prodam obe istovremeno, samo jedna se prodala. Druga akcija jednostavno nije htela da se proda, bez obzira na cenu. Pokušavala sam mnogo puta, ali nije išlo, pa sam nevoljno odustala. Ubrzo nakon toga, bila sam progonjena i osuđena na tri godine zatvora. Nakon što sam se vratila kući, trebalo je da otplatim dugove, pa sam ponovo pokušala da prodam tu akciju. Ovog puta se odmah prodala za oko 14.000 juana. Otplatila sam dug od 13.000 juana, i ostalo mi je nešto više od 1.000 juana.
Život zahteva novac: obrazovanje deteta, društvene obaveze. Plate mog muža i mene nisu velike; zajedno zarađujemo manje od dve hiljade juana mesečno. Ali veoma sam vešta u vođenju domaćinstva; znam da je štednja isto što i zarada, pa ne trošim uzalud ni jedan jedini peni.
Jednog meseca sam na namirnice potrošila samo pet juana. Muž je radio van kuće, dete je bilo u internatu, pa sam bila sama. Jela sam samo dva obroka dnevno, doručak i večeru, jer mi je poslodavac obezbeđivao ručak. Dva puta sam kupila kineski kupus, što je koštalo jedan juan, i malu teglicu fermentisanog sira od soje, što je koštalo oko četiri juana, i tako sam pregurala mesec. Trećeg dana Lunarne nove godine, otišla sam u garažu po bicikl i na ulazu pronašla novčanik. Videla sam da sadrži više od deset novčanica od po sto juana i predala sam ga vlasniku garaže.
Nepovređena nakon udara motocikla
Prelazila sam ulicu na pešačkom prelazu gde nije bilo semafora i gde su pešaci prolazili kada nema automobila. Udario me je motocikl i odbacio više od deset metara dalje. Na motociklu su bila dvojica muškaraca.
Nisam shvatila šta se dogodilo. Videla sam samo mnogo radnika migranata koji su nosili jorgane i alat za kopanje kanala, žureći da uhvate autobus. Gurali su me otpozadi i nisam mogla da ih pratim. Oborili su me i gazili preko mene. Glasno sam vikala dok sam ležala na zemlji: „Oborili ste me!“
U tom trenutku, pored mene je stao visok čovek, raširio ruke da me zaštiti i povikao: „Idite okolo! Neko je oboren!“ Istovremeno mi je rekao: „Brzo ustaj.“ Ustala sam.
Pogledala sam oko sebe, ali nigde nije bilo radnika migranata. Bila sam jedina koja je tamo stajala. Tada sam videla motocikl zaustavljen nasred puta, sa dvojicom muškaraca koji su sedeli na njemu i zurili u mene. Nisam znala šta se dešava, ali sam čula nekoga kako govori: „Udarili ste staru ženu i ona je odletela, šta ćete sad?“ Tada sam shvatila da su me oni udarili motociklom.
Brzo sam prišla dvojici mladića i rekla: „Dobro sam, ne bojte se, ja praktikujem Falun Dafu. Nisam povređena i neću tražiti nikakvu odštetu. Treba da vozite sporije. Danas ste udarili praktikantkinju Falun Dafe; da ste udarili nekog drugog, imali biste mnogo nevolja.“
Iz torbe sam izvadila amajliju na kojoj su bile informacije o Falun Dafi i dala im je. Prihvatili su je, ali su bili previše šokirani da bi se pokrenuli.
Prolaznik je rekao: „Odlazite brzo, danas ste sreli dobru osobu.“ Bili su uplašeni, ali su na moj i prolaznikov podsticaj polako otišli svojim motociklom.
Sledećeg dana počela sam da osećam bol u celom telu. Rekla sam bolu: „Ja sam praktikantkinja Falun Dafe.“ Čim sam to izgovorila, bol je nestao. Nekoliko dana kasnije, jedna praktikantkinja kojoj je treće oko otvoreno rekla je da je videla da sam poginula u nesreći. Pozvala je praktikantkinju Lin da se raspita, a Lin joj je rekla da sam dobro, ali ona nije verovala. Lin joj je rekla: „Ako mi ne veruješ, nazovi je!“ Kada me je pozvala, rekla sam: „To što si videla je istina; moja verzija napravljena od karme je poginula u nesreći. Ali ja imam zaštitu Učitelja i nemam ni ogrebotinu.“
Nekoliko godina kasnije, dok sam vozila bicikl preko pešačkog prelaza, udario me je automobil koji je skretao iza ugla. Automobil je produžio, a jedan glas je rekao: „Brzo, pogledaj broj njegovih registarskih tablica, da možeš da ga nađeš.“
Odmah sam se pribrala i pomislila: „Zašto bih ga tražila?“ Brzo sam ustala sa zemlje, podigla bicikl i otišla.
Nakon što sam se malo vozila, počeo je da me boli članak. Nastavila sam da vozim ka kući i u mislima sam rekla učitelju Liju: „Ako mu nešto dugujem iz prošlog života, onda treba da me udari i ja treba da podnesem bol; ako mu ništa nisam dugovala iz prošlog života, onda ovaj bol nije moj.“. Nakon te misli, bol je nestao.
