Počela sam da praktikujem Falun Dafu 2020. godine. Moja ćerka ima 15 godina, što je obično buntovan uzrast. Pre nego što sam počela da praktikujem Dafu, ako bih izgubila živce, grdila bih je, a ponekad i udarala. Posledično, ona me je mrzela.
Kroz učenje Fa shvatila sam da je način na koji sam je tretirala bio pogrešan i počela sam da se menjam.
U početku sam samo pokušavala da se kontrolišem kada bismo imale sukob, jer nisam zaista znala kako da se kultivišem i samo sam pasivno rešavala stvari.
Takođe sam ponekad mislila da je previše teško proći sve ove šinšing testove i pitala sam se da li su oni rezultat karme – moja ćerka bi se mogla ovako ponašati prema meni jer sam morala da otplatim karmičke dugove koje sam imala.
Razvila sam vezanost za strah i brinula sam se da me ćerka neće slušati. Nisam gledala stvari iz njene perspektive niti sam pokušavala da razumem njeno gledište, a kamoli da sam imala saosećanja prema njoj. Samo sam nastavila na osnovu svog plitkog razumevanja Fa principa.
Sa skrivenom vezanošću za strah i zabrinutost, nesvesno sam priznala aranžmane i progon starih sila.
Nedavni mali incident pomogao mi je da steknem novo razumevanje o problemima između moje ćerke i mene, i želela bih da podelim neka svoja razumevanja sa vama.
Moja ćerka je pohađala tehničku školu u gradu gde živi njena baka, pa je uvek vikendom išla kod nje. Jedne srede, moja ćerka me je pozvala i rekla da ima temperaturu i da joj je potreban odmor.
Pozvala sam njenu školu i dogovorila joj nekoliko slobodnih dana. Moja ćerka nije pokazivala mnogo znakova bolesti dok je bila kod bake. Do nedelje, kada je trebalo da se vrati u školu, rekla mi je da još ne želi da se vrati i zamolila me je da pozovem njenu školu da joj dozvole da se vrati u ponedeljak.
Pozvala sam njenu školu i rekla da će se vratiti u ponedeljak ujutru, misleći da je bolje što se ranije vrati u školu.
Poslala sam joj poruku rano u ponedeljak, podsećajući je da treba da se spremi za školu. Odgovorila mi je oko 11:30 pre podne, rekavši: „Ne mogu jutros. Molim te, pozovi moju školu i reci im da ću se vratiti popodne.“
Odgovorila sam joj na poruku, rekavši joj da neće biti važno ako malo zakasni. Ako me njena nastavnica pita, reći ću joj da je na putu.
Poslala sam joj poruku posle 13:00 časova, pitajući je da li je stigla u školu. „Ne“, odgovorila je.
„Jesi li na putu?“ ponovo sam je pitala.
„Još ne, ali možda uskoro“, odgovorila je.
Posle 13:30 popodne, njena nastavnica me je pozvala i pitala zašto se moja ćerka još uvek nije vratila u školu. Zato sam pozvala ćerku i pitala je da li je u autobusu.
„Još ne“, odgovorila je.
„Ali zar nisi rekla da ćeš uskoro krenuti?“ ponovo sam je pitala.
„Uskoro ću“, odgovorila je. Zatim sam je pitala još nekoliko puta, a ona je postala nestrpljiva, još uvek nije krenula nazad u školu.
„Samo mi reci otprilike kada ćeš stići u školu da bih mogla da javim tvojoj nastavnici“, pitala sam je.
„Možda pre 15:00“, odgovorila je, a ja sam rekla njenoj nastavnici.
„Javi mi kad stigneš u školu“, poslala sam joj poruku posle 14:00 časova. Nije odgovorila.
„Jesi li stigla u školu?“ ponovo sam je pitala blizu 15:00 časova. Još uvek nije odgovorila.
Pozvala sam je odmah posle 15:00 časova, ali se nije javila. Zatim mi je poslala poruku, rekavši da sada ne želi da ide, možda kasnije. Pitala sam je zašto, rekla je da jednostavno ne želi da ide.
Sve ovo vreme, osećala sam se nemirno i uznemireno. Osećala sam zabrinutost zbog ćerke, ali sam takođe osećala zameranje prema njoj i zatekla sam se kako je potcenjujem. Nisam želela da kontaktiram njenu nastavnicu ponovo jer sam se brinula da bi mogla pomisliti da ne držim reč. Istovremeno, osećala sam se zabrinuto da bi moja ćerka mogla odbiti da ide u školu. Ukratko, moje misli su bile zapletene i haotične.
Znala sam da moram da potražim svoje propuste, ali kada sam ih pronašla, nisam znala šta dalje da radim.
Stalno sam sebi govorila da me ne pokreće osećajnost, već da budem racionalna. Postepeno sam se oslobodila svog osuđujućeg stava prema ćerki i fokusirala se na to kako da je vodim da razume principe dobrog čoveka.
Prilagodila sam svoj način razmišljanja i osećanja pre nego što sam ponovo pozvala ćerku, i ovog puta smo ćaskale skoro pola sata.
Pitala sam je zašto je tako kasno otišla i rekla joj da je ne krivim – samo sam želela da znam u čemu je problem.
„Rekla sam ti da želim da se vratim u školu popodne, ali ti to nisi dogovorila sa školom. Ti si jednostavno takva osoba“, rekla je.
„Zašto mi nisi rekla da ne možeš stići u školu do 15:00 časova?“ pitala sam je.
„Molim te, nemoj mi određivati nikakav vremenski okvir, to me čini zabrinutom“, odgovorila je.
„Moja je greška jer nisam gledala stvari iz tvoje perspektive i nisam znala da će ti to izazvati zabrinutost“, objasnila sam.
Nastavila sam: „Ja sam osoba od integriteta i mislim ono što kažem. Ako se nešto neočekivano desi, reći ću drugoj strani šta se dogodilo. To je pokazivanje poštovanja prema drugima. U budućnosti ću više pažnje posvetiti onome što kažeš i pokušati da poštujem ono što želiš da uradiš umesto da namećem svoj način.“
Takođe sam ohrabrila ćerku da postepeno prevaziđe osećaj zabrinutosti mudrim planiranjem vremena kako bi stvari obavila na vreme. Rekla sam joj i da moramo pokazati integritet u onome što radimo. Moja ćerka je prihvatila moj savet.
Odmah posle 17:00 časova, ćerka mi je rekla da je u autobusu. Zatim mi je poslala nekoliko poruka,
„Mama, bila sam malo gruba dok sam razgovarala sa tobom telefonom danas. Bila sam prilično loša i u prošlosti, žao mi je.“
„Ne moraš uvek da se žrtvuješ za mene.“
„Nisam imala pravilan stav prema tebi u prošlosti, međutim, nisam smatrala ni da je traženje odsustva iz škole velika stvar za tebe.“
„Hvala ti, mama. Žao mi je.“
„Obratiću pažnju na ono što si mi rekla, i ne moraš uvek da praviš kompromise ili da me tolerišeš.“
Bila sam zaista srećna dok sam čitala ove poruke od ćerke, i mogla sam da osetim da je Učitelj uklonio te loše supstance između moje ćerke i mene. Hvala ti, Učitelju!
Kroz ovaj incident, shvatila sam da sam imala mnogo ljudskih vezanosti u rešavanju problema, i malo saosećanja ili dobrote. Rešavala sam situacije prisilnom tolerancijom, pomešanom sa svim vrstama ljudskih pojmova, kao što su strah, plašljivost, itd., što me je navelo da radim stvari pasivno ili da uopšte ne znam šta da radim.
Imam dug put da nadoknadim u kultivaciji, ali osećam da sam sada pronašla pravi smer i znam kako da idem napred.
Gore navedeno je samo deo mog ličnog razumevanja. Molim vas, ljubazno ukažite ako postoji nešto neprikladno.
