Počela sam da sviram bariton kada je osnovan Toronto Tian Guo marširajući orkestar. Kao i mnogi članovi orkestra, počela sam od nule. Naš orkestar je ubrzo učestvovao na velikim i malim paradama i nastupima. Pod Učiteljevim osnaživanjem i naporima praktikanata, reputacija našeg orkestra je rasla, posebno tokom božićnih parada u Kanadi, kada se organizatori događaja takmiče ko će pozvati naš orkestar na svoje parade. Iako raspored fiksiramo godinu dana unapred, i dalje smo okupirani nastupima, a orkestar stalno juri sa jednog nastupa na drugi, pri čemu dve ili čak tri parade dnevno postaju norma.
Moja povezanost sa bas sekcijama
Kad sviram bariton, članovi orkestra koji sviraju instrumente iz bas sekcije marširaju iza mene. Dvojica su bila visoka i svirala su suzafone, i izgledali su veličanstveno. Ostali članovi orkestra su se radovali njihovom učešću, jer kad su marširali iza nas, osećali smo se veoma samouvereno, kao da je iza nas planina. Kad nisu mogli da učestvuju, prostor je delovao prazno. Kasnije su se svirači suzafona odselili, a eufonijum je postao najveći instrument koji je marširao iza nas. Ova situacija je trajala sve dok muzički instruktor iz Njujorka nije rekao da orkestru trebaju suzafoni jer oni čine osnovu muzike — inače muzika nema jak temelj.
Pitala sam: „Mogu li žene da sviraju suzafon?“ Kad je rekla da, odlučila sam da se prebacim. Počela sam svirajući tubu. Susrela sam se sa izazovima i probojima koji su uključivali predstave i fizičku snagu. Moje vezanosti za preteranu radost i pokazivanje su bile razotkrivene. Nakon što sam ih se oslobodila, osećala sam zahvalnost za Učiteljevo osnaživanje i tihu pomoć kolega praktikanata. Počela sam da sviram suzafon pre skoro deset godina, a sada sam u šezdesetim godinama.
Želela bih da vam ispričam o svom putu kultivacije kako bih potvrdila veličinu Učitelja i Dafe, a takođe i da posvedočim o 20 neverovatnih godina Tian Guo marširajućeg orkestra.
Napredovanje uprkos nevoljama
Kada je orkestar svojevremeno organizovan, Učitelj nam je uredio da imamo četiri suzafona i šest tuba. Žalosno je što nakon svih ovih godina više nemamo svirače za neke instrumente. Budući da suzafoni toliko doprinose, možemo se samo truditi da imamo tri ili četiri suzafona u svakom nastupu. Svirači suzafona su takođe prošli kroz mnoge nevolje, uključujući bolesti i porodične probleme. Neki od njih su bili primorani da odu. Međutim, svi su se ohrabrivali i pomagali jedni drugima da održe poslednji red uporišta orkestra.
Iako sam najduže svirala suzafon, moje sposobnosti su uvek bile nedovoljne. Povrh toga, moja kultivacija nije u potpunosti sustigla napredak Fa-ispravljanja. Kao rezultat toga, moje telo je počelo da pokazuje simptome starenja, uključujući kosu, oči, zube i noge. To mi je otežavalo učešće na paradama, posebno bol u kolenima, koji je uticao na moje marširanje.
Delovalo je normalno da me kolena bole i otiču, a ramena, struk i telo budu u bolovima nakon parade. Obično mi je trebalo nedelju dana da se potpuno oporavim. U Torontu ima mnogo prilika za učešće na paradama, pa smo učestvovali na nekoliko. To je značilo da sam stalno bila u bolovima. Bolelo me je hodanje i penjanje uz stepenice, a kolena su me bolela čak i kad sam spavala. Znala sam da moram da probijem svoje ljudske predstave kao što su „starenje“ i „bolest“ i da je ovo prilika da poboljšam svoju kultivaciju. Pokušala sam da ove ljudske predstave shvatim olako i da me ne uznemiravaju. Podsetila sam se da je možda ovo Učiteljev aranžman da mi pomogne da eliminišem svoje vezanosti. Nastavila sam da učestvujem na paradama.
Međutim, testovi se ne mogu proći samo identifikovanjem naših ljudskih predstava. Važno je povećati vreme koje provodimo radeći vežbe i učeći Fa. Nažalost, nisam se dobro pokazala u ovim oblastima. Glavni problem je loše upravljanje vremenom. Iz iskustava drugih praktikanata, shvatila sam da, sve dok mogu dobro da upravljam svojim vremenom, definitivno ću moći da probijem ovu prepreku. Učitelj je video moje napore i stanje u kojem bi trebalo da budem, ali koje još nisam postigla, pa me je jačao u skoro svakoj paradi. Inače bi mi bilo nemoguće da učestvujem.
Mnoge moje skrivene vezanosti su takođe bile razotkrivene. Najstrašnije je bilo kada smo morali da povećamo brzinu marširanja tokom parade kako bismo sustigli povorku ispred nas, zadržavajući tempo marširanja. Obično hodamo normalnim tempom, i iako su me noge bolele, drugi to nisu mogli da vide. Međutim, postala sam nervozna kad god sam čula da se tempo marširanja povećava.
Tokom parade za Dan zahvalnosti prošle godine, član je stalno podsticao vođu orkestra da ubrza. Ubrzo, razdaljina između mene i reda ispred se znatno povećala. Bila sam toliko umorna da sam skoro ostala bez daha, ali i dalje nisam mogla da sustignem. Talas zameranja, pomešan sa raznim mislima, preplavio me je. Grupa ispred nije bila daleko od nas, pa sam osećala da nije potrebno povećavati tempo. Osećala sam da je ovo slučaj „sit gladnom ne veruje“.
Žalbe, ljubomora, vezanost za slavu i osećaji nepravde, bespomoćnosti i očaja preplavili su me. Takođe sam razvila mnoge negativne misli, kao što su: „Možda nećeš moći da završiš paradu. Čak i ako napustiš paradu, ko će ti pomoći da nosiš suzafon do cilja? Ne bi trebalo da učestvujem u budućnosti jer utičem na imidž orkestra.“ Nisam mogla da ih potisnem.
Bila sam iznenađena što mi je toliko misli koje očigledno nisu bile moje moglo ući u um. Osećala sam da pokušavaju da me slome! Trudila sam se da obuzdam ove loše misli i zamolila sam Učitelja da mi pomogne. Drugi svirač suzafona me je pratio, i zaista sam osetila njegovu tihu podršku. Postepeno smo sustigli orkestar.
Prošlog Božića morali smo da žurimo da bismo učestvovali u tri parade. Treća parada je bila prilično duga, a sledećeg dana smo imali još dve parade, od kojih je jedna takođe bila duga. Razmišljanje o njima me je plašilo, ali nije bilo izlaza. Morali smo da garantujemo najmanje dva suzafona da bismo „stabilizovali bojno polje“, pa sam morala da se pridružim nastupima.
Tokom prve dve parade, razdaljina je bila prilično kratka i publika nas je strastveno ohrabrivala. Međutim, pre početka treće parade, noge su me toliko bolele da sam jedva mogla da stojim. Sedela sam pored ivičnjaka i tražila Učiteljevo osnaživanje sa nesigurnošću u srcu. Kad je došlo vreme za okupljanje, podigla sam suzafon na ramena i teškim koracima započela naporan put.
Obe strane puta bile su prepune ljudi koji su čekali u iščekivanju. U zimskoj noći, na skoro nula stepeni, navijali su i skakali od radosti zbog našeg nastupa. U tom trenutku, umor, bol i brige su postali ništa. Znala sam da ću definitivno moći da završim ovu paradu. Nastupali smo neprekidno tokom skoro dvočasovne parade.
Nakon završetka parade, došao je praktikant i pomogao mi da odnesem instrument dok sam polako hodala nazad do autobusa. U mraku, konačno sam mogla da pustim suze zahvalnosti. Hvala ti, Učitelju! Još jednom sam svedočila Učiteljevom učenju: „Kad je teško izdržati, probajte da izdržite. Kad izgleda nemoguće i kažu da je nemoguće, probajte da vidite je li nemoguće.“ (Predavanje 9, Džuan Falun)
Ovaj Božić je bio isti kao prošle godine: imali smo tri parade prvog dana i dve parade sledećeg dana. Konačno smo imali četiri svirača suzafona koji su nastupali na deset božićnih parada, formirajući najjaču postavu u istoriji orkestra.
Baš kad sam osetila da je moj nastup prvog dana bio bolji nego prošle godine, sledećeg dana smo naišli na jake vetrove. Osećali su se kao vihori; ponekad smo marširali protiv vetra, a ponekad sa vetrom. Bilo je izuzetno teško jer su zvona naših suzafona lako hvatala vetar. Kad smo došli do nagnute staze ispod mosta na kraju rute parade, ponovo sam počela da sumnjam.
Pre parade, odlučili smo da zajedno šaljemo ispravne misli kako bi vetar duvao prema našim potrebama. Takođe smo komunicirali sa vođom orkestra da zajedno šaljemo ispravne misli. Nedugo nakon što smo krenuli, ponovo se čuo tempo marširanja za sustizanje grupe ispred. Ponovo sam zaostajala. Jedan od svirača suzafona me je pratio pozadi dok su druga dva svirača sustigla orkestar.
Održavala sam normalan mentalni sklop i trudila se da mi suzafon ne odnese vetar. Takođe sam se trudila da sustignem, potiskujući sve predstave koje su mi navirale u um. Ovog puta, suočila sam se sa testom direktno, bez ikakvih žalbi ili straha. Nisam se čak ni brinula da će mi se publika smejati. Osećala sam da će oni sigurno moći da razumeju poteškoću sviranja tako velikog instrumenta po tako vetrovitom danu.
Tokom tog kratkog procesa sustizanja orkestra, čak sam doživela osećaj da kolege praktikanti budu primorani da zaostaju zbog nevolja. Pomislila sam: „Niko ne želi da zaostaje. Zapravo nije strašno zaostajati. Ono što je strašno su vezanosti živih bića koje nam naviru u um. Ove predstave potresaju naše samopouzdanje i čine da dobrovoljno odustanemo.“ Sustigla sam orkestar korak po korak, održavajući miran um. Konačno, orkestar je počeo da maršira u mestu, i nas dve smo sustigle ostale!
Međutim, put je bio još dug, a nas nekoliko je ponekad vetar izbacivao iz položaja. Dok smo se penjali uzbrdo, setila sam se da sam već bila veoma umorna kada sam prošle godine stigla na isto mesto. I tada sam svirala bez daha. Baš tada, neko iz gomile je povikao: „Tuba! Najbolja!“ Suze su mi skoro potekle niz obraze. Hvala ti, Učitelju, što nas ohrabruješ kroz reakcije publike!
Sada mi se činilo da ponovo čujem taj povik, i vratila mi se snaga. Do trenutka kada smo stigle do nagnute staze ispod mosta, stvari su bile drugačije nego prošle godine. Tamo je zapravo bilo mnogo gledalaca. Naša muzička numera „Fa Bubanj“ odjekivala je o zidove mosta, odzvanjala na nebu i potresala okolinu. Vetrovi su se takođe stišali, a da nismo ni primetili, i činilo se da duvaju u pravcu koji nam je povoljan. Svi su marširali do kraja puni duha, i dočekani smo toplim aplauzom.
Na drugoj paradi tokom ovogodišnjeg Fa-konferencijskog perioda, došli su neki visoki, strani praktikanti. Pošto smo imali četiri svirača suzafona, druga praktikantkinja i ja smo umesto toga otišle da sviramo tubu. Nedugo nakon što smo krenule, zakoračila sam pravo u rupu, izgubila ravnotežu i pala. Bile smo usred nastupa, a dve praktikantkinje pored mene su me brzo podigle. Nisam znala kako sam pala ili kako sam ustala. Takođe nisam osećala bol i samo sam nastavila da nastupam dok nismo završile paradu.
Otkrila sam da mi je samo mala ogrebotina na ruci, a tuba nije imala nikakvih oštećenja. Kasnije sam shvatila da je ovaj incident proizašao iz neispravne misli koju sam imala. Uvek sam se brinula da ne vidim put ispred sebe dok nosim tubu tokom parade, pa ne bih mogla da vidim da li ima rupe na zemlji. Iako je suzafon težak, nije mi zaklanjao pogled. Povrh toga, govorila sam bez dovoljno blagosti prema praktikantkinji neposredno pre parade. Da nije bilo Učiteljeve zaštite, ne bih izašla nepovređena iz teškog pada sa tubom.
Praktikanti pomažu jedni drugima
Kao koordinatorka srednjih i bas sekcija, moja odgovornost je da motivišem svakoga kako bi svaki član mogao da postigne svoj najbolji efekat. Zapravo, svirači su uglavnom samoorganizovani, tako da samo treba da održavam otvoren stav, da se pozitivno nosim sa svakim komentarom i sugestijom, da razmenjujem razumevanja kultivacije kada nastanu sukobi i da uklanjam prepreke. Uvek me dirne iskrenost, strast i poverenje praktikanata.
Najstariji članovi su u srednjim i bas sekcijama, a jedan ima preko 80 godina. Pridružio se orkestru da svira eufonijum kada je imao 71 godinu, i retko propušta nastup. Njega ne ometa predstava o „starenju“. Mnogo sam naučila od njega. Iako više nije fizički jak, kada odluči da se pridruži paradi, ostali praktikanti i ja ga vozimo. Dva puta kada sam zaboravila da ga pitam da li mu treba prevoz, i on je išao autobusom.
Iako je prošao kroz nekoliko nevolja sa bolešću, istrajao je. Pre nekoliko godina, želeo je da se pridruži paradi nakon što se tek oporavio. Koordinator orkestra i ja nismo želeli da učestvuje, ali snažan nastup koji je pružio na pre-paradnom ispitu ostavio nas je bez reči. Nedavno smo podelili sa njim naše misli o tome da radi ono što može, i on je takođe veoma kooperativan. Ne dodajem nikakve negativne misli o njemu i samo pratim Učiteljeve aranžmane da pomognem praktikantima da postignu izvanredne stvari.
Jedan član u našoj sekciji ima muzičko obrazovanje. On je većinu članova sekcije naučio kako da sviraju naše instrumente i takođe je dao veliki doprinos razvoju orkestra. Međutim, zbog neslaganja među praktikantima, ovaj član je prestao da učestvuje u orkestru. Nakon mnogo krugova komunikacije, razumela sam perspektive različitih praktikanata, njihova osećanja i poteškoće, kao i Učiteljeve mukotrpne aranžmane.
Više ne insistiram da stvari idu po mom. Iako neki praktikanti i dalje imaju vezanosti i poteškoće u saradnji, čuda Buda Fa su neograničena. Učitelj je napravio još jedan aranžman da iskoristi talente svih.
Kada su mnogi novi praktikanti želeli da se pridruže orkestru, ovaj praktikant se trudio da ih bodri, uključujući one koji sviraju tubu, eufonijum, bariton, trubu, trombon, saksofon i druge instrumente. Proces je zaista naporan, a većina novih članova nema muzičko obrazovanje. Stare sile takođe ometaju napredak. Kao rezultat toga, da bi se zaista postalo član orkestra, potreban je uporan napor i učitelja i učenika, kao i podrška okolnih praktikanata.
S jedne strane, moram da ohrabrim praktikanta koji podučava da bude prilagodljiviji i da iskoristi nedostatke novih članova kako bi radio na sopstvenim vezanostima. S druge strane, moram takođe da ohrabrim nove članove da istraju i prevaziđu smetnje starih sila umesto da odustanu. Pomoć drugih praktikanata takođe igra značajnu ulogu.
Naša sekcija ima dva nova baritonista čiji su ritam i muzički temelji relativno slabi. Međutim, obojica imaju snažnu želju da se pridruže Tian Guo marširajućem orkestru i spasu ljude. Svi su zaista uložili mnogo truda da pomognu, i konačno su uspeli da ostvare svoju želju.
Ovaj proces je uključivao početno podučavanje muzičkog instruktora i ponovljene korekcije, celodnevnu pratnju dva baritonista za vežbanje ritma tip po tip, i ponavljanje i ispravljanje segmenata kompozicija iznova i iznova. Članovi naše sekcije su čak kreirali elektronske verzije snimaka svake sekcije koje su prolazile kroz ponovljene korekcije od strane drugog praktikanta koji poznaje muziku.
Svi ovi napori su novim članovima pružili veliku pogodnost u učenju kompozicija. Naporan rad se konačno isplatio. Gotovo sam mogla da vidim kako svi mahnito vuku i dovlače nove članove u orkestar. Koliko je praktikanata bilo uključeno i koliko je vremena i truda uloženo u ovaj projekat, samo će Učitelj znati. Svi grade svoju vrlinu dok omogućavaju drugima da uspeju.
Nikada neću zaboraviti pomoć koju su mi svi pružili. Pre i posle svake parade, praktikanti mi pomažu da nosim suzafon i da ga utovarim u autobus. Jedna praktikantkinja će me takođe zamoliti da rastavim svoj suzafon na dva dela kako bi mi mogla pomoći da nosim polovinu. Praktikant, koji vozi autobus, uvek će ostaviti sedišta za naše velike instrumente, dok će vođa orkestra uvek doći pre početka svake parade da nam kaže o mogućim scenarijima duž puta. To nam je dalo mir jer znamo da se brine i o zadnjem delu orkestra.
Nakon završetka svake parade, on svima toplo kaže: „Svi ste se trudili!“ Čudesno, ljubazno ponašanje praktikanata pomoglo mi je da se oslobodim žalbi i loših misli. Kada se ove misli pojave u teškim trenucima, odmah stanem na stranu ovih praktikanata i rastvaram barijere koje negativne supstance pokušavaju da stvore među nama. Na taj način, one se odmah dezintegrišu. Ovo je možda primer moći blagosti koju Učitelj uči u Fa.
Tokom ovih godina, sve što su supraktikanti učinili, bilo duhovno ili fizički, bila mi je velika pomoć. Ovde se od srca zahvaljujem svim mojim supraktikantima iz orkestra. Sve više osećam da me, dok napredujem ovim putem, Učitelj gura napred i štiti me. Pored Učiteljeve pomoći, imala sam i pomoć i ohrabrenje od praktikanata koji su mi pomogli da stignem tamo gde sam danas.
Zaključak
Tian Guo marširajući orkestar uključuje mnoge praktikante. Mi ljudima pokazujemo dostojanstvo i veličanstvenost Falun Dafe. Svaki praktikant je dragocen – mi smo poput muzičkih nota, i okupljamo se da prikažemo dostojanstvo praktikanata. Sviramo muziku koja spašava živote. Tokom proteklih dvadeset godina, podržavali smo jedne druge da prevaziđemo nevolje koje su uredile stare sile, i zajedno smo prebrodile mnoge oluje. Dok se približavamo Fa-ispravljanju ljudskog sveta, hajde da cenimo jedne druge i nastavimo da dajemo sve od sebe da ne izneverimo Tian Guo marširajući orkestar koji je Učitelj stvorio za nas.
Želela bih da završim svoje deljenje onim što je Učitelj rekao u „Tian Guo marširajućem orkestru“ u Hong Jin IV da ohrabrim sve:
Fa bubanj i Fa rog iskazuju snažnu moć
Eliminirajući pokvareno i zlo, zovući ljude da se vrate
Spašavajući ljude u vremenu kraja,
uzdrmavajući Nebo i Zemlju Fa ispravlja univerzum, isijavajući sjajno svjetlo.
Molim vas, ispravite me ako postoji prostor za poboljšanje.
(Izabrani članak za deljenje povodom 20. godišnjice Tian Guo marširajućeg orkestra)
