Večeras, kad je moja majka počela da radi prvu vežbu Falun Dafe, iznenada sam osetio poriv da joj se pridružim. Nisam nameravao da radim vežbe, ali moje telo kao da se samo pridružilo. Onog trenutka kad sam ustao da vežbam, moj um i telo su postali spokojni.
Dok sam pratio Učiteljeva uputstva i radio prvu vežbu „Buda Maitreja isteže leđa (Mile Šenjao)“, iznenada sam sebe video kao neprekidne, visoke planine, veličanstvene i grandiozne, poput onih u Evropi. Vrhovi su bili prekriveni snegom, a u njihovom podnožju se nalazila prostrana, živahna šuma, koja se prostirala dokle god je pogled dosezao. Ugnježdeno unutar ove šume bilo je ogromno, nepregledno jezero, tačno ispred mene. Nebo je bilo tamnoplavo i prostrano, kao i ogromno jezero. Nije bilo da sam ja postao planine i jezero, već da smo se stopili u jedno.
Svi moji pokreti koji su usledili činili su se da produbljuju i proširuju ovaj pejzaž. Nikada neću zaboraviti taj osećaj spokoja, prostranstva i uzvišenosti. Osećao sam se kao da sam deo veličanstvenosti planina i mirnoće jezera. Više nisam bio svestan svog fizičkog tela — umesto toga, postao sam jedno sa pejzažem, integrisan u to bezgranično, duboko carstvo. Pejzaž i ja smo bili zajedno uronjeni u ovaj beskrajni mir i lepotu. Sve moje ometajuće misli su nestale, i osetio sam nemerljiv spokoj i čistoću. Moja duša je bila potpuno apsorbovana u ovo spokojno i uzvišeno stanje, koje nikada ranije nisam iskusio.
Nisam imao priliku da radim vežbe u školi i obični ljudi su lako uticali na mene. Pošto nisam bio marljiv u svojoj kultivaciji, vežbe sam radio samo tokom praznika. Iako sam već bio kod kuće nekoliko dana pre ovog iskustva, nisam radio vežbe. Osećao sam pritisak od škole, pa sam zanemario ono što je zaista važno: kultivaciju. Ovo iskustvo je, međutim, proširilo moju perspektivu i proširilo moje srce i um. Neposredno pre nego što sam radio vežbe, moj um je bio ispunjen svakodnevnim stvarima, i osećao sam se zbunjeno. Ipak, čim sam počeo da vežbam, osetio sam se otvorenog uma, jasno i osveženo. Nevolje koje su me opterećivale više nisu delovale značajno. Zaista sam osetio da me Učitelj ohrabruje da marljivo vežbam.
Ovo pišem da bih podsetio kolege praktikante koji su u sličnoj situaciji: obavezno iskoristite vreme koje imate za rad vežbi. Ne dozvolite da mobilni telefoni ili druge smetnje zauzmu dragoceno vreme namenjeno kultivaciji.
Hvala vam, saosećajni Učitelju!
