Počela sam da praktikujem Falun Dafu 1999. godine, kad sam imala 19 godina. Moj pogled na život postao je pozitivan nakon što sam počela da sledim vodeće principe Falun Dafe: Istinitost, Blagost i Trpeljivost.
Grupa policajaca je provalila u moj dom 2008. godine. Uhapšena sam i odvedena u pritvorski centar. Te noći nisam mogla da spavam. Pomislila sam: „Zašto sam ovde završila? Šta da radim?“ Sanjala sam da sam u kući prekrivenoj prašinom i paučinom. Odjednom sam ugledala zlobno čudovište. Vrisnula sam od užasa i probudila se. Moj vrisak je probudio sve u ćeliji.
Sledećeg jutra, mlada devojka u mojoj ćeliji me je pitala: „Jesi li sinoć imala ružan san?“ Kad sam rekla da, rekla mi je da je i ona sanjala, u snu je nosila ukletu narukvicu. Pitala me je šta to znači, ali nisam odgovorila, jer sam znala da je sve to aranžirano od strane starih sila. Komunistička partija Kine (KPK) je htela da mi naudi. Znala sam da im ne smem dozvoliti da uspeju.
Slanjem ispravnih misli sam preispitivala sebe zbog svojih mana. Ispravljala sam svaku misao. Čak i da se nisam dobro kultivisala, ne bih smela da priznam progon starih sila, jer samo Učitelj ima poslednju reč. Učitelj traži od nas da dobro radimo tri stvari, pa bi trebalo da se dobro ponašam u zatvoru. Zar to ne bi negiralo aranžmane starih sila? Bez obzira gde se nalazim, moram da potvrđujem Fa i da loše stvari pretvaram u dobre. Osim jela i spavanja, memorisala sam Fa i slala ispravne misli na početku svakog sata. Takođe sam objašnjavala istinu sa svakim s kim sam komunicirala.
Policija mi je naredila da naučim pravila pritvorskog centra, ali sam odbila. Kad su me pitali zašto, rekla sam: „Nisam kriminalac, pa ih neću učiti.“ Kad mi je liderka ćelije naredila da ih naučim, samo sam se nasmešila i ništa nisam rekla. Kad je ponovo pomenula, rekla sam: „Neću ih učiti, nisam prekršila nijedan zakon.“
Jedna zatvorenica zadužena za red je oštro rekla: „Ako ih ne naučiš, zagorčaću ti život. Znaš li kako mučimo druge praktikante?“ Ništa nisam rekla, ali mi je um malo zadrhtao. Bojala sam se da ću biti proganjana i ispitivana. Šta da radim?
Ležeći u krevetu te noći, pomislila sam: naš odnos sa običnim ljudima je odnos spasavanja i bivanja spasenim, a ne progonitelja i bivanja proganjanim. Ljudi ne bi trebalo da čine zločine protiv praktikanata. Praktikanti igraju glavnu ulogu i imamo misiju koju treba ispuniti. Počela sam da šaljem ispravne misli da eliminišem sva bića i faktore koji manipulišu ljudima da progone praktikante. Osetila sam kako mi telo postaje izuzetno veliko, poput planine. Moj um je postao miran kao mirna voda, i u trenu se svo zlo raspalo. Zahvalila sam Učitelju što me je prosvetlio. Te noći sam vrlo čvrsto spavala.
Nakon toga, niko nije pominjao učenje pravila. Mnogo dana kasnije, kad je neko ponovo to pomenuo, namignula sam joj i rekla: „Samo drži jedno oko otvoreno, a jedno zatvoreno“, nagoveštavajući da bi trebalo da to pusti. Razumela je i nasmešila se.
Kroz ovo iskustvo, shvatila sam da je slanje ispravnih misli veoma važno: pomaže da se spreči zlo da manipuliše ljudima da čine zločine protiv praktikanata i usklađuje se sa principima univerzuma, pa su ispravne misli veoma moćne. Suprotstavljanje progonu pomaže spasavanju ljudskih bića. Ako samo šaljemo ispravne misli da bismo izbegli progon, onda je to sebično. Slanje ispravnih misli sa ljudskim vezanostima nije efikasno.
U prvih nekoliko dana u pritvorskom centru, neprestano su me pritiskali da napišem izjavu o garanciji. Jedna čuvarka je rekla: „Taj i taj je već napisao. Ako ti napišeš, bićeš puštena.“
Rekla sam joj: „Ne znam da li su drugi pisali izjave ili ne, ali ja nikada neću napisati. Ne pominji to više, nije dobro za tebe.“ Prestala je da me uznemirava. Mislila sam da ako ne mogu da ostanem nepokolebljiva u Dafi, ništa drugo nije važno. Moram čvrsto da koračam svakim korakom i nikada ne osramotim Dafu.
Okruženje je bilo ispunjeno stresom, ljudi su zabrinuti i svađaju se. Razumela sam svačije poteškoće, poštovala svaku osobu, uvek prvo razmišljala o drugima i preuzimala inicijativu da pomognem gde god sam mogla. Kad su se delila jaja ili bolja hrana, delila sam svoje sa zatvorenicima. Ubrzo sam stekla njihovo odobravanje. Davali su mi grickalice, ali sam ih ljubazno odbijala; na mestu gde su resursi oskudni, svi se bore. Novac je dolazio od teško zarađenog prihoda njihovih porodica. Kad nisam mogla da odbijem, uzvraćala sam im na druge načine. Trudila sam se da budem dobra i da ne ostavim loš utisak na ljude.
Odnosi među ljudima su karmički isprepleteni, pa mogu nastati sukobi, što su bile prilike da poboljšam svoj šinšing. Pošto sam praktikantkinja, moram da budem još bolja u takvom okruženju, jer se to odnosi na to da li ljudi mogu biti spaseni.
Jedna mlada devojka me je često grubo grdila. Kad god se to desilo, tiho sam recitovala Učiteljevo učenje: „On je u pravu, a ja sam u krivu. O čemu se ima raspravljati?“ (,,Hong Jin III“). Kao praktikantkinja, kako bih mogla da se svađam sa drugima? Svaki put sam se nasmešila i izvinila, i dalje sam joj pomagala. Njen stav prema meni se promenio i postala je vrlo ljubazna.
Drugi su to primetili i hvalili me zbog tolerancije i ljubaznosti. Jedna žena je rekla: „Kad izađem odavde, sigurno ću čitati knjige Falun Dafe. Želim da znam šta te čini tako dobrom.“
Ljudi su pitali da li ću stupiti u štrajk glađu, a ja sam rekla ne. Rekli su: „Tako je, treba ti snaga da se boriš protiv KPK.“
Nasmešila sam se i rekla: „Nije da se Falun Dafa bori protiv KPK. KPK progoni Falun Dafu, a praktikanti razotkrivaju progon kako bi ljudi razumeli istinu.“
Pitali su: „Zašto si uvek tako vesela? Zar se nikad ne brineš?“ Ljubaznost koju praktikanti pokazuju suptilno utiče na ljude. Primetila sam da su sukobi unutar ćelije nestali.
Tokom nevolja, posebno je važno paziti na svaku misao. Samo sam jela hranu i nikada nisam kupovala dodatnu hranu ili piće. Osećala sam da ukusna hrana može oslabiti volju, i da je dobro podnositi teškoće. Slušanje ili gledanje stvari običnih ljudi moglo bi da uznemiri um kultivatora.
Svakog jutra, zatvorenici su morali da slušaju nekoga kako čita naglas, a noću je TV puštao lažne vesti i drame ispunjene nasiljem i senzualnošću. Pretvarala sam se da su mi uši začepljene. Umesto da slušam TV, memorisala sam Fa, posmatrala svoje misli i ispravljala se, tako da sam u svakom trenutku mogla da ostanem uronjena u Fa. Nakon što sam to radila neko vreme, moj um je postajao sve jasniji. Osim Fa, ništa nije moglo da uđe u moje uši ili srce.
Policija me je ispitivala i pitala da li poznajem određene praktikante. Rekla sam: „Praktikanti su ljubazni i nikome ne prave probleme. Ne morate da pitate.“ Zatvorio je svoju beležnicu i pogledao me sa poštovanjem.
Rekao je: „Ne dajte nam CD-ove. Nemamo čak ni plejere. Dajte nam mobilne telefone umesto toga!“
Odgovorila sam: „Telefoni su preskupi, šta kažete na memorijsku karticu sa istinitim informacijama na njoj?“ Nasmejao se.
Uz Učiteljevu zaštitu, bezbedno sam se vratila kući. Saznala sam da su tokom mog odsustva kolege praktikanti slali ispravne misli za nas koji smo bili pritvoreni. Praktikanti u inostranstvu su takođe zvali policiju da objasne istinu. Uz njihovu podršku, čak i u tom zlom okruženju, nisam osećala strah, moje srce je bilo ispunjeno ispravnim mislima.
