U selu pored našeg živi starija praktikantkinja Falun Gonga koju ću zvati Ani (pseudonim). Kad god dođe do sporova među seljanima, često je zamole da posreduje, a ako nekome treba pomoć, uvek je spremna da se odazove. Svi znaju da je ljubazna i pouzdana.
Želela bih da vam ispričam kako je Ani počela da vežba Falun Gong 2005. godine. Izašla sam da podelim materijale za objašnjavanje istine kao i obično i prošla pored Anine kuće. Počele smo da ćaskamo i saznala sam da ima 50 godina i da je invalid. Četiri petine njene kičme je bilo dislocirano, što je značilo da je mogla da stoji uspravno, ali ne i da se savije. Kad sam joj objasnila činjenice o progonu Falun Gonga od strane Komunističke partije Kine (KPK), ona je saslušala i rado prihvatila informativne materijale koje sam joj dala.
Sledećeg dana, došla je da me vidi i rekla: „Ova praksa je tako divna, želim da je naučim.“ Rekla sam da ću je naučiti i organizovala sam malu grupu od četiri osobe. Svake večeri smo zajedno radile vežbe.
Treće večeri, dok smo radile drugu vežbu, iznenada smo čule glasno „krc“. To su bili Anini pršljenovi koji su se vraćali na svoje mesto. Od tog trenutka, više nije bila invalid. Bilo je zaista čudesno. Presrećna, više puta je rekla: „Hvala, Učitelju! Hvala, Učitelju!“
Nastavile smo da se sastajemo uveče da radimo vežbe i da izlazimo da objašnjavamo istinu i pomažemo ljudima da napuste KPK. Jednom nedeljno idemo na grupno učenje Fa i posle toga preuzimamo materijale za objašnjavanje istine. Ove materijale delimo ljudima direktno. Svi u našem komšiluku su do sada napustili KPK i njene omladinske organizacije.
Prošlo je dvadeset godina. Ani je u sedamdesetim godinama i ostaje odličnog zdravlja. Radi jednako naporno kao i mlađi ljudi. Tokom žetve pirinča, lako može da nosi pun tovar pirinča uz stepenice. Zaista je izvanredno.
Moje lično iskustvo
Ja sam obična seoska žena u sedamdesetim godinama. Nikada neću zaboraviti 11. decembar 1998, dan kada sam počela da vežbam Falun Dafu, poznatu i kao Falun Gong.
Tog jutra, moja starija sestra i njena prijateljica, obe praktikantkinje Falun Gonga, prolazile su pored moje kuće kad me je sestra videla i rekla: „Znam da nisi dobrog zdravlja. Zašto ne dođeš da vežbaš Falun Gong?“ Gledajući unazad, verujem da je to bilo predodređeno.
Tog popodneva, otišla sam na vežbalište, koje je bilo udaljeno oko sedam ili osam kilometara, i radila vežbe sa njima. Posle toga, osećala sam se osveženo i neverovatno prijatno. Na putu kući, moje telo je bilo tako lagano da mi se činilo kao da mogu da letim. Stigla sam kući za tren oka.
Pre nego što sam počela da vežbam, patila sam od ozbiljnih ginekoloških problema. Takođe sam imala hronične glavobolje, bolove u donjem delu leđa i česte vrtoglavice. Kad god bih se prehladila, glavobolje su bile još gore. Uvek sam se osećala slabo i iscrpljeno. Čak su i jednostavni kućni poslovi bili teški, a ipak sam morala da radim na poljima. Život je bio izuzetno težak.
Nakon što sam počela da vežbam Falun Gong, sve ove tegobe su nestale. Moj život je bio ispunjen suncem. Bila sam opuštena i puna energije, sposobna da obavljam sve kućne poslove. Moj muž je bio oduševljen i često je govorio ljudima: „Moja žena vežba Falun Dafu. Sada je zdrava i može sve. Zaista sam zahvalan Učitelju Liju. Falun Dafa je dobra!“
