Počela sam da praktikujem Falun Dafu (Falun Gong) u julu 1999. godine i sada imam 62 godine. Želela sam da podelim svoja iskustva nastojanja da budem dobra osoba sledeći principe Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti, kao i dobrobiti koje sam stekla od Dafe.
Krećem na put kultivacije
Pre nego što sam počela da praktikujem, bila sam osoba koja nije puštala stvari i uvek sam insistirala da sam u pravu. Nisam verovala u Boga niti u ideju raja; verovala sam samo sebi. Kad je koleginica pomenula Falun Dafu, rekla sam: „Ne pričaj mi o tome. Ja sam ateista; verujem samo sebi.“
Ali pošto sam nekoliko dana tiho posmatrala ovu koleginicu, primetila sam da je veoma pouzdana i iskrena, pa sam je pitala: „Mogu li da pogledam knjigu Falun Dafe koju čitaš?“ Složila se. Pošto sam pročitala Džuan Falun od korica do korica, pronašla sam odgovore na mnoga pitanja koja su me dugo mučila i odlučila sam da počnem da praktikujem.
Moj muž je svakodnevno pušio i pio i, osim kuvanja, nije preuzimao nikakvu odgovornost ni za šta. Stalno smo se svađali oko toga, i osećala sam da ne mogu da nastavim da živim bez promene. Pomislila sam da bih se mogla razvesti da bih dobila malo mira i tišine. Pošto sam počela da se kultivišem, shvatila sam da ljudi prolaze kroz cikluse rađanja i smrti, i da se ništa u životu ne dešava slučajno; uzrok i posledica akumulirane karme upravljaju svime. Univerzalna je istina da će dobra i zla dela biti shodno tome uzvraćena. Odjednom sam shvatila da ako sam drugima dugovala iz prošlog života, moram im to vratiti u ovom.
Pošto sam dugovala mužu dug iz prošlog života, vraćala sam mu ga u ovom. Tada sam odustala od namere da se razvedem od njega. Išla sam na posao, brinula se o našem detetu i sama vodila kućne poslove. Prestala sam da mu prigovaram zbog pušenja i pijenja. Ali kako sam se ja menjala, menjao se i on. Postepeno smo prestali da se svađamo, naša porodica je postala skladna i osećala sam se spokojno.
Pre nego što sam shvatila, moj alergijski rinitis je nestao, a i postporođajne tegobe koje sam pretrpela nakon porođaja su se izlečile. Moj um i telo su se osećali lako i spokojno. Principi Dafe Istinitost-Blagost-Trpeljivost su me transformisali u bolju osobu.
Zaslužila sam poštovanje rukovodstva na poslu
Pošto sam počela da se kultivišem, postala sam marljiva i odgovorna na poslu. Ostajala sam mirna čak i kad je neko loše govorio o meni ili vikao na mene. Nisam im to uzimala za zlo, nešto što bi ranije bilo nemoguće.
Upravljanje skladištem je bila željena pozicija koju su svi želeli. Pošto je uključivalo zaštitu robe i promotivnih artikala, neki beskrupulozni pojedinci bi ih krali i prodavali. Zbog lošeg računovodstva, falsifikovanih evidencija i značajnih troškova za korišćenje službenih vozila, rukovodstvo je bilo zabrinuto. Zato se osoblje skladišta rotiralo svake godine ili dve.
Otkad sam počela da nadgledam skladište, nije bilo potrebe za zamenama. Moja evidencija je transparentna, ne falsifikujem račune, niti proneveravam ili uzimam bilo šta za sebe. Takođe odbijam sve zahteve kolega za korišćenje službenih vozila u lične svrhe. Rukovodstvo je spokojno, a moje kolege nemaju pritužbi.
U prošlosti je skladište moralo da angažuje privremenu pomoć tokom četvoromesečne sezone najvećeg obima posla svake godine. Otkad sam preuzela poziciju, preduzeće nikoga nije zaposlilo. Tokom sezone najvećeg obima posla, sama obavljam posao za dve osobe i štedim preduzeću značajnu sumu novca. Ponekad se čak dobrovoljno javim da radim prekovremeno, a da ne tražim prekovremenu platu.
Izgradnja odnosa sa komšijama
Živim u gradu sa preko 10 miliona stanovnika i posedujem dvospratnu kuću u uličici u centru grada. Skromne je veličine, a prizemlje služi kao izlog.
Godine 2000, nekoliko starijih zgrada je trebalo da bude srušeno kako bi se omogućila nova gradnja. Nekoliko komšija u uličici je sarađivalo na projektu i svi su počeli da grade istog dana. Tokom izgradnje, porodica jednog komšije je zadirala u moju imovinu za najmanje 50 centimetara u širinu i 11 metara u dužinu; njihova nova zgrada je trebalo da bude visoka četiri sprata.
Pošto je zgrada završena, i moj izlog i stambeni prostor su bili uži, dok su izlog i stambeni prostor mog komšije bili širi. Druge komšije su pitale: „Vaša kuća je postala uža. Šta ćete preduzeti povodom toga?“ Odgovorila sam: „Ja praktikujem Falun Dafu. Da nisam praktikantkinja, borila bih se u ovom slučaju do gorkog kraja, čak i da to uključuje ronjenje na dno okeana u potrazi za puževima. Ali Dafa me uči da budem dobra osoba koja otelotvoruje Istinitost-Blagost-Trpeljivost, tako da neću ići na sud zbog ovoga.“
Iskušenja u mojoj porodici
Ćerka moje zaove je osam godina starija od naše ćerke. Još 2000. godine, za 50 juana je moglo da kupi mnogo grickalica, ali moja svekrva je sve grickalice dala svojoj drugoj unuci, a mojoj ćerki je dala samo pića. Moja ćerka je plakala i žalila se zbog toga. Objasnila sam: „Tvoja baka je možda dugovala toj rođaki iz prošlog života, ali možda tebi ne duguje ništa. Davanje flaširanih pića je već velikodušno.“ Moja ćerka se navikla na ovo favorizovanje pošto se desilo još nekoliko puta.
Ali kad sam donela grickalice kući, moja ćerka je izjavila: „Baka mi ne daje ništa, pa joj ni ja neću dati ništa.“ Odgovorila sam: „Treba da deliš. Jedna od tradicionalnih vrlina kineskog naroda je poštovanje starijih. Ne možemo biti tako neljubazni – moramo deliti sa bakom.“ Moja ćerka je razumela i podelila svoje grickalice.
Nikada nisam udarila niti grdila svoju ćerku, i bila je veoma dobro vaspitana. Od osnovne škole do prve godine srednje škole, njeni nastavnici su je uvek hvalili kad sam razgovarala sa njima na roditeljskim sastancima. Međutim, do druge godine srednje škole, postala je buntovna. Počela je da se druži sa nekoliko dece koja su se prebacila u njenu školu, prestala je da uči kako treba i dozvolila je da joj ocene drastično padnu. Nastavnici su tada počeli da kritikuju našu ćerku. Znala sam da je konkurencija bila žestoka u elitnim srednjim školama i da je rangiranje učenika po rezultatima testova bilo norma.
Pošto sam se kultivisala skoro 10 godina, ostala sam mirna suočena sa tako drastičnim promenama. Znala sam da škole danas ne uče tradicionalnu kulturu i da je bilo nemoguće da deca ne budu pod uticajem društvenih normi. Karakter i dobrobit deteta bili su moji glavni prioriteti, pa sam uvek vodila svoju ćerku sa blagošću. Pošto sam razgovarala sa njenim nastavnicima, nikada joj nisam prenela njihove kritike. Samo sam joj rekla da su nastavnici hvalili određene učenike i ukazivali na tuđe nedostatke.
Do treće godine srednje škole, moja ćerka je provodila sve svoje vreme kod kuće igrajući se na kompjuteru i oblačeći svoje lutke. Mogla je da sedi nepomično satima i nije slušala ni reč koju sam rekla. Ponekad bih se mučila da joj pomognem sa teškim domaćim zadacima, dok se ona igrala na kompjuteru do kasno u noć. Sledećeg dana, vukla bi se u školu. Posledično, njeni rezultati na polugodišnjem ispitu nisu bili dobri.
Moja ćerka nije želela da pohađa besplatnu državnu srednju školu i insistirala je da ide u vrhunsku školu. Iako su joj ocene bile dovoljno visoke, ipak smo morali da platimo desetine hiljada juana za školarinu. Godine 2009, potrošila sam desetine hiljada juana kako bi ona mogla da pohađa vrhunsku srednju školu. Ali suočena sa lošim ponašanjem moje ćerke, nisam znala šta da radim. Odlučila sam da ću se kultivisati prema principima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti, uzdržavati se od gubljenja živaca i nuditi joj iskren, strpljiv savet.
Kad je moja ćerka upisala srednju školu, postepeno je popravila svoje ponašanje i postala je učenica koja zaslužuje pohvale svojih nastavnika. Jednom mi je rekla: „Bila sam tako nezrela u srednjoj školi, noseći tu odeću, kovrdžajući kosu odmah posle polugodišnjeg ispita, pa onda koristeći hemikalije da je ponovo ispravim.“ Odgovorila sam: „Dobro je što si ispravila svoje ponašanje. Uvek sam verovala da nećeš zalutati!“
Srednja škola je značila mnogo akademskog stresa za moju ćerku, ali nikada nisam vršila dodatni pritisak na nju. Stalno sam joj pomagala da smanji stres: „Koju god ocenu dobiješ, to je to. Samo daj sve od sebe i budi iskrena prema svojoj savesti. Ne brini previše o brojkama i ne dozvoli da te emocije savladaju; to je loše za tvoje zdravlje.“ Na kraju, upisala je univerzitet svojih snova.
Ona sada ima uspešnu karijeru i sopstvenu porodicu. Rekla sam joj: „Budi zahvalna svojoj svekrvi. Ona je odgajila izvanrednog sina – tvog muža – koji ti je pružio srećan život. Ona čak pomaže i u brizi o tvom detetu.“
Kuća registrovana na ime moje svekrve bila je predviđena za rušenje, iako su moji svekar i svekrva preminuli više od decenije ranije. Godine 2018, moja mlađa zaova je podmitila službenike u kancelariji za rušenje da bi skovala zaveru protiv nas. Službenici iz kancelarije su došli u naš dom i prevarili mog muža, koji je bio lošeg zdravlja, da potpiše ugovor o rušenju. Ni jedan jedini peni od skoro milion juana odštete nije nam dat. Moj muž je preminuo od moždanog udara tog oktobra i, kad je isplata odštete izvršena sledećeg aprila, moja zaova je tvrdila da je to njeno pravo.
Kad smo otišle u kancelariju za rušenje da tražimo odštetu, osoblje nam je reklo da je moja zaova paralizovana na jednoj strani tela i da joj je muž umro od raka nedelju dana pre Kineske Nove godine. Tada sam rekla: „Ne želim više novac. Molim vas, neka ga moja zaova zadrži celog.“ Četiri osobe u kancelariji su bile zapanjene. Jedna od žena, povrativši pribranost, rekla je: „Ne pričajte o tome sada. Ako želite novac, samo ga tražite. Ne pominjite ništa drugo.“ Moja ćerka i njen muž su želeli da tuže moju zaovu, ali sam rekla: „Ona je u tako lošem stanju, ne želim više da se borim oko novca.“ Pošto sam ostala pri svom, odlučili su da ne preduzimaju pravne mere.
