Neophodno je i poželjno da se ima vera u sebe. Međutim, kad osoba razvije prekomernu ljubav prema sebi i misli da je važnija i bolja nego što zapravo jeste, ovakva gordost je nešto zabrinjavajuće. Nije čudo što se u zapadnim, kao i istočnim religijama gordost pominje kao greh koji treba otkloniti.
Hrišćani govore o sedam smrtnih greha - gordost, zavist, požuda, gnev, proždrljivost, pohlepa i lenjost - koje ljudi imaju običaj da čine.
Među sedam smrtnih greha, gordost se smatra prvobitnim i najozbiljnijim grehom, jer često daje podstrek drugim porocima. U očima teologa Aurelijusa Avgustina, gordost je krajnji motiv koji nagoni ljude na zločin. Klajv Stejpls Luis, hrišćanski pisac, se slaže s ovim. Kao što Luis vidi, najfundamentalniji i krajnji greh je gordost, pa čak ni poroci poput gneva, pohlepe i alkoholizma nisu mu ravni.
“Mahā-vaipulya-buddhâvataṃsaka-sūtra”, poznati budistički spis, takođe navodi gordost kao jednu od tri prepreke koje sprečavaju kultivatora da dostigne budinstvo. U poređenju sa druge dve prepreke (zavist i proždrljivost), gordost može da dovede kultivatora do toga da misli da je viši čak i od Bude.
Kad osoba ima suviše dobar utisak o sebi, ona teži egocentričnosti i potpuno je zaslepljena svojom preteranom gordošću. Ona misli da sve zna i da je bolja od svih, dok je ljudi zapravo vide kao arogantnog, neukog i smešnog morona. Na kraju, njegova preterana samouverenost ga sprečava da vidi snagu drugih ljudi i sprečava ga da proširi svoje površno znanje. Ona ne uspeva da ceni druge ljude i opsednuta je svojom sopstvenom pameću.
Ako se desi da je arogantna osoba komandant na bojnom polju, on će zasigurno potceniti svog neprijatelja i ispustiće najbolju priliku da krene u napad. Kao što kaže stara kineska poslovica: preterano samouverena armija je osuđena na poraz.
Ako se desi da je arogantna osoba praktikant neke vere, ona bi mogla sebe staviti u neodgovarajući poziciju naspram svog Boga, i zaboraviti da je sve što ima dobila je od tog Boga.
Naredne dve priče iz religije svedoče o opasnosti preterane gordosti.
Stvoren kao pametan, ispravan i savršen anđeo, Satana je postao arogantan i pobunio se protiv Boga. Na kraju je izgnan sa neba na zemlju. Gordost je uzrok njegovog pada.
Devadatta je bio Šakjamunijev rođak. Tokom 12 godina, koliko je učio kod Šakjamunija, on nikad nije napustio svoju gordost i surovost, i počinio je brojne grehe usled toga. Kad je Šakjamuni odbio da ga nauči natprirodne moći, on je na kratko otišao i naučio nekoliko trikova od nekih drugih učitelja, samo da bi se vratio i pokušao da zauzme Šakjamunijevo mesto. Kad je Šakamuni to odbio, Devadatta je pobesneo i ubio monahinju po imenu Uppalavannā. Zatim je unajmio nekog ratnika da ubije Šakjamunija, ali Šakjamuni ga je ganuo i on je postao njegov učenik. Devadatta tu nije stao i pustio je slona na ulicu, u nadi da će ogromna životinja pregaziti Šakjamunija. Srećom, Šakjamuni mu je izmakao. Devadatta je kasnije gurnuo stenu niz liticu na mesto gde je Šakjamuni sedeo. Kamenčići su udarili Šakmanunija u stopalo i pomalo je krvario.
Zbog svojih greha, Devadatta ne samo da nije uspeo da dostigne Istinsko dostignuće, već je pao u pakao.
Gordost može da uništi osobu i sruši je. Kod kultivatora, jednom kad se rasplamsa plamen gordosti, to ne samo da će podriti njegovu veru, već bi ga takođe moglo uništiti.
Zato podsećam sebe i moje kolege praktikante da nikad ne smemo misliti da smo viši od Učitelja i Fa.
