Falun Dafa Minghui.org

Kako avet komunizma vlada svetom (predgovor, uvod i 1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Mediji – glasnogovornici komunističke aveti

14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj deo?

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. Komunizam: đavo čiji je cilj uništenje čovečanstva

2. Đavolji načini i sredstva

3. Komunizam: đavolja ideologija

4. Metafizičko razumevanje đavola

5. Mnoga đavolja lica

6. Socijalizam: preliminarna faza komunizma

7. Romantične predstave o komunizmu

8. Uništenje kulture i moralnosti

9. Povratak božanskom, obnova tradicije

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

1. Korupcija ljudske misli

2. Podrivanje tradicionalne kulture

3. Slom društva

4. Projektovanje društvenih prevrata i fabrikacija nemira

5. Strategija ‘zavadi pa vladaj’

6. Obmana i odbrana

KAKO AVET KOMUNIZMA VLADA SVETOM: PREDGOVOR

Iako su se komunistički režimi u Istočnoj Evropi raspali, avet komunizma nije nestala. Naprotiv, ova zla avet već vlada svetom i čovečanstvo ne sme gajiti pogrešan osećaj optimizma.

Komunizam nije filozofski trend, doktrina, ili neuspeli pokušaj novog načina uređivanja ljudskih odnosa. Umesto toga, treba ga shvatiti kao đavola - zlu avet iskovanu mržnjom, degeneracijom i drugim elementarnim silama u univerzumu.

U drugoj, nama nevidljivoj dimenziji prvo dobija oblik zmije, a zatim crvenog zmaja, i druži se sa Satanom, koji mrzi Boga. Iskorišćava bića niskog nivoa i demone da donese haos čovečanstvu. Cilj aveti je uništenje čovečanstva. I dok božansko nudi spasenje, komunizam govori čoveku da ne veruje u božansko, napada ljudski moral kako bi ga naterao da odbaci tradiciju i čini da se ljudi ne obaziru na Božja uputstva s ciljem njihovog konačnog uništenja.

Komunistička zla avet je u svojim bezbrojnim mutacijama puna lukavstva. Ponekad koristi masakr i nasilje da ugrozi one koji odbijaju da je slede; u drugim prilikama se koristi jezikom „nauke” i „napretka”, nudeći predivan plan budućnosti u svrhu obmanjivanja ljudi. Ponekad se predstavlja kao jezgrovito polje učenja i navodi ljude da veruju kako je ona budući pravac čovečanstva. U drugim slučajevima pak koristi slogane „demokratije”, „jednakosti” i „socijalne pravde” kako bi se infiltrirala u polje obrazovanja, medija, umetnosti, i prava, dovodeći ljude pod svoje krilo, a da ovi toga nisu ni svesni. U drugim vremenima, ona sebe naziva „socijalizmom“, „progresivizmom“, „liberalizmom“, „neo-marksizmom“ i drugim levičarskim pojmovima.

Ponekad podržava na izgled ispravne ciljeve poput pacifizma, zaštite čovekove sredine, globalizma, i političke korektnosti; u drugim slučajevima podržava avangardnu umetnost, seksualno oslobađanje, legalizaciju droga, homoseksualnost, i druga povlađivanja ljudskim požudama, dajući pogrešan utisak kako je deo popularnog trenda.

Ne izražava se samo putem ekstremizma i nasilja - ponekad se pretvara da se brine o dobrobiti društva. Međutim, njena glavna svrha je uništiti, bilo kojim sredstvima, sve tradicionalno, bilo da se radi o veri, religiji, moralu, kulturi, instituciji porodice, umetnosti, pedagogiji, pravu - sve što je potrebno da čovek padne u moralni bezdan i bude proklet.

Komunizam i njegove različite mutacije sada se mogu naći širom sveta. Dok Kina i Kuba javno ističu da ih vode komunistički režimi, čak su i Sjedinjene Države - lider slobodnog sveta - postale žrtve napada zle aveti, a da ne pominjemo Evropu, koja je prigrlila socijalizam, te Afriku i Latinsku Ameriku, obe obuhvaćene komunističkim uticajem. Ovo je zapanjujuća stvarnost s kojom se čovečanstvo sada suočava; zavera zle aveti da uništi čovečanstvo je nadomak uspeha.

Ljudi instinktivno žele sebi pribaviti korist i beže od opasnosti. Instinkt ih tera da izbegnu patnje, drže do ugleda, osnivaju uspešna preduzeća, ili jednostavno uživaju u životu. Ljudski je imati takve misli. Međutim, ako se ljudi udalje od bogova, zla avet se može prikačiti i pojačati takve misli, prouzrokujući da osoba padne pod njen uticaj.

Oholost pobune koju avet gaji naspram božanskog, čini one koje avet kontroliše da doživljavaju osećaj oholosti; oni tada pokušavaju sami izigravati Boga uz pomoć moći, kapitala, i znanja, pokušavajući upravljati sudbinama miliona ljudi te tako uticati na tok istorije kroz društvene pokrete.

Ljudi su božanska kreacija i u svojoj prirodi gaje dobro i zlo. Ako ljudi odbace zlo i odaberu saosećanje, mogu se vratiti Bogu. Ono što čeka na suprotnoj strani je đavo. Izbor je isključivo stvar svakog pojedinca.

Mnogi, u svojoj srži dobrodušni ljudi, su nenamerno postali agenti ili ciljevi manipulacije komunističke aveti - ono što je Vladimir Lenjin prozvao „korisnim idiotima.” Iako je društvo u celini, zahvaljujući avetinjskom navođenju i iskušenju, dospelo do ruba uništenja, zapravo je vrlo malo onih koji su dobrovoljno zavetovali svoje duše đavolu izabravši da namerno pokvare čovečanstvo. Većina i dalje gaji dobrodušnost koja je urođena ljudskoj prirodi i ona im daje mogućnost da odbace njen uticaj.

Svrha ove knjige je da iznese ovo složeno i zamršeno pitanje što je moguće istinitije, koristeći se jednostavnim jezikom. Tada će ljudi moći da uoče trikove komunističke aveti. Još važnije, ova knjiga nastoji da predstavi moralne, kulturne i umetničke tradicije koje su bogovi utemeljili za čovečanstvo. Svako ponaosob će onda izabrati između Boga i zle aveti.

Bogovi će osloboditi osobu od kontrole đavola kad se pojave njene dobrodušne misli. Ali da bi čovek prozreo đavola potrebno je da duboko razmisli i jasno razlikuje ove stvari. Ova knjiga nastoji da preispita istorijske plime poslednjih nekoliko vekova unazad i sa visokog nivoa i iz široke perspektive proceni raznorazne maske i oblike koje đavo usvaja kako bi obuzeo naš svet i manipulisao njim.

Cilj nije da se jednostavno rekapitulira istorija, već da se shvati kako sprečiti đavola da ikada ponovo zavlada svetom. Ovo se oslanja na individualno prosvetljenje svake osobe, proaktivno odbacivanje zla i povratak tradicijama i načinu života koji su bogovi stvorili za čoveka.

Božansko će nadvladati đavola. Naša večna sudbina će biti određena zavisno od toga na čijoj strani odlučimo stajati.

KAKO AVET KOMUNIZMA VLADA SVETOM: UVOD

Sadržaj

1. Komunizam: Đavo čiji je cilj uništenje čovečanstva

2. Đavolji načini i sredstva

3. Komunizam: Đavolja ideologija

4. Metafizičko razumevanje đavola

5. Mnoga lica đavola

6. Socijalizam: Preliminarna faza komunizma

7. Romantične predstave o komunizmu

8. Uništenje kulture i moralnosti

9. Povratak božanskom i tradiciji

Kolaps komunističkih režima u Sovjetskom Savezu i istočnoj Evropi označava kraj pola veka dugog Hladnog rata između kapitalističkih i komunističkih tabora Istoka i Zapada. Mnogi tada postaju optimistični, verujući da je komunizam postao stvar prošlosti.

Tužna je istina, međutim, da se transformisane komunističke ideologije učvršćuju i ukopavaju širom sveta. Postoje otvoreni komunistički režimi poput onih u Kini, Severnoj Koreji, Kubi, i Vijetnamu; postoje i nekadašnje zemlje Sovjetskog Saveza i istočne Evrope gde komunistička ideologija i običaji još uvek imaju znatan uticaj; postoje afričke i južnoameričke države koje upražnjavaju socijalizam pod velom demokratije i republikanstva. U zemljama Evrope i Severne Amerike političko telo je postalo domaćin komunističkih uticaja na način da ga ljudi nisu ni svesni.

Komunizam podstiče rat, glad, razaranje, i tiraniju. Ta su stanja sama po sebi dovoljno zastrašujuća, ali šteta koju čini komunizam ide puno dalje od toga. Mnogima postaje sve jasnije, da za razliku od drugih sistema u istoriji, komunizam objavljuje rat samom čovečanstvu – uključujući tu i ljudske vrednosti odnosno ljudsko dostojanstvo.

Komunizam tokom stogodišnjeg perioda utemeljuje u Sovjetskom Savezu i Kini diktaturu velikih razmera i direktno prouzrokuje smrt više od 100 miliona ljudi, zarobljava milijarde i dovodi svet do ivice nuklearnog rata i uništenja. Nadalje, njegov namerni i sveobuhvatni uticaj na razaranje porodice, izazivanje socijalnih nemira i napad na moralnost postaje poguban za temelje civilizacije.

Šta je onda priroda komunizma? Šta je njegov cilj? Zašto smatra čovečanstvo svojim neprijateljem? Kako mu možemo pobeći?

1. Komunizam: Đavo čiji je cilj uništenje čovečanstva

„Komunistički manifest” počinje sa sledećim rečima: „Avet (bauk) progoni Evropu – avet komunizma.” Upotreba termina „avet” nije kapric Karla Marksa. Ova knjiga zastupa tezu da komunizam ne treba razumeti kao ideološki pokret, političku doktrinu ili neuspešan pokušaj novog načina uređivanja ljudskih poslova. Umesto toga treba ga razumeti kao đavola – zlu avet sačinjenu od mržnje, degeneracije i drugih elementarnih sila u univerzumu.

Otrov komunizma je nakon Hladnog rata nastavio da šteti bivšim komunističkim zemljama i da se širi po svetu. Ideološka infiltracija komunizma je omogućila aveti da utiče na ljudsko društvo na globalnom nivou što je nateralo mnoge ljude da čak pomisle kako su mračne želje komunizma njihove sopstvene želje. Zbog toga su ljudi izgubili sposobnost razlikovanja ispravnog od neispravnog i razlikovanja dobrog od lošeg. Đavolja zavera je sprovedena do gotovo samog kraja.

Čak i dok je avet čestitala samoj sebi, presrećna svojom zlokobnom pobedom, većina ljudi je smatrala kako je već bila uništena. Ništa nije opasnije od čovečanstva koje se nalazi na ivici propasti dok istovremeno u neznanju slavi njen trijumf.

2. Đavolji načini i sredstva

Čoveka je stvorilo božansko, i božansko saosećanje ga je dugo štitilo. Đavo to zna i počinje da kida ovu vezu kako bi pokvario čoveka da bi bogovi prestali da ga štite. Đavolji pristup je bio takav da je želeo da potkopa kulturu koju su čovečanstvu dali bogovi, iskrivi ljudski moral i tako iskvari čoveka učinivši ga nedostojnog spasenja.

I dobro i zlo, božansko i đavolje, nastanjuju srce svake osobe; život može da potone u moralnu dekadenciju ili se može da se uzdigne kroz moralnu kultivaciju. Oni koji veruju u Boga znaju da kad su misli i ponašanje zasnovani na moralu, bogovi mogu da ojačaju nečije ispravne misli i oni će potom da dopuste događanje čuda. Bogovi će takođe da pomognu da se moralnost osobe uzdigne na viši nivo kako bi mu omogućili da postane plemenitija osoba koja će na kraju moći da se vrati na nebo.

Osoba niskog morala je ispunjena sebičnošću, strašću, pohlepom, neznanjem, i ohološću. Mada bogovi nikada neće priznati ovakve misli i postupke, đavo će ih uvećati, pojačavajući sebičnost i zlonamernost i manipulisati osobom da čini nedela, stvara karmu, i uzrokuje moralno propadanje da bi na kraju mogla skončati samo u Paklu.

Ako se moralni standardi ljudskog društva srozaju u celini, đavo će ubrzati te trendove s ciljem činjenja daljih nedela i stvaranja dodatne karme prouzrokujući na kraju uništenje čovečanstva. Evropska previranja tokom 18. veka i prisustvo moralnog propadanja, đavolu pružaju priliku. Naime, ona korak po korak počinju potkopavati kriterijume razlikovanja između dobra i zla, promovišući ateizam, materijalizam, darvinizam i filozofiju borbe.

Đavo bira Marksa kao svog izaslanika među ljudima. Marksov „Komunistički manifest” iz 1848. godine, zastupa nasilno uništenje privatnih preduzeća, društvenih klasa, nacija, religija, i porodice. Veoma nasilna i destruktivna Pariska komuna iz 1871. godine predstavlja prvi đavolji pokušaj preuzimanja vlasti.

Marksovi sledbenici tvrde kako je politička moć osnovno pitanje Marksove političke nauke. Tvrdnja je i tačna i netačna. Ako su nam jasni krajnji ciljevi komunizma, možemo prepoznati da je politička moć i važna i nevažna komunističkom projektu. Važna je zato što je politička moć sredstvo koje omogućava rapidnu korupciju društva u celini. Uz poluge moći, komunisti mogu promovisati svoju ideologiju uz nasilje i iskoreniti tradicionalnu kulturu za samo nekoliko decenija ili godina. Takođe, politička moć je nevažna u smislu da čak i bez nje, đavo ima druga sredstva s kojima je u stanju iskorišćavati čovekove slabosti i nedostatke. Može prevariti, delegirati, prisiliti, zbuniti, i na taj način preokrenuti tradicionalnu misao i potkopati red stvorivši prevrat. Da bi stekao globalnu kontrolu delovaće po sistemu „zavadi pa vladaj.“

3. Komunizam: Đavolja ideologija

Božansko je uspostavilo bogatu kulturu ljudskog društva zasnovanu na univerzalnim vrednostima, omogućujući tako ljudima put povratka u Raj. Komunizam i tradicionalna bogom dana kultura su dva nepomirljiva pojma.

U srži zle aveti su ateizam i materijalizam. Sjedinjavanje elemenata iz nemačke filozofije, francuske društvene revolucije, i britanske političke ekonomije stvaraju sekularnu religiju - religiju koja želi da okupira mesto prethodno rezervisano za božansko i pravoverna uverenja.

Komunizam pretvara svet u svoju crkvu, dovodeći sve pojave društvenog života pod okrilje svog delovanja. Đavo okupira misli ljudi, prouzrokujući da se pobune protiv Boga i odbace tradiciju. Tako đavo navodi čoveka prema samouništenju.

Đavo je odabrao Marksa i ostale kao svoje zastupnike da se suprotstave i unište načela koja je božansko postavilo u ljudskom društvu. Đavo promoviše klasnu borbu i ukidanje uspostavljenih društvenih struktura. Na Istoku je pokrenuo nasilnu revoluciju i uspostavio totalitarnu državu koja ujedinjuje politiku i sekularnu religiju. Na Zapadu utelovljuje progresivni nenasilni komunizam kroz visoke poreze i preraspodelu bogatstva. Na svetskom nivou teži da svuda proširi komunističku ideologiju na političke sisteme s ciljem podrivanja nacionalnih država i uspostavljanja globalnog vladajućeg tela. Ovaj „raj na zemlji”, kako je obećan u komunizmu, predviđa kolektivno društvo bez klasa, nacija, ili vlade i zasniva se na načelima „od svakoga prema njegovim sposobnostima i svakome prema njegovim potrebama.”

Komunizam upotrebljava svoj program stvaranja raja na zemlji za promovisanje ateističkog koncepta „društvenog napretka”; koristi materijalizam da potkopa duhovne težnje čovečanstva, uključujući veru u božansko i religiju kako bi se komunističkoj ideologiji omogućilo širenje u sve oblasti društva uključujući politiku, ekonomiju, obrazovanje, filozofiju, istoriju, književnost, umetnost, društvene nauke, prirodne nauke, pa čak i religiju. Poput raka, komunizam metastazira, eliminišući druga uverenja, među kojima je i verovanje u božansko. Posledica je da uništava nacionalnu nezavisnost i identitet odnosno ljudske moralne i kulturne tradicije kako bi uništio čoveka. U „Komunističkom manifestu”, Marks izjavljuje: „Komunistička revolucija je najradikalniji prekid sa tradicionalnim vlasničkim odnosima; nije ni čudo što njegov razvoj uključuje najradikalniji prekid s tradicionalnim idejama.” Tako je Marks tačno sažeo praksu komunizma staru skoro dva veka.

Božansko je izvor moralnog poretka i božanski moral je večan i nepromenljiv. Nije čovek taj koji određuje moralne vrednosti niti bi one mogle biti menjane težnjama čoveka. Komunizam pokušava da osudi moralnost na smrt kako bi komunistički Novi čovek uspostavio novi moral. Ipak, dok negira pravi moral, komunizam koristi negativne metode da iz ljudske tradicije izbaci sve pozitivne učesnike kako bi oni negativni mogli da obuzmu svet.

Tradicionalni zakoni proizilaze iz morala i namenjeni su očuvanju morala. Komunizam pokušava da odvoji moral od zakona, zatim da uništi moral osmišljavajući loše zakone i zlonamerno tumačeći one tradicionalne.

Božansko poziva čoveka da bude ljubazan; komunizam podstiče klasnu borbu i zagovara nasilje i ubijanje.

Božansko utemeljuje porodicu kao osnovnu društvenu jedinicu; komunizam veruje da je porodica manifestacija privatnog, kapitalističkog sistema i preti njegovom eliminacijom.

Božansko daje čoveku slobodu da ostvari bogatstvo i pravo na život; komunizam nastoji da eliminiše privatno vlasništvo, da oduzme imovinu, da povisi poreze, da uspostavi monopol na kredit i kapital i potpuno upravlja ekonomskim životom.

Božansko uspostavlja smer kojim moralnost, vlada, zakon, društvo i kultura trebaju da krenu; komunizam teži nasilnoj smeni celokupne postojeće društvene strukture.

Božansko čoveku poklanja jedinstven oblik tradicionalne umetnosti kako bi na taj način preneo svoj lik čovečanstvu; tradicionalna umetnost podseća čoveka na lepotu raja, učvršćuje veru, uzdiže moral, i neguje vrlinu. Komunizam s druge strane želi čoveka koji obožava izopačene moderne tvorevine i umetničke produkcije koje guše našu božansku prirodu kako bi dao punu snagu demonskom impulsu prema haosu i neredu i upravljao umetničkim svetom šireći bazične, ružne, deformisane, zle, i dekadentne ideje.

Božansko želi skromnog čoveka punog poštovanja i divljenja prema nebeskoj kreaciji. Komunizam povlađuje čovekovoj aroganciji i njegovoj demonskoj strani, hrabreći ga da se pobuni protiv božanskog. On pojačava zlo svojstveno i neizbežno ljudskoj prirodi iskorišćavajući ideju „slobode” kako bi ohrabrio nesputano ponašanje bez moralnih ograničenja, oslobođeno osećaja dužnosti ili krivice. Slogan „jednakost” se koristi za podsticanje zavisti i gordosti jer se čovek iskušava slavom i materijalnim interesima.

Komunisti nakon Drugog svetskog rata šire svoju državnu i vojnu imperiju, pa se komunistički blok i slobodni svet decenijama nalaze na suprotnim stranama. Komunistička doktrina u tim zemljama postaje sekularna religija i nepobitna istina zapisana u udžbenicima. Ipak komunizam pušta svoje korenje u drugim mestima u drugačijem obliku, pa stoga kao takav ima strahovit uticaj na društvo.

4. Metafizičko razumevanje đavola

Ideja da se pozovemo na đavola u ovom tekstu je ideja o natprirodnoj moći. Da bi shvatili haos koji đavo seje po svetu, neophodno je da u potpunosti spoznamo kakvu to stvar avet komunizma zapravo predstavlja.

Jednostavno rečeno, avet komunizma je sačinjena od mržnje, ona crpi svoju energiju iz mržnje koja izvire iz ljudskog srca.

Komunistička avet je povezana sa Satanom. Ponekad ih ne možemo razlikovati i zato se nećemo ni potruditi da ih odvojeno razmotrimo.

Đavolji aranžmani su prisutni kako na Istoku tako i na Zapadu, u svakoj profesiji i svakoj društvenoj strukturi. Ponekad je njegova moć podeljena, ponekad integrisana; ponekad koristi jednu, a ponekad drugu taktiku. Ne sledi jednostavan obrazac.

Đavo pokreće neograničeni rat protiv čovečanstva koji religiju, porodicu, politiku, državu, finansije, vojne poslove, obrazovanje, akademiju, umetnost, medije, zabavu, popularnu kulturu, društvena pitanja, i međunarodne odnose pretvara u područje sukoba.

Tamna đavolja energija se može proširiti iz jedne oblasti, grupe ili pokreta u drugi. Na primer, nakon što je antiratni pokret na Zapadu izbledeo 1970-tih, đavo manipuliše pobunjenim adolescentima i usmerava njihovu energiju kako bi ih huškao u smeru feminizma, ekologije, i legalizacije homoseksualizma. Đavo to zatim iskorišćava da bi iznutra potkopao zapadnjačku civilizaciju.

Đavo može pretvoriti ljude s lošim namerama da mu služe kao agenti u ljudskom svetu, dok će licemerstvom obmanuti saosećajne i nevine ljude koji onda postaju njegovi apostoli odnosno branitelji.

Đavolji zastupnici – od kojih većina ni ne shvata svoju ulogu – se nalaze svuda u društvu; od elite preko srednje klase do nižih klasa. Zbog toga se njegove aktivnosti ponekad manifestuju kao revolucija odozdo prema gore, ponekad kao zavere, ponekad kao reforme iz centra.

Đavo može promeniti svoj oblik i postojati na više mesta odjednom. Upotrebljava niska bića i sablasti u drugim dimenzijama da obave njegov posao. Ova bića se hrane negativnim ljudskim energijama, uključujući mržnju, strah, očaj, aroganciju, buntovnost, ljubomoru, promiskuitet, bes, mahnitost, lenjost itd. Pornografija i zavisnost o drogama su alati koje đavo koristi.

Đavo je tajanstven i pun prevara. Upotrebljava čovekovu pohlepu, zlobu, i tamu da postigne svoj cilj i dok god je nečija misao u saglasju s tim karakteristikama, đavo će kontrolisati tu osobu. Mnogo puta ljudi smatraju da se ponašaju prema sopstvenim mislima i volji, ne uspevajući da shvate da su izmanipulisani.

5. Mnoga đavolja lica

Kako đavo ima mnogo imena, tako se komunizam manifestuje na mnogo načina. Taj demon obmanjuje upotrebljavajući kontradiktorne stavove: uspostavlja - totalitarne režime ili one demokratske; plansku državu ili tržišnu državu; kontrolu medija ili pak potpuno odsustvo ograničenja govora; protivljenje homoseksualnosti u jednim zemljama ili njeno legalizovanje u drugim; bezobzirno uništavanje okoline ili zalaganje da se isto sačuva itd.

Može zagovarati nasilnu revoluciju ili prigrliti mirnu tranziciju. Može se manifestovati kao politički ili državni sistem, ili kao ideološki trend u umetnosti i kulturi, a može i poprimiti oblik čistog idealizma ili hladnokrvnog spletkarenja. Komunistički totalitarni režimi su samo jedan od oblika njegove pojavnosti. Marksizam-lenjinizam i maoizam su iskazivanje samo jednog aspekta đavoljih obmana.

Svet s dolaskom 18. veka i pojavom utopijskog socijalizma biva preplavljen brojnim ideološkim strujama poput naučnog socijalizma, demokratskog socijalizma, humanizma, ekosocijalizma, kapitalizma zasnovanog na socijalnoj pomoći, marksizma-lenjinizma i maoizma. Ideologije se dele na dve vrste: nasilni komunizam ili nenasilni komunizam. Infiltracija i postepena erozija statusa quo su glavne taktike koje usvajaju nenasilni komunistički ogranci.

Jedna od đavoljih obmana je stvaranje uređenja u dva suprotstavljena tabora Istoka i Zapada. Na Istoku izvršava veliku invaziju, dok se na Zapadu ušunjao poprimivši drugačiju masku. Fabijansko društvo Britanije, Socijaldemokratska partija Nemačke, Druga internacionala Francuske, Socijalistička partija SAD-a, i mnoge druge socijalističke stranke i organizacije šire seme razaranja u zapadnoj Evropi i Severnoj Americi.

Masakri, koncentracioni logori, glad, i čistke u Sovjetskom Savezu i Kini nagone neke zapadnjake da tokom Hladnog rata pomisle kako su srećni što žive u luksuzu i slobodi. Neki socijalisti javno osuđuju nasilje Sovjetskog Saveza na humanitarnim osnovama, zbog čega mnogi zauzvrat ublažavaju svoj stav prema komunizmu.

Demon komunizma preuzima na Zapadu razne složene oblike i naizgled je nemoguće zaštititi se od njega jer deluje unutar mnogih podznaka. Sledeće škole ili pokreti, ili potiču iz komunizma ili ih komunizam koristi da postigne svoj cilj: liberalizam, progresivizam, Frankfurtska škola, neomarksizam, kritička teorija, kontrakultura 1960-tih, antiratni pokret, seksualno oslobađanje, legalizacija homoseksualizma, feminizam, ekologizam, socijalna pravda, politička korektnost, neoliberalne ekonomije, avangardne umetničke škole, i multikulturalizam.

6. Socijalizam: Preliminarna faza komunizma

Na Zapadu mnogi gledaju odvojeno na socijalizam i komunizam, što pruža plodno tlo za cvetanje socijalizma. Zapravo, prema marksističko-lenjinističkoj teoriji, socijalizam je jednostavno preliminarna faza komunizma.

U „Kritici Gotha programa” iz 1875. godine, Marks iznosi ideju kako postoji inicijalna faza komunizma, nakon koje sledi ona „viša.“ Primoran promenama u međunarodnoj situaciji tog vremena, Friedrich Engels u svojim kasnijim godinama predlaže „demokratski socijalizam” u kom se glasovi koriste za pridobijanje političke moći. Demokratski socijalizam usvajaju vođe socijaldemokratskih stranaka i teoretičari Druge internacionale, što omogućava nastanak levičarskih stranaka u mnogim kapitalističkim zemljama širom sveta. Lenjin postavlja jasne definicije socijalizma i komunizma; socijalizam je smatrao preliminarnom fazom komunizma, a isti bi se razvijao na temeljima socijalizma.

Socijalizam je oduvek bio deo marksizma i međunarodnog komunističkog pokreta. Dok se ogranci socijalizma ili levičarskih doktrina danas popularnih na Zapadu čine na površini nepovezanima sa komunizmom, oni naprosto predstavljaju nenasilne oblike komunizma – oni su nenasilni oblici iste ideologije. Levičarske stranke zapadnih zemalja na vlast dolaze izborima, a ne nasilnom revolucijom. Umesto otvorenog javnog vlasništva kao u komunističkim režimima, visoki porezi u zapadnim zemljama imaju istu ulogu, a prevelika socijalna pomoć se koristi umesto planske ekonomije. Stvaranje socijalne države predstavlja bitan aspekt ostvarivanja socijalizma u zemljama Zapada.

Zbog toga je nemoguće shvatiti opasnosti komunizma ili socijalizma isključivim fokusom na nasilje i masakre režima koji zastupaju takvu ideologiju. Totalitarni komunizam i na izgled nenasilni oblici socijalizma idu ruku pod ruku, jer komunizmu je neophodna ova faza razvoja, upravo kao što biološkom organizmu treba period postepenog sazrevanja. Kako bi ga razumeli, moramo da prepoznamo njegovu preliminarnu fazu jer se komunizam razvija od svoje početne faze nadalje, umesto da sazreva preko noći. Ako bi se slobodna zemlja preko noći pretvorila u totalitarni režim, drastičan kontrast između propagande i realnosti ostavio bi mnoge ljude u šoku. Mnogi bi se pobunili ili barem pružili pasivan otpor, i totalitarni režim bi bio primoran da plati visoku cenu svog opstanka. Naime, vrlo verovatno bi došlo do masovnog pokolja u svrhu eliminisanja otpora. To je jedan od glavnih razloga za sprovođenje masovnog masakra sopstvenih građana vlada Sovjetskog Saveza i NR Kine, tokom inače mirnodopskih razdoblja.

Za razliku od situacija u totalitarnim režimima, socijalizam u demokratskim državama polako i neprimetno putem zakonodavstva nagriza lične slobode običnih građana – kao metafora žabe koja se polako kuva u loncu. Proces uspostavljanja socijalističkog sistema traje decenijama ili generacijama, postepeno i potpuno otupljujući ljude, čineći ih nesvesnima i priviknutima na socijalizam, što ujedno i osnažuje obmanu. Esencija i konačni cilj ove vrste postepenog socijalizma se u suštini ne razlikuje od njegove nasilne varijacije.

Neke socijalističke države Zapada ili države koje naglašavaju sistem socijalne pomoći, danas koriste ideju „zajedničkog dobra” kako bi uverile građane u žrtvovanje svojih individualnih sloboda. Građani u tim državama zadržavaju određene političke slobode jer socijalizam kao koncept tek treba da se razvije na tom području. Ali socijalizam nije statičan koncept: socijalističke zemlje postavljaju jednakost ishoda za svoj primarni cilj i zato bez izuzetka oduzimaju ljudima njihovu slobodu. Neizbežno, socijalizam prolazi tranziciju u komunizam jer se ljudima kontinuirano oduzima njihova individualna sloboda.

Socijalizam koristi ideju garantovanja „jednakih prava” kroz zakonodavstvo, dok u stvarnosti srozava moralne vrednosti i lišava ljude sloboda i mogućnosti njihovog priklanjanja dobroti. U normalnim okolnostima, ljudi svih vrsta se prirodno razlikuju po svojim verskim uverenjima, moralnim standardima, kulturnoj pismenosti, nivou obrazovanja, inteligenciji, snazi, marljivosti, osećaju odgovornosti, agresivnosti, inovativnosti, preduzetništva itd. Naravno, nemoguće je ostvariti jednakost na način da se oni na nižim nivoima iznenada poguraju prema gore, zato socijalizam veštački ograničava one na višim nivoima. Naročito u smislu moralnih vrednosti, socijalizam na Zapadu koristi izgovore poput „antidiskriminacije” ili „vrednosne neutralnosti” ili „političke korektnosti” kako bi napao osnovno moralno razlikovanje. To je jednako pokušaju eliminisanja morala kao takvog i to dolazi zajedno s legalizacijom i normalizacijom svih vrsta antiteističkog i profanog govora, seksualnih perverzija, demonske umetnosti, pornografije, kockanja, i upotrebe droga. Rezultat toga je neka vrsta obrnute diskriminacije usmerene prema onima koji veruju u Boga i teže moralnom uzdizanju, kako bi se isti marginalizovali i na kraju odbacili.

7. Romantične predstave o komunizmu

I danas postoje brojni zapadnjaci koji gaje romantične fantazije o komunizmu iako nikada nisu živeli u komunističkoj zemlji i osetili patnju života u tom sistemu. Zbog toga nemaju razumevanje šta komunizam zaista znači u praksi. U vreme Hladnog rata, mnogi intelektualci, umetnici, novinari, političari, i mladi studenti iz slobodnog sveta odlaze u Rusiju, Kinu, ili Kubu kao turisti i putnici. Ono što su videli, ili bolje rečeno što im je dozvoljeno da vide, je potpuno drugačije od životne stvarnosti ljudi koji žive u tim zemljama.

Komunističke zemlje su dovele do perfekcije obmanu stranaca. Naime, sve što su strani posetioci videli je pažljivo kreirano prema njihovim očekivanjima; izgled sela, fabrika, škola, bolnica, dečjih vrtića i zatvora. Recepcioneri i vodiči s kojima se susreću su članovi komunističke partije ili druge politički pouzdane osobe. Obilasci su uvežbavani. Posetioci se dočekuju s cvećem, vinom, plesanjem i pevanjem, banketima i nasmejanim licima dece i zvaničnika. Zatim se odvode da vide ljude kako marljivo rade i slobodno govore kao da su svi međusobno jednaki, studente kako marljivo uče, divna venčanja itd.

Ono što nisu mogli da vide su nameštena suđenja, nebrojene sudske presude, grupna linčovanja, otmice, ispiranje mozga, samice, prisilne radne logore, masakre, krađe zemljišta i imovine, glad, nedostatak javnih usluga, nedostatak privatnosti, prisluškivanje, nadzor, stalno praćenje od komšija i doušnika, brutalne političke borbe u vlasti i ekstravagantnu raskoš elite. Naročito nisu mogli da vide patnju običnih ljudi.

Posetioci predstavljeno tumače kao normu u komunističkim zemljama. Zatim promovišu komunizam na Zapadu kroz knjige, članke i govore, a mnogi od njih nisu bili svesni da su prevareni. Mali broj ipak shvata da tu nešto ne štima, ali mnogi upadaju u zamku smatrajući sebe „saputnicima”, usvojivši kineski stav: „Ne iznosi prljav veš pred drugima.” Objašnjavali su kako su masakr, glad i represija u komunističkim zemljama jednostavno cena prelaska na komunizam. Iako je put komunizma iskvaren, oni ne sumnjaju u njegovu svetlu budućnost. Odbijaju da kažu istinu jer to znači ocrnjivanje „socijalističkog projekta.” U nedostatku hrabrosti da govore istinu, biraju sramnu tišinu.

Prema komunističkoj fantaziji svaka osoba je „slobodna i jednaka”, nema ugnjetavanja ili oduzimanja nečije imovine, materijalno bogatstvo je veliko, svako daje prema svojim sposobnostima i prima prema svojoj potrebi – raj na zemlji u kom svaka individua može slobodno da se razvija. Ljudsko društvo takve vrste postoji samo kao fantazija ili utopija koju đavo koristi kao mamac kako bi obmanuo čoveka.

U stvarnosti moć ostaje u rukama male elitne grupe. Pravi komunizam je totalitarna mašina kontrolisana od male grupe ljudi koja svoj monopol na moć koristi da suzbije, porobi i uskrati osnovne slobode većine. Vreme još nije stiglo za pravi komunizam u nekim socijalističkim zemljama, pa su one na izgled umerene. Sve će se to promeniti kad mogućnosti sazre, a naivni sledbenici socijalističke utopije će shvatiti da je kasno za žaljenje.

8. Uništenje kulture i moralnosti

Đavo je postavio svoje zastupnike u svako polje i naciju, usmerivši neznalice i lakoverne da ubrzaju svoj put prema uništenju.

Komunizam uči ljude da se suprotstave veri u božansko i odbace ga. Istovremeno pokreće napade na religije spolja dok manipuliše ljudima kako bi je iskvario iznutra. Religije su politizovane, komercijalizovane i pretvorene u zabavu. Brojni moralno korumpirani sveštenici iznose pogrešna tumačenja verskih tekstova i dovode u zabludu svoje sledbenike. Oni odlaze tako daleko da čine preljubu sa svojim vernicima laicima, upuštajući se čak i u pedofiliju.

Ovaj haos čini da se iskreni vernici osete zbunjeno i beznadežno. Nepokolebljiva vera u božansko je samo sto godina ranije bila znak moralne pristojnosti. Sada se religiozni vernici smatraju budalastima i praznovernima. Zadržavaju svoja uverenja za sebe i čak i ne razgovaraju o svojoj veri s prijateljima iz straha od ruganja.

Još jedan važan cilj komunizma je razaranje porodice korišćenjem ideja poput „rodne jednakosti” i „deljenja bogatstva i supruge”. Naročito u 20. veku nastaju moderni feministički pokreti koji promovišu seksualno oslobađanje, umanjivanje rodnih razlika, napadanje „patrijarhata” i slabljenje uloge oca u porodici.

Ti pokreti menjaju definiciju braka, promovišu ozakonjivanje i legitimizovanje homoseksualizma, promovišu „pravo“ na razvod i pobačaj i koriste pravila socijalne pomoći da bi uspešno podstakli i subvencionisali jednoroditeljske porodice. Sve to dovodi do kolapsa porodice i prouzrokuje učestalost siromaštva i kriminala. Ovo je jedna od zapanjujućih transformacija društva u poslednjih nekoliko decenija.

Dok u političkoj oblasti komunistički režimi nastavljaju svoje krute diktature, stranačka politika u slobodnim društvima dostiže kritičnu tačku. Komunizam iskorišćava rupe u pravnim i političkim sistemima demokratskih nacija dok pokušava da manipuliše glavnim političkim strankama. Za izbornu pobedu, političari pribegavaju prljavim trikovima i obećavaju ono što nikako nisu u stanju da ispune. Rezultat uticaja komunizma je takav da se političke stranke u svetu često nalaze negde na levoj strani političkog spektra, zagovarajući veće poreze, veće izdatke za socijalnu pomoć, veliku vladu i intervencionizam – sve se to pokušava uvesti u zakonodavstvo. Ponašanje vlade ima ogromnu ulogu u oblikovanju društva u kom se s levičarski orijentisanom vladom, levičarska ideologija infiltrira u celokupno društvo koje zauzvrat bira levičarski orijentisane kandidate.

Više obrazovanje, koje treba da ima ulogu prenošenja suštine mudrosti i kulture prošlosti je takođe sabotirano. Komunistička avet u prvoj polovini 20. veka aranžira sistematsko uništavanje obrazovnog sistema. Kina, poznata po svojoj dubokoj drevnoj kulturi je podvrgnuta Novom kulturnom pokretu čak i pre nastanka same komunističke partije. To je deo pokušaja da se kineski narod odvoji od svoje tradicije. Nakon što su komunisti preuzeli vlast, nacionalizovali su obrazovni sistem i ispunili udžbenike partijskom ideologijom transformišući generacije mladih Kineza u besne „vučiće”, kineski termin za mlade koji su odrasli pod komunizmom i indoktrinisani da mrze i ubijaju klasne neprijatelje.

Na Zapadu avet lansira progresivni obrazovni pokret pod izgovorom „nauke i napretka“ kako bi stekla kontrolu nad filozofijom, psihologijom, pedagogijom i na kraju celim obrazovnim sistemom s ciljem indoktrinacije nastavnika i administrativnog osoblja. Srednjoškolsko obrazovanje počinje da isključuje ortodoksne ideje i tradicionalni moral, a akademski standardi se srozavaju kako bi učenici postali manje pismeni i slabije baratali brojevima, što ih zauzvrat čini manje sposobnim da donose samostalne zaključke ili koriste zdrav razum. Ateizam, teorija evolucije, materijalizam i filozofija borbe se svi odreda usađuju u studente.

Zagovornici političke korektnosti nakon kontrakulture 1960-tih postaju „kontrolori misli“, prisiljavajući nastavnike da indoktriniraju učenike svim vrstama izopačenih ideja. Današnji učenici završavaju škole bez snažnog moralnog kompasa, bez temelja u sopstvenoj kulturi i sa malo zdravog razuma i osećaja odgovornosti; prepušteni da slepo slede masu oni doprinose spiralnom padu društvenog morala.

U društvu postoji zloupotreba droga, rastuća stopa kriminala, a mediji su prepuni seksa i nasilja. Svet umetnosti tretira grotesku kao lepotu, a bujaju i sve vrste zlih sekti i okultnih grupa. Mladi ljudi slepo obožavaju filmske i televizijske zvezde, gube svoje vreme na društvenim mrežama i online igrama postajući potišteni i demoralisani. Besmisleno nasilje ovog terora usmereno ka nevinima krši sve moralne parametre utemeljene tradicijom, terajući ljude da očajnički brinu o sigurnosti sveta i onoga što ih čeka u budućnosti.

9. Povratak božanskom i tradiciji

Ljudsku civilizaciju čoveku prenose bogovi. Kineska civilizacija je videla prosperitet Han i Tang dinastija, a zapadna civilizacija doseže svoj vrhunac tokom renesanse. Ako su ljudska bića u stanju održati od bogova im datu civilizaciju, onda kad se božanstva vrate, čovek će moći održavati vezu s njima i razumeti Zakon kom oni podučavaju. Ako ljudska bića unište svoju kulturu i tradiciju i društveni moral propadne, onda neće uspeti da razumeju božanska učenja jer će njihova karma i gresi biti preveliki, a razmišljanje će previše odstupati od božanskih uputstava. To predstavlja opasnost za čovečanstvo.

Ovo je doba očaja i nade koji postoje istovremeno. Oni koji u božansko ne vjeruju, prolaze život pun čulnih užitaka; oni koji veruju u zbunjenosti i nemiru očekuju božanski povratak.

Komunizam je pošast čovečanstva. Njegov cilj je uništenje čovečanstva, a njegovi aranžmani su pedantni i specifični. Zavera je toliko uspešna da je sprovedena skoro do samog kraja i sada đavo vlada našim svetom.

Drevna mudrost čovečanstva nam govori: jedna ispravna misao može pobediti stotinu zala i kad čovekova Buda priroda ispliva na površinu zatrešće se svet u deset pravaca. Đavo se čini moćan, ali on je ništa naspram božanskog. Ako ljudska bića održe svoju iskrenost, dobrodušnost, saosećanje, toleranciju i strpljenje, božansko će ih zaštititi i đavo neće moći da njima ovlada.

Milost Tvorca je neograničena i svaki život ima priliku da pobegne od katastrofe. Ako čovečanstvo uspe da obnovi svoju tradiciju, povisi moral i čuje milosrdni poziv Stvoritelja i Nebeskog zakona koji daje spasenje, ljudi će moći da prodru kroz destruktivna đavolja nastojanja. Na taj način će krenuti putem spasenja i u susret svetlijoj budućnosti.

1. POGLAVLJE: STRATEGIJE AVETI ZA UNIŠTAVANJE ČOVEČANSTVA

Sadržaj:

Uvod

1. Korupcija ljudske misli

2. Podrivanje tradicionalne kulture

3. Komunizam na Istoku i Zapadu

4. Urušavanje društva

5. Strategija ‘zavadi pa vladaj’

6. Obmana i odbrana

Uvod

Avet komunizma decenijama radi na kvarenju i razaranju čovečanstva. Počela je sa duhovnim osakaćivanjem čoveka, udaljavajući ga od njegovog božanskog porekla. Avet, potom, vodi ljude ka odbacivanju svoje hiljadugodišnje kulturne tradicije koju priređuju pedantni božanski aranžmani u svrhu pružanja standarda za ljudsko postojanje.

Lišeno svog drevnog nasleđa, čitavo se čovečanstvo urušava munjevitom brzinom. Istovremeno, avetinjski zemaljski zastupnici koriste ovaj društveni haos da bi pogurali svoje bezočne agende pod velom „oslobađanja“ i „progresa.“

Tokom poslednjih dvesta ili više godina, uticaj aveti dominira istorijskim razvojem i spletom društvenih događanja. Njen demonski uticaj preuzima obilje naoko kontradiktornih oblika; od prekomerne brutalnosti upražnjavane na Istoku, do postepene diverzije politike, kulture, i glavnog toka društva na Zapadu.

1. Korupcija ljudske misli

Kriterijum za razlikovanje dobra i zla je u današnjem svetu izokrenut. Pravednost se prikazuje kao zlo, a opakost kao dobrodušnost. Zlokobni koncepti su prerušeni u „nauku”, a gangsterska logika postaje „socijalna pravda.” „Politička korektnost” se koristi u svrhu nametanja kontrole misli, a predstava „vrednosne neutralnosti” se koristi kako bi se ljudi učinili neosetljivim na brutalne zločine.

Čoveka je stvorilo božansko, a vernici imaju božansku zaštitu. Kako bi prekinuli vezu čoveka i božanskog, agenti komunističke aveti šire ateizam i sabotiraju veru.

Socijalistička himna, „Internacionala”, tvrdi kako nikada nije postojao nikakav Tvorac. Nemački filozof, Ludwig Feuerbach, koji se sredinom 19. veka bavi temom materijalizma, izjavljuje kako je Bog samo projekcija čovekove unutrašnje prirode. Zapravo, ljudski moralni standardi, kultura, društvena struktura, i racionalno razmišljanje, u potpunosti proizlaze iz božanskog. U burnim vodama istorije, duhovna vera je poput jakog sidrišta koje čovečanstvo čuva od opasnih talasa.

Ateizam mami arogantnog čoveka kako bi se ovaj igrao Boga, pokušavajući da kontroliše sudbinu drugih i društva u celini; lideri komunističkih pokreta žude da sami sebe proglase božanstvom. Osvrćući se na krvoproliće Francuske revolucije koje svrgava monarhiju i sveštenstvo, britanski filozof Edmund Burke, kaže: „Kada se ljudi igraju Boga, u tom času se ponašaju kao đavoli.”

Koncept blisko povezan s ateizmom je materijalizam koji negira postojanje duše. Materijalizam se ukorenjuje tokom Industrijske revolucije prilikom rapidnog napretka nauke i tehnologije, a proizvodnja podstiče kult empirizma i ateizma. Narod gubi veru u božanska čuda i odbacuje božanske zapovesti. Koncept dijalektičkog materijalizma leži u srži marksizma i drugih radikalnih ideologija. Dijalektička teorija koju artikuliše nemački filozof Georg Hegel je opšti skup načela logičkog mišljenja. Marksizam apsorbuje odabrane aspekte Hegelovog rada i istovremeno preuveličava prirodu dijalektičkog sukoba.

Materijalizam i ateizam u rukama aveti služe kao demonsko oružje korišćeno za potrebe zatiranja duhovne vere čoveka, potkopavanje ljudskog morala, i uništavanje tradicionalne kulture. Materijalizam i ateizam osnivaju bazu za čitav spektar izopačenih intelektualnih pretenzija. Korupcija filozofije ide ruku pod ruku s korupcijom nauke. Kult „naučne racionalnosti“ zamenjuje normalan rezon nekom vrstom sekularne religije s ciljem potiskivanja vere i poricanja morala kako bi se ojačao ateistički pogled na svet.

Savremena naučna zajednica odbacuje sve fenomene koje ne može objasniti ili potvrditi svojim metodama, nazivajući ih praznoverjem i pseudonaukom, a ponekad ih i u potpunosti odbacuje. Ciljajući na dominaciju akademske misli i obrazovnog sistema, ona zasićuje ta polja ateističkim teorijama (darvinizam). Ona preplavljuje obrazovni sistem i akademsku misao ateističkim teorijama kako bi njima mogla da dominira. Darwinova teorija evolucije je promašena hipoteza koju diskredituju mnogi naučnici. Ona izjednačava čoveka sa životinjom i istovremeno potkopava čovekovo samopoštovanje i njegovo poštovanje božanske kreacije.

Teorija evolucije tokom 20. veka obuzima naučni domen i obrazovni sistem; danas se rugaju onima koji veruju u kreacionizam. Osim njihovog uticaja na prirodne nauke, ateizam i materijalizam stvaraju mnoge filozofske i ideološke trendove ukorenjene u konceptu borbe. Teorija evolucije dominira ne samo biologijom, već i društvenim naukama. Iz Darwinove izvorne teorije nastaje poguban pojam nazvan socijalni darvinizam. Koncepti „prirodne selekcije” i „preživljavanja najsposobnijih” svode društvenu zajednicu i njene nacije na džunglu međusobne varvarske borbe.

Demonska filozofija borbe takođe okupira i jezičku oblast. Definicije i jezičke nijanse se izvrću da se uklope u ateističku i materijalističku misao. U romanu negativne utopije, britanskog pisca Georgea Orwela, „Hiljadu devetsto osamdeset četvrta”, novogovor je veštački jezik stvoren da ojača partijsku kontrolu nad ljudima. U mnogo pogleda, Orwelova vizija postaje stvarnost. „Sloboda“ je izokrenuta da znači stanje bez moralnih, zakonskih, i tradicionalnih ograničenja. Principi poput „svi ljudi su rođeni jednaki“ ili „svi ljudi su jednaki pred zakonom“ su izobličeni da znače apsolutni egalitarizam. Tolerancija je iskrivljena da podrazumeva toleranciju svih vrsta izopačene misli i ponašanja. Racionalno razmišljanje postaje alat zatucane empirijske nauke. U težnji za izjednačavanjem ishoda, pravda postaje „socijalna pravda.”

Prema rečima kineskog republikanskog vođe, Chiang Kai-sheka, cilj komunizma nije rešiti probleme, već „proširiti globalne kontradikcije do najveće moguće mere i prouzrokovati egzistiranje neprekidnog sukoba među ljudima.”

Kao što je već nebrojeno puta viđeno u praksi, komunizam podstiče međuljudsku mržnju, stvara i eskalira sukobe kako bi se naposletku dočepao moći nasilnom revolucijom ili korišćenjem smicalica. U svakom slučaju, „oslobođenje“ koje obećavaju revolucionari rezultira ispiranjem mozga, ubijanjem, i tiranijom.

2. Podrivanje tradicionalne kulture

Ortodoksnu kulturu su ljudima podarili bogovi. Ona održava normalan rad ljudskog društva. Najvažnija uloga te božansko inspirisane kulture je da omogući čoveku razumevanje božanskog zakona podučavanog u poslednjoj epohi kako bi čovek bio spašen od eliminacije.

Bogom nadahnuta kultura štiti čoveka od zla pomoću snažnih moralnih stega, zato avet upotrebljava prikrivena sredstva za odvajanje ljudi od njihove tradicije i uništavanje njihove sopstvene kulture.

Širenje ateizma i materijalizma slabi religijske korene civilizacije, omogućujući rast novim ideološkim pokretima utemeljenim na borbi. U sekularnom društvu, zastupnici aveti podrivaju tradicionalno obrazovanje, promovišu promiskuitet i pornografiju i popularizuju zloupotrebu droga. Grešno i buntovno se sada slavi kao oslobađajuće.

Hiljadama godina, tradicionalno obrazovanje čuva i prenosi izuzetnu kulturu čovečanstva. Ono gaji vodeću ulogu u životima ljudi, čini ih saosećajnima i usmerava očuvanje njihovih vrlina, ovladavanje profesionalnim veštinama i uči ih kako da budu dobri ljudi i građani.

Zapadne zemlje tokom 19. veka uspostavljaju sisteme besplatnog javnog obrazovanja. Međutim, javne škole početkom 20. veka počinju da indoktriniraju učenike protiv tradicije i morala, a teorija evolucije postaje obavezno znanje. Udžbenici bivaju polako ispunjeni ateizmom, materijalizmom, i klasnom borbom. Tradicionalna kultura prikazana u velikim književnim klasicima je u suprotnosti s demonskom ideološkom strujom, pa postepeno biva marginalizovana. Tako su klasici postepeno marginalizovani ili iznova tumačeni u skladu sa modernim društvenim teorijama, ostavljajući pametne, nadarene studente bez ikakvog dubljeg razumevanja mudrosti sadržane u najbitnijim književnim delima čovečanstva.

Kreativnost i radoznalost studenata se sada uludo troše na besmislene stvari, dok istovremeno ostaju nepodučeni fundamentalnim stvarima života i delovanja. Opadaju matematički i pismeni standardi. Produženi školski časovi odvajaju decu od zaštite svojih roditelja i porodice, pa bivaju kontinuirano izloženi degenerisanom sistemu obrazovanja. Pod sloganom „nezavisnog razmišljanja”, studenti se podstiču da raskinu s tradicijom i da prezru svoje roditelje i učitelje i tako se odgajaju kontra tradicije i autoriteta. Akademski standardi se postepeno srozavaju, utičući tako na matematičke i književne sposobnosti studenata. Hranjeni levičarskim istorijskim narativima i društvenim studijama oni bivaju uronjeni u vulgarnu zabavu.

U komunističkim zemljama se deca od malih nogu pa sve do viših nivoa obrazovanja indoktriniraju marksističkim političkim studijama. Tradicionalna kultura i vera se sasvim zamenjuju ateističkom komunističkom kulturom mržnje i borbe. Rastući pod konstantnim ideološkim ispiranjem mozga, deca odgajana u komunističkim zemljama uče razmišljati izvrnutom logikom komunističke partije.

Ekscentrični, izopačeni trendovi ispunjavaju današnju potrošačku kulturu, dok vekovima stari zanati izumiru. Gube se tradicionalni standardi izrade lepih predmeta i poslovna etika. Otuđeni od tradicionalne kulture i načina života, ljudi se udaljavaju od božanskog. Današnje društvo obožava seksualnu slobodu i perverziju. Mladi su zavisni od video igara, društvenih medija, i pornografije.

Umetnost se, takođe, nemilosrdno napada. Čestite tradicionalne umetnosti čoveku prenose bogovi, a prvi put se pojavljuju u hramovima, crkvama i drugim mestima bogosluženja. Prava umetnost predstavlja istinitost, ljubaznost, lepotu i poštovanje kako bi pomogla da se održi ortodoksna moralna kultura čovečanstva. Đubre zauzima umetničke dvorane. Mračne, opake slike opisuju stvari podzemnog sveta. Impresionizam, nadrealizam i drugi groteskni stilovi zamenjuju izuzetna dela antičkog doba i renesanse. U književnosti, stari klasici koji utelovljuju mudrost celih civilizacija se izbacuju u korist plitkih modernih dela.

U muzici, nekada komponovanoj i izvođenoj pod fascinacijom božanske slave, danas dominiraju opscenost i buka. Pop kultura je puna demonskih tema koje slave nasilje i drogu. Slavne ličnosti sa stotinama miliona obožavatelja promovišu degenerisan, nemoralan stil života. Uzvišeno, plemenito, i čisto se ismejava, a vulgarnom i besramnom se pljeska.

3. Komunizam na Istoku i Zapadu

Komunizam je karakterisan ateističkom filozofijom borbe, dok svoju političku organizaciju i ideologiju preuzima od bandi i sekti. Komunizam na Istoku predstavljaju totalitarni režimi i nemilosrdne vođe poput Vladimira Lenjina, Josefa Staljina, Mao Zedonga, Jiang Zemina i njihovih sledbenika. Situacija na Zapadu je složenija, jer su se snažne elite u vladi, preduzećima, akademskoj zajednici, religiji i drugim područjima, urotile s ciljem podrivanja društva.

Nekad ispravne religije su sada prožete sekularnom religijom socijalizma. Promenjena su tradicionalna učenja i sveti spisi. Ideologija marksizma i klasna borba su u izvorno ispravnu veru usadili teologiju oslobođenja, dok se moralna perverzija širi među sveštenstvom. Zbog toga mnogi vernici gube nadu u crkvu odustajući od vere u božansko spasenje.

Porodica, nacija i religija su božanske okosnice ljudske civilizacije. Porodica je važno utvrđenje morala i tradicije i služi kao kanal za prenošenje kulture iz generacije u generaciju. Levičarski pokreti širom sveta promovišu feminizam, seksualno oslobađanje i homoseksualizam podrivajući tradicionalnu porodičnu strukturu i rodne uloge. Ti ideološki trendovi legitimišu i podstiču preljube, razvode i pobačaje, rušeći zdrave odnose i osnovne standarde ljudskog postojanja. Razaranje porodice je ključan faktor u tome kako đavo uništava čovečanstvo.

Totalitarizam na Istoku

Rusija je oslabljena porazima u Prvom svetskom ratu i car je prisiljen da se odrekne trona. Komunistički revolucionari iskorišćavaju priliku i 1917. godine pokreću Oktobarsku revoluciju uzurpiravši vlast. Nakon razarajućeg građanskog rata sledi stvaranje Sovjetskog Saveza, prvog socijalističkog režima na svetu. Komunisti koriste svoje velike resurse i formiraju Komunističku internacionalu (poznatu i kao Kominternu) za potrebe širenja revolucije širom sveta.

U Kini se 1921. godine, zahvaljujući Sovjetima, osniva Komunistička partija Kine (KPK). Komunisti idućih decenija vode nasilnu, izdajničku pobunu protiv Republike Kine. KPK se veoma okoristila japanskom invazijom tokom Drugog svetskog rata nastavivši borbu protivu Nacionalističke stranke i nakon njegovog završetka. Komunisti 1949. godine preuzimaju celokupnu Kinu i uspostavljaju totalitarnu Narodnu Republiku.

Komunističke partije Sovjetskog Saveza i Kine preuzimanjem vlasti tokom mirnodopskog perioda brutalno eliminišu na desetine miliona sopstvenih građana. Komunistička partija Kine nastavlja s revolucijom pod diktaturom proletarijata i pokreće besprimernu Kulturnu revoluciju, proglašavajući rat dostignućima ljudske civilizacije i izvršavajući divljački napad na pet hiljada godina staru kinesku tradicionalnu kulturu.

KPK početkom 1980-tih uvodi ekonomske reforme da spreči sopstveni kolaps, ali politička oblast je i dalje pod strogom totalitarnom kontrolom. Do današnjeg dana, Partija i dalje čvrsto drži moć u svojim rukama kroz kampanje suzbijanja demokratskih pokreta i progona Falun Gonga.

Infiltriranje na Zapad

Kineski carski dvor, božansko pravo kraljeva na Zapadu i američki sistem uzajamnih provera su oblici vladavine koje bogovi uspostavljaju za ljude u skladu s njihovim jedinstvenim kulturama i okolinama. Zbog nemogućnosti preuzimanja vlasti kroz revoluciju na Zapadu, levičarska ideologija koristi ideološku subverziju u svrhu uspostavljanja kontrole kako bi približila komunističku avet slobodnom svetu. Bez nasilne revolucije, zapadne zemlje široko prihvataju različite karakteristike komunističkog sistema, poput visokih poreza, prekomerne socijalne zaštite, preterane kontrole državnih subjekata nad stanovništvom i političke korektnosti.

Zakon, prvobitno zasnivan na religijskom moralu i Božjim zapovedima se koriguje da bi primio izopačena shvatanja etike i slobode. U komunističkim zemljama Istoka, zakon se prilagođava potrebama Partije. Na Zapadu se tumači kroz levičarsku ideologiju i menja kako bi iskorenio moralne koncepte dobra i zla. To pruža sigurnu luku porocima poput ubistva, preljube, homoseksualnosti, dok istovremeno kažnjava poštene građane.

Ukidanje standarda zlata i usvajanje fluktuirajuće nepovratne valute izaziva višegodišnje ekonomske krize. Tradicionalna mudrost koja reguliše održive finansije gubi značaj, hvatajući vlade i pojedince u zamku prekomerne potrošnje i konzumacije. Nacionalni suverenitet slabi zbog državnog duga, a ljudi se podstiču na zaduživanje beskrajne količine novca od banaka i države.

Avet komunizma iskorišćava globalizaciju kao alat, kako bi postepeno urušila suverenitet nacija preko organizacija poput Lige naroda i Ujedinjenih naroda. Izgrađene kao utopijsko rešenje za međunarodne konflikte i sporove, ovi globalni autoriteti u stvarnosti služe bezočnim ciljevima. Ujedinjeni narodi, uprkos tome što što ih mahom finansiraju zapadne demokratije su sve više pod uticajem režima poput onog u NR Kini. Međunarodne organizacije se koriste za širenje levičarske ideologije i podrivanje legitimnih nacionalnih interesa. Krajnji cilj je ceo svet dovesti pod upravu jednog totalitarnog režima s čvrstom kontrolom politike, ideologije i populacije.

Levičarski i ostali pogubni planovi uspeli su da steknu toliki uticaj u zemljama Zapada pre svega zahvaljujući pomoći medija. U zemljama pod komunističkim režimima, svi mediji su cenzurisani i pod kontrolom komunističke partije. Na drugim mestima, mediji su pod uticajem finansijskih i političkih interesa stranaka. Tačno izveštavanje sahranjeno je pod lavinom senzacionalizma, političkog signaliziranja i lažnih vesti.

4. Urušavanje društva

Da bi srušila tradicionalno ljudsko društvo, avet u masovnim razmerama pokreće imigracije, društvene pokrete i društvene nemire. Ovaj zapanjujući proces traje već najmanje nekoliko vekova.

Ratovanje i revolucija

Otimanje političke moći je jedan od ključnih koraka ka uništenju čovečanstva. Na osnovu lekcija naučenih tokom Pariske komune, Karl Marx navodi kako radnička klasa mora svrgnuti postojeći vladajući aparat i zameniti ga sopstvenom državom. Moć je uvek ključan ishod marksističke političke teorije.

Rat je jedan od najproduktivnijih avetinjskih alata jer je u stanju razbiti stari međunarodni poredak, uništiti stubove tradicije i ubrzati razvoj komunističke ideologije. Mnogi ratovi se vode pod demonskim uticajem. Prvi svetski rat prouzrokuje propast nekoliko evropskih carstava, prvenstveno carske Rusije, otvorivši time put boljševičkoj revoluciji.

Drugi svetski rat omogućava uvete Komunističkoj partiji Kine zauzimanje vlasti, a Sovjetskom Savezu invaziju istočne Evrope, uspostavljajući tako posleratni socijalistički tabor.

Drugi svetski rat takođe prouzrokuje nestanak kolonija koje sovjetskom i kineskom komunističkom režimu omogućava stvaranje globalnog komunističkog pokreta. Nacionalni oslobodilački pokreti pretvaraju mnoge zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike u socijalistička sedišta.

Podsticanje revolucije se može podeliti na sledeće korake:

1. Podsticanje mržnje i nesloge među ljudima

2. Obmanjivanje javnosti lažima i uspostavljanje revolucionarnog ujedinjenog fronta

3. Postepeno uništavanje opozicije

4. Korišćenje nasilja s ciljem kreiranja atmosfere terora i haosa

5. Pokretanje državnog udara ili puča u svrhu preuzimanja vlasti

6. Suzbijanje reakcionara

7. Izgradnja i održavanje novog poretka kroz revolucionarni teror

Komunističke zemlje su podržavanjem lokalnih levičara pokušale da pokrenu svetsku revoluciju putem Komunističke internacionale, izvozeći revolucionarni aktivizam i stvarajući nemire u nekomunističkim državama.

Komunističke revolucije uspevaju kroz teroristička dela i komunističke režime da uvedu politiku državnog terorizma. Sovjetski i kineski komunisti su podržavali terorističke grupe kao svojevrstan poseban odred u borbi protiv slobodnog sveta. Većina terorističkih pokreta biva inspirisana Lenjinovim organizacijskim modelom. Komunizam iskorišćava podele između ljudi i usmerava bes pojedinaca u kolektivnu mržnju.

Iracionalnost koja pokreće teroriste u ubijanju nevinih ljudi stvara atmosferu bespomoćnosti. Izloženi mnogim incidentima bezobzirnog nasilja, ljudi postaju više antisocijalni, depresivni, paranoični i cinični. Pomenuto šteti javnom poretku fragmentirajući društvo, a to zauzvrat olakšava komunizmu u uspostavljanju svoje moći.

Ekonomska i društvena kriza

Socijalistički i komunistički pokreti iz celog sveta iskorišćavaju ekonomske nemire kako bi se pozicionirali na uticajan položaj s konačnim ciljem zbacivanja postojećeg društvenog poretka.

Ekonomske krize se mogu stvoriti i koristiti u svrhu podsticanja revolucija, odnosno prikazivanjem socijalističkih pokreta kao spasitelja. Političari u demokratskim zemljama čine 'faustovske nagodbe' kad postanu očajni usled nedostatka rešenja za probleme koji su ih snašli. Naime, oni postepeno usmeravaju svoje države ka velikoj vladi i socijalizmu s visokim porezima. Kao što je Saul Alinsky napisao u knjizi Pravila za radikale: „Stvarna akcija se nalazi u neprijateljskoj reakciji.”

Velika depresija tridesetih godina prošlog veka je bila ključna tačka nakon koje Evropa i SAD kreću putem velike vlade i svih vrsta intervencionizma. Finansijska kriza iz 2008. godine potpomaže dalje širenje levičarskih politika.

Ljudi se još od antičkog doba sele s jednog područja na drugo. Međutim, masovno domaće i međunarodno kretanje stanovništva vidljivo u modernom dobu je rezultat namerne manipulacije zle aveti. Masovne imigracije uništavaju nacionalni identitet, granice, suverenitet, kulturne tradicije i socijalnu koheziju.

Mase ljudi se lako uklapaju u moderne struje pošto izgube kontakt sa svojim tradicionalnim identitetom. Teško je imigrantima koji žive u nepoznatom okruženju da osiguraju sredstva za život, a kamoli da blisko učestvuju u političkim procesima ili tradicionalnim kulturama zemalja domaćina. Političke stranke leve orijentacije lako pridobijaju glasove novopridošlih imigranata. U međuvremenu, imigracija stvara zrele uslove za podsticanje rasne i verske netrpeljivosti.

Komunizam koristi društvene trendove kako bi nahuškao i uznemirio ljude, eskalirao sukobe i mobilisao velike pokrete u svrhu destabilizacije društva, udario po političkim protivnicima, dominirao diskursom i postavio sebe za moralnu vertikalu. Primeri toga uključuju antiratni pokret, pokret za zaštitu okoline (environmentalizam) i ostale pokrete zapadnog društva.

5. Strategija ‘zavadi pa vladaj’

Komunistička avet upravlja ljudima prema njihovim različitim karakteristikama i motivacijama. Može ih ubiti, podmititi, ili pak indoktrinisati kako bi isti poslužili kao pioni revolucije i pobune.

Iskorijenjivanje neslaganja

Neki su ljudi mudriji i imaju bolju sposobnost prosuđivanja od drugih. Neki su bliži božanskom i nisu podložni đavoljim trikovima. Pogotovo je teško obmanuti ljude u zemljama poput Kine, koja ima dugu i bogatu istoriju. Avet ne okleva da fizički odstrani pronicljive članove društva koji vide kroz njenu zaveru i dovoljno su hrabri da joj se odupru. Ona organizuje političke kampanje, verske progone, inscenirana suđenja i atentate kako bi uspela u svojoj zamisli.

Komunistička partija Kine mora da pokrene niz političkih kampanja da eliminiše desetine miliona ljudi i slomi kulturni poredak. Posebno se fokusira na ubijanje obrazovanih ljudi, aristokratije i duhovnih praktikanata koji služe kao čuvari tradicionalne kineske kulture.

Elite svih naroda i industrija su preuzele demonski put, a avet ugađa njihovim interesima poklanjajući im moć shodno tome koliko blisko slede njenu agendu. Avet daje ugled i autoritet onima koji traže slavu i ugled dok pohlepnima osigurava dobit. Naduvava ego arogantnima i održava neznalice blaženima. Nadareni su zavedeni naukom, materijalizmom i neograničenom slobodom izražavanja. Ideali pojedinaca velikih ambicija i dobrih namera bivaju preokrenuti u samoveličanje kako bi isti ostvarili slavu i sjaj jednog predsednika, premijera, akademika od poverenja, kreatora politike, administratora, moćnog bankara, profesora, stručnjaka, nobelovaca itd. Oni stiču izuzetan društveni status, politički uticaj i ogromno bogatstvo. Pošto se istaknu, bivaju delegirani u skladu sa njihovim okolnostima. Mnoge takve osobe postaju njeni neuki agenti i prema Lenjinovim rečima, „korisni idioti.“

Zatupljivanje masa

Komunistička ideologija manipuliše javnim mnjenjem uz pomoć lažnih narativa s ciljem obmane ljudi svojim izopačenim obrazovnim sistemom i kontrole masovnih medija. Iskorišćava čovekov osećaj sigurnosti i plitke interese kako bi ljudi vodili brigu samo o sopstvenim interesima, vulgarnoj zabavi, takmičarskim sportovima, društvenim tračevima i zadovoljenju erotskih i telesnih nagona. Političari se istovremeno obraćaju najnižim opštim pitanjima kako bi potkopali budnost i sposobnost prosuđivanja glasača u svrhu pridobijanja biračkog tela.

Ljudima u totalitarnim komunističkim zemljama se nikada ne dopušta da imaju bilo kakve veze s politikom. U demokratskim zemljama se onima koji se interesuju za javno dobro, fokus preusmerava na trivijalna pitanja (poput onih za prava transseksualnih osoba), što odražava poznati manevar iz drevne kineske ratne strategije koja glasi „napredovanje skrivenom rutom istovremeno popravljajući daščanu stazu.” Viralne vesti, društvene senzacije, pa čak i teroristički napadi i ratovi, bivaju orkestrirani kako bi se prekrio krajnji cilj komunizma.

U javnost se usađuje i mobilizuje moderna svest kako bi nadjačala manjinu koja se i dalje tvrdoglavo drži tradicije. Intelektualci naveliko kritikuju narodne kulture širom sveta, bodreći uskogrudne predrasude kod svoje nepronicljive publike. Pojmovi kritičkog i kreativnog razmišljanja se zloupotrebljavaju s ciljem okretanja mlađih generacija protiv autoriteta, sprečavajući ih da upiju znanje i mudrost tradicionalne kulture.

Nakon masakra prenosioca tradicionalne kulture, većina stanovništva u komunističkim zemljama se indoktrinira da učestvuje u revolucionarnim aktivnostima. Komunističkoj partiji Kine nakon preuzimanja vlasti potrebne su dve i po decenije da odgaji generaciju „vučića.” To je naime kineski izraz za one koji odrastaju indoktrinirani da mrze i ubijaju klasne neprijatelje. Podstiče ih se da se besprimerno bore, razbijaju, pljačkaju, i pale.

Tinejdžerke tokom Kulturne revolucije bez zadrške tuku svoje učitelje na smrt. U današnje vreme se, internet trolovi, tzv. „vojska od 50 centi”, veoma angažuje na različitim kineskim društvenim medijima konstantno pišući postove o premlaćivanju i ubijanju, poput: „Povratimo Diaoyu ostrva čak i po cenu razaranja celokupne Kine” i „Pre bismo imali Kinu prekrivenu grobovima, nego dopustili i jednom Japancu da preživi.” Komunistička partija Kine aktivno neguje njihov ubilački sentiment.

Komunističke partije na Zapadu ponosno evociraju događaje iz perioda Francuske revolucije i Pariske komune. Svaku revoluciju i pobunu pokreće rulja bez skrupula, srama i saosećanja.

Fragmentacija društva

Starija generacija biva marginalizovana i ubrzano uklonjena iz društva. Kako se mlađoj populaciji dodeljuju sve veća prava, politička moć i privilegije, starije osobe gube svoje pozicije autoriteta i prestiža, čime se ubrzava raskid s ljudskom tradicijom. Savremena književnost, umetnost i popularna kultura se prilagođavaju ukusima i vrednostima mladih koji pod pritiskom prate najnovije trendove kako ih njihovi vršnjaci ne bi izopštili.

Brzi naučni i tehnološki napredak onemogućuje starijim osobama praćenje i prilagođavanje ogromnim društvenim promenama koje nastaju kao posledica. Transformacija urbanih i ruralnih oblasti u kombinaciji s masovnim migracijama se odvija da izoluje starije osobe i udalji ih od sadašnjosti. Mučenje i bespomoćnost njihove samoće pogoršava stvarnost savremenog života u kojem su mladi u neprekidnom stanju takmičenja s malo slobodnog vremena za svoje roditelje i starije.

U tradicionalnom ljudskom društvu, ljudi pomažu jedni drugima. Pojave li se sukobi, oni imaju religiju, moralnost, zakone i narodne običaje, što omogućava njihovo rešavanje i saradnju. Nemoguće je urušiti ovakvo stabilno društvo u kratkom vremenskom razdoblju. Naime, ono se prvo mora rastaviti na raspršene jedinice, razbijajući tradicionalno oslanjanje među pojedincima kako bi se međusobno otuđili.

Korišćen je doslovno svaki zamislivi standard da podeli društvo u suprotstavljene grupe i izazove mržnju i međusobnu borbu. Klasa, pol, rasa, etnička pripadnost i veroispovest mogu poslužiti kao osnova za tu podelu. Avet utiče na komunizam i druge ideologije, što pojačava neprijateljstvo buržoazije i proletarijata, vladara i potčinjenih, progresivnih i „regresivnih”, liberala i konzervativaca – dok vlada istovremeno širi svoja ovlašćenja stvarajući nezaustavljivu totalitarnu državu.

6. Obmana i odbrana

Avet komunizma se izuzetno dobro prikriva. Teško je dokučiti razmeru njenih obmana manifestovanih kroz široki spektar lukavština. Neke se, naime, čine skriveno, dok se druge pak upražnjavaju na otvorenom pred svima.

Avet svoje najopakije planove sprovodi usred bela dana prikazujući ih svrsishodnim, razumnim i legalnim. Te prevare su toliko prožimajuće da ih je teško istinski razotkriti. Pojedini aspekti avetinjske agende ponekad bivaju namerno otkriveni u svrhu odvraćanja pažnje i budnosti od zavere većih razmera. Svet se tokom Hladnog rata deli na dva vojna i politička tabora. Isti se demonski procesi odvijaju na obe strane u različitim oblicima iako su njihovi društveni sistemi na izgled dijametralno suprotni. Mnogi komunistički revizionisti zapadnog tipa, poput socijalista, fabijanista, liberalista i progresivaca javno odbacuju sovjetske i kineske modele, ali njihovi napori vode društvo na put društvene strukture nalik onoj Sovjetskog Saveza i Kine. Prosto rečeno, avet koristi totalitarizam na Istoku kao skretanje pažnje sa aktivne infiltracije na Zapad.

Oni koji se usude da razotkriju takve spletke etiketiraju se kao „teoretičari zavera”, „ekstremisti”, „krajnji desničari”, „seksisti”, „rasisti”, „zagovornici rata”, „fanatici”, „nacisti”, „fašisti” i slično, što služi da izoluje i marginalizuje te osobe iz akademske zajednice i šireg društva. Pretvoreni su u predmete segregacije, ismejavanja i straha, pa njihove ideje ne pridobijaju publiku, a njihova prisutnost nema nikakvog uticaja. Ljudi su istovremeno usmeravani da mrze i protive se određenim etničkim grupama i pojedincima s ciljem odvraćanja pažnje od osnovnog zla odnosno komunističke aveti.

Nemoguće je aveti obmanuti baš sve ljude. Međutim, komunizam putem svojih raznolikih formi utiče na većinu ljudi i svetske lidere. Nije preterano reći kako avet komunizma vlada našim svetom. U svetlu gornjih naslova i izloženih smernica, sledeća poglavlja ove knjige detaljno objašnjavaju kako avet komunizma upravlja i šta čovečanstvo mora da učini da izbegne konačno uništenje.