[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu TheEpochTimes, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".
Sadržaj knjige
Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor
Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod
1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
3. poglavlje: Tiranija na Istoku
4. poglavlje: Izvoz revolucije
5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
7. poglavlje: Razaranje porodice
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka
10. poglavlje: Korišćenje zakona za zlo
11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
13. poglavlje: Otmica medija
14. poglavlje: Popularna kultura - dekadentno zadovoljstvo
15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma
16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline
17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži
18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine
Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak
Šta sadrži ovaj nastavak?
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
Uvod
1. Satanski radovi Karla Marksa
2. Istorijski kontekst marksizma
3. Francuska revolucija
4. Komunizam debituje u Parizu
5. Prvo Evropa, zatim svet
Reference
2. POGLAVLJE: EVROPSKI KORENI KOMUNIZMA
Uvod
Ostvarila su se mnoga proročanstva izrečena u ortodoksnim religijama, poput onih Nostradamusovih, ali i drugih koja su se prenosila od Perua do Koreje i ostalim kulturama širom sveta. Od dinastije Han do dinastije Ming je iznenađujuće tačnih proročanskih tekstova tokom kineske istorije. [1]
Ta nam proročanstva govore važnu istinu kako istorija nije slučajan proces, već drama u kojoj je tok glavnih događaja unapred određen. Na kraju vremena, koji može takođe označavati početak novog istorijskog ciklusa, sve svetske religije očekuju jednu stvar; dolazak Tvorca u ljudsku dimenziju.
Sve drame imaju vrhunac. Iako je đavo skovao svoj plan uništenja čovečanstva, svemogući Tvorac ima svoja sredstva za buđenje ljudi kako bi im pomogao da izbegnu đavolovo ropstvo i ponudio spasenje. Konačna bitka između dobra i zla se odvija danas.
Ortodoksne religije sveta su predvidele da će u dobu povratka Tvorca svet biti preplavljen demonima, užasima i zlokobnim događajima s obzirom da je čovečanstvo izgubilo svoja moralna ograničenja. To je svet danas.
Stanje degeneracije s kojom se danas suočavamo je dugo bilo u nastajanju. Počelo je pre nekoliko stotina godina s usponom svoje glavne pokretačke snage: ateizmom i obmanom čovečanstva. Upravo Karl Marks stvara ideologiju koja obuhvata prevaru u svim svojim permutacijama, a Vladimir Lenjin je taj koji teoriju pretvara u brutalnu praksu.
Marks, međutim, nije bio ateista. Bio je satanista, pa je postao demon s misijom da spreči čoveka u prepoznavanju Tvorca u doba kraja vremena.
1. Satanski radovi Karla Marksa
Marks tokom svog života objavljuje mnoge knjige, a najpoznatija je Komunistički manifest iz 1848. godine, kao i tri sveske Kapitala, objavljene između 1867. i 1894. godine. Ta dela čine teorijsku bazu komunističkog pokreta.
Manje je poznato da je tokom svog života Marks predao svoju dušu đavolu i tako postao njegov zastupnik u ljudskoj dimenziji. Marks je u mladosti bio pobožni hrišćanin. Oduševljeno je verovao u Boga pre nego što ga je svladalo demonski preobražaj. U svojoj ranijoj pesmi „Dozivanje onoga u očaju“, Marks piše o svojoj nameri da se osveti Bogu:
Kako je bog zgrabio sve od mene
U prokletstvu i razbijanju sudbine
Svi njegovi svetovi otišli su u nepovrat!
Samo osveta mi preostaje!
Na sopstvenoj osveti ponosno ću se iskaliti,
Tome biću, koje je ustoličilo Gospoda,
Učini moju snagu krhotinom onoga što je nemoćno,
Moje bolje ja ostavi bez nagrade!
Sagradiću presto svoj visoko iznad svega,
Hladan, strašan biće njegov vrh.
Svojim vojnicima – užas praznoverja,
Svojim generalima - najcrnja agonija. [1]
Marks je u pismu ocu od 10. 11. 1837 opisao promene koje su ga snašle: „Pala je zavesa, a moje najsvetije od svetog je rastrgano i novi bogovi su morali biti postavljeni na njihovo mesto. … Pravi nemir me je savladao i neću biti u stanju da smirim uzbuđene duhove dok se ne nađem u tvojoj dragoj prisutnosti.” [2]
U Marksovoj pesmi „Bleda deva”, lirski glas pripada mladoj ženi koja ostavlja svoju ljubav prema Hristu i tragično skonča:
I tako Nebesa sam se odrekao, znam to dobro.
Nekad verna Bogu, moja duša izabrana je za pakao. [3]
Marksova porodica jasno uočava promene u njemu. Otac mu piše sledeće 2. marta 1837. godine: „Tvoj napredak, topla nada ostvarivanja ugleda svog imena i tvoja zemaljska dobrobit nisu jedine želje mog srca. To su iluzije koje sam gajio dugo vremena, ali uveravam te da me njihovo ispunjavanje ne bi usrećilo. Samo ako tvoje srce ostane čisto i kuca ljudski, i ako nijedan demon ne uspe otuđiti tvoje srce od dobrih osećaja, tek tada ću biti srećan.” [4]
Jedna od Marksovih ćerki je napisala kako je otac njoj i njenim sestrama u detinjstvu ispričao mnogo bajki. Omiljena joj je bila prevrtljiva priča o Hansu Röckleu, čarobnjaku kom je uvek nedostajalo novca i nije imao izbora nego da proda svoje lepe lutke đavolu. [5] Ono što Marks prodaje đavolu u zamenu za svoj uspeh je sama njegova duša.
Kako se vidi u prethodnim primerima, napuštanje Boga i povezivanje sa Satanom je česta tema Marksove poezije. U pesmi „Violinista”, Marks govori lirskim glasom:
Kako to! Zaranjam, zaranjam bez prestanka
Svoju crnu krvavu sablju u tvoju dušu.
Umetnost koju Bog ne treba niti želi,
Skače u mozak iz paklene crne magle.
Dok je srce začarano, dok se čula osećaju:
Sa Satanom postigao sam dogovor.
On crta znakove, odbrojava mi vreme,
Igram marš smrti brzo i slobodno. [6]
Autor Robert Payne, u biografiji Marks, navodi kako se Marksova pisanija mogu shvatiti kao alegorija na njegov lični život i da se činilo kako svesno deluje u đavolje ime. [7]
Marksova duša se okrenula zlu. U svom gnevu protiv Boga, pridružio se đavoljem kultu. Eric Voegelin, američki politički filozof, piše sledeće: „Marks je znao da je on bog koji stvara svet, nije želeo da bude biće. On nije želo da vidi svet iz perspektive bića. … Hteo je da vidi svet sa suprotne tačke, tj. iz položaja Boga.” [8]
U svojoj pesmi „Ljudski ponos”, Marks izražava svoju želju da se oslobodi božanskog i bude mu ravan:
I onda šibom zamahnem
Prezirno prema širom otvorenom licu sveta.
Dole prema divovskoj patuljčici, cvileći,
Poniranje, ne može slomiti moju sreću.
Poput Boga usuđujem se
Kroz to uništeno carstvo u trijumfu lutam.
Svaka reč je Delo i Vatra,
I moje grudi poput Tvorčevih. [9]
Marks se aktivno pobunio protiv božanskog. Napisao je: „Čeznem za osvetom prema Onom Koji vlada odozgo”, i, „Ideja o Bogu je ključni sastojak izopačene civilizacije. Mora biti uništena.” [10]
Ubrzo nakon Marksove smrti, njegova služavka, Helene Demuth, izjavljuje da dok je ovaj bolovao videla kako sprovodi neku vrstu ritualne molitve ispred reda sveća. Jasno je da je Marks verovao u natprirodno. [11]
Veliki mudraci su podučavali živa bića na putu prosvetljenja, postavivši tako temelje svih svetskih civilizacija. Isus Hrist je uspostavio temelje hrišćanske civilizacije, dok je mudrost Lao Tzea temelj taoizma i središnji stub kineske filozofije. Shakyamunijeva učenja su u drevnoj Indiji donela budizam. Poreklo njihove mudrosti je čudo - njihova spoznaja nije proizašla iz uobičajenih studija, već kroz prosvetljenje u kultivaciji.
Marksove teorije su upućivale na rad prethodnih intelektualaca, ali su u osnovi poticale od zle aveti. U pesmi „O Hegelu”, kaže:
Budući da sam pronašao Najviše od stvari i Dubinu njihovu isto,
Nepristojan sam kao Bog, skriven u tami kao Bog. [12]
Avet aranžira da Marks dođe na ljudski svet i uspostavi kult komunizma koji će iskvariti ljudski moral, kako bi se čovečanstvo okrenulo protiv bogova i osudilo sebe na večne muke u paklu.
2. Istorijski kontekst marksizma
Avet je postavila različite intelektualne i društvene temelje kako bi omogućila širenje marksizma. Ispitaćemo ih u kontekstu uspona komunizma.
Naučnici veruju da su na Marksovu teoriju duboko uticali Hegel i Ludwig Feuerbach. Feuerbach je bio neko ko je rano poricao postojanje Boga. On je verovao da religija nije ništa više od razumevanja „beskonačnosti percepcije” - odnosno da su ljudi izmislili Boga zamišljajući svoje sposobnosti na većoj skali. [13] Feuerbachova teorija objašnjava kako se komunizam pojavio i proširio. Napredak u nauci, mehanizaciji, materijalnim dobrima, medicini i višak slobodnog vremena, stvara utisak da materijalno bogatstvo predstavlja sreću. Zbog toga svako nezadovoljstvo mora da proizilazi iz društvenih ograničenja. Činilo se da bi s materijalnim napretkom i društvenim promenama ljudi imali sredstva kojima bi izgradili utopiju, bez ikakve potrebe za Bogom. Ova je vizija glavno sredstvo putem kog se ljudi vabe, a zatim iniciraju u kult komunizma.
Feuerbach nije prvi koji odbacuje hrišćanstvo i Boga. David Friedrich Strauss preispituje autentičnost Biblije i Isusovu božansku prirodu u svojoj knjizi Život Isusa iz 1835. godine. Možemo da pratimo takve ateističke ideje unazad do prosvetiteljstva u 17. i 18. veku, ili čak do vremena antičke Grčke. Ali to nije svrha ove knjige.
Iako se Marksov Komunistički manifest objavljuje više od deset godina pre objavljivanja knjige CharlesaDarwina O poreklu vrsta, teorija evolucije Marksu pruža prividan naučni temelj. Ako su sve vrste prirodna posledica „prirodne selekcije”, a ljudska bića samo najnapredniji organizmi, onda nema mesta za Boga. Pomno je dokumentovano kako je teorija evolucije puna rupa i propusta, ali rasprava o toj temi leži izvan dometa ove knjige.
U decembru 1860. godine, Marks piše o Darwinovoj teoriji svom saradniku Friedrichu Engelsu, hvaleći O poreklu vrsta kao „knjigu koja sadrži temelj prirodne istorije za vaše stajalište [istorijski materijalizam].” Marx u pismu socijalističkom filozofu Ferdinandu Lassalleu u januaru 1862. godine poručuje: „Darwinova knjiga je vrlo važna i služi mi kao prirodno-naučna osnova za istorijsku klasnu borbu.” [14]
Teorija evolucije na polju prirodnih nauka i materijalizma u polju filozofije, omogućava marksizmu dva moćna alata za obmanu i regrutovanje svojih sledbenika.
Društvo doživljava velike promene tokom Marksovog života. Tokom Prve industrijske revolucije, masovna proizvodnja zamenjuje majstore zanatskih poslova i preduzetništvo. Tehničko napredovanje u poljoprivredi oslobađa višak radne snage za preseljenje u gradove i rad u fabrikama. Slobodna trgovina stvara inovacije u prodaji i marketingu. Industrijalizacijom se neizbežno podstiče uspon gradova i kretanje ljudi, informacija i ideja.
Nakon izgnanstva iz Nemačke, Marks se seli u Francusku i potom u Belgiju, da bi se naposletku nastanio u Engleskoj, u Dickensovskom okruženju londonske sirotinjske četvrti. Druga industrijska revolucija započinje u vreme Marksovih poznih godina, donoseći nam elektrifikaciju, motor s unutrašnjim sagorevanjem i hemijsku proizvodnju. Izum telegrafa i telefona znatno unapređuje komunikaciju.
Svaka promena gura društvo u stanje meteža jer ljudi pokušavaju da se prilagode novoj stvarnosti usled tehnoloških promena. Mnogi su u nemogućnosti da drže korak s promenama što prouzrokuje veće razlike između bogatih i siromašnih, ekonomske krize itd. Ova previranja omogućavaju zrele uslove za širenje Marksovog gledišta kako su društvene norme i tradicije ugnjetavačke relikvije koje treba uništiti. Kako tehnologija omogućava da se prirodni svet u velikoj meri transformiše, tako raste i arogancija čovečanstva.
Umesto gledanja na marksizam kao rezultat društvenih previranja i pratećeg intelektualnog trenda, ove činioce treba razumeti u svetlu avetinjskog plana da proširi marksizam među ljudima i destabilizuje čovečanstvo.
3. Francuska revolucija
Uticaj Francuske revolucije iz 1789. godine je ogroman i dalekosežan. Uništava monarhije i izokreće tradicionalni društveni poredak pokrećući sastav vladavine rulje.
Engels kaže: „Revolucija je svakako najautoritarnija stvar koja postoji; to je čin kojim jedan deo populacije nameće svoju volju drugom pomoću pušaka, bajoneta i topa - autoritarnih sredstava, ako tako nešto uopšte postoji; i ako pobednička strana ne želi da njena borba bude uzaludna, ona mora održavati ovu vladavinu kroz teror koji inspiraciju izvlači od reakcionara.” [15]
Klub Jakobinaca, preuzima vlast nakon Francuske revolucije i toga je dobro svestan. Nakon što su francuskog kralja Louisa XVI poslali na giljotinu, vladavina terora jakobinskog vođe Maximiliena Robespierrea je zaslužna za pogubljenja 70.000 ljudi, od kojih je većina potpuno nevina. Buduće generacije pišu sledeće na Robespierrovom nadgrobnom spomeniku:
Ko god si ti koji prolaziš, moli se
Nemoj žaliti što sam mrtav;
Da sam živ ja danas,
na mojem mestu bio bi ti! [16]
Tri politike Kluba Jakobinaca: politički teror, ekonomski teror i antireligijski teror, koje ovi upražnjavaju tokom Francuske revolucije se pojavljuju kao uvod u tiraniju komunističke partije. Francuski revolucionari oformljuju Revolucionarni sud postavivši giljotine u Parizu i drugim mestima kao vrstu prethodnice za ono što će uslediti tokom vladavine Lenjina i Staljina. Revolucionarni odbori odlučuju je li zatvorenik kriv, dok posebni agenti Nacionalne konvencije drže vlast nad vojnim i upravnim jedinicama. Bez cipela, tj. proletarijat, ima status najrevolucionarnije klase.
Prema „Zakonu od 22. prairiala”, donesenom 10. juna 1794. godine, sudska saslušanja i pravni branioci se zabranjuju i sve presude moraju rezultovati smrtnom kaznom. S ciljem donošenja presude, glasine, zaključci i lični utisci se proglašavaju važećima. Takav zakon uveliko proširuje vladavinu terora, a 300.000 do 500.000 ljudi se sumnjiči i završava iza rešetaka. [17] Činilo se da je ekonomski terorizam Jakobinaca uvod u „komunistički rat” koji Lenjin uskoro sprovodi u Rusiji. Dana 26. jula 1793. godine se izglasava zakon koji prikupljanje žita čini kaznenim delom kažnjivim smrću. Paravojnim jedinicama(arméesrévolutionnaires) je dopušteno da pljačkaju gradove i sela u potrazi za spremljenim žitom u kućama, štalama i skladištima. Bande bi potom optužene pojedince za prikupljanje žita brutalno rastrgle ili osudile na giljotinu. [18]
Jedan od najvećih protivnika francuskih revolucionara je katolička vera. Pierre Gaspard Chaumette i ostali revolucionari za vreme Vladavine terora uspostavljaju oblik ateizma utemeljenog na prosvetiteljskim trendovima i nazivaju ga Kultom razuma, kako bi isti zamenio katolicizam. [19] Dana 5. oktobra 1793. godine, Nacionalna konvencija ukida hršićanski kalendar i uvodi republikanski kalendar. Katedrala Notre-Dame 10. novembra biva preobraćena u Hram razuma, s glumicom prikazanom kao boginjom Razuma, kao predmetom obožavanja za mase. Kult razuma se brzo proširio Parizom. Nedelju dana posle, samo tri crkve uspevaju da ostanu otvorene. Religijski teror preplavljuje Pariz, sveštenici se masovno hapse, a neki se i pogubljuju. [20]
Francuska revolucija ne pruža samo model za sovjetski režim koji utemeljuje Lenjin, nego se takođe usko povezuje i sa razvojem marksizma.
Francois-Noël Babeuf je utopijski socijalista, pogubljen 1797. godine tokom Francuske revolucije zbog učestvovanja u Zaveri jednakih, koji zagovara ukidanje privatne imovine. Marks je Babeufa smatrao prvim revolucionarnim komunistom.
Francuska je u 19. veku pod snažnim uticajem socijalističkih ideologija. Brzo se razvija Liga odmetnika u Parizu, koja Babeufa smatra svojim duhovnim utemeljiteljem. Nemački krojač Wilhelm Weitling se pridružuje odmetnicima 1835. godine i pod njegovim vođstvom se tajno društvo preimenovalo u Ligu pravednika.
Liga pravednika se na sastanku održanom u junu 1847. godine spaja s Komunističkim dopisnim odborom na čelu s Marksom i Engelsom, kako bi se osnovala Komunistička liga. U februaru 1848. godine, Marks i Engels objavljuju Komunistički manifest, temeljni rad međunarodnog komunističkog pokreta.
Od kraja Napoleonove vladavine se događaju revolucije i pobune jedna za drugom koje pogađaju Španiju, Grčku, Portugal, Nemačku, razne dijelove Italije, Belgije i Poljske. Do 1848. godine se revolucija i rat proširuju širom Evrope, i to komunizmu omogućava optimalno okruženje za širenje.
Marks i ostali 1864. godine osnivaju Međunarodno radničko udruženje, takođe poznato i kao Prvu internacionalu, koja postavlja Marksa kao duhovnog vođu pokreta komunističkih radnika. Marks je kao stvarni vođa Prve internacionale radio na stvaranju jezgra strogo posvećenih revolucionara koje okuplja radnike za potrebe pobuna. Istovremeno pronalazi razloge za proterivanje iz organizacije onih s kojima se ne slaže. Mihail Bakunjin, prvi veliki ruski marksist, privlači mnoge u komunistički pokret, ali Marks ga optužuje da je carski agent i izbacuje iz Prve internacionale. [21]
Francuska filijala Prve internacionale 1871. godine pokreće prvu komunističku revoluciju; Parisku komunu.
4. Komunizam debituje u Parizu
Pariska komuna se uspostavlja nakon poraza Francuske u Francusko-pruskom ratu 1870. godine. Pruska vojska opkoljava Pariz pre povlačenja iako se francuski car Napoleon III prethodno predaje. Poniženje zbog predaje, zajedno sa dugogodišnjim nemirima među francuskim radnicima, prouzrokuje opšti ustanak u Parizu, pa se novoosnovana Francuska Treća Republika povlači u Versailles, ostavljajući vakuum moći u glavnom gradu.
U martu 1871. godine, Pariska komuna započinje s pobunom oružanih rulja i razbojnika iz najnižih slojeva društva, vođenih socijalistima, komunistima, anarhistima i drugim aktivistima. Pokret je povezan i pod jakim uticajem Prve internacionale. Cilj mu je da iskoristi proletarijat kao zastupnika revolucije kako bi se uništila tradicionalna kultura i transformisala politička i ekonomska struktura društva.
Usledilo je ubijanje i uništavanje u masovnim razmerama. Pobunjenici se usredsređuju na uništenje izvrsnih relikvija, spomenika i pariskih umetničkih dela „Kakve mi koristi od spomenika, opera, koncertnih sala u koje nikada ne kročim jer nemam novca?”, napisali su francuski pisci Edmond i Jules Goncourt. Američki diplomata Wickham Hoffman, koji u doba Komune radi u Parizu, navodi sledeće: „Gorko je, neumoljivo i okrutno, i kao takvo je, bez sumnje, tužna ostavština krvave revolucije iz 1789.” Američki pisac i izdavač William Pembroke Fetridge opisuje Komunu kao „revoluciju krvi i nasilja” i „najkriminalniji [čin] koji je svet ikada video.” Njene vođe su „ludaci, pijani od vina i krvi”, „nemilosrdni desperadosi, … francuski otpad.” [22]
Borba između tradicije i antitradicije započinje Francuskom revolucijom i nastavlja da se odigrava sledećih osam decenija. Počasni predsednik Pariske komune izjavljuje: „Dva principa dele Francusku: princip legitimnosti i princip popularnog suvereniteta naroda. … Načelo popularnog suvereniteta okuplja sve ljude budućnosti, mase umorne od eksploatacije koje pokušavaju da razbiju okvir koji ih guši.” [23]
Ekstremizam Komune delimično nastaje iz ideja ispunjenih mržnjom Henrija de Saint-Simona, utopijskog socijaliste koji smatra da dobrobit države treba biti srazmerna broju radnika. Zalagao se za smrt bogataša smatrajući ih parazitima. U delu Građanski rat u Francuskoj, Marks opisuje Komunu kao komunističku državu: „Neposredna antiteza carstvu je bila Komuna. Krik 'društvene republike’, kojom pariski proletarijat uvodi Februarsku revoluciju, ali izražava nejasnu težnju za republikom koja ne samo da bi zamenila monarhijski oblik klasne vladavine, nego i samu klasnu vladavinu. Komuna je bila pozitivan oblik te republike.” Takođe piše: „Komuna je nameravala da ukine tu klasnu imovinu koja čini rad mnogih bogatstvom nekolicine.” [24]
Pariska komuna iskazuje početno obeležje komunističke revolucije. Uništen je stub Vendôme koji je bio podignut u znak sećanja na Napoléona. Crkve su opljačkane, sveštenici masakrirani, a verska učenja zabranjena u školama. Pobunjenici su kipove svetaca oblačili u modernu odeću stavljajući im lule u usta.
Žene su s oduševljenjem učestvovale u divljaštvu koje ponekad nadmašuje ono muških kolega. Zhang Deyi, kineski diplomata koji u to vreme boravi u Parizu, opisuje situaciju sledećim rečima: „Buntovnici nisu uključivali samo muške razbojnike; žene su se takođe pridružile bezumlju. ... preselile su se u visoke zgrade i zabavljale jedući delikatese. Ali njihovo zadovoljstvo je bilo kratkotrajno, jer nisu bile svesne opasnosti koja im je dolazila. Na ivici poraza su palile i pljačkale zgrade. Neprocenjiva blaga su pretvorena u pepeo. Naposletku su stotine njih uhapšene priznavši da su uglavnom one te koje su bile odgovorne za paljevine.” [25]
Mahnito nasilje koje prati pad Pariske komune nije bilo iznenađujuće. Dana 23. maja 1871. godine, uoči pada poslednje crte odbrane, vođe Komune naređuju spaljivanje Luksemburške palate (sedište francuskog Senata), palate Tuileries i Louvrea. Pariska Kuća opere, Gradska većnica u Parizu, Ministarstvo unutrašnjih poslova, Ministarstvo pravosuđa, Palais Royal, luksuzni restorani i otmene stambene zgrade s obe strane Champs-Elysées-a su se takođe trebale uništiti da ne bi pale u ruke vladinih snaga.
U 19h. su pobornici Komune, noseći katran, asfalt i terpentin, podmetnuli požare na više lokacija širom Pariza. Veličanstvena palata Tuileries je u potpunosti izgorela. Paljenje Louvrea su na sreću onemogućili vojnici Adolpha Theirsa svojim pravovremenim dolaskom. [26]
Marks je povodom tih pariskih događaja žurno prilagodio svoj Komunistički manifest. Naime, deo u kom je pisalo da radnička klasa treba samo preuzeti državne strukture je izmenjen u to kako iste treba uništiti.
5. Prvo Evropa, zatim svet
Marksov ažuriran Manifest čini komunizam još destruktivnijim po prirodi, sa uticajem još rasprostranjenijim. Međunarodni radnički kongres je oživljen 14. jula 1889. godine, šest godina nakon Marksove smrti, 13 godina nakon raspada Prve internacionale i 100 godina nakon Francuske revolucije. Marksisti se ponovo okupljaju u ono što istoričari nazivaju Drugom internacionalom.
Vođen komunističkim sloganima poput „oslobodite čovečanstvo” i „ukinite društvene klase“, evropski radnički pokret se brzo oformljuje. Lenjin kasnije izjavljuje: „Usluge koje su Marks i Engels pružili radničkoj klasi mogu da se izraze u nekoliko reči: učili su radničku klasu da upozna samu sebe i bude svesna sebe, zamenivši nauku za snove.” [27]
U Kako promeniti svet: Razmišljanja o Marksu i marksizmu, istoričar Eric Hobsbawm piše: „U tim evropskim zemljama je gotovo sva društvena misao, politički motivisana ili ne, poput socijalističkog ili radničkog pokreta, bila pod vidljivim uticajem Marksa.” [28] Korišćene su laži i indoktrinacija kako bi se popularni pokreti zarazili komunističkom ideologijom koju prihvata sve više ljudi. Do 1914. godine se osniva oko 30 globalnih i lokalnih socijalističkih organizacija i nebrojeno sindikata i zadruga čiji članovi entuzijastično šire komunizam. Na početku Prvog svetskog rata ima više od 10 miliona članova sindikata i više od 7 miliona članova zadruga.
Istovremeno komunizam počinje da se širi na Rusiju i Istok preko Evrope. Lenjin tokom 1880-tih izučava Das Kapital, ali još ranije počinje da prevodi Komunistički manifest na ruski. Lenjina pritvaraju i kasnije progone carske vlasti usled njegovih političkih aktivnosti.
Prvi svetski rat dovodi do pobede komunizma u Rusiji. U vreme revolucije 1917. godine, koja ruši cara Nikolaja II, Lenjin boravi u zapadnoj Evropi. Do kraja godine se vraća u Rusiju i osvaja vlast u Oktobarskoj revoluciji. Rusija je narod drevne tradicije, s velikom populacijom i obiljem prirodnih resursa. Uspostavljanje sovjetskog režima na teritoriju najveće svetske države donosi veliku korist svetskom komunističkom pokretu.
Kao što Prvi svetski rat pomaže usponu ruskih komunista, tako i Drugi svetski rat podstiče širenje komunističkog pokreta na području Evroazije i Kine. Sovjetski Savez nakon Drugog svetskog rata postaje supersila naoružana nuklearnim oružjem koja manipuliše svetskim zbivanjima sa ciljem promovisanja komunizma širom sveta.
Winston Churchill je rekao: „Senka je u posljednje vreme pala na prizore koje je donedavno osvetljavala pobeda Savezničkih sila. Niko ne zna šta sovjetska Rusija i njena komunistička međunarodna organizacija namerava da učini u bliskoj budućnosti, ili koji su limiti, ako uopšte postoje, njihovih ekspanzivnih i prozelitiskih tendencija.” [29]
Slobodni svet tokom Hladnog rata ulazi u žestok sukob sa komunističkim taborom koji se širi na četiri kontinenta. Međutim, nacije slobodnog sveta, premda formom demokratske, polako u srži postaju socijalističke.
Reference
1. Karl Marx, “Invocationof One in Despair,” in Early Works of Karl Marx: Bookof Verse, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
2. Karl Marx, “Letter From Marx to His Father in Trier,” in TheFirstWritingsof Karl Marx, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
3. Karl Marx, “The Pale Maiden,” in Early Works of Karl Marx: Bookof Verse, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
4. HeinrichMarx, as quoted in RichardWurmbrand, Marx& Satan (Westchester, Ill.: CrosswayBooks, 1986), 21.
5. EleanorMarx-Aveling, “Biographical Notes on Marx’sLiteraryInterests,” in MarxandEngelsOn Literature and Art, Marxists Internet Archive, accessed April 18, 2020.
6. Karl Marx, “TheFiddler,” in Early Works of Karl Marx: Bookof Verse, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
7. Robert Payne, Marx (NewYork: Simon andSchuster, 1968).
8. EricVoegelin, From Enlightenment to Revolution, ed. John H. Hallowell (Durham, NC: Duke UniversityPress, 1975), 298–299.
9. Karl Marx, “Human Pride,” in Early Works of Karl Marx: Bookof Verse, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
10. Marx, as quoted in Wurmbrand, Marx& Satan, 2.
11. Wurmbrand, Marx& Satan, 28.
12. Karl Marx, “On Hegel,” in Early Works of Karl Marx: Bookof Verse, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
13. LudwigFeuerbach, “EssenceofReligion in General,” TheEssenceofChristianity, Marxists Internet Archive, accessed August 28, 2019.
14. Karl Marx, as quoted in I. Bernard Cohen, Revolution in Science (Cambridge, Mass.: TheBelknapPressof Harvard UniversityPress, 1985), 345.
15. Friedrich Engels, “On Authority,” in TheMarx-Engels Reader, Marxists Internet Archive, accessed April 18, 2020.
16. “Robespierre’sEpitaph,” TheTomahawk (January 9, 1796), RomanticCircles, accessedSeptember 6, 2019.
17. C.W. Crawley, ed., TheNewCambridgeModernHistory, Vol. 9, WarandPeace in an Age ofUpheaval 1793–1830, (Cambridge, UK: CambridgeUniversityPress, 1965), 280–281.
18. Miguel A. Faria Jr., “TheEconomicTerroroftheFrenchRevolution,” HaciendaPublishing, July 1, 2003, accessed April 18, 2020
19. GregoryFremont-Barnes, Encyclopediaofthe Age ofPoliticalRevolutionsandNewIdeologies, 1760–1815 (Westport, CT: GreenwoodPress, Inc., 2007), 119.
20. WilliamHenleyJervis, TheGallicanChurchandtheRevolution (London: Kegan Paul, Trench, &Co., 1882).
21. W. CleonSkousen, “TheFoundersofCommunism,” in TheNakedCommunist (Salt Lake City, UT: EnsignPublishingCompany, 1962).
22. John M. Merriman, Massacre: TheLifeandDeathofthe Paris Commune (NewYork: Basic Books, 2014).
23. Louis-Auguste Blanqui, “SpeechBeforetheSocietyoftheFriendsofthePeople,” in Selected Works ofLouis-Auguste Blanqui (ScottsValley, CA: CreateSpaceIndependentPublishingPlatform, 2011), 15.
24. Karl Marx, “The Paris Commune,” in The Civil War in France, Marxists Internet Archive, accessed April 19, 2020.
25. ZhangDeyi張德彝, San shuqi三述奇 [TheThirdDiary], (Shanghai: Shanghai Guji Chubanshe, 1995 [上海古籍出版社 ]). [In Chinese]
26. Merriman, Massacre.
27. Vladimir Lenin, “Frederick Engels,” in LeninCollected Works, vol. 2 (Moscow: ProgressPublishers, 1972), Marxists Internet Archive, accessed April 19, 2020.
28. EricHobsbawm, How to ChangetheWorld: Reflections on MarxandMarxism (NewHaven, CT, and London: YaleUniversityPress, 2011), 214.
29. WinstonChurchill, “TheSinewsofPeace (‘IronCurtainSpeech’)” (speech, WestminsterCollege, Fulton, MO, March 5, 1946), InternationalChurchillSociety, accessed April 19, 2020.
