Falun Dafa Minghui.org

Kako avet komunizma vlada svetom (3. poglavlje: Tiranija na Istoku)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Korišćenje zakona za zlo

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Otmica medija

14. poglavlje: Popularna kultura - dekadentno zadovoljstvo

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam iza pokreta za zaštitu čovekove okoline

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj nastavak?

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

Uvod

1. Uspon totalitarnog komunizma

a. Sovjetski komunisti dolaze do vlasti

b. Komunistička partija Kine grabi vlast

2. Brutalnost komunističke vladavine

a. Zlodela sovjetskih komunista

b. Smrtonosne kampanje KPK

3. Vek ubistava

3. POGLAVLJE: TIRANIJA NA ISTOKU

Uvod

Prošao je već jedan vek otkad je Komunistička partija preuzela vlast u Sovjetskom Savezu. Komunistički režimi su, prema podacima koje je sakupio američki Kongres, krivi za smrt najmanje 100 miliona ljudi. [1] Crna knjiga komunizma detaljno opisuje ovu istoriju ubistava. Iz dokumenata koji su deklasifikovale vlade nacija bivšeg Sovjetskog Saveza i zemalja Istočne Evrope, kao i službenih evidencija o žrtvama komunističkih političkih kampanja u Kini i Severnoj Koreji, javnost je stekla pravu sliku ubilačkog nagona Komunističke partije. [2]

Komunistički totalitarizam se često upoređuje s nacističkim tokom II Svetskog Rata. Mada je mnogo paralela, postoji jedna presudna, često zanemarivana: Nacisti su počinili genocid, ali cilj komunizma prevazilazi fizički pokolj.

Vernici ne smatraju fizičku smrt istinskom smrću, jer duša odlazi u raj ili se ponovno rađa u ciklusu reinkarnacije. Komunistička partija koristi ubijanje kao instrument da poseje seme terora u umovima ljudi kako bi ih prisilila da prihvate njenu zlu ideologiju. Sa uništavanjem moralnosti, ljudske duše su osuđene na prokletstvo. Komunistička partija nastoji da uništi ne samo ljudsko fizičko telo, već i njegovu dušu.

Komunistički režimi sprovode intenzivne političke metode i među svojima biraju najokrutnije vođe. Mnogima je teško da razumeju razloge koji stoje iza varvarstva koju je Komunistička partija nanela svojim sopstvenim članovima. Neki su postali žrtve samo zato što su odstupali od mišljenja partije u pojedinim pitanjima, a inače su bili u potpunosti lojalni partiji i njenom rukovodstvu. Jedan od razloga je to što Komunistička partija, u svojoj pobuni protiv bogova i čovečanstva, poseduje instinktivan strah kako je propast uvek čeka iza ugla. Da bi se učvrstila, partija treba da regrutuje pojedince bez moralnog kompasa u pogledu pravog i pogrešnog. Ti pojedinci se ističu u procesu masovnog ubijanja, a njihovo postavljanje na vodeće pozicije omogućava aveti komunizma kontinuitet njene zemaljske tiranije.

Kadrovi Komunističke partije Kine (KPK), koji su odbili da učestvuju u maskaru 4. juna 1989. na Trgu Tiananmen, su bili smenjeni. Jiang Zemin je pokazao okrutnost tokom tih događaja i bio je unapređen u vođu Komunističke partije. Nakon što je Jiang 1999. godine pokrenuo progon Falun Gonga, unapredio je državnike poput Luoa Gana i Zhoua Yongkanga na visoke položaje jer su iskazali spremnost da čine najbrutalnije zločine u progonu.

Drugi njen motiv za ubistvo je zbog regrutovanja ljudi iz opšte populacije, kao što je bilo napravljeno tokom Kulturne revolucije. Na taj način se podrazumevalo da mase učestvuju u ubistvima i drugim zločinima i postanu saučesnici u partijskom divljaštvu, a oni najbrutalniji se profilišu kao najodaniji sledbenici partije. Čak i danas mnogi bivši Crveni gardisti, koji su tokom Kulturne revolucije počinili napade i ubistva na intelektualce se nimalo ne kaju za svoje zločine, tvrdeći kako ne žale za događajima u svojoj mladosti.

Nadalje, Komunistička partija kroz otvoreno i namerno ubijanje ljudi teroriše celokupnu populaciju čineći je pokornom i poslušnom.

Tokom istorije, vladari i tirani su ubijali zamišljajući da moraju da zaštite svoju moć, ili svoja carstva, pobedom nad neprijateljima. Karakteristika Komunističke partije je da obvezno mora da ima neprijatelje. Isti mora biti izmišljen u slučaju njegovog odsustva, kako bi partija mogla da nastavi da ubija. U zemlji poput Kine, s istorijom i bogatom kulturom dugom 5.000 godina, Komunistička partija nije mogla da postigne svoje ciljeve bez neprekidnog ubijanja. Kinezi su ljudi koji tradicionalno veruju i poštuju božansko, pa da nisu bili izloženi takvoj tiraniji i varvarstvu ne bi nikada mogli da prihvate bogohulnu KPK. Iskustvo iz Sovjetskog Saveza je pokazalo da KPK može da održi svoju vladavinu jedino putem masovnih ubijanja.

1. Uspon totalitarnog komunizma

Početna tačka komunizma može da bude jedino nečasnost, pošto je ista utelovljenje aveti zla. Nakon što je Karl Marks proglasio da „Avet [bauk] kruži Evropom - avet komunizma“, banditi i lupeži su osnovali Parisku komunu, opustošivši francusku prestonicu i njena jedinstvena umetničko-kulturna dela. Komunističke partije Sovjetskog Saveza i Kine su u pomenutim zemljama preuzele vlast krvoprolićem i podmuklim činovima zavere.

Marksova teorija i razni ideološki traktati skrojeni u komunističkim režimima su puni obećanja da će podržati interese radnika proletarijata i seljake. Ipak, praksa je pokazala da je unutar komunističkog sastava radnička klasa bila ta koja je najviše propatila.

a. Uspon sovjetskih komunista na vlast

1917, dok je Rusko carstvo gubilo svoj oslonac pred Nemačkim i Austro-ugarskim snagama u I Svetskom ratu, nestašice hrane i loši uslovi rada su prouzrokovali štrajk ruskih industrijskih radnika. Car Nikolaj II je bio primoran da abdicira pošto se nemir proširio celom državom, pa je kao posledica osnovana Ruska Privremena vlada da upravlja zemljom do demokratskih izbora.

Ali 7. novembra 1917 – ili 25. oktobra po tradicionalnom Julijanskom kalendaru – grupa komunističkih revolucionara pod vođstvom Lenjina pokreće oružanu pobunu u ruskoj prestonici, Petrogradu. U onom što je poznato kao Oktobarska revolucija, Lenjinova Boljševička partija će zbaciti privremenu vladu i uspostaviti prvi komunistički režim.

Manje od tri nedelje kasnije, na demokratskim izborima za rusku Ustavotvornu skupštinu, Stranka socijalističkih revolucionara osvaja većinu narodnih glasova i najveći broj zastupnika u parlamentu. Boljševici osvajaju manje od 25% glasova i samo nekolicinu delegatskih mesta.

Lenjin je nakon ovog neuspeha pogazio svoja obećanja da će poštovati ishod izbora. Kad se 18. januara 1918 Ustavotvorna skupština održavala u tadašnjoj prestonici Petrogradu, Lenjin proglašava Skupštinu „neprijateljem naroda“. Boljševici su već na dan održavanja Skupštine unapred pripremili uvođenje vanrednog stanja u državi i mobilizovali vojsku, silom raspustivši Skupštinu kako bi uništili demokratski proces u Rusiji.

Baš kao sam ruski marksistički pokret, Lenjinov uspon nije bio u potpunosti ruski fenomen. Usprkos okončanju carske vladavine, Rusija je nastavila da ratuje na strani Francuske i Engleske protiv Sila osovine. Računajući da bi Boljševici mogli da gurnu Rusiju u politički haos – i tako uklone veliku pretnju po sebe na istočnom frontu – Kajzer Wilhelm II obezbedio je prognanom Lenjinu put kroz Nemačku, preko Švedske u Finsku, koja je u to vreme bila deo Ruskog carstva, kako bi se vratio u maticu Rusiju. Wilhelm II je takođe Lenjinu osigurao novac, oružje i municiju. Do kraja I Svetskog rata, Boljševici su od Nemačke primili najmanje 50 miliona maraka. [3]

Winston Churchill je rekao sledeće o ulozi Nemačke povodom Lenjinovog povratka: „U Rusiji su koristili najsmrtonosnije oružje. Lenjina su otpremili iz Švajcarske u Rusiju u čvrsto zatvorenom kamionu, kao da tamo šalju vrstu virusne kuge.” [4]

Oktobarska revolucija i lenjinistički prevrat,kao njena posledica, su označili početak svih nasilnih komunističkih pokreta širom sveta u 20. veku. Prouzrokovali su međunarodni uspon komunizma kao i nebrojene katastrofe koje su potom usledile.

Radnici su bili prvi koji su se oduprli komunističkoj diktaturi, nakon što je 1918. godine Lenjin nezakonito raspustio Ustavotvornu skupštinu. Desetine hiljada radnika iz Petrograda i Moskve održavaju mimohode i demonstracije protestujući protiv raspuštanja skupštine. Boljševici guše nemire u krvi tako što su pucaju na protestante na ulicama Petrograda i Moskve.

Sindikat radnika železnice je dobio široku podršku brojnih drugih organizacija radnika, kada je kao najveći radnički sindikat u državi najavio štrajk u znak protesta protiv boljševičkog vojnog udara. KPSS se kao i u prethodnom slučaju hladnokrvno obračunava sa štrajkačima, a Sindikat radnika železnice, zajedno sa ostalim nezavisnim sindikatima, biva zabranjen.

U Martu 1918, Boljševici menjaju naziv u Sve-ruska Komunistička Partija. (1925, nakon uspostavljanja Unije Sovjetskih Socijalističkih Republika, partija će ponovo biti preimenovana u Ujedinjenu Komunističku Partiju. Konačno je 1952 formalno postala Komunističkom Partijom Sovjetskog Saveza.) Preostale radničke organizacije su postepeno poterane pod kontrolu Komunističke partije.

Rusija se u leto 1918. suočila s ogromnom nestašicom hrane zbog građanskog rata koji se odvijao između raznih komunističkih frakcija (uključujući i Boljševike), regionalnih pokreta za nezavisnost i Belogardejaca, koje su predvodili anti-komunistički ruski oficiri . U maju, kada je zemlja bila na ivici gladi, Lenjin šalje Josifa Staljina u Caricin kako bi zaplenio žito iz sliva Volge koje je tradicionalno važilo kao žitnica ruske poljoprivrede.

Tiranija KPSS-a izaziva seljački otpor. Naime, seljaci iz Penzinske regije u avgustu 1918. organizuju oružanu pobunu i ustanak se ubrzo širi na okolna područja. Partija šalje trupe da suzbiju ustanke, a Lenjin šalje telegram boljševicima iz Penze. Niže je originalni tekst tog telegrama, a preveo ga je britanski istoričar Robert Service:

1. Obesite (i pobrinite se da vešanja budu na vidljivom mestu) najmanje sto dobro poznatih zemljoposednika, bogatih ljudi, krvopija
2. Javno objavite njihova imena.
3. Zaplenite svo njihovo žito.
4. Odredite taoce prema uputstvima iz jučerašnjeg telegrama.
Učinite to tako da ljudi u krugu od nekoliko stotina kilometara mogu videti, drhtati, znati, vikati... [5]

U proleće 1919, gladni radnici iz gradova širom Rusije su nekoliko puta počinjali štrajk sa zahtevom da dobiju zalihe kao vojnici Crvene armije, kao i da imaju pravo na slobodan govor, demokratske izbore i aboliciju političkih privilegija koje su prisvojili komunisti. Sve ove pokrete guši tajna policija Čeka (prethodnik KGB), koja hapsi i ubija radnike.

Tambov je pre Oktobarske revolucije bio jedna od najbogatijih ruskih pokrajina. Sovjetski Savez je osnovao mnoge „odrede za potraživanje žita” s namerom da ga bespravno oduzmu seljacima. Više od 50.000 tamošnjih poljoprivrednika odgovara osnivanjem paravojne jedinice kako bi se suprotstavili partijskim odredima. Sovjetski režim u maju 1921. predlaže vojnom zapovedniku Mihailu Tuhačevskom suzbijanje tambovske pobune upotrebom otrovnog plina protiv „huligana“ [6]. Korišćenje hemijskog oružja u kombinaciji s požarima koji su izbili širom područja je u potpunosti opustošio veći deo tambovske regije. Procenjuje se da je oko 100.000 tamošnjih seljaka i njihovih rođaka, koji su učestvovali u otporu, zatvoreno ili prognano. Oko 15.000 ljudi je poginulo u pobuni. [7]. 1930-ih, sam Tuhačevski je mučen i ubijen tokom Stanjinove čistke u Crvenoj armiji.

Sovjetsko osnivanje totalitarne diktature, potpuna izdaja ruskih radnika i kasnije masovno ubijanje miliona običnih građana biće ponovljeno kad KPK preuzme vlast 1949. godine i tada će KPK doneti katastrofu bez presedana u kineskoj historiji.

b. Komunistička partija Kine grabi vlast

Marksizam i druge levičarske ideologije se predstavljaju u Kini pre pada Čing dinastije 1911 i nalaze publiku među radikalnim mladim intelektualcima i mladima očajnim da pronađu rešenje za opasnosti koje su se nadvile nad nacijom.

1910-ih, kineski komunistički aktivisti pokreću Novokulturni pokret, kritikujući tradicionalnu kulturu, kriveći je za nazadnost Kine. 1919, podržani finansiranjem Sovjeta, kineski komunisti preuzimaju glavnu ulogu u „Pokretu 4. maj“, nizu studentskih protesta koji će kasnije prerasti u Novokulturni pokret, koji je ciljao podjednako na strane sile i kineske političke elite.

1920, Boljševici šalju Grigorija Vojtinskog u Kinu kako bi osnovao lokalnu komunističku organizaciju. U julu 1921, Chen Duxiu, Li Dazhao i drugi kineski marksisti osnovali su u Šangaju KPK.

Novoformirana KPK je funkcionisala putem prevare. 1923, Lenjin šalje Mihaila Borodina da stvori savez između Kineske nacionalističke stranke (Kuomintang) i Sovjetskog Saveza. U skladu s tim dogovorom, tek začeta Komunistička partija Kine postaje ogranak Kuomintanga, dajući komunistima dalje prilike da potkopa cilj Kuomintanga.

Svestan da KPK pokušava da delegira Kuomintang da bi preuzela vlast, njihov lider Chiang Kai-shek pokreće 1927. čistku komunista. Tokom narednih nekoliko godina, Kuomintang pokreće nekoliko vojnih kampanja s ciljem da uništi „sovjetske“ enklave KPK u južnoj Kini. Ove operacije su imale delimičan uspeh, ali komunisti su uspeli da pobegnu i stvore novu bazu u Yan’anu, na severozapadu Kine. 1930-ih, rastuća pretnja carskog Japana naterala je Kuomintang da zaustavi svoje kampanje protiv pobune KPK.

Tokom Drugog svetskog rata i osam godina sveobuhvatnog rata između Kuomintanga i japanske vojske, KPK koristi sukob kao zaklon, istovremeno šireći svoje snage. Crvena armija je bila na ivici poraza kada su Japanci napali Kinu, no u vreme kineske pobede, komunistička vojska se hvalila da ima 1,32 milona redovnih vojnika i 2,6 milona pripadnika paravojnih jedinica. KPK je nakon kapitulacije Japana pod velom mirovnih pregovora s Kuomintangom tajno proširila svoje snage.

Milioni ljudi su dali svoje živote na ratištima Drugog svetskog rata, ali je neočekivani rezultat bio meteorska ekspanzija totalitarnog komunizma. Diplomatski napori Komunističke partije navode SAD i Sovjetski Savez da napuste politiku podržavanja Kuomintanga. Komunistička partija 1949. godine konačno poražava snage Kuomintanga i utemeljuje najopakiji totalitarni komunistički režim na svetu.

Komunistički pokret je na svom istorijskom vrhuncu kontrolisao jednu trećinu čovečanstva i kopnene površine planete budući da je obuhvatao Rusiju i Kinu, najveće svetske zemlje po veličini i broju stanovnika. Komunističke vlade su se proširile preko velikog područja Evrope i Azije, dok su mnoge afričke, južnoameričke i zemlje jugoistočne Azije postale klijenti ili saveznici Sovjetskog Saveza ili KPK.

Kina ima obimnu i duboku kulturu staru 5.000 godina, a tamošnja populacija neguje tradiciju poštovanja bogova i ceni božansko. Avet komunizma se okomila na kinesku tradicionalnu kulturu koristeći sistematsko nasilje, budući da nije bila u stanju da je sruši samo putem zavera.

Nakon dolaska na vlast i uspostavljanja NR Kine, KPK cilja na društvene elite kao nosioce tradicionalne kulture, uništava fizičke artefakte kineske civilizacije i prekida veze između kineskog naroda i bogova. Kineska tradicionalna baština biva zamenjena partijskom kulturom. Sa svakom narednom generacijom partijska kultura je samo postajala sve više usađena u kineski pogled na svet.

Po preuzimanju vlasti partija kreće s izmišljanjem neprijatelja, a elite su prve na udaru. U provinciji su ubijani zemljoposjednici i gospodska klasa. U gradovima istu sudbinu imaju privrednici kako bi se stvorila atmosfera terora i opljačkalo bogatstvo civilnog društva.

KPK sprovodi tzv. zemljišnu reformu obećavajući seljacima sopstvenu zemlju kako bi ih naterala da ubijaju zemljoposjednike i „bogate poljoprivrednike“ i podrže novi komunistički režim. To se i događa, ali partija na kraju objavljuje da će seljaci dobiti zemlju u formi „zadruga“. U prevodu je to značilo kako im zemlja i dalje neće pripasti.

KPK u martu 1950. izdaje „Direktivu o strogom suzbijanju kontrarevolucionarnih elemenata“, poznatu i kao Kampanja za suzbijanje kontrarevolucionara. Njen zadatak je bio da se usredsredi na eliminaciju zemljoposjednika i bogatih seljaka u provinciji. Partija je objavila da je do kraja 1952. smaknuto više od 2,4 milona „kontrarevolucionara”. Zapravo, bilo je ubijeno više od 5 milona ljudi. [9]

Nakon masovne eliminacije zemljoposednika i bogatih seljaka u provinciji, KPK pokreće tzv. Tri anti i Pet anti kampanje s ciljem uklanjanja bogatih građana. Pod ovakvim pritiskom, mnogi kapitalisti su izabrali da počine samoubistvo sa svim članovima svojih porodica.

Partija ne staje na istrebljenju zemljoposednika i kapitalista; takođe pljačka imovinu seljaka, malih trgovaca i preduzetnika. Velika većina radničke klase ostaje osiromašena nakon masovnih masakara.

2. Brutalnost komunističke vladavine

Mada su komunistički režimi došli na vlast prevarom i nasiljem, njihova najveća zlodela su izvršena u mirnodopskim vremenima. Kako u Sovjetskom Savezu, tako i u NR Kini, revoluciju direktno slede krvave političke kampanje eliminisanja „klasnih neprijatelja“, masovna glad, osnivanje koncentracionih logora, nemilosrdne čistke partijskih kadrova, kao i teror u opštoj populaciji. Slična brutalnost je zajednička za čitav komunistički blok, a preostale komunističke države i danas ostaju represivni autoritarni režimi.

a. Zločini sovjetskih komunista

Nakon 1922, kad su glavne vojne kampanje praktično ostavile Boljševike pobednicima u ruskom građanskom ratu, sovjetska Komunistička partija se odmah suočava s sopstvenom krizom. Marksistička politika, implementirana s entuzijazmom, dovela je do široko rasprostranjene gladi širom Rusije, ubijajući milione ljudi. Komunističko vođstvo je moralo da povuče veći deo svog političkog programa – što je retroaktivno nazvano „ratni komunizam“ – i uspostavi Novu ekonomsku politiku (NEP). Ovo je bilo efektivno primirje sa ruskim seljacima, budući da im je dopušteno da rade na svojoj zemlji i prodaju plodove bez države kao posrednika.

Ali sovjetski komunisti nikad nisu planirali da NEP bude bilo šta osim hitne mere sprečavanja momentalne pobune. Tokom gladi koju je prouzrokovao ratni komunizam, jedan Lenjinov prijatelj je zapazio da će katastrofa koju je on izazvao „uništiti veru ne samo u Cara, već i u Boga, istovremeno.“ [10]

Komunistički režimi koriste teror i masovno ubijanje radi jačanja svoje diktature. 1928, NEP je odbačen i zamenjen kolektivnim poljoprivrednim posedima kojima je upravljala država. Ruski seljaci, koji su imali primedbe na oduzimanje zemlje, pravili su velik otpor Partiji. Svoju neposlušnost su skupo platili.

Ubijanje izgladnjivanjem

Većina žrtava komunizma je nastala usled gladi, ljudski izazvane. Između 1932 i 1933, masovno izgladnjivanje krivicom Sovjetske Komunističke Partije odnosi milione života, uglavnom seljaka, u području Ukrajine, južne Rusije i Centralne Azije. Glad u Ukrajini, poznata kao Holodomor, odnela je oko 4 miliona života.

Partijsko nametanje kolektivne poljoprivrede je nakon građanskog rata naišlo na široki otpor ukrajinskih seljaka. Sovjetski režim je odlučio da reši taj problem na način da većinu kvalifikovanih poljoprivrednika svrsta kao „kulake“ i progna ih u zapadni Sibir i republike Srednje Azije. Gubitak kulaka je bio ogroman gubitak za ukrajinsku poljoprivredu i zbog toga je te 1932. godine proizvodnja drastično pala.

Tokom zime 1932-1933., sovjetska vlada obustavlja isporuke hrane Ukrajini i postavlja sigurnosne ograde duž njenih granica. Ukrajinci su neko vrijeme preživljavali zahvaljujući ličnim kućnim zalihama povrća i krompira, koje je Partija uskoro zaplenila. Veliki broj poljoprivrednika umire od gladi. Izgladnjeni ljudi u očaju počinju da jedu iskopane leševe mačaka, pasa, stoke, a pojavljuje se i hanibalizam. [11]

Vlasti su sprečavale seljake da putuju u gradove u potrazi za hranom. Mnogi su umirali od gladi hodajući železničkom prugom.

Holodomor je više od milion ukrajinske dece pretvorio u siročiće. Mnogi od njih su postali beskućnici i nisu imali drugog izbora nego da mole po gradovima za hranu. Staljin je, da skloni ovu sramotu, potpisao naredbu kojom je ovlastio policiju da ubija decu stariju od 12 godina. Leševi žrtava su tokom gladi mogli da se vide svuda po ulicama Harkova, tadašnjeg glavnog grada Ukrajine.

Gulag, nadahnuće za Hitlerove logore

Lenjin je 5. jula 1918. naredio osnivanje prvog sovjetskog koncentracionog logora na Soloveckim ostrvima u svrhu zatvaranja, mučenja i ubistava političkih zatvorenika i disidenata koji su se protivili Oktobarskoj revoluciji. KPSS posle nastavlja s izgradnjom koncentracionih logora širom Sovjetskog Saveza - zloglasnih gulaga, radnih logora iz staljinističkog vremena. („gulag“ je ruska skraćenica Glavne uprave za radno-popravne logore i kolonije)

Sastav gulaga monstruozno raste pod vođstvom Staljina pošto je KPSS pojačala svoj politički teror sprovodeći sve veće čistke. U vreme Staljinove smrti 1953. godine je bilo 170 gulaga koji su sadržali preko 30.000 pojedinačnih logora razbacanih širom Sovjetskog Saveza, a koje je Aleksandar Solženjicin opisao kao „Arhipelag Gulag“ u svojoj knjizi istog naziva. Solženjicin je dokumentovao 31 različite metode koje je sovjetska tajna policija koristila kako bi iscrpela snagu zatvorenika i prisilila ih da priznaju bilo koji zločin. [12]

Zatvorenici su u gulazima patili od stalne nestašice hrane i odeće i bili primorani da obavljaju teške poslove od 12 do 16 sati dnevno na hladnoći ruskih zima. Broj poginulih je bio ogroman. Mnogi ljudi su bili zarobljeni zajedno sa celim svojim porodicama; muževi su bili zatvoreni, a žene prognane. Nisu bili pošteđeni čak ni starci, mada su neki od njih već bili u svojim 80-im godinama. Zatvorenici su bili raznorazni; od pripadnika partijske elite, državnih čelnika i vojnih zapovednika, pa sve do sasvim običnih građana, uključujući vernike, inženjere, tehničare, lekare, studente, profesore, fabričke radnike i seljake.

U gulazima je od 1930. do 1940., ili u vremenu Staljinovog predratnog terora, prema umerenim procenama, nestalo više od 500.000 zatvorenika. Sistem je bio ukinut 1960. godine. Dok prave brojke ostaju nepoznate, veruje se da je u gulazima zatvoreno 18 miliona ljudi, dok je umrlo više od 1,5 miilon .

Uobičajeno je verovanje da su koncentracioni logori bili nacistički izum, ali u stvarnosti je sovjetski sistem gulaga bio preteča sličnim oblicima represije u komunističkim i nekomunističkim režimima širom sveta. Prema Viktoru Suvorovu, bivšem sovjetskom vojnom obaveštajcu i popularnom istotičaru, Hitler je pre Drugog svjetskog rata poslao gestapovce u Rusiju kako bi proučili iskustva koja su Sovjeti sakupili prilikom osnivanja svojih gulaga.

Veliki teror protiv sovjetske elite

Sledbenici aveti komunizma moraju da postanu i njene žrtve.To se dogodilo i tokom staljinističkog razdoblja dok je KPSS sprovodio krvave čistke u svojim redovima. Staljin se, nakon Lenjinove smrti, okomio na vodeće kadrove komunističkog vođstva.

Represija je na vrhuncu 1936 – 1938, kada su miloni članova Partije i Sojvetskih čelnika izvođeni pred sud pod smešnim optužbama, a ova brutalna epizoda se naziva Veliki teror. Streljane su stotine hiljada, često kao posledica priznanja nakon mučenja.

Na 17. kongresu KPSS-a 1934. godine, zbog optužbi za kontrarevolucionarne aktivnosti uhapšeno je više od polovine (1.108) delegata. Od 139 članova i kandidata za Centralni Komitet, izabranih na 17. Kongresu, 110 je ubijeno. [13] Lavrentij Berija, šef Staljinove tajne policije, jednom je rekao: „Pokaži mi čoveka i naći ću mu zločin.“ Izuzev Staljina, svi ostali članovi Politbiroa koji su zadržali svoje funkcije u vreme Lenjinove smrti 1924. godine - Lev Kamenjev, Grigorij Zinovjev, Aleksej Rikov, Mihail Tomskij i Lav Trocki – su bili pogubljeni ili likvidirani do 1940. godine.

Nijedan deo društva nije bio pošteđen u Velikom teroru. Represija se prvo dotakla oblasti vere, nauke, obrazovanja, akademije i umetnosti, samo da bi se potom usmerila na vojnu i političku elitu. Glavne žrtve Staljinovog terora su obični sovjetski građani, uključujući ne samo rodbinu i prijatelje optuženih, već radnike i ostale obične sovjetske građane okrivljene i osuđene za savršeno nepostojeće zločine.

I sami krvnici nisu izmakli Teroru: Genrikh Yagoda, šef tajne policije do 1936, uhapšen je 1937 i streljan naredne godine. Njegov naslednik, Nikolai Yezhov, pao je sa vlasti 1939, nakon što je nadzirao najkrvaviju turu internih čistki. Streljan je u ćeliji za pogubljenja koja je izrađena prema njegovim specifikacijama.

Koliko je ljudi Staljin uhapsio, ubio, zatvorio ili prognao za vreme Velikog terora? Čak ni danas nema kompletnih zapisa ili odgovora. Uoči raspada Sovjetskog Saveza u maju 1991., šef KGB-a Vladimir Krjučkov kaže kako je između 1920. i 1953. oko 4,2 miliona ljudi bilo „suzbijeno“ – od toga dva miliona samo u periodu Velikog terora. [14] Aleksander Jakovlev, reformistički političar sovjetskog i Jeljcinovog doba, u intervjuu 2000. godine, kaže da broj žrtava staljinističke represije broji najmanje 20 miliona ljudi. [15]

b. Smrtonosne kampanje KPK

Smrtonosna, traumatična politička inkvizicija karakteriše kineski komunistički pokret čak i pre dolaska na vlast 1949. 1942. , dok je KPK imala bazu u severozapadnoj Kini, Mao Zedong je pokrenuo Jananski pokret za čišćenje. Partijski kadrovi su podvrgnuti jezivom tretmanu, uključujući mučenje, zatvor i prevaspitanje, kako bi se iskorenili oni nedovoljno lojalni. Hiljade su ubijene u tom pokretu, i to je bila prva masovna politička kampanja KPK.

Od 1949. – godine osnivanja NR Kine - do 1966., desetine miliona Kineza gubi život u Kampanji za suzbijanje kontrarevolucionara, Tri anti i Pet anti, Anti-desničarskoj kampanji, kao i velikoj gladi prouzrokovanoj pokretom nazvanim Veliki skok napred.

Nakon tog razdoblja su usledile krvave borbe unutar same partije. Nakon što je nova generacija Kineza stasala i postala punoletna – tzv. „vučja mladunčad“ indoktrinirana ateizmom i obrazovana u partijskoj kulturi komunizma – avet pokreće još okrutniju kampanju ubijanja i razaranja kako bi izbrisala 5.000 godina tradicionalne kineske kulture.

Kulturna revolucija je poslednja, a u nekim aspektima i najdestruktivnija politička kampanja iz ere Maoa. Počev od 1966, kroz poslednju deceniju Maovog života, njen cilj je bio nasilna zamena tradicionalne kineske kulture partijskom.

Velika kineska glad

Kina je između 1959. i 1962. godine doživela najsmrtonosniju glad. Kako bi zavarala svet, KPK i dalje tvrdi da su to bile „tri godine prirodnih katastrofa“.

KPK je zapravo 1958. žurno započela pokret Narodne komune i kampanju Veliki skok napred. Ove divlje šeme su osiromašile zalihe žitarica i desetkovale kinesku poljoprivrednu proizvodnju, a podržane su masom lažnih izveštaja koje su napisali zvaničnici na svim rukovodstvenim nivoima, od ruralnih područja do gradova. KPK je te izveštaje upotrebila kao opravdanje za skupljanje žita od seljaka kako bi ih prisilila da predaju vlastima hranu, žito i stočnu hranu.

Administrativni kadrovi svih partijskih nivoa šalju svoje timove u sela. Koriste mučenje i ispitivanje da bi nesrećnim seljacima uskratili poslednje zalogaje hrane. Sledeći primer sovjetskih komunista, KPK sprečava seljake da uđu u gradove u potrazi za hranom, prouzrokujući smrt nebrojenih porodica, pa čak i celih sela. Hanibalizam je rasprostranjen, a leševi izgladnelih seljaka vide se širom provincije. Seljaci bi bili likvidirani ako bi ih uhvatili da kradu kako bi preživeli.

Zaplenjeno žito vlada zamenjuje za velike količine sovjetskog naoružanja ili zlato koje KPK koristi za otplatu dugova, zanemarivši gubitke života kineskog naroda. Velika kineska glad je za samo tri godine zbrisala desetine miliona ljudi.

Kulturna revolucija: Pokolj i kulturni genocid

Kulturna revolucija ponavlja frenetičnost Jananskog pokreta čišćenja, sada na nacionalnoj skali. Fanatična omladina se ohrabruje da razbija, prebija i ubija zarad uništavanja tzv. „četiri starca“ - starih običaja, stare kulture, starih navika i starih ideja.

16. maja 1966., KPK objavljuje ono što će postati poznato kao „Obaveštenje od 16. maja“ označivši početak Kulturne revolucije. U avgustu učenici srednjih škola u Pekingu pod vođstvom dece elitnih članova partije osnivaju trupe Crvenogardejaca. Ta gomila je počela da divlja Pekingom,da napada,ubija ljude i krade. U Pekingu je za vreme tzv. „crvenog avgusta“ ubijeno na hiljade ljudi.

Daxing okrug, Peking, 325 osoba biva ubijeno između 27. avgusta i 1. septembra u 48 proizvodnih brigada iz 13 opština. Najmlađa žrtva je imala samo 38 dana, a najstarija 80 godina, dok su 22 porodice eliminisane do poslednjeg člana. Crvenogardejci svoje žrtve bodu nožem, mlate, ili dave. Novorođenčad i malu decu ubijaju i tako što bi stali na jednu njihovu nogu, trgajući dete na pola. [16]

Avet komunizma je usmeravala ljude da tuku i ubijaju kako bi uklonila njihovo ljudsko saosećanje i isprala njihove mozgove sloganom „tretirajmo neprijatelja bezosećajnom okrutnošću oštre zime“. Partija je svakim svojim zločinom protiv čovečnosti potiskivala tradicionalnu kulturu i moralnost Kineza. Otrovani partijskom kulturom, mnogi ljudi su se pretvorili u oruđe za ubistvo.

Većini ljudi je neshvatljivo kada čita ili uči o krvavim zločinima totalitarne komunističke države i potpuno im je neshvatljivo kako iko može potonuti u tako neljudsko varvarstvo.

Procena pustoši Kulturne revolucije je zahtevan zadatak. Većina istraživanja stavlja brojku na minimalno 2 miliona žrtava. R. J. Rummel, američki profesor koji je istraživao masovna ubistva, navodi u svojoj knjizi Krvavi vek Kine da je Kulturna revolucija odnela živote 7,73 miliona ljudi. [17]

Dong Baoxun, vanredni profesor kineskog univerziteta Shandong, i Ding Longjia, zamenik direktora šandonškog Ureda za istraživanje istorije Partije, su 1997. napisali knjigu koja se zove Oslobodite nevine – rehabilišite nevino optužene i osuđene. U njoj citiraju Ye Jianyinga, tada potpredsednika Centralnog Komiteta KPK, koji izjavljuje sledeće na ceremoniji zatvaranja Centralne radne konferencije 13. decembra 1978. godine: „Dve godine i sedam meseci sveobuhvatne istrage Centralnog komiteta su utvrdile da je 20 miliona ljudi poginulo, a preko 100 miliona pretrpelo politički progon tokom Kulturne revolucije... a 800 milijardi yuana je izgubljeno." [18]

U avgustu 1980, tadašnji vođa Partije, Deng Xiaoping, daje dva intervjua italijanskoj novinarki Oriani Fallaci, u kojima opisuje teškoću da se ludilo Kulturne revolucije iskaže u brojkama:

„Ljudi su bili podeljeni u dve frakcije koje su se međusobno masakrirale… Teško je proceniti jer je bilo različitih uzroka smrti. Osim toga, Kina je tako ogromna zemlja. Ali vidite, toliko je mnogo ljudi stradalo, pa čak i da se istovremeno nisu događale druge tragedije, broj mrtvih bio bi dovoljan da se kaže da je Kulturna revolucija bila pogrešna stvar.“ [19]

Deng je opisao tipičan slučaj: Kang Sheng, šef tajne policije KPK, je optužio partijskog sekretara provincije Yunnan, Zhao Jianmina, da je kao agent Kuomintanga izdao partiju. Ne samo da je Zhao bio zarobljen, već je njegova propast uticala i na 1,38 miliona ljudi u celoj pokrajini. Naime, 17.000 je bilo osuđeno na smrt, a 60.000 je pretučeno do tačke invaliditeta. [20]

Nečuveno zlo: progon Falun Gonga

Decenije ubilačkog nasilja i partijske ateističke indoktrinacije su uzele ogroman danak na moralnom tkivu društva, spuštajući ga daleko ispod standarda koji su bogovi odredili za čovečanstvo. Čak i oni brojni koji i dalje veruju u bogove ne poznaju, zapravo, istinsku veru s obzirom da su zavedeni lažnim verskim organizacijama kojima upravlja KPK. Nastavi li situacija da se pogoršava, čovečanstvo će se zasigurno suočiti s izumiranjem kako su i proricali sveti tekstovi svake drevne civilizacije.

Ali avet komunizma se namerila da spreči ljude da ih Tvorac spase. Iz ovog razloga, ona je uništila tradicionalnu kulturu i iskvarila ljudske moralne vrednosti.

U proleće 1992, Li Hongzhi počinje javno da podučava Falun Gong (poznat i kao Falun Dafa), duhovnu praksu zasnovanu na principima istinitosti, saosećanja i tolerancije, kako bi obnovio ljudski moral i omogućio spasenje.

Falun Gong se širi celom Kinom tokom nekoliko kratkih godina. Dok praktikanti zajedno sa svojim rođacima, kolegama i prijateljima doživljavaju čuda u pogledu poboljšanog zdravlja i moralnog karaktera, desetine miliona ljudi prihvata praksu koja se rasprostrla i van zemlje. Sa tako velikim brojem ljudi koji praktikuju Falun Gong i drže se viših standarda, društvo počinje ponovo da nalazi svoj moralni kompas.

Od prve godine kad je preuzela vlast, KPK nikada nije olabavila svoj progon duhovne vere. Prirodno je da je Falun Gong smatrala svojim najvećim neprijateljem.

U julu 1999. godine, Jiang Zemin, tadašnji vođa Partije, jednostrano naređuje pokretanje opšteg progona praktikanata Falun Gonga. Brutalna kampanja je obuhvatila svaki kutak Kine, a KPK je primenila najrazličitije metode kako bi ispunila Jiangovu direktivu: „Uništite ih fizički, upropastite ih finansijski i uništite njihov ugled.“

Svi mediji zasipaju kineski narod stalnom propagandom koja je ispunjena mržnjom i klevetom naspram Falun Gonga, odbacujući načela istinitosti, saosećanja i tolerancije u korist laži, zlobe i borbe. Avet povlači društvo ka još nižim nivoima moralne degeneracije. U ponovo probuđenoj atmosferi mržnje i represije, Kinezi izdaju i buddhe i bogove i prećutno pristaju na progon koji se odvija u njihovoj neposrednoj blizini. Neki napuštaju svoju savest učestvujući u kampanji progona, ne znajući da sami sebe proklinju tim činom.

Komunistička avet nije progon ograničila na Kinu. Ućutkala je nacije slobodnog sveta dok se kineski režim bavio pritvaranjem, ubijanjem i mučenjem Falun Gong praktikanata. Svet, zaslepljen ekonomskim interesima je prihvatio partijske laži, omogućujući progoniocima da čine najgore zločine.

U progonu Falun Gonga, KPK uvodi zlo nikada ranije viđeno na našoj planeti: žetvu organa nad živim ljudima. Kao najveća grupa ljudi zatvorena zbog svoje vere, Falun Gong praktikanti se ubijaju po narudžbini, ili prema potrebi pacijenta za određenim organom. Praktikanti su živi secirani na operacijskim stolovima državnih i vojnih bolnica, a njihovi organi se prodaju za desetine ili stotine hiljada dolara.

Kanadski advokati David Matas i David Kilgour (bivši kanadski državni sekretar za Aziju i Pacifik) su 7. jula 2006. objavili knjigu Krvava žetva: ubistvo Falun Gong praktikanata zbog njihovih organa. Oni su ispitivajući istinitost 18 vrsta dokaza rasvetlili monstruozna dela KPK, nazivajući ih „odvratnim oblikom zla ... novim na ovoj planeti.“ [21]

Matas i Kilgour su u saradnji s međunarodnim istražiocima objavili u junu 2016. dodatak 'Krvavoj žetvi' i knjigu 'Masakr'. Više od 2.400 referenci na 680 stranica nedvosmisleno dokazuje realnost i razmere oduzimanja organa na živo u organizaciji kineskog komunističkog režima.

Predstavnički dom SAD-a jednoglasno 13. juna 2016. glasa za Rezoluciju 343, zahtevajući od KPK da bez odlaganja okonča ubijanje Falun Gong praktikanata i drugih zatvorenika savesti zbog prodaje njihovih organa. [22]

Juna 2019, nakon jednogodišnje istrage, nezavisni narodni tribunal u Londonu jednoglasno zaključuje da su zatvorenici savesti bili – i nastavljaju biti – ubijani zbog njihovih organa u Kini, „u velikim razmerama“. [23] Tribunalom predsedava Sir Geoffrey Nice QC, koji je ranije vodio optužnicu protiv bivšeg predsednika SR Jugoslavije, Slobodana Miloševića, za ratne zločine na Kosovu. Tribunal dalje zaključuje da su praktikanti Falun Gonga glavni izvor, koji pokreće kinesku industriju transplantacija. Ovaj unosni posao je produžio podršku progonu Falun Gonga i privukao klijente iz Kine i širom sveta, čineći ih saučesnicima u masovnom ubijanju koje sprovodi KPK.

3. Vek ubistava

Uvod u Crnu knjigu komunizma nam daje grubu procenu broja poginulih u komunističkim državama širom sveta. Potvrđen je broj od 94 miliona u sledećim zemljama:

  • 20 miliona u Sovjetskom Savezu

  • 65 miliona u Kini

  • 1 milion u Vijetnamu

  • 2 miliona u Severnoj Koreji

  • 2 miliona u Kambodži

  • 1 milion u Istočnoj Evropi

  • 0,15 miliona u Latinskoj Americi (uglavnom Kuba)

  • 1,7 miliona u Etiopiji

  • 1,5 miliona u Afganistanu

  • desetine hiljada se mogu pripisati „međunarodnom komunističkom pokretu i komunističkim partijama koje nisu bile na vlasti“ [24]

Osim Rusije i Kine, manji komunistički režimi su se pokazali jednako odani apsolutnom zlu. Kambodžanski genocid je najekstremnije masovno ubistvo sprovedeno od jedne komunističke vlade. Crveni Kmeri Pola Pota su prema različitim procenama u to vreme smaknuli između 1,4 i 2,2 miliona ljudi, ili otprilike jednu trećinu stanovništva Kambodže.

Severnokorejski komunisti su između 1948. i 1987. pogubili više od milion pripadnika sopstvenog naroda putem prisilnog rada, pogubljivanja i zarobljavanja u koncentracionim logorima. Devedesetih godina je glad ubila između 240.000 i 420.000 ljudi. Smatra se da je 600.000 do 800.000 Severnokorejaca umrlo neprirodnom smrću između 1993. i 2008. godine. [24] Druge procene su da je samo od gladi stradalo između 1 i 3,5 miliona. Kim Jong Un je dolaskom na vlast počinio puno očiglednih ubistava, a među žrtvama su bili kako visoko rangirani državnici, tako i njegovi rođaci. Kim je takođe pretio svetu nuklearnim ratom.

U samo jednom veku, od uspona prvog komunističkog režima u Rusiji, avet komunizma je ubila više ljudi u nacijama pod svojom vlašću nego što je ukupni broj žrtava u oba svetska rata.Istorija komunizma je istorija ubistava, a svaka stranica je ispisana krvlju žrtava.

Reference

1. US Congress, House, “RememberingtheVictimsofCommunism,” remarksby Rep. ChristopherSmith, 115th Congress, 1st sess., CongressionalRecord 163 (November 13, 2017).

2. StéphaneCourtois et al., eds., TheBlackBookofCommunism: Crimes, Terror, Repression, trans. JonathanMurphyand Mark Kramer (Cambridge, MA: Harvard UniversityPress, 1999).

3. RichardPipes, TheRussianRevolution (NewYork: VintageBooks, 1991), 411.

4. Winston S. Churchill, TheWorldCrisis, vol. 5: TheUnknownWar (London: BloomsburyAcademic, 2015).

5. Robert Service, Lenin, a Biography (Cambridge, MA.: Harvard UniversityPress, 2000), 365.

6. Courtois et al., eds., TheBlackBook, 177.

7. Robert Gellately, Lenin, Stalin, and Hitler: The Age ofSocialCatastrophe (NewYork: KnopfPublishingGroup, 2007), 75.

8. “ZhongguoGongchandang da shiji. 1945 nian” 中国共产党大事记1945年 [A ChronicleofKeyEventsoftheChineseCommunistParty 1945], NewsoftheCommunistPartyofChina, accessed April 16, 2020. [In Chinese]

9. Frank Dikötter, TheTragedyofLiberation: A HistoryoftheChineseRevolution 1945–1957 (London: BloomsburyPress, 2013).

10. Martin Amis, KobatheDread: LaughterandtheTwentyMillion (NewYork: VintageBooks, 2003).

11. Roy Medvedev, Let HistoryJudge: TheOriginsandConsequencesofStalinism, trans. GeorgeShriver (NewYork: ColumbiaUniversityPress, 1989), 240–245.

12. AleksandrSolzhenitsyn, The Gulag Archipelago 1918–1956: AnExperiment in LiteraryInvestigation, Books I–II, trans. Thomas P. Whitney (NewYork: Harper&Row, 1973).

13. Medvedev, Let HistoryJudge, 396.

14. Reuters. “4.2 MillionWereVictimsofPurges, KGB ChiefSays,” LA Times, June 15, 1991.

15. AlexanderYakovlev, Yakeliefufangtanlu 1992–2005 雅科夫列夫訪談錄(1992—2005)[AlexanderYakovlev: Selectedinterviews (1992–2005)], trans. ChineseAcademyofSocialSciences, 234. [In Chinese]

16. WenYuluo遇罗文, “Daxingtushadiaocha” 大兴屠杀调查 [AnInvestigationoftheBeijingDaxingMassacre] in WenGe da tusha文革大屠殺 [Massacres in theCulturalRevolution], ed. SongYongyi宋永毅 (Hong Kong: Kaifangzazhishe, 2002), 13–36. [In Chinese]

17. R. J. Rummel, China’sBloodyCentury: Genocide andMassMurderSince 1900 (NewYork: Routledge, 2017), 253.

18. DongBaoxun董宝训and Ding Longjia丁龙嘉, Chenyuanzhaoyun—pingfanyuanjiacuoan沉冤昭雪—平反冤假錯案 ExoneratetheInnocent: RehabilitatetheWronglyAccusedandSentenced, 1. [In Chinese]

19. OrianaFallaci, “Deng: CleaningUpMao’s ‘FeudalMistakes,’” TheWashington Post, August 31, 1980.

20. Ding LongjiaandTingYu, Kang ShengandtheUnjustCaseofZhaoJianmin (Beijing: RenminChubanshe, 1999), as referenced in HuAngang, MaoandtheCulturalRevolution, vol. 2, The Red GuardsMarchforMao, ed. W. H. Hau (Honolulu: Enrich Professional Publishing, Inc., 2016), 98.

21. David Matasand David Kilgour, BloodyHarvest: TheKillingof Falun Gong forTheirOrgans (Ontario: SeraphimEditions, 2009), 13.

22. US Congress, House, Expressingconcernregardingpersistentandcrediblereportsofsystematic, state-sanctioned organ harvesting from non-consentingprisonersofconscience in thePeople’sRepublicofChina, including from largenumbersof Falun Gong practitionersandmembersofotherreligiousandethnicminoritygroups, HR 343, 114th Cong., 2nd sess., introduced in House June 25, 2015.

23. China Tribunal: Independent Tribunal intoForced Organ Harvesting from PrisonersofConscience in China, “China Tribunal: FinalJudgment 17th June,” March 1, 2020.

24. Courtois et al., eds., TheBlackBook, 4.

25. ThomasSpoorenbergandDanielSchwekendiek, “DemographicChanges in NorthKorea: 1993–2008,” PopulationandDevelopmentReview, March 21, 2012, accessedviaWileyOnlineLibrary.