[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".
Sadržaj knjige
Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor
Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod
1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
3. poglavlje: Tiranija na Istoku
4. poglavlje: Izvoz revolucije
5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
7. poglavlje: Uništavanje porodice
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka
10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema
11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti
14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji
15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma
16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline
17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži
18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine
Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak
Šta sadrži ovaj nastavak?
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
Uvod
1. Na Istoku: nasilna pobuna protiv Boga
a. Kako je Sovjetski Savez uništio ortodoksne religije putem nasilja
b. Komunistička partija Kine uništava kulturu i religiju
2. Na Zapadu: infiltriranje i slabljenje crkve
a. Infiltriranje religija
b. Ograničavanje religija
3. Izopačena teologija komunističke aveti
4. Religijski haos
Reference
6. POGLAVLJE: POBUNA PROTIV BOGA
Uvod
Gotovo svi narodi sveta imaju svoje drevne mitove i legende koji raspravljaju o stvaranju čoveka od njihovih bogova prema sopstvenom liku i ono za te ljude predstavlja temelj moralnosti i kulture. Ove tradicije ostavljaju put povratka ka nebu za one koji veruju u svoje božansko. Na istoku i zapadu postoje zapisi i legende o tome kako su Nüwa i Jehova stvorili svoje narode.
Bogovi upozoravaju čoveka da sledi njihove zapovesti jer će u suprotnom biti kažnjeni. U vremenima sveukupnog moralnog propadanja, bogovi uništavaju čoveka kako bi sačuvali čistoću univerzuma. Mnoge svetske rase gaje legende o tome kako su velike poplave uništile civilizacije. Legendarnu Atlantidu navodno je preko noći progutalo more.
Da bi se održao moral ljudskih bića, postoje vremena tokom kojih se prosvetljena bića ili proroci reinkarniraju u ljudskom svetu kako bi ispravili ljudska srca, sprečili njihovo uništenje i poveli te civilizacije ka razvitku i sazrevanju. Takvi mudraci su Mojsije i Isus na Bliskom Istoku, Lao Zi u Kini, Shakyamuni u Indiji i Sokrat u staroj Grčkoj.
Ljudska istorija i kultura pomažu ljudima da shvate šta su bude, taoi i bogovi; šta znači verovati u Boga; i kako se kultivisati. Različite škole učenja uče šta je pravedno i šta je zlo, kao i kako razlikovati istinu od laži i dobro od zla. Oni uče čoveka da čeka povratak Tvorca na Zemlju pre kraja sveta kako bi se ovaj spasio i vratio na nebo. Ljudski moral će se brzo pogoršati kada čovek prekine vezu s Bogom. Moralno izopačenje na kraju dovodi civilizaciju do svog kraja.
Na Istoku, posebno u Kini, verovanje je ukorenjeno u srcima ljudi putem tradicionalne kulture i prenosi se hiljadama godina. Zbog toga je kineski narod teško zavarati jednostavnim lažima da prihvati ateizam. Kako bi se iskorenila verovanja kineskog naroda i kultura stara 5.000 godina, zla komunistička avet je masovno upotrebila nasilje za pokolj elita koje su baštinile tradicionalnu kulturu, a zatim je uz pomoć laži obmanula mlade ljude tokom više generacija.
Na Zapadu i u drugim delovima sveta, religije i verovanja služe kao načini za održavanje kontakta između čoveka i bogova i predstavljaju važan temelj za održavanje moralnog standarda. Iako zla avet nije uspela da uspostavi komunističku tiraniju u tim zemljama, ona je postigla svoj cilj uništavanja ortodoksnih religija i korupcije ljudskih bića putem obmane, zastranjivanja i infiltracije.
1. Na Istoku: nasilna pobuna protiv Boga
a. Kako je Sovjetski Savez uništio ortodoksne religije putem nasilja
Komunistički manifest poziva na uništenje porodice, crkve i nacionalne države. Jasno je da je eliminacija i potkopavanje religija jedan od važnih ciljeva Komunističke partije.
Od verovanja u Boga do postanka Sataninog sledbenika, Marks je jasno znao za postojanje božanskog i đavolskog. Takođe je jasno znao da su neugledna demonska učenja teška za ljude – posebno za verske ljude – da ih prihvate. Zbog toga se od samog početka zalagao za ateizam, izjavljujući da je „religija opijum naroda“ i da „komunizam počinje od početka ateizmom“, [1] itd.
Ljudi ne treba da poštuju đavola, ali on može da ih iskvari, zauzme njihovu dušu i na kraju ih odvuče u pakao, pošto oni prestanu da veruju u bogove. Zato se u komunističkoj himni, „Internacionali“, kaže da nema vrhovnih spasioca – ni Boga ni ljudskih vladaoca – od kojih treba zavisiti. Marks je teorijski omalovažavao religije i Boga, dok je Lenjin iskoristio državnu mašineriju kako bi ih napao nakon što je preuzeo vlast 1917. godine. Lenjin je upotrebio nasilje i druge taktike velikog pritiska kako bi suzbio ortodoksne religije i pravednu veru i tako prisilio ljude da okrenu leđa bogovima.
Lenjin je 1919. godine predstavio novi program Partije, koji je uključivao masovnu eliminaciju religije. Godine 1922. uvodi tajno rešenje koje nalaže da vrednost imovine, posebno one najbogatijih verskih institucija, mora da se ukloni s „nemilosrdnom odlučnošću, ništa ne ostavljajući sumnji i u najkraćem mogućem roku”. Proglasio je : „Što veći broj predstavnika reakcionarnog sveštenstva i reakcionarne buržoazije uspemo da srušimo ovom prilikom, tim bolje, jer upravo ta 'publika' sada mora da nauči takvu lekciju kako bi ustuknula pri pomisli na bilo kakav otpor u idućih nekoliko decenija.” [2]
Nakon izvesnog vremena je opljačkana velika količina crkvene imovine, zatvorene su crkve i manastiri, veliki broj crkvenog sveštenstva je uhapšen i pogubljen je nepoznat broj pravoslavnih i katoličkih sveštenika.
Nakon što je Lenjin umro, Staljin je nastavio na isti način, pokrenuvši vrlo okrutno čišćenje tokom tridesetih godina prošlog veka. Osim pripadnika Komunističke partije, na meti su se našli intelektualci, kao i ljudi povezani s religijom. Staljin je naredio celoj zemlji da sprovede Petogodišnji plan ateizma. Izjavio je da će kad poslednja crkva bude zatvorena, posljednji sveštenik bude uništen i kad Sovjetski Savez postane plodna zemlja za komunistički ateizam - više neće biti ni traga religiji. Tridesetih godina uhapšene su stotine hiljada sveštenika i mučene do smrti. Do 1941. godine je ostalo samo oko 4.425 pravoslavnih crkava u celom Sovjetskom Savezu otvorenih za javnost, dok je pre nego što su Sovjeti preuzeli vlast, bilo više od 46.000. Zatvoreno je 97% manastira, a ostalo je samo 37. Tokom tog perioda su kulturne elite i intelektualci poslani u gulage, ili bili ubijeni.
Tokom Drugog svetskog rata, kako bi iskoristio finansijska sredstva i ljudstvo crkve i pružio otpor Nemačkoj, Staljin je na izgled zaustavio progon pravoslavne i katoličke crkve, ostavljajući utisak njihove moguće rehabilitacije. Međutim, njegov osnovni cilj je bio da nastavi da vrši strogu kontrolu nad obnovljenom pravoslavnom i katoličkom crkvom kako bi ih koristio kao alat za potkopavanje tradicionalnih religija. Tako je od religije stvoren alat aveti komunizma za obmanu i kontrolu javnosti, posebno vernika čija je tradicionalna vera bila suviše jaka da bi bila uništena kroz otvoren progon.
Aleksej II je od bivšeg Sovjetskog Saveza 1961 unapređen u vladiku Talina i Estonije, 1964. u arhiepiskopa, a 1968 u mitropolita. Pre raspada Sovjetskog Saveza 1990. godine je proglašen patrijarhom Pravoslavne crkve. Nakon što je Sovjetski Savez raspušten, arhiva KGB-a je bio nakratko otkrivena. Naime, Aleksej II je prema tim informacijama radio za KGB.
Aleksej II je kasnije priznao da se kompromitovao i da je delovao kao sovjetski agent. Otvoreno se pokajao 1991, u dnevnom listu Izvestija: „Braneći jednu stvar, bilo je potrebno dati negde drugde. Jesu li postojale neke druge organizacije, ili neki drugi ljudi među onima koji su morali da snose odgovornost ne samo za sebe, već i za hiljade drugih sudbina, koji u tadašnjem Sovjetskom Savezu, u tim godinama, nisu bili prisiljeni da slično postupe? Ipak, molim za oproštaj, razumevanje i molitve ne samo od Boga, već i od ljudi, kojima su kompromisi, tišina, iznuđena pasivnost ili izrazi lojalnosti crkvenih vođa u tim godinama uzrokovali bol.“ [3]
Komunistička partija Sovjetskog Saveza nije zadržala iskrivljenu religiju samo u okvirima svoje zemlje već je počela da širi svoj zli uticaj i na ostatak sveta.
b. Komunistička partija Kine uništava kulturu i religiju
Uništavanje tradicionalne kineske kulture
Kina ima najstariju civilizaciju na svetu, sa istorijskim zapisima starim 5000 godina. Poznata kao „Nebesko carstvo“, njena sjajna, veličanstvena, tradicionalna kultura zaslužila je poštovanje mnogih naroda. Kineska kultura je imala jak uticaj na ceo region Istočne Azije i dovela je do formiranja domena kineske civilizacije. Otvaranje puta svile i širenje Četiri velika kineska izuma (papir, kompas, barut i štampa) na Zapad je pomoglo da se ubrza razvoj evropske civilizacije.
Iako Kina nema jednu religiju za sve ljude kao u drugim zemljama, Kinezi takođe imaju čvrstu veru u bogove i bude. Kineski verski život je jedinstven: za razliku od drugih regija prepunih verskih sukoba, konfučijanizam, budizam, taoizam su zajedno čak i sa zapadnim religijama mirno koegzistirali hiljadama godina.
Komunizam je hteo da uništi ovu drevnu kulturu, ali to nikada ne bio uspeo da je jednostavno probao da prevari kineski narod da je se odrekne. Stoga je KPK, tokom decenija neprekidnih političkih kampanja, koristila sve moguće zle taktike, počevši od brutalnog masakra. KPK je radila na potkopavanju esencije religije, progonila je intelektualce i uništila tradicionalnu kinesku kulturu, poput hramova, kulturnih relikvija, antičkih slika, drevnih artefakata.
Kroz istoriju komunističke vlasti u Kini, neprekidne političke kampanje, progoni i masovno ubijanje su dali Partiji neprikosnoveno razumevanje kako da koristi propagandu, teror, ekonomske interese i druge taktike da bi zavladala ljudima. Partija je uništavanjem tradicionalne kulture takođe sistematski uspostavljala zlu partijsku kulturu s ciljem kultivisanja i obučavanja onih koji su preživeli nasilne pokrete kako bi ih pretvorila u oruđe za potkopavanje tradicionalne kulture.
KPK dobro razume kako da koristi ekonomske interese, političko ispiranje mozga i druga sredstva kako bi ljudi podlegli njenoj manipulaciji. Brojni politički pokreti, suzbijanja i masakri su pomogli KPK da se saživi s takvom taktikom omogućivši joj pripremu za konačnu bitku između dobra i zla u ljudskom svetu.
Vlasnici i gospodari u ruralnim područjima, kao i trgovci i obrazovani zvaničnici u urbanim područjima, su bili nosioci tradicionalne kineske kulture. Imali su misiju nasleđivanja i širenja kineskih tradicija. Partija je posle 1949., u ranim fazama zauzimanja vlasti, koristila seriju kampanja kako bi masakrirala gospodare i zemljoposjednike u selima i kapitaliste u gradovima. Istovremeno, Partija je „ideološki reformirala“ intelektualce – kroz indoktrinaciju materijalizmom, ateizam i teoriju evolucije – do sistematskog ispiranja mozga novoj generaciji učenika, utiskujući u njih mržnju prema tradicionalnoj kulturi.
Kroz Anti-desničarski pokret pedesetih godina su svi neposlušni intelektualci bili prognani i poslani na re-edukaciju putem prisilnog rada i efektivno bačeni na dno društva. Partija je učene ljude koji su nekada usmeravali društvo i čija su mišljenja bila poštovana, učinila predmetom ismejavanja i ruganja. Iskorenjivanje tradicionalnih elita je okončalo višegeneracijski proces nasleđivanja i prenošenja tradicionalne kineske kulture. Mladi ljudi koji su došli kasnije više nisu bili socijalizovani i vaspitavani kroz porodice, škole, društvo, religiju ili selo – postavši tako naraštaj bez tradicionalne kulture.
Nakon Anti-desničarskog pokreta nezavisni glasovi prestaju da postoje. Ipak, Partiji to nije bilo dovoljno. Uostalom, stariji su još uvek sačuvali sećanje na tradicionalnu kulturu, a materijalni objekti tradicionalne kulture, poput drevnih predmeta i građevina su se nalazili svuda. Štaviše, prenošenje tradicionalnih vrednosti je nastavljeno kroz umetnost. Godine 1966. partija pokreće Kulturnu revoluciju kako bi u što većoj meri uništila tradicionalnu kulturu. Koristeći indoktrinirane studente nakon uspostavljanja Narodne Republike Kine, podstiču mladalački nemir i buntovnost da preko kampanje „Uništavanja četiri starca" (stare ideje, stara kultura, stari običaji, stare navike) opustoše i eliminišu tradicionalnu kinesku kulturnu baštinu.
Paklena vatra kampanje gorela je širom Kine. Manastiri, hramovi, budistički spomenici i slike, artefakti i kulturna mesta su bili potpuno uništeni. Pre Kulturne revolucije, svaki grad i mesto u Kini je sadržao drevne artefakte. Jedna stopa ispod zemlje i mogli su se pronaći artefakti iz novije istorije; dve, tri ili 20 stopa se moglo naići na nebrojene artefakte koje su prethodne dinastije ostavile u nasleđe. Kampanja je uništila ne samo mesta religijske prakse, molitve i kultivacije - drevnih mesta koja su predstavljala sklad između čoveka i neba – već je narušila i temeljna ispravna uverenja ljudskog srca, poput vere u harmoniju ljudi i kosmosa.
Nadalje, da bi se prekinula povezanost kineskog naroda sa svojim precima i bogovima, KPK je preuzela vođstvo u proklinjanju predaka i skrnavljenju tradicionalne kulture. Zemlje širom sveta obično poštuju svoje pretke i kraljeve prošlosti i cene svoju tradiciju. Ipak, u očima KPK, carevi, generali, naučnici i talentovani ljudi drevne Kine su proglašeni nitkovima. Takvo vređanje sopstvenih predaka zaista predstavlja istorijsku retkost. Vođeni Partijom, Kinezi su se našli u opasnoj situaciji jer su odbacili božansko, svoje pretke i uništili sopstvenu kulturu.
Progon religija
Nakon dolaska na vlast, KPK je sledila primer Sovjetskog Saveza u iskorenjivanju religija. S jedne strane, KPK je promovisala ateizam pokrenuvši ideološke napade protiv religijskih verovanja. S druge strane je tokom niza političkih pokreta koristila nasilne metode i pritisak kako bi potisnula, progonila i eliminisala religije, uključujući i ubistva vernika. Progon onih s ispravnom verom postajao je sve teži i teži, eskalirajući 1999., početkom krvavog progona duhovne prakse Falun Gong.
Preuzimanjem vlasti 1949. godine, KPK u velikoj meri počinje da progoni religije zabranivši verska okupljanja i spalivši brojne primerke Biblije i skripte ostalih religija. Takođe je tražila velike kazne za hrišćane, katolike, taoiste i budiste, zahtevajući od vernika da se registruju i pokaju zbog navodnih grešaka. Oni koji su to odbili su bili strogo kažnjavani. Godine 1951. partija javno objavljuje da će oni koji i dalje nastave da dolaze na verska okupljanja biti smaknuti ili doživotno zarobljeni. Nebrojeni budistički sveštenici su oterani iz hramova ili prisiljeni da žive i rade u svetovnom okruženju. Katolički i hrišćanski sveštenici su bili pritvarani i mučeni. Vernici su bili pogubljeni ili poslati u logor za prisilni rad. Prema nepotpunim statistikama je gotovo tri miliona verskih sledbenika i pripadnika verskih organizacija bilo uhapšeno ili pogubljeno u prvih nekoliko godina vladavine Komunističke partije Kine.
Kako bi ojačala vođstvo nad religijom, KPK je po uzoru na sovjetsku Komunističku partiju, uspostavila regulatorne agencije za svaku pojedinu religiju: Kinesko taoističko udruženje, Kinesko budističko udruženje itd. Partija je za potrebe katoličkih vernika uspostavila Kinesko patriotsko katoličko društvo koje je u potpunosti kontrolisala. Sva verska udruženja su morala da slede volju partije koja je upravljala svim svojim članovima nastojeći da ih „misaono-reformiše“. Partija je istovremeno koristila te asocijacije kako bi one učinile ono što zla avet nije mogla; da seju razdor i kvare ortodoksne religije iznutra.
Partija je podjednako tretirala i tibetanski budizam kada je nad tim narodom pokrenula žestoki progon vojno okupiravši regiju 1950. godine. 14. Dalaj Lama je pobegao s Tibeta 1959. i nastanio se u izgnanstvu u Indiji, što je Partija protumačila kao pobunu. U maju 1962. godine, 10. Panchen Lama podnosi državnom veću KPK-a peticiju gde se opisuje partijsko sabotiranje tibetanske kulture i budističke tradicije, koje sprovodi kineska vojska:
Što se tiče iskorenjivanja budističkih spomenika, budističkih spisa i budističkih skulptura, u osnovi, osim vrlo malog broja manastira, uključujući četiri velika manastira koja su bila zaštićena, u drugim tibetskim manastirima, selima, malim gradovima, mestima i velikim poljoprivrednim područjima i onima za ispašu životinja, neki od naših Han činovnika su izradili plan, mobilizovali naše tibetanske grupe, a neki od aktivista koji nisu imali razumevanja su odigrali ulogu izvršioca plana.
Prikazali su se kao da su deo mase uklopivši se među njih kako bi podstakli ljude da krenu u veliku akciju uklanjanja budističkih spomenika. Budističke spise i skulpture su bacali u vodu, na zemlju, lomili ih i rastapali. Oni su bezobzirno sprovodili nepromišljeno i divlje uništavanje manastira, budističkih dvorana, zidova i skulptura i ukrali brojne ukrase iz Budinih spomenika i dragocene stvari iz budističkih skulptura.
Budući da su državna tela za nabavku bila neoprezna u razlikovanju prilikom kupovine obojenih metala, tako su kupili mnoge statue Buhe i skulpture od obojenih metala ,čime su podstakli uništavanje tih predmeta. Na kraju se činilo kao da neka sela i manastiri nisu rezultat čovekovih namernih radnji, nego je izgledalo kao da su slučajno uništeni bombardovanjem i da je rat upravo završen i kao takvi su bili nepodnošljivi za gledanje.
Takođe su beskrupulozno vređali religiju koristeći „Tripitaku“ kao materijal za đubrivo, posebno koristeći slike Buhe i budističkih sutri kako bi napravili cipele. To je bilo potpuno nerazumno. Budući da su radili mnogo stvari koje bi i ludaci teško mogli da učine, ljudi svih slojeva društva su bili istinski šokirani i veoma emotivno zbunjeni i obeshrabreni. Uzvikivali su, suznih očiju: „Naše područje je postalo tamno“ i drugi takvi jadni krikovi. [4]
Nakon početka Kulturne revolucije 1966., mnoge lame su bile prisiljene da postanu deo sekularnog sveta, a nebrojeni dragoceni spisi su bili spaljeni. Na Tibetu je do 1976. preostalo samo osam od prvobitno 2.700 hramova. Hram Jokhang je sagrađen pre više od 1.300 godina, prethodio je Tang dinastiji i smatran je jednim od najvažnijih u regiji, ali ipak je bio opljačkan. [5]
Kultivisanje taoizma ima drevnu istoriju u Kini. Lao Zi je prije više od 2.500 godina ostavio iza sebe Tao De Jing koji sadrži 5.000 znakova i predstavlja suštinu taoističke kultivacije. Širenje Tao De Jinga nije bilo ograničeno na istočne zemlje, naime, bio je preveden na jezike mnogih zapadnih zemalja. Ipak je Lao Zi za vreme Kulturne revolucije bio kritikovan i smatran za licemera, a Tao De Jing proglašen „feudalnim praznoverjem".
Glavna uverenja konfučijanizma su bila dobrodušnost, pravednost, moralna sklonost da se čini dobro, ispravno ponašanje, mudrost i poverenje. Konfučije je postavio moralne standarde za buduće naraštaje. Pobunjenici su u Pekingu za vreme Kulturne revolucije odveli Crvene garde u Qufu, Konfučijev rodni grad, kako bi uništili i spalili drevne knjige i hiljade istorijskih nadgrobnih spomenika među kojima je bio i Konfučijev. Godine 1974. je KPK pokrenula pokret „Kritikuj Lina [Biaoa], kritikuj Konfučija", proglašavajući tradicionalno konfučijsko razmišljanje - kako treba živeti i pridržavati se moralnih standarda - bezvrednim.
Još brutalniji i tragičniji se pokazao progon koji je u julu 1999. pokrenuo Jiang Zemin, tadašnji lider partije, nad Falun Gong (Falun Dafa) praktikantima koji praktikuju istinitost, blagost I dobrodušnost.
Jiangov politički uspon počinje pred Masakr na Tiananmenu, 4. juna 1989. godine. Nakon 1997. i smrti glavnog vođe, Deng Xiaopinga, Jiang je preuzeo svu vlast, uklonio druge starije partijske zvaničnike i osnovao utvrđenu mrežu pokroviteljstva. Koristeći razvijene bezbednosne snage i propagandni partijski aparat, Jiang 1999. započinje progon Falun Gonga i procenjenih sto miliona praktikanata. Ova široka nacionalna kampanja državnog terora – najveća od Kulturne revolucije, jača Jiangov politički autoritet omogućujući mu da postavi svoje saveznike na pozicije moći i zarade. Jiangova brutalna politika protiv Falun Gonga, i do krajnosti podsticana korupcija, gradi temelj za moderno vaskrsenje totalitarizma KPK i gura Kinu u moralni bezdan.
Nadalje, Partija u masovnim razmerama sprovodi oduzimanje organa od živih Falun Gong praktikanata, zločina nikada ranije viđenog na našoj planeti.
KPK je u samo nekoliko decenija u potpunosti uništila hiljadugodišnje vrednosti kineske tradicionalne kulture, moralnih vrednosti i uverenja i samo-kultivaciju ili duhovno uzdizanje. Kao posledica toga, ljudi su prestali da veruju u bogove, okrenuvši leđa božanskom i doživeli duhovnu prazninu i iskvarenost moralnih vrednosti.
2. Na Zapadu: infiltriranje i slabljenje crkve
Komunizam takođe sistematski organizuje napad na vernike i u ne-komunističkim zemljama. Pomoću Komunističke partije Sovjetskog Saveza i KPK se putem novca i špijuna infiltrirao u verske institucije drugih zemalja pod izgovorom „verske razmene“, kako bi iskrivio ispravna verovanja ili ih direktno napao utiskujući u religiju socijalističku i komunističku ideologiju. Vernici su nastavljali da poštuju i praktikuju u religijama koje su postale potkopane komunističkom ideologijom.
a. Infiltriranje u religije
U SAD se marksisti infiltriraju u hrišćanske crkve i bogoslovije i pogrešno uče generaciju za generacijom sveštenika, koji potom naširoko vrše uticaj na religiju u celokupnoj zemlji.
U julu 1953. godine, svedočeći pred Odborom za ne-američke aktivnosti, istaknuti član Komunističke partije, Manning Johnson,je izjavio:
Nakon što je Kremlj izneo taktiku ulaska u religijske organizacije, praktična primena „nove linije“ je podrazumevala pitanje praćenja opštih iskustava aktuelnog crkvenog pokreta u Rusiji, gde su komunisti otkrili da uništavanje religije ide mnogo brže ako se u crkvu infiltriraju komunistički agenti koji bi delovali unutar same crkve ...
To uopšteno znači da fokus mišljenja sveštenstva treba skrenuti s duhovne sfere na onu koja je materijalna i politička, a to svakako podrazumeva da politika bude utemeljena na komunističkoj doktrini osvajanja moći. Umesto naglašavanja duhovnosti i stvari duše, novi jak naglasak bi bio bavljenje pitanjima koja u principu vode ka komunističkom programu „neodložnih zahteva“. Priroda tih socijalnih zahteva bi imala tendenciju da se bori s ciljem slabljenja našeg sadašnjeg društva kako bi se ono pripremilo da bude preuzeto od komunističkih sila. [6]
Bugarski istoričar Momchil Metodiev je nakon obimnog istraživanja arhiva Komunističke partije Bugarske iz vremena hladnog rata, ukazao na činjenicu kako je komunistička obaveštajna mreža Istočne Evrope blisko sarađivala sa partijskim verskim odborima s ciljem uticanja i infiltracije u međunarodne verske organizacije. [7]
Organizacija Svetsko crkveno veće je svetsko međunarodno hrišćansko telo (SCV) osnovano 1948. u Istočnoj Evropi i ono je veoma komunistički indoktrinirano. Njeni članovi su crkve različitih glavnih oblika hrišćanstva koje predstavljaju oko 590 miliona ljudi iz 150 različitih zemalja. SCV je stoga važna sila u svetskim verskim krugovima. Međutim, SCV je bila prva međunarodna verska organizacija koja je prihvatila komunističke zemlje (uključujući Sovjetski Savez i podređene mu države) kao članice tokom Hladnog rata primivši finansijsku pomoć tih komunističkih zemalja.
Na osnovu objavljenog dosijea KGB-a iz 1969., istoričar i profesor Cambridge univerziteta, Christopher Andrew, piše kako su tokom Hladnog rata važni predstavnici Ruske pravoslavne crkve u SCV-u tajno radili za KGB, vršeći skriveni uticaj na politike i operacije te organizacije. Objavljena dokumentacija KGB-a iz 1989. godine dokazuje da su predstavnici Ruske pravoslavne crkve pod kontrolom KGB-a uspešno ubacili svoju agendu u javnu komunikaciju SCV-a. [8]
Godine 1975., ruski pravoslavni vladika Nikodim (kršteno ime Boris Gerogijević Rotov), mitropolit Lenjingrada, je bio izabran za jednog od šest predsednika SCV-a. Nikodim, koji je bio stari agent KGB-a, je služio na ovoj poziciji tri godine, do svoje smrti 1978. godine. [9]
Još jedna pobeda je izbor bugarskog komunističkog špijuna Todora Sabeva za zamenika generalnog sekretara SCV-a, 1979. godine. Sabev je ostao na dužnosti do 1993. godine.
Ako razumemo kako su istočnoevropski komunisti ušli u crkve i njima manipulisali, nije teško shvatiti zbog čega je SCV zanemario protivljenje svojih članova insistirajući na finansiranju Patriotskog fronta zimbabveanskog afričkog nacionalnog saveza (PFZANS) u januaru 1980. godine. Entitet je predstavljao ozloglašenu grupu komunističkih gerilaca poznatih po ubijanju misionara i rušenju komercijalnih aviona.
U SCV se takođe infiltrirala KPK preko Kineskog hrišćanskog veća, odnosno produžene ruke partije za potrebe kontrolisanja religije. Veće je jedini službeni predstavnik komunističke Kine u SCV-u koji je zbog finansijskih i drugih uticaja godinama podilazio interesima KPK-a.
Glavni sekretar SCV-a je službeno posetio Kinu početkom 2018. godine susrevši se s nekoliko hrišćanskih organizacija pod partijskom kontrolom, poput Kineskog hrišćanskog veća, Nacionalnog odbora tro-patriotskog pokreta protestantskih crkava u Kini i Državnom upravom za verske poslove. U Kini je broj pripadnika neslužbenih hrišćanskih grupa (podzemnih crkava) daleko veći od onih službenih; međutim, delegati SCV-a se nisu usudili da organizuju sastanak s neslužbenim hrišćanskim grupama kako bi izbegli neprijatnosti s Pekingom.
b. Ograničavanje religije
Komunistička infiltracija je u potpunosti prisutna na Zapadu, a religija je pod uticajem ideologija i ponašanja koja vređaju Boga. Ideje poput „odvajanja crkve od države" i „političke korektnosti“ proizlaze iz komunizma i korišćene su za marginalizaciju i narušavanje ispravnih, ortodoksnih religija.
Sjedinjene Države su izgrađene kao jedna nacija pod Bogom. Svi američki predsednici su se zakleli stavljajući jednu ruku na Bibliju, zamolivši Boga da blagoslovi Ameriku. Kad današnji religiozni ljudi kritikuju ponašanje, ideje i politiku koja odstupa od bogova, ili kada govore protiv pobačaja ili homoseksualnosti, koje je Bog zabranio, komunisti u Sjedinjenim Državama ili militantna levica kreću u protivnapad. Oni koriste „odvajanje crkve od države“, kako bi naglasili da religija ne bi trebala da ima ikakve veze s politikom, trudeći se da ograniče Božju volju, kao i da ograniče ljudsko ponašanje koja su odredili bogovi.
Tokom hiljada godina su se božanska bića prikazivala ljudima koji imaju veru. Gajeći ispravna uverenja, oni su činili većinu društva u prošlosti imajući istovremeno izuzetno pozitivan uticaj na društveni moral. Današnji ljudi govore o božjoj volji samo u crkvi. Izvan crkve ne mogu da kritikuju ili da se protive pokušajima potkopavanja božjih parametara za ljudsko ponašanje. Religija je gotovo izgubila svoju ulogu održavanja morala u društvu, pa je on u SAD-u doživeo veliki pad.
Politička korektnost je u poslednjih nekoliko godina postavljena na pijedestal do te mere da ljudi oklevaju da kažu „Srećan Božić“ u zemlji utemeljenoj na hrišćanstvu. To se događa samo zato što neki tvrde da je taj izraz politički nekorektan i vređa osećaje ne-hrišćana. Slično tome, kada ljudi otvoreno govore o svojoj veri u Boga ili se mole Bogu, neki tvrde da je pomenuto diskriminacija onih s drugim uverenjima, uključujući i nevernike. Činjenica je da bi svim ljudima trebalo da bude dopušteno da izraze svoja uverenja na svoj način, uključujući poštovanje svojih bogova i da to nema nikakve veze s diskriminacijom.
U školama su sada zabranjeni časovi na kojima se podučavaju ispravna uverenja i tradicionalne vrednosti. Učitelji ne smeju da govore o Stvaranju jer nauka tek treba da dokaže postojanje božanskog. Teorije ateizma i evolucije se uče u školama kao istina, mada nauka tek treba da dokaže njihovo postojanje.
Infiltracija komunističke aveti u društvo, ograničavanja i manipulacije vidljive u oblasti religije, kulture, obrazovanja, umetnosti i prava, je izuzetno složeno i sistematsko pitanje.
3. Izopačena teologija komunizma
Kako su u proteklom veku počele da se pojavljuju razne iskrivljene teologije, tako je i komunistička misao preplavila religijski svet potkopavajući sveštenstvo, infiltrirajući se i suptilno kvareći ortodoksne religije. Sveštenstvo je besramno tumačilo spise u skladu s ličnim hirovima, kvareći ispravna učenja koja su ostavila prosvetljena bića iz ortodoksnih religija. Naročito tokom 1960-tih,su stvari zasićene marksističkom misli posejale haos u religijskom svetu. Ističemo neke od njih; „revolucionarna teologija“, „teologija nade“, „politička teologija" itd.
Mnogi sveštenici iz Latinske Amerike, školovani u evropskim bogoslovijama tokom prošlog veka, su pali pod veliki uticaj novih teoloških teorija izmenjenih komunističkim trendovima. „Teologija oslobođenja“ je bila aktivna u Latinskoj Americi između 1960-ih i 1980-ih, a glavni predstavnik je bio peruanski sveštenik Gustavo Gutiérrez.
Ova škola je uvela klasnu borbu i marksističku misao direktno u religiju, protumačivši Božje saosećanje ka čoveku na način da siromašni treba da se oslobode, a vernici da učestvuju u klasnoj borbi kako bi siromašni stekli podjednak status. Ova škola misli je shvatila Božja uputstva Mojsiju, koji je tražio od njega da izbavi Jevreje iz Egipta, kao teorijsku osnovu za verovanje kako hrišćanstvo treba da oslobodi siromašne.
Tu teologiju koja naglašava klasno ratovanje i uspostavljanje socijalizma, uveliko je hvalio Fidel Castro, vođa Komunističke partije Kube. Iako je tradicionalna katolička crkva odolevala širenju tih novih teologija, novi papa, imenovan 2013. godine, je pozvao predstavnika liberalne teologije Gutiérreza da 12. maja 2015. bude glavni gost na konferenciji za novinare u Vatikanu. Taj čin nam pokazuje da današnja katolička crkva prećutno podržava teologiju oslobođenja.
Teologija oslobođenja se prvo proširila Južnom Amerikom, a zatim i svetom. U raznim delovima sveta su se pojavile mnoge druge slične teologije poput „crne teologije", „ženske teologije“, „teologija Božje smrti", „liberalne teologije“, pa čak i „queer teologije“. Ove teologije su uveliko narušile katolička, hrišćanska i druga ortodoksna verovanja širom sveta.
Tokom 1970-ih je u SAD-u, vođa ozloglašenog Hrama naroda Hristovih učenika (skraćeno „Hrama naroda“), prozvao sebe reinkarnacijom Lenjina. Ta osoba je verovala u marksizam odredivši da izvorna učenja marksizma-lenjinizma i Misao Mao Zedonga budu doktrina Hrama naroda. Tvrdio je da se u SAD-u preobratio kako bi ostvario svoje komunističke ideale. Vođa kulta je znao kako neće imati gde da pobegne nakon ubistva američkog kongresmena Lea Ryana koji je istraživao navode protiv kulta, pa je okrutno prisilio svoje sledbenike da izvrše masovno samoubistvo. Čak je ubio i one koji nisu hteli da počiniti samoubistvo s njim. Na kraju je više od 900 ljudi bilo ubijeno ili počinilo samoubistvo. Ovaj kult je oslabio ugled religija i negativno uticao na ispravnu veru ljudi u ortodoksnim religijama. To je dakle imalo ozbiljan negativan uticaj na američki narod uopšteno.
4. Religijski haos
Knjiga "Goli komunista" je objavljena 1958. godine i nabraja 45 komunističkih ciljeva u njihovoj misiji uništenja SAD. Zapanjuje kako je već ispunjena većina zadatih ciljeva. Cilj br. 27 nalaže sledeće: „Infiltrirajte se u crkve i zamenite otvorenu religiju s 'društvenom' religijom. Diskreditujte Bibliju. …” [10]
Religija je hiljadama godina važan kamen temeljac zapadnog sveta, ali komunistička avet je ovu svetu instituciju izobličila do neprepoznatljivosti. Posebno tri izvorne ortodoksne religije - hrišćanstvo, katoličanstvo i judaizam (zajedno pominjane kao otvorene religije) -su pod kontrolom aveti komunizma i izgubile su funkcije koje su prvobitno imale. Nove promene uspostavljene ili demonski izmenjene komunističkim načelima i konceptima još direktnije naglašavaju komunističku ideologiju.
Mnoge vladike i sveštenici u današnjim crkvama pojedinih religija propovedaju devijantne teologije i istovremeno kvare i upliću svoje sledbenike u neprekidan niz skandala. Mnogi vernici idu u crkvu smatrajući to činom pristojnosti ili čak oblikom zabave ili društvenog života i nisu iskreno posvećeni poboljšavanju svog karaktera, ili približavanja božanskom.
Religije su korumpirane iznutra. Rezultat je da ljudi gube poverenje u religije i ispravno verovanje u bude, taoe i bogove i napuštaju svoja verovanja. Ako čovečanstvo ne veruje u božansko, bogovi ga neće štititi i ono će na kraju biti uništeno.
Sa promenjenom doktrinom, dok se svetost vere napada spolja i iznutra, čak i sveštenici upražnjavaju grozne stvari, dodatno narušavajući integritet crkve.
Boston Globe je 2002. objavio niz članaka o američkim katoličkim sveštenicima za koje se sumnjalo da su seksualno zlostavljali decu. Istraživanje novinara je otkrilo da je u periodu od nekoliko decenija oko 250 bostonskih sveštenika zlostavljalo veliki broj dece, dok ih je crkva, želeći to da sakrije, jednostavno selila s jednog na drugo mesto, umesto da prestupnike prijavi policiji. Sveštenici su i tamo nastavili da zlostavljaju decu, stvarajući tako više žrtava.
Slična otkrića su se brzo proširila širom SAD-a. Počelo je razotkrivanje sveštenika i u drugim katoličkim državama , poput Irske, Australije itd. Druge verske grupe su javno osudile iskvarenost Rimokatoličke crkve.
Na kraju je pod pritiskom javnosti Ivan Pavao II bio primoran da održi vatikansku konferenciju za američke katoličke kardinale priznavši kako je seksualno zlostavljanje dece zločin i odlučivši da će upravna struktura crkve biti reformisana. Nadalje, crkva će proterati sveštenike koji su seksualno zlostavljali decu, a kriminalci će završiti u zatvoru. Crkva je do sada zbog optužbi za zlostavljanje isplatila više od 2 milijarde dolara odštete.
Religijsko isisavanje novca od vernika je takođe uobičajena pojava. U Kini su, na primer, različite religije drsko uzimale novac od vernika iskorištavajući veru ljudi u bude, taoe i bogove, pretvarajući religiju u firme. Novac se naplaćuje za verske obrede paljenja mirisnih štapića, a cene usluga se nekad penju i do više desetina hiljada dolara.
Sve više se grade lepe crkve i hramovi, dok istovremeno ispravna vera u Boga slabi. Sve je manje učenika koji se iskreno kultivišu. Mnogi hramovi i crkve su postali mesta okupljanja zlih duhova, dok su hramovi u Kini pretvoreni u komercijalizovana turistička mesta gde monasi zarađuju plate, a budistički i taoistički igumani predsedavaju kao izvršni direktori.
Pet religija u Kini, koje je Partija imenovala, pretvorene su u organizacije, s ciljem izobličenja izvorne vere i služenja interesima partijske ideologije. Budizam u Kini gubi svoj karakter zajednice za duhovno vaspitanje, jer je pun političkih sveštenika, koji veličaju KPK, smatrajući je svojim božanstvom.
Povodom izveštaja 19. kongresa Komunističke partije Kine, zamenik predsednika Kineskog budističkog udruženja je izjavio: „Izveštaj 19. Kongresa je savremeni budistički spis koji sam ručno prepisao tri puta.“ Tvrdio je i sledeće: „Komunistička partija Kine je buda i bodisatva današnjeg doba, a izveštaj 19. Kongresa je savremeni budistički spis koji sjaji sjajnim zracima komunističkog partijskog verovanja.“ Bilo je i ljudi koji su pozvali budističke vernike da slede njegov primer i primene metodu ručnog prepisivanja spisa i da „predanim srcem“ prepisuju izveštaj 19. Kongresa kako bi postigli prosvetljenje. [11]
Vatikan već više od hiljadu godina direktno imenuje ili priznaje vladike širom sveta. Partija ne prihvata tridesetak ili više od Vatikana priznatih vladika za kinesku regiju. Isto tako, Vatikan i njemu privrženi kineski katolici (pogotovo kućni hrišćani) ne prihvataju vladike koje je imenovala Komunistička partija. Papa je 2018. pokrenuo dijalog s Komunističkom partijom usled stalnih kineskih pritisaka i podsticaja, pa se čini da će Vatikan početi da priznaje partijski imenovane vladike, koje je prethodno bio ekskomunicirao. Kritičari veruju kako je potez da se autoritet crkve podeli sa totalitarnim režimom opasan presedan, koji bi mogao uticati na ostatak sveta. Crkva je verska zajednica čija je svrha da omogući vernicima poboljšanje moralnosti, približavanje Bogu i konačan povratak u Raj. Kada se u ljudskom svetu sklapaju dogovori sa zlom aveti, koja se pobunila protiv Boga i kad se KPK dopušta da organizuje i imenuje vladike i tako joj se omogući da upravlja pitanjima koja utiču na desetine miliona kineskih katolika, kako bi Bog trebao da gleda na sve ovo? Kakva budućnost čeka desetine miliona katolika u Kini?
U Kini, avet komunizma je masovnim ubijanjem i terorom proizvela političku gadost, koja je uništila tradicionalnu kulturu i skrhala veru. Ateistički progoni KP i destrukcija tradicije ciljaju na nasilan raskid veze čoveka sa božanskim, gurajući Kinu u moralni kolaps.
Komunizam je na Zapadu i u drugim delovima sveta koristio obmanu i infiltraciju kako bi demonizovao ortodoksne religije i zbunio i zaveo ljude, nateravši ih da odustanu od ispravne vere i vrednosti. U svojoj pobuni protiv božanskog, avet komunizma deluje kao đavo, koji vlada našim svetom. Ako čovečanstvo nastavi da gubi svoje poznavanje i vezu s božanskim, ljudi će dalje padati pod kontrolu aveti, sve do tačke bez povratka.
Reference
1. Karl Marx, as quoted in Dimitry V. Pospielovsky, A History of Marxist-Leninist Atheism and Soviet Antireligious Policies: History of Soviet Atheism In Theory and Practice, and the Believer, Vol. 1 (London: Palgrave Macmillan, 1987), 80.
2. US Library of Congress, “Translation of Letter from Lenin,” Revelations from the Russian Archives, accessed April 17, 2020, https://www.loc.gov/exhibits/archives/trans-ae2bkhun.html.
3. Patriarch Alexy II as quoted in Nathaniel Davis, trans., A Long Walk to Church: A Contemporary History of Russian Orthodoxy (Oxford: Westview Press, 1994), 89.
4. Choekyi Gyaltsen, Tenth Panchen Lama, as quoted in Central Tibetan Administration: Department of Information and International Relations, From the Heart of the Panchen Lama (Dharamsala, India: Central Tibetan Administration, 2003 edition), accessed April 17, 2020, http://tibet.net/wp-content/uploads/2015/04/FROM-THE-HEART-OF-THE-PANCHEN-LAMA-1998.pdf.
5. Tsering Woeser, Forbidden Memory: Tibet During the Cultural Revolution, Susan T. Chen, trans., Robert Barnett, ed. (Lincoln, NE: Potomac Books, April 2020)
6. US Congress, House, Committee on Un-American Activities. Investigation of Communist Activities in the New York City Area. 83rd Cong., 1st sess., July 8, 1953. https://archive.org/stream/investigationofcnyc0708unit/investigationofcnyc0708unit_djvu.txt.
7. Momchil Metodiev, Between Faith and Compromise: The Bulgarian Orthodox Church and the Communist State (1944–1989) (Sofia: Institute for Studies of the Recent Past/Ciela, 2010).
8. Christopher Andrew, “KGB Foreign Intelligence from Brezhnev to the Coup,” in Wesley K. Wark, ed., Espionage: Past, Present, Future? (London: Routledge, 1994), 52.
9. Metodiev, “Between Faith.”
10. W. Cleon Skousen, The Naked Communist (Salt Lake City: Ensign Publishing Co., 1958).
11. “Zhongguo Fojiao xiehui fuhuizhang: ‘Shijiu Da Baogao shi dangdai Fojing Wo yijing shouchao san bian’” 中國佛教協會副會長：十九大報告是當代佛經 我已手抄三遍 [“Chinese Buddhist Association Deputy Chairman: ‘The Chinese Communist Party’s 19th Congress Report Is the Contemporary Buddhist Scripture, I Have Hand-copied It Three Times’”], Stand News, December 13, 2017. [In Chinese]
