[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".
Sadržaj knjige
Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor
Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod
1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
3. poglavlje: Tiranija na Istoku
4. poglavlje: Izvoz revolucije
5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
7. poglavlje: Uništavanje porodice
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka
10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema
11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti
14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji
15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma
16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline
17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži
18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine
Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak
Šta sadrži ovaj nastavak?
7. poglavlje: Uništavanje porodice
Uvod
1. Komunistički cilj ukidanja tradicionalne porodice
2. Komunističko promovisanje promiskuiteta
3. Rani pokušaji seksualnog oslobađanja pod komunizmom
a. Sovjetska teorija 'čaše vode'
b. Seksualno oslobađanje u 'Sovjetskim oblastima' Kine
4. Kako komunizam uništava porodicu na Zapadu
a. Promovisanje seksualnog oslobođenja
b. Promovisanje feminizma i odbacivanje tradicionalne porodice
c. Promovisanje homoseksualnosti s ciljem slabljenja porodice
d. Promovisanje razvoda i pobačaja
e. Korišćenje sistema socijalne pomoći kako bi se podstaklo stvaranje jednoroditeljskih porodica
f. Promovisanje degenerisane kulture
5. Kako Komunistička partija Kine uništava porodicu
a. Razbijanje porodice u ime jednakosti
b. Zavađanje supružnika
c. Korišćenje iznuđenog pobačaja za kontrolu populacije
6. Posledice napada komunizma na porodicu
Reference
7. POGLAVLJE: UNIŠTAVANJE PORODICE
Uvod
Porodica je osnovni činilac ljudskog društva, koji omogućava ljudima ne samo podizanje dece u stabilnoj, plodnoj sredini, već istovremeno služi da prenese znanje jedne generacije narednoj. Brak je sveta, od boga data institucija, koja omogućava ljudima da stvaraju porodice, čuvaju tradicionalno nasleđe i moral.
Danas se tradicionalna porodica polako uništava. Dela Karla Marksa i drugih komunista opisuju porodicu kao neku vrstu privatnog vlasništva, koje treba ukinuti. Pored progona religija i duhovnosti, komunistički režimi stavljaju ljubav prema Komunističkoj partiji ispred ljubavi prema porodici, supružniku, ili deci, ohrabrujući ljude da se bore protiv svog roda.
Od šezdesetih godina, na Zapadu su se istakli različiti anti-tradicionalistički pokreti, uključujući moderni feminizam, seksualno oslobađanje i gej prava. Institucija porodice je najteže pogođena. Pod sloganima jednakosti i oslobađanja implicitno i eksplicitno podržani modernim zakonima, školskim udžbenicima, akademskim teorijama – ti pokreti izokreću tradicionalne veze između polova, kvare decu i vode ljudsko ponašanje ispod teško zamislivih granica. Ovaj trend se pojavio početkom 19. veka i sadrži komunističke ideološke faktore duboko u sebi. Friedrich Engels se nadao širenju “nesputanih seksualnih odnosa,” što ima veze sa uništavanjem tradicionalnog braka i na kraju eliminacije institucije porodice. [1]
Komunizam je majstor za mutacije i obmane, što je dovelo do konstantne konfuzije povodom toga šta ljudi zaista podržavaju kada odobravaju njegovu politiku i ideologiju. Na kraju oni prihvate ideje komunizma u pozadini. Tragična situacija danas – degradacija tradicionalne porodice i konfuzija ljudi u vezi istinske prirode ovog trenda – rezultat je pažljivog planiranja i postepene implementacija komunizma u proteklih 200 godina.
Zakoni usvojeni u SAD i drugim zemljama otvorili su vrata za razvode i pokidane porodice. Pedesetih godina prošlog veka je 11 posto dece rođenih u bračnim vezama svedočilo razvodu njihovih roditelja, dok je 1970. godine ta razmera porasla na 50 posto. [2] Prema američkom Centru za kontrolu i prevenciju bolesti (CDC), skoro 40 posto beba rođenih 2016. je rođeno van braka. Godine 1956. je ta brojka iznosila manje od 5 posto. [3][4]
U tradicionalnim društvima Istoka i Zapada je čednost u odnosima između muškaraca i žena smatrana vrlinom. Danas se nešto takvo smatra zastarelim i represivnim. U javnim školama je predbračni seks i homoseksualnost, pojava koja je hiljadama godina smatrana sramotnom u tradicionalnim društvima, ne samo prezentovana kao normalna, već se u nekim školama ona čak prećutno ili eksplicitno podstiče. Deca se od ranih dana hiperseksualizuju i izlažu devijantnim seksualnim konceptima i pornografiji. Kako stoje stvari, komunistički cilj uništavanja porodice postaće realnost pre nego što oni ispune svoje nedostižno obećanje o besklasnom društvu. Uništenje porodice, osnovne jedinke društvene stabilnosti, istovremeno znači uništenje tradicionalnog morala koji je božanski ustanovljen i uloge koju porodica igra u odgajanju naredne generacije u okviru tradicionalne kulture.
1. Komunistički cilj ukidanja tradicionalne porodice
U tradicionalnim kulturama Istoka i Zapada, brak je uspostavljen od božanskog i smatra se nebeskim aranžmanom. Jednom formirana, bračna veza se ne može prekinuti. Bog je stvorio kako muškarca tako i ženu prema sopstvenom liku i oboje su jednaki pred bogovima. Bogovi su istovremeno takođe učinili da se muškarci i žene fizički razlikuju, uspostavivši za njih i odgovarajuće uloge u porodici i društvu.
Muškarci u istočnoj tradicionalnoj kulturi se povezuju s yangom iz yin-yang odnosa, koji je simbolički povezan sa suncem i nebom. To zahteva od njih da neprestano pokušavaju da ostvare napredak kako bi preuzeli odgovornost za brigu o porodici. Žene pripadaju yin principu, simbolički povezanim sa zemljom, što znači da one sve podnose i neguju sve velikom vrlinom. Trebale bi da budu popustljive i obzirne prema drugima i dužne su da podržavaju svoje muževe i obrazuju svoju decu. Samo kada muškarci i žene dobro obavljaju zadate uloge će yin i yang moći da se usklade, a deca da rastu i razvijaju se na zdrav način.
U zapadnoj tradiciji, žene su kost kostiju muškaraca i meso njihovog mesa. [5] Muškarac mora da voli svoju ženu kao da je deo sopstvenog tela i ako je potrebno i žrtvuje sebe kako bi je zaštitio. S druge strane, žena treba da sarađuje s mužem i pomaže mu kako bi par stvorio integralnu celinu. Muškarci treba da naporno rade i zarađuju da bi obezbedili porodicu, dok žene pate tokom porođaja. Sve to proizlazi iz različitih prvobitnih greha koje ljudi nose.
Ništa od ovog ne sugeriše da je muškarac superioran u odnosu na ženu po pitanju sposobnosti ili inteligencije, jer muški i ženski talenat se manifestuju u različitim kompetencijama. Pokušaji da se eliminišu razlike između polova suprotni su zdravom razumu i sprečavaju kako muškarca, tako i ženu, da pokažu svoje potencijale.
Porodice igraju ulogu prenošenja verovanja i morala kao i održavanja stabilnosti i zdravlja društva. Roditelji su prvi učitelji u životima dece. Deca će imati korist ceo svoj život ako uspeju da od svojih roditelja upiju tradicionalne vrline kao što su nesebičnosti, skromnosti, zahvalnosti, istrajnosti i druge vrline.
Tradicionalni bračni život takođe pomaže muškarcima i ženama da zajedno rastu u moralnom ponašanju, jer zahteva da muževi i žene čeliče svoje emocije i želje i da se međusobno vladaju obzirno i tolerantno. Brak je fundamentalno drugačiji od romantične ljubavi. Ljudske emocije su prevrtljive. Ako je par zajedno jer voli da bude zajedno i raskine jer im se to više ne sviđa, odnos se ne razlikuje mnogo od običnog poznanstva.
Prema komunizmu, međutim, porodična jedinica je prepreka za oslobađanje čoveka. Klasični komunizam smatra da su ekonomski faktori ključni za određivanje porodičnih odnosa i zahteva da se porodična jedinica rekonstruiše u neku vrstu javnog vlasništva.
„Oslobađanje čovečanstva“ je fantastična zabluda koja leži u srcu komunističke ideologije. Komunistička misao smatra da represija nije samo ekonomska ili socijalna, već je utkana u samu kulturu društva. Za komuniste, „oslobađanje“ tako znači uništavanje kulturnih normi koje je „nametnuo“ tradicionalni društveni moral. Po njima, patrijarhat tradicionalne porodične strukture ugnjetava ženu, a tradicionalni seksualni moral ugnjetava ljudsku prirodu.
Savremene teorije proistekle iz marksizma, pomešane s frojdovskim konceptima, gledaju na seksualnu želju kao na ključ pitanja koja se odnose na porodicu. Zajednička karakteristika ove dve ideologije je odbacivanje osnovne ljudske moralnosti i njihovo obožavanje materijalizma i požude.
2. Komunističko promovisanje promiskuiteta
Jedan od Marksovih ideoloških prethodnika je velški socijalista Robert Owen, poznat po svom pokušaju da primeni svoju viziju „utopijskog“ društva u New Harmony, u Indijani. 1826, Owen je rekao:
„Sada, vama i svetu, izjavljujem da je Čovek, do ovog časa bio, u svim delovima planete, rob Trojstva najgroznijih zala koje se mogu ujediniti u svrhu zadavanja mentalnog i telesnog zla usmerenog ka celokupnoj njegovoj rasi. Odnosi se na privatnu ili pojedinačnu imovinu - apsurdne i iracionalne sisteme religije - i brak, utemeljen na individualnoj imovini, u kombinaciji s nekim od tih iracionalnih sistema religije.“ [7]
Owenovo prisustvo u New Harmony je bilo kratkog daha; napušta ga 1828, na taj način ostavljajući iza sebe svoj socijalistički eksperiment. Ali njegova ideja ima dugotrajan uticaj.
Još jedan uticajni utopijski socijalista, Charles Fourier iz Francuske, dao je inspiraciju Marksu i njegovim sledbenicima. Fourierovi učenici su te ideje iskoristili posle njegove smrti tokom Revolucije 1848. godine i Pariske komune, da bi ih kasnije proširili u Sjedinjene Države. Fourier je prvi filozof koji je koristio izraz „feminizam“ („féminisme“ na francuskom).
Porodica je u njegovom idealnom komunističkom društvu (tzv. falanga) prezrena, a bahanalije i orgije su hvaljene kao potpuno oslobađanje unutrašnjih ljudskih strasti. Takođe je izjavio da pošteno društvo treba da se pobrine za osobe koje su seksualno odbačene (poput starijih osoba), osiguravajući svakoj osobi „pravo“ na seksualno zadovoljenje. Zagovarao je dopuštanje bilo kog oblika seksualnog zadovoljenja, uključujući sadomazohizam, pa čak i incest i bestijalnost, dokle god ono počiva na konsenzusu.
Zahvaljujući Owenovom i naročito Fourierovom uticaju, desetine komunističkih utopijskih komuna su osnovane u Sjedinjenim Državama u 19. veku, iako je većina bila kratkotrajna i neuspešna. Komuna Oneida je trajala najduže (32 godine), a osnovana na osnovu Fourierove teorije. Komuna je prezirala tradicionalne monogamne brakove zagovarajući poligamiju, grupni seks i selektivno razmnožavanje. Na kraju je osnivač, John Humphrey Noyes, morao da pobegne u Kanadu kako bi izbegao sudski postupak. Iako je komuna bila prisiljena da napusti „deljenje žena“, Noyes je kasnije napisao nekoliko knjiga, a jedna od njih „Biblija komunizma“, je sama začela novu ideologiju.
Teorijska podloga komunizma ide ruku pod ruku s promiskuitetom. Od samog početka, komunizam ohrabruje ljude da napuste božanska učenja, odreknu se tradicije, zbace moralna ograničenja i prepuste se osnovnim nagonima zarad revolucije i pobune. Prema komunističkoj logici su društveni problemi, koji su prvobitno uzrokovani degeneracijom ljudskog morala, pripisani privatnom vlasništvu. Komunizam navodi ljude da veruju da se ljudi neće boriti oko privatnog vlasništva ako ono postane javno. Ipak, čak i da se sva imovina međusobno deli, ljudi takođe mogu da imaju sukobe oko svojih bračnih partnera. Zbog toga se utopijski socijalisti otvoreno zalažu za „slobodnu ljubav“, kao odgovor na njihove seksualne nagone.
Ovi komunistički „rajevi“ su direktno izazvali tradicionalnu porodicu ili zagovarali sistem zajedničkih supruga nagoneći lokalne zajednice, crkve i vlade da ih prepoznaju kao iskušenje tradicionalne moralnosti i etike i preduzmu mere za njihovo suzbijanje.
Neuspeh utopijskih zajednica je poučio Marksa i Engelsa sledeću lekciju: Još nije sazrelo vreme za otvoreno zagovaranje „deljenja žena“, koje se pominje u Komunističkom manifestu. Mada se njihov cilj eliminacije porodice nije promenio, oni usvajaju prikriveniji pristup: napad na brak kao instrument ugnjetavanja.
Nakon Marksove smrti, Engels objavljuje knjigu Poreklo porodice, privatnog vlasništva i države, u svetlu istraživanja Lewisa H. Morgana, kako bi upotpunio Marksovu teoriju o porodici i dodatno objasnio marksistički pogled na brak: „[Pojava monogamije] se zasniva na nadmoći čoveka čija je svrha isključiva produkcija dece neospornog očinstva; takvo očinstvo se traži pošto ta deca kasnije postaju deo očeve imovine i njegovi prirodni naslednici. Razlikuje se od spajanja braka po mnogo većoj snazi bračne veze koja se više ne može raskinuti po želji bilo kog partnera.” [7]
Engels tvrdi da se monogamija zasniva na privatnom vlasništvu i kad se sva svojina bude delila, postojaće novi model braka zasnovan isključivo na „seksualnoj ljubavi“. On tvrdi da će u komunističkom društvu, privatna svojina postati javna, kućni poslovi će biti profesionalizovani i neće biti potrebe da se brine o deci jer će vaspitanje dece biti odgovornost države. Piše: “Ovo uklanja svu brigu o 'posledicama', što je danas najbitnije – za moral, kao i ekonomiju – faktore koji sprečavaju devojku da se u potpunosti preda čoveku kog voli. Zar to neće biti dovoljno da donese postepen rast nesputanih seksualnih odnosa i s tim i tolerantnije javno mišljenje povodom devojačke časti i ženske sramote?“ [8]
Isto kao njihove ekonomske teorije, socijalna ideologija Marksa pada na praktičnoj primeni. Osećaji su nepouzdani; neko danas može da voli jednu, a sutra drugu osobu. U odsustvu tradicionalnih normi za udvaranje i brak, neizbežni rezultat je promiskuitet i slom društvenog poretka? U dodatku na malopre spomenute utopističke komune, početni pokušaji sovjetskog i kineskog režima da primene Marksovu doktrinu u porodičnoj politici završili su kompletnim neuspehom
Odnosi između muževa i žena nisu uvek plovidba mirnim morem. Zavet „dok nas smrt ne rastavi” tokom tradicionalnog venčanja je zavet dat Bogu. Takođe predstavlja ideju da su obe strane spremne zajednički da se suoče kako bi nadvladale sve svoje teškoće. Brak održavaju ne samo emocije, već i svest o odgovornosti. Brižno tretiranje svoje druge polovine, dece i porodice pretvara muža i ženu u zrelog muškarca, odnosno ženu, s obostranom moralnom odgovornošću.
Mada su, kako bi prikrili istinu, upotrebili izraze poput „slobode“, „oslobođenja“ i „ljubavi“, Marks i Engels su promovisali potpuno napuštanje lične moralne odgovornosti i prepuštanje svojim žudnjama.
Međutim, većina ljudi u erama Marksa i Fouriera su bili religiozni, pa su bili oprezni u pogledu otvorenih pokušaja promovisanja seksualnog nemorala. Pa ipak je i sam Marks teško mogao da zamisli opravdanja koja će prihvatiti ljudi u 20. veku da bi usvojili seksualni haos marksističke misli i nastavili dalje u pravcu uništavanja porodice i braka.
3. Rani pokušaji seksualnog oslobađanja pod komunizmom
Autoritarni socijalistički režimi se često povezuju sa striktnim društvenim konzervativizmom, uključujući uloge polova i bračne zakone koji naoko nisu na liniji sa zapadnim liberalnim progresivizmom. Ali takva politika nije posledica želje da se očuva tradicionalna kultura ili moral, već postoji isključivo zbog namere i želje komunističkog režima da pretvori ljubav i porodicu u instrumente državne moći. Na početku komunističke vladavine, u zemljama poput Rusije i Kine, partijski lideri su pokušavali da implementiraju ceo marksistički program odjednom, uključujući katastrofalne eksperimente sa seksualnim oslobađanjem.
Gore opisani seksualni haos je integralni deo komunističke ideologije. Veruje se da je Marks silovao svoju sluškinju; Engels je odgajio njihovo dete. Engels je živeo u zajednici s dve sestre. Lenjin je godine proveo u vanbračnim vezama i prostitutke su ga zarazile sifilisom. Staljin je bio poznat po iskorišćavanju tuđih žena.
Po preuzimanju vlasti i osnivanju Sovjetskog Saveza, boljševici institucionalizuju praksu deljenja žena. Sovjetski Savez se u to vreme mogao smatrati pionirom seksualnog oslobađanja na Zapadu. U desetom izdanju ruskog časopisa Rodina, štampanom 1990. godine, je razotkriven fenomen deljenja supruga tokom ranog perioda Sovjetskog Saveza. U članku su takođe opisivani privatni životi sovjetskih vođa, Trockog, Buharina, Antonova, Kollontaia i drugih, navodeći kako su svi oni bili nesputani poput životinja u svojim seksualnim aktivnostima. Lenjin je još 1904. napisao: „Požuda može da emancipuje energiju duha -- ne zbog pseudo-porodičnih vrednosti, već se za pobedu socijalizma treba rešiti tog ugruška krvi.“ [9]
Na sastanku Ruske socijaldemokratske radničke partije, Trocki predlaže da boljševici nakon preuzimanja vlasti izrade nova osnovna načela po pitanju seksualnih odnosa. Komunistička teorija zahteva uništenje porodice i prelaz u doba nesputanog udovoljavanja seksualnim žudnjama i zadovoljstvima. Trocki takođe kaže da bi odgovornost za obrazovanje dece trebala da u potpunosti bude zadatak države.
U pismu Lenjinu 1911., Trocki piše sledeće: „Seksualno ugnjetavanje nedvosmisleno služi porobljavanju čoveka. Dok takvo ugnjetavanje postoji, ne može biti govora o pravoj slobodi. Porodica je kao buržoaska institucija u potpunosti nadživela samu sebe. Neophodno je da se radnicima više govori o tome."
Lenjin odgovara: „I ne samo porodica. Sve zabrane vezane za seksualnost moraju da budu ukinute. … Moramo nešto naučiti od pristalica ženskih prava; čak i zabranu istopolne ljubavi treba ukinuti. ”[10]
a. Sovjetska teorija 'čaše vode'
Nakon što su boljševici preuzeli vlast, Lenjin iznosi niz propisa koji efikasno ukidaju brak i diskriminišu homoseksualnost. U to vreme je postojao i slogan „Dole sramota!“ To je bio deo boljševičkog pokušaja da stvori „novog čoveka“ socijalističke ideologije. Ponekad su sledbenici čak lutali ulicama goli histerično uzvikujući parole poput: „Sram je deo buržoaske prošlosti sovjetskog naroda“. [11]
Ranih 1920-ih, Alexandra Kollontai iz Narodnog komesarijata za socijalnu pomoć, populariše seksualnu teoriju 'čaše vode'. Ona je bila revolucionarka iz tradicionalne porodice koja se borbom probila u boljševičku frakciju u potrazi za „ženskim oslobađanjem“. 'Čaša vode' je aluzija na seksualni užitak. Ona smatra da je zadovoljavanje seksualne požude u komunističkom društvu uobičajeno i lako poput ispijanja čaše vode. Koncept postaje rasprostranjen među fabričkim radnicima, a posebno među mlađim studentima.
„Sadašnja moralnost naše omladine je sažeta na sledeći način“, piše u novinama Pravda, 1925. godine, poznata komunistkinja Madam Smidovich.
„Svaki član, čak i maloletnik, Komunističke omladinske lige i svaki učenik Rabfaka [obrazovna škola Komunističke partije] ima pravo da zadovoljiti svoju seksualnu žudnju. Taj je koncept postao aksiom, a apstinencija se smatra predrasudom buržoazije. Ako muškarac žudi za mladom devojkom, bez obzira je li ona studentkinja, radnica ili čak devojčica školskog uzrasta, ona mora da ispuni njegovu požudu; u suprotnom će se smatrati buržujskom ćerkom i nedostojnom naziva prave komunistkinje. [12]
Razvod postaje nešto uobičajeno i rasprostranjeno. „Procenat razvoda braka je porastao na dosad neviđen nivo u ljudskoj istoriji. Ukratko, činilo se kao da su se svi Moskovljani razveli”, istaknuo je Paul Kengor u svojoj knjizi iz 2015., Rasklapanje: Od komunista do progresivaca, kako su levičari sabotirali porodicu i brak. [13] Američki časopis The Atlantic 1926. je objavio članak o zapanjujućoj situaciji u SSSR-u pod naslovom „Ruski pokušaj ukidanja braka“.
Fenomen „švedskih porodica", koji inače nema nikakve veze sa Švedskom, a odnosi se na veliku grupu muškaraca i žena u zajedničkom domaćinstvu koji se upuštaju u neobavezne polne odnose – se takođe pojavio u tom periodu seksualnog oslobađanja. To je otvorilo vrata promiskuitetu, silovanju, rasturenim porodicama, polno prenosivim bolestima i drugim simptomima moralnog kolapsa. [14]
„Švedske porodice“ su se nakon širenja socijalističkih komuna rasprostrle po celom Sovjetskom Savezu. To je bilo poznato pod imenom „nacionalizacija“ ili „socijalizacija“ žena. Socijalističke žene u Jekaterinburgu iz 1918. su tužan primer; boljševici su po okupaciji grada izdali uredbu da se mlade žene uzrasta od 16 do 25 godina moraju „socijalizovati“. Nepoznati broj žena tako je isporučen Crvenoj Armiji i civilnim zvaničnicima da bi bile „socijalizovane”. [15]
Tokom razgovora s feminističkom aktivistkinjom Clarom Zetkin 1921, Lenjin je osudio teoriju 'čaše vode' nazivajući je „anti-marksističkom“ i „anti-socijalnom“. [16] Povod tome su bile neželjene nuspojave tog seksualno oslobađanja u obliku mnoštva novorođenčadi, a mnoge bebe su pritom bile i napuštene. Boljševici krajem 1920-ih uvode strožu politiku prema seksu.
U godinama nakon Lenjinove smrti, Komunistička partija Sovjetskog Saveza se obrušava na seksualnu popustljivost, koju je ranije ohrabrivala i ponekad obavezivala. Zajedno sa nebrojenim drugim idealističnim vernicima u revolucionarni program, mnogi komunisti koji su promovisali slobodnu ljubav i homoseksualnost, završiće u Staljinovim gulazima. Sovjetske žene se ohrabruju da se vrate svojim tradicionalnim ulogama, rađaju više dece i odgajaju ih tako da služe Komunističkoj partiji.
b. Seksualno oslobađanje u kineskim 'Sovjetskim oblastima'
Okolnosti u ranim godinama KPK-a su bile nalik onima u Sovjetskom Savezu. Naravno; obe Komunističke partije su 'varijacije na temu' otrovnih plodova s istog stabla. Chen Duxiu, rani komunistički vođa, je bio poznat po svom razvratnom ličnom životu. Prema memoarima Zheng Chaolina i Chen Bilana, komunisti kao što su Qu Qiubai, Cai Hesen, Zhang Tailei, Xiang Jingyu i Peng Shuzhi su imali pomalo zbrkanu seksualnu istoriju, a njihov odnos prema seksu je bio sličan „čaši vode“ ranih sovjetskih revolucionara.
„Seksualno oslobađanje" su prihvatile ne samo partijske intelektualne vođe, već i obični ljudi koji su živeli u ranim „sovjetima“ (revolucionarne enklave osnovane pre svrgavanja Nacionalističke stranke) u provincijama Hubeiju, Henanu i Anhuiju. Zbog promovisanja ravnopravnosti žena i apsolutne slobode u vezi braka i razvoda, revolucionarni rad je često bio prekidan kako bi se zadovoljili seksualni nagoni.
Mladi ljudi u sovjetskim oblastima su se ponekad upuštali u romantične veze pod izgovorom „povezivanja s masama“. Nije bilo neobično da mlade žene imaju šest ili sedam seksualnih partnera. Prema Zbirci revolucionarnih istorijskih dokumenata u sovjetskim okruzima Hubei-Henan-Anhui, među lokalnim partijskim šefovima u mestima poput Hong'ana, Huangma, Huangqia, Guangshana itd., „oko tri četvrtine je upražnjavalo seksualne odnose s desetinama ili stotinama žena.” [20]
Kada je krajem proleća 1931. Zhang Guotao postao partijski lider u sovjetskim oblastima Hubei-Henan-Anhui, zapazio je da se sifilis proširio u tolikoj meri da mora da se obavesti glavni partijski štab kako bi poslao doktore specijaliste za tretiranje tog oboljenja. Mnogo godina kasnije se kroz svoje memoare priseća priča o seksualnom uznemiravanju žena u sovjetskim oblastima,a među njima su bile i neke od ljubavnica viših generala. [17]
Tokom 1930-ih, međutim, seksualna sloboda je bila prepoznata kao pretnja režimu. Isti problem društvene dezintegracije je bio očigledan i u Sovjetskoj Rusiji, a regruti Crvene armije su počeli da brinu da će se njihove supruge upuštati u vanbračne afere, ili se razvesti nakon što se ovi pridruže revoluciji. To je uticalo na borbenu efikasnost vojske. Osim toga, činilo se da promiskuitetni trend ojačava popularnost zlokobnog slogana „zajedničkih žena“ i sličnih predstava. Zbog toga su sovjetske enklave počele da sprovode politiku zaštite vojnih brakova, ograničavajući broj razvoda itd.
4. Kako komunizam uništava porodice na Zapadu
Komunistički ideološki trendovi vode poreklo iz 19. veka. Nakon više od veka transformacije i evolucije na Zapadu, na kraju dolazi do izražaja u SAD-u šezdesetih godina prošlog veka.
Šezdesetih godina se pod uticajem neomarksizma i raznih drugih radikalnih ideologija javljaju razni društveni i kulturni pokreti. Tu su uključeni hipi kultura, radikalna Nova levica, feministički pokret i seksualna revolucija. Ti turbulentni društveni pokreti su deo oštrog napada na američki politički sistem, tradicionalni sistem vrednosti i društvenu strukturu. Pokreti se brzo šire na Evropu, hitro menjajući način na koji glavni tok društva razmišlja o društvu, porodici, polu i kulturnim vrednostima. Istovremeno se takođe popularizuje pokret za prava homoseksualaca. Spajanje tih sila dovodi do slabljenja tradicionalnih zapadnjačkih porodičnih vrednosti i propadanja institucije tradicionalne porodice, kao i njene centralne uloge u društvenom životu. Društvena previranja izazivaju niz problema poput širenja pornografije, zloupotrebe droga, kolaps seksualnog morala, porasta stope kriminala u maloletnoj populaciji i širenja grupa zavisnih od socijalne pomoći.
a. Promovisanje seksualnog oslobođenja
Seksualno oslobođenje (takođe poznato kao seksualna revolucija) je nastalo u SAD-u šezdesetih godina. Njegovo rapidno širenje svetom zadaje razarajući udarac tradicionalnim moralnim vrednostima - naročito tradicionalnim porodičnim vrednostima i seksualnom moralu. Koncept „slobodne ljubavi“ krši tradicionalni seksualni moral tvrdeći da seksualna aktivnost svih oblika treba da bude slobodna od društvenog regulisanja. U tom pogledu, vlade ili zakoni ne bi smeli da ograničavaju pojedinačne seksualne aktivnosti poput braka, pobačaja i preljuba. Takođe, navedeno ne bi trebalo biti podložno društvenim skrupulama.
Sledbenici Charlesa Fourierja i Johna Humphreyja Noyesa su prvi smislili izraz „slobodna ljubav“. U novije vreme su skoro svi glavni promoteri ideje slobodne ljubavi socijalisti, ili ljudi na koje je duboko uticala socijalistička misao. Na primer, među pionirima pokreta slobodne ljubavi u Britaniji je socijalistički filozof Edward Carpenter, takođe i rani aktivista za prava homoseksualaca. Najpoznatiji zagovornik pokreta za prava homoseksualaca je britanski filozof Bertrand Russell, priznati socijalista i član Fabijanskog društva. Tvrdio je da moralnost ne bi trebala da ograničava čovekovu instinktivnu želju za zadovoljstvom, zagovarajući predbračni i vanbračni seks. Preteča pokreta slobodne ljubavi u Francuskoj je Émile Armand, koji je u svojim ranim danima bio anarho-komunista da bi kasnije postao pobornik Fourierovog utopijskog komunizma. Armand je utemeljio Francuski individualistički anarhizam (koji spada u širu kategoriju socijalizma) zagovarajući promiskuitet, homoseksualnost i biseksualnost. Pionir pokreta slobodne ljubavi u Australiji je bio Chummy Fleming, anarhista (još jedan izdanak socijalizma).
Pokret slobodne ljubavi u Americi je urodio jednim važnim plodom, erotskim magazinom Playboy, pokrenutim 1953. godine. Časopis koristi premazani papir kako bi ostavio utisak da je umetnički, a ne jeftin. Koristi i skupu štampu u boji i kao rezultat toga jedan pornografski sadržaj, obično smatran nižerazrednim i vulgarnim, brzo postaje mainstream. Naime, Playboy postaje časopis za opuštanje „visoke klase“.
Seksualna revolucija (poznata i kao seksualno oslobađanje), s popularnošću hipi kulture i prihvaćenošću slobodne ljubavi doživljava svoju službenu premijeru sredinom 20. veka. Izraz „seksualna revolucija“ je smislio Wilhelm Reich, austrijski osnivač komunističke psihoanalize. Kombinovao je marksizam s frojdovskom psihoanalizom smatrajući da prvo oslobađa ljude od „ekonomskog ugnjetavanja", a drugo od „seksualne represije“.
Drugi utemeljitelj teorije seksualnog oslobađanja je Herbert Marcuse iz Frankfurtske škole. Njegov slogan „vodite ljubav, a ne rat“, izrečen tokom kontra-kulturnog pokreta na Zapadu 1960-ih,je utisnuo ideju seksualnog oslobađanja duboko u ljudska srca.
Predstava seksualnog oslobađanja je zapljusnula Zapad nakon objave knjige Seksualno ponašanje muškarca i seksualno ponašanje žene Alfreda Kinseya kao i sveopštom popularnošću oralnih kontraceptivnih sredstava. Dobro je da napomenemo kako su savremeni naučnici otkrili iskrivljene statističke podatke u njegovom radu, a primećeno je i preuveličavanje, prekomerno pojednostavljivanje i druge obmane podstaknute njegovim političkim i ideološkim namerama. Kinsey se trudio da ukaže da je vanbračni, homoseksualni seks itd., nešto uobičajeno, želeći da natera društvo da prihvate te fenomene, što je zadatak koji je uglavnom uspešno izvršen. On je u svojim istraživanjima radio sa pedofilima i vršio je seksualne eksperimente na bebama i deci. [18]
Odjednom je „seksualno oslobađanje“ postalo nešto moderno. Mladi ljudi promiskuitetno ponašanje počinju da smatraju uobičajenim. Tinejdžeri koji bi se usudili da priznaju svojim vršnjacima da nisu stupili u seksualne odnose su bili ismejavani. Podaci pokazuju da je od onih koji su navršili 15 godina između 1954. i 1963. (generacija 60-ih), 82% je imalo predbračni seks pre svoje 30 godine. [24] Godine 2010. je samo 5% žena bilo nevino pre stupanja u brak, dok je s druge strane 18% žena pre braka imalo 10 ili više seksualnih partnera. Kulturni mainstream, književnost, film, oglašavanje i televizija su postali zasićeni seksom.
b. Promovisanje feminizma i odbacivanje tradicionalne porodice
Komunistička ideologija u pozadini feminističkog pokreta
Feministički pokret je još jedan alat komunizma upotrebljen za svrhu uništenja porodice. Feministički pokret (takođe poznat kao feminizam prvog talasa) je počeo u 18. veku u Evropi i zalagao se da žene trebaju da imaju isti tretman kao i muškarci u polju obrazovanja, zapošljavanja i politike. Središte feminističkog pokreta je sredinom 19. veka premešteno u SAD.
Pojam tradicionalne porodice je još uvek imao jak temelj u društvu u prvom periodu pojave feminizma, a pokret nije direktno osporavao tradicionalnu porodicu. Tadašnje uticajne feministkinje poput Mary Wollstonecraft iz Engleske 18. veka, Margaret Fuller iz Amerike 19. veka i John Stuart Mill iz Engleske 19. veka, su se uopšteno zalagale da udate žene treba da daju prednost porodici i da njihov potencijal treba da se razvija u okviru porodice, tako da bi trebale da se razvijaju zbog porodice (npr. obrazovanje dece, vođenje porodice itd). Međutim, smatrale su da neke posebne talentovane žene ne bi smele biti sputane od strane društva i da bi im trebalo omogućiti da iskoriste svoje talente, čak i do tačke takmičenja s muškarcima.
Prvi talas feminizma je postepeno utihnuo nakon dvadesetih godina prošlog veka kada je izmenom zakona u mnogim zemljama ženama omogućeno da glasaju na izborima. Feministički pokret se u osnovi povukao u nadolazećim godinama s posledicama Velike depresije i Drugog svetskog rata.
Istovremeno, komunizam počinje da seje klicu razaranja u tradicionalni brak i polnu etiku. Rani utopijski socijalisti 19. veka zadaju smer kretanja modernim radikalnim feminističkim pokretima. François Marie Charles Fourier, nazvan „ocem feminizma“, je izjavio da brak pretvara žene u privatno vlasništvo. Robert Owen je proklinjao brak kao zlo. Ideje tih utopijskih socijalista su nasledile i dodatno razvile feministkinje kasnijeg perioda, poput Frances Wright, koja je u 19. veku nastavlja da se zalaže za Fourierove ideje zagovarajući seksualnu slobodu za žene.
Britanska feministkinja Anna Wheeler se, nastavivši s Owenovim idejama ,žestoko obrušava na brak zbog navodnog pretvaranja žena u robove. Socijalističke feministkinje su takođe važan deo feminističkog pokreta u 19. veku. Najuticajnija feministička publikacija u Francuskoj je u to doba bila La Voix des Femmes, prva feministička publikacija u Francuskoj i La Femme Libre (kasnije preimenovana u La Tribune des Femmes), kao i La Politique des Femmes,između ostalih. Osnivači tih publikacija su sledbenici Fouriera ili Henrija de Saint-Simona, zagovornika modernizma. Vlasti su proučavale feminizam zbog bliske povezanosti feminizma i socijalizma.
Kako je prvi talas pokreta za ženska prava bio u punom zamahu, tako su i komunisti pripremili aranžman za plasman raznih radikalnih misli s ciljem napada na tradicionalne koncepte porodice i braka, utirući put radikalnijem feminističkom pokretu koji će potom uslediti.
Drugi talas feminističkih pokreta počinje u SAD-u krajem 1960-ih, da bi se proširio na zapadnu i severnu Evropu, a uskoro i na ceo zapadni svet. Američko društvo je tada prolazilo kroz period previranja s pokretima za građanska prava, protiv rata u Vijetnamu, a nalazilo se i usred raznih radikalnih društvenih trendova. Feminizam se pojavio i bio popularizovan u svom radikalnijem obliku iskorištavajući ovaj jedinstveni skup okolnosti.
Kamen temeljac ovog talasa feminističkih pokreta je knjiga Ženstvena mističnost autorke Betty Friedan, koju je 1963. objavila Friedanova Nacionalna organizacija za žene (NOŽ). Friedan se iz perspektive domaćice srednje klase iz predgrađa žestoko obrušava na tradicionalne porodične uloge žena, tvrdeći kako je tradicionalna slika srećne, zadovoljne i radosne domaćice mit koji je stvorilo patrijarhalno društvo. Tvrdi kako su prigradske porodice srednje klase „udoban koncentracioni logor“ za američke žene, kao i da bi moderne obrazovane žene trebale da odbace osećaj dostignuća ostvaren podržavanjem muževa i podizanjem svoje dece, odnosno da realizuju svoju vrednost van porodičnih okvira. [21]
Nekoliko godina kasnije radikalnije feministkinje počinju da dominiraju Friedanovom organizacijom, dodatno razvijajući ovaj pokret i čineći ga još ekstremnijim. Smatraju da patrijarhalnost ugnjetava žene od drevnih vremena, proglasivši u tom pogledu porodicu glavnim krivcem. Zalažu su se za opštu transformaciju društvenog sistema i tradicionalne kulture kao i borbu u svim aspektima ljudskih poslova - državi, obrazovanju, kulturi i porodici. Cilj svega je potpuna ravnopravnost između muškaraca i žena.
Klasifikacija članova društva na „ugnjetavača” i „ugnjetavanog” uz zagovaranje borbe, oslobođenja i jednakosti je upravo ono što radi komunizam. Tradicionalni marksizam klasifikuje grupe prema svojim ekonomskim statusima, dok neo-feministički pokret deli ljude na osnovu pola.
Friedan nije bila, kao što sebe opisuje, usamljena domaćica srednje klase iz predgrađa, opterećena kućnim poslovima. Daniel Horowitz, profesor sa Smith Collegea, je 1998. napisao njenu biografiju pod naslovom Betty Friedan i nastanak 'Ženstvene mističnosti'. Njegovo istraživanje otkriva kako je Friedan, devojačkog prezimena Goldstein, bila radikalna socijalistička aktivistkinja na fakultetu do 1950-tih. U različitim periodima je radila kao profesionalna novinarka ili propagandistkinja za potrebe nekoliko radikalnih sindikata povezanih s američkom Komunističkom partijom. Judith Hennessee, kao Bettyin ovlašćeni biograf, takođe kaže da je ona bila marksista. U različitim periodima, ona je bila profesionalni novinar – ili preciznije rečeno, propagandista – za nekoliko radikalnih sindikata u domenu američke Komunističke partije [23] [24]
Kate Weigand, američka naučnica, ističe u svojoj knjizi Crveni feminizam, kako feminizam, zapravo, nije nestao u SAD-u u periodu od početka veka do 1960-tih godina. U tom periodu velika grupa feminističkih autorki komunističkih načela krči put nadolazećem drugom talasu feminizma. Ističu se Susan Anthony, Eleanor Flex, Gerda Lerner, Eve Merriam itd. Anthony još 1946. primenjuje marksističku analitičku metodu kako bi ilustrovala analogiju između belačke represije nad crncima i onu muškaraca nad ženama. Pomenute osobe se u periodu makartizma nisu usudile da govore o svojoj komunističkoj pripadnosti. [25]
U Evropi, kultni rad francuske spisateljice Simone de Beauvoir, Drugi pol, donosi drugi talas feminizma. De Beauvoir je socijalista. Godine 1941., zajedno s komunističkim filozofom Jean-Paulom Sartreom i drugim piscima, ona je osnovala Socialisteet Liberté, francusku podzemnu socijalističku organizaciju. Rastom svog ugleda na polju promocije feminizma tokom 1960-ih, de Beauvoir je izjavila kako više ne veruje u socijalizam, tvrdeći da je sada samo feministkinja.
Ona je izjavila: „Žena se ne rađa, već postaje." Mada je pol, kako kaže, određen fiziološkim obeležjima, on je samo-saznajni psihološki koncept oblikovan pod uticajem ljudske društvenosti. Ona tvrdi da su temperamenti poslušnosti, pokornosti, naklonosti i majčinstva proizašli iz „mita“ koji je patrijarhat pažljivo osmislio zbog ugnjetavanja žena. Zalaže se da žene trebaju da probiju svoje tradicionalne predstave kako bi oslobođene od njih mogle da ostvare svoje potencijale.
To prouzrokuje neprekidnu pojavu različitih oblika feminističke misli, koje svet posmatraju očima žena ugnjetavanih patrijarhatom utisnutim kroz instituciju tradicionalne porodice, čineći porodicu preprekom ka ostvarivanju ženske jednakosti. [26]
Mnoge savremene radikalne feministkinje smatraju da zahvaljujući braku, muževi sputavaju svoje žene i čak tu instituciju nazivaju oblikom prostitucije. Kao raniji utopijski komunisti koji su govorili o „deljenju žena“ ili „komunalnim ženama“, one zastupaju „otvorene veze“ i nesputanu seksualnu aktivnost.
Rezultati feminističkog pokreta
Feminizam sada preovladava u svim sektorima društva. Jedna od glavnih tvrdnji savremenog feminizma je da osim fizioloških razlika u muškim i ženskim reproduktivnim organima, sve ostale fizičke i psihološke razlike između muškaraca i žena, uključujući razlike u ponašanju i karakteru, su društveno i kulturno konstruisane. Prema toj logici, muškarci i žene bi trebali da budu potpuno jednaki u svim aspektima života i društva, a sve manifestacije „nejednakosti“ između muškaraca i žena su rezultat kulture i društva koje je represivno i seksističko.
Na primer, broj muškaraca koji rade kao rukovodioci u velikim preduzećima, viši akademici na elitnim univerzitetima i vladini službenici, daleko nadmašuje broj žena na sličnim položajima. Mnoge feministkinje veruju da je to uglavnom prouzrokovano seksizmom, dok u stvari pošteno upoređivanje polova može da se napravi samo kada se uzmu u obzir faktori kao što su sposobnost, radno vreme, radne etike itd. Uspeh na visokim pozicijama često zahteva dugotrajan, intenzivan prekovremeni rad - žrtvovanje vikenda i večeri, iznenadne hitne sastanke, česta poslovna putovanja itd.
Odgajanje dece može da prekine poslovnu karijeru žena i one su sklone da provedu vreme sa svojim porodicama i decom umesto da se fokusiraju na posao. Osim toga, ljudi koji prirodno popunjavanju vodeće položaje u društvu obično imaju jake ličnosti, dok su žene sklonije tome da budu nežnije i prijatnije. To su glavni razlozi zbog kojih je tako malo žena na visokim položajima. Međutim, feministkinje smatraju da je ženska nežnost i orijentacija na porodicu i decu ostavština seksističkog društva. Feminizam zagovara ispravljanje tih razlika kroz vrtiće i druge vrste javno-društvenih usluga.
Savremeni feminizam ne toleriše bilo kakvo objašnjenje u pogledu nejednakosti između muškaraca i žena koji zasniva svoj argument na prirodnim fiziološko - psihološkim razlikama između ta dva pola. Sva se krivica svaljuje na društvo i tradicionalni moral.
Na akademskoj konferenciji 2005, tadašnji predsednik harvardskog univerziteta, Lawrence Summers ističe zbog čega je verovatno da će žene manje da podučavaju na naučno-matematičkim poljima vrhunskih univerziteta nego muškarci. Osim naglašavanja 80-časovne radne nedelje i nepredvidivih radnih rasporeda koje te pozicije iziskuju (većina žena bi to vreme ostavila za porodicu), Summers objašnjava da se muškarci i žene jednostavno razlikuju po svojoj kompetenciji kad je reč o naprednoj nauci i matematici i da diskriminacija više nije barijera. [27]
Uprkos tome što je potkrepio svoje tvrdnje relevantnim studijama, Summers postaje meta protesta feminističke organizacije Nacionalne organizacije za žene (NOW). Grupa ga optužuje za seksizam tražeći njegovu ostavku. Summers je oštro kritikovan u medijima i prisiljen da se javno izvini za svoj istup. Potom je objavio da je Harvard izdvojio 50 miliona dolara za potrebe povećanja različitosti. [28]
Časopis Science je 1980. objavio istraživanje koje pokazuje značajne razlike u sposobnosti matematičkog rasuđivanja između dečaka i devojčica srednjoškolskog uzrasta u korist muškog pola. [29] Poslednja studija je upoređivala rezultate SAT matematičkih testova koji su pokazivali da su muški ispitanici imali četiri puta veću verovatnoću u postizanju rezultata većeg od 600 bodova u odnosu na žene. Jaz između dva pola je bio još veći kod 700 bodova, naime, ovaj je rezultat postiglo 13 puta više muškaraca nego žena. [30]
Isti je istraživački tim sproveo još jednu studiju 2000. godine i otkrio da su SAT ispitanici oba pola s vrhunskim matematičkim rezultatima težili sticanju naprednih akademskih stepena u oblasti nauke i matematike i da su zadovoljni onim što su postigli. [31]
U nekim izveštajima je navedeno kako odnos prema Summersu nakon konferencije iz 2005. odražava re-edukacijsku politiku komunističkih režima za suzbijanje disidenata. Mada je uzroke nejednakosti tek trebalo utvrditi, jednakost ishoda se sprovodila podsticanjem „različitosti“ - tj. nametanjem većeg broja instruktorki matematike i naučnih predmeta.
Jednostavno je uočiti vezu između feminizma i socijalizma. Francuski diplomata i politikolog iz 19. veka Alexis de Tocqueville kaže: „Demokratija i socijalizam nemaju ništa zajedničko osim jedne reči, a to je jednakost. Ali uočite razliku: dok demokratija traži jednakost u slobodi, socijalizam traži jednakost u suzdržanosti i ropstvu.” [32]
Iako razlozi psiholoških i intelektualnih nejednakosti između muškaraca i žena možda nisu odmah očigledni, negiranje njihovih fizičkih i reproduktivnih razlika prkosi činjenicama. U tradicionalnim shvatanjima Istoka i Zapada, muškarci figuriraju kao zaštitnici. Normalno je da su velika većina vatrogasaca muškarci. Feministkinje, međutim, veruju u apsolutnu ravnopravnost između muškaraca i žena i zahtevaju da žene preuzmu tradicionalno muške poslove, što dovodi do neočekivanih rezultata.
Njujorška Vatrogasna služba je 2015. dopustila jednoj ženi da postane deo tima bez prolaženja fizičkih testova, mada deo njih obično uključuje nošenje rezervoara za kiseonik i druge oprema teške 25 kilograma. Drugi vatrogasci su se zabrinuli rekavši kako kolege koje nisu u stanju da ispune standarde neizbežno opterećuju i dodatno ugrožavaju kolege i javnu sigurnost. Vatrogasna služba je na kraju zaposlila tu ženu kako bi izbegla sudsku tužbu. Naime, feminističke grupe su dugo okrivljavale njujoršku vatrogasnu službu zbog visokih standarda u pogledu tražene fizičke spreme svojih kandidata i time proizvele da malo žena pristupi vatrogasnim snagama. [33]
U Australiji su mnoge gradske vatrogasne jedinice 2017. uvele rodne kvote. Na svakog zaposlenog muškog kandidata se mora zaposliti i jedna žena. Postavljeni su znatno različiti fizički standardi za muškarce i žene kako bi se ispunila spomenuta kvota, uprkos tome što se svi prijavljuju za isti visoko-stresan i opasan posao. [34]
Ova nelogična kampanja za jednakost ishoda nije samo na tome stala. Kvote su prouzrokovale sukobe između vatrogasaca, a ženske radnice su se požalile kako ih njihove muške kolege smatraju nekvalifikovanim i nesposobnim. Feministkinje su to,međutim, protumačile kao „nasilničko ponašanje“ i „psihološki pritisak“, što im je otvorilo još jednu liniju fronta u njihovoj tobožnjoj borbi za jednakost.
Ali ova apsurdnost je promišljen korak komunističke aveti: osporavanjem navodnog patrijarhata, odnosno tradicionalnog društva, feminizam potkopava tradicionalnu porodicu na sličan način kao što se klasna borba koristi za potkopavanje kapitalističkog sistema.
U tradicionalnoj kulturi se podrazumeva da muškarci trebaju da budu muževni, a žene ženstvene. Muškarci su odgovorni za svoju porodicu i zajednice štiteći žene i decu. Tu vrlo patrijarhalnu strukturu feminizam pokušava da obori jer muškarcima pruža nepoštene prednosti dok istovremeno obuzdava žene. U feminizmu nema mesta za tradicionalni duh viteštva ili džentlmenskog ponašanja. U feminističkom svetu muškarci ne bi žrtvovali svoja mesta u čamcima za spašavanje Titanica kako bi putnice imale bolje šanse za preživljavanje havarije.
Feministički rat protiv patrijarhata se uvukao i u domen obrazovanja. Sud u Pennsylvaniji 1975. donosi odluku u tužbi protiv lokalnog Međuuniverzitetskog atletskog saveza, naloživši školama da u sve svoje fizičke aktivnosti uključe učenike oba pola, uključujući rvanje i američki fudbal. Nije dopušteno da se izuzmu devojčice iz muškog tima samo po osnovu pola. [35]
Američka naučnica Christina Hoff Sommers u svojoj knjizi Rat protiv dečaka: kako feminizam šteti našim muškarcima, tvrdi da je muškost napadnuta. Navodi primer srednje vazduhoplovne škole u Queensu, New York, koja primarno prihvata učenike iz porodica s niskim primanjima. Škola odgaja decu prema visokim standardima akademskog dostignuća i rangirana je kao jedna od najboljih srednjih škola u Americi, prema podacima američkih medija i svetskih izveštaja. Škola je specijalizovana za podučavanje svojih studenata praktičnim projektima, kao što je izgradnja električnih mehaničkih aviona ,pa ne čudi da razredom dominiraju dečaci. Iako u manjini, devojčice ostvaruju izvrsne performanse zaslužujući poštovanje svojih vršnjaka i instruktora.
Škola se svejedno suočila sa sve većim kritikama i pretnjama tužbama iz feminističkih organizacija koje su zahtevale da se primi veći broj učenica. Osnivačica Nacionalnog centra za prava žena je govorom u Beloj Kući posebno izdvojila srednju vazduhoplovnu školu kao slučaj „nastavljanja segregacije u stručnim školama“. Predsedavajuća u Savetu Bele kuće za žene i devojke zaključila je diskusiju rečima: „Nećemo uživati u svojim pobedama sve dok ne bude potpune jednakosti, a još nismo do nje dospeli.“ [36]
Za feministkinje, odgajanje dečaka da savladaju muške osobine nezavisnosti i avanturizma, a podsticanje devojčica da budu nežne, obzirne i porodično orijentisane, predstavlja ugnjetavanje i seksističku nejednakost. Savremeni feminizam prisiljava društvo na budućnost bez jasno određenih polova napadajući psihološke karakteristike muškaraca i žena koje obeležavaju njihov pol. To ima naročito ozbiljne posledice za decu i mlade u njihovim godinama formiranja.
U nekim evropskim zemljama sve više dece se izjašnjava da se rodilo u pogrešnom telu. Služba za razvoj rodnog identiteta (GIDS), osnovana u Londonu pri Tavistock i Portman NHS Foundation Trustu, je 2009. primila 97 preporuka za promenu pola. GIDS je do 2017. primala više od 2.500 takvih preporuka godišnje. [37]
Tradicionalno društvo smatra kako su Bog ili nebesa odredili da je rađanje deteta i obrazovanje dece sveta dužnost žena. Anali Istoka i Zapada beleže da iza svakog velikog heroja stoji velika majka. Feminizam odbacuje ovu tradiciju kao patrijarhalno ugnjetavanje i smatra kako je očekivanje da žene budu odgovorne za podizanje svoje dece ključni primer tog ugnjetavanja. Savremena feministička književnost maksimalno opisuje majčinstvo i bračni život kao nešto monotono, dosadno i neispunjavajuće. Pristranost ovog skeptičnog pogleda je očigledna ako se osvrnemo na lični život poznatih feministkinja. Skoro sve pate od prekinutih veza ili neuspelih brakova, ili su bez dece.
Radikalni feministički pogledi insistiraju da „privatno je političko“, smatrajući porodične konflikte ratovima polova. Neki smatraju muškarce parazitima koji zarobljavaju ženske umove i tela. Drugi opisuju decu kao prepreku ženama koje žele da dostignu svoj puni potencijal i tvrde da koreni ugnjetavanja leže u porodičnoj strukturi. Moderni feminizam otvoreno proglašava kako je njegov cilj da uništi tradicionalnu porodicu. Tipične izjave su sledeće: „Biti domaćica je nelegitimno zanimanje…“ „Izbor da služimo i budemo zaštićene i planiramo da zasnivamo porodicu, je izbor koji ne bi trebao da postoji. Promeniti to je u srži radikalnog feminizma.“ [38] i „Ne možemo uništiti nejednakosti između muškaraca i žena dok ne uništimo brak.“ [39]
Feministički pokreti su rešili navodne društvene probleme promovisanjem moralne degeneracije i uništavanjem ljudskih odnosa u ime „oslobađanja“. Prema Sylviji Ann Hewlett, američkoj ekonomisti i stručnjaku za polove, moderni feminizam je faktor koji najviše doprinosi stvaranju velikog broja samohranih majki, dok sporazumni razvodi pogoduju muškarcima koji žele da odbace svoje odgovornosti. Ironično je da feministički atak na postojeću porodičnu strukturu većini žena uništava utočište koje osigurava njihovu sreću i sigurnost.
Lak razvod nije emancipovao žene. Istraživanja London School of Economics pokazuju da 27% razvedenih žena živi ispod granice siromaštva, dok je kod muškaraca prihod porastao više od 30% nakon razdvajanja. [40] Komunizam nimalo ne mari za ženska prava; feminizam je samo sredstvo za uništavanje čovečanstva.
c. Promovisanje homoseksualnosti s ciljem potkopavanja porodice
Muškarac i žena su stvoreni po božjoj volji i božansko je postavilo uslove za ljudsko postojanje. Svako zaslužuje ljubaznost i poštovanje, a istinsko saosećanje znači podržati moralne božanski ustanovljene moralne kodove.
Poslednjih decenija, istopolni brakovi i drugi lezbejski, gej, biseksualni i transrodni (LGBT) ciljevi se agresivno promovišu širom zapadnog društva. LGBT pokret je blisko povezan s komunizmom otkako su prvi utopisti počeli naveliko da podržavaju homoseksualnost kao ljudsko pravo. Budući da komunistički pokret tvrdi kako oslobađa ljude od ropstva tradicionalnog morala, njegova ideologija se prirodno poziva na prava LGBT osoba smatrajući ga delom svog programa „seksualnog oslobađanja“. Mnogi komunisti su zagovornici seksualnog oslobađanja i čvrsto podržavaju homoseksualce ili dele njihove stavove. Ipak, komunističku avet zapravo ne zanimaju prava LGBT zajednice. Ona koristi osobe takve orijentacije kao paravan kako bi ostvarila svoj cilj odnosno uništila porodičnu strukturu.
Prvu veliku svetsku organizaciju za gej prava osnovali su 1987. članovi nemačke Socijaldemokratske partije (SPD), 1897, uključujući tu i Magnusa Hirschfeldoma, ko-osnivača Naučno-humanitarnog odbora poznatog u Nemačkoj kao Wissenschaftlich-humanitäres Komitee – WhK. Hirschfeldom se javno borio za dekriminalizaciju homoseksualnosti.
Jedan od najradikalnijih primera seksualnog oslobađanja tog doba je usledio nakon boljševičke Oktobarske revolucije u Rusiji. Ranije u ovom poglavlju spomenute sovjetske seksualne politike su ukinule zakonske zabrane homoseksualnih veza i to je po levičarskim standardima učinilo Sovjetski Savez najliberalnijom zemljom na svetu.
Henry Gerber je insipirisan Hirchfeld organizacijom 1924. godine osnovao Društvo za ljudska prava (SHR) koji je važio za prvu američku grupu za gej prava. SHR je bila kratkog veka s obzirom da je nekoliko njenih članova uhapšeno nedugo nakon osnivanja. Američki komunista i marksistički profesor Harry Hay 1950.je osnovao Društvo Mattachine u svojoj losanđeleskoj rezidenciji i ta organizacija je bila prva uticajna grupa za gej prava na teritoriji SAD-a. Društvo je izdavalo sopstvene publikacije proširivši se na druga područja. Hay je takođe branio pedofiliju.
Pitanja homoseksualaca su šezdesetih godina prošlog veka usled talasa seksualne liberalizacije i hipi pokreta sve više postajala javno prihvaćena u društvu. Nacionalna organizacija za žene (NOW), 1971., kao glavna američka feministička organizacija, kaže kako su „lezbejska prava legitimna briga feminizma“.
Afrički nacionalni kongres (ANK) Južne Afrike je 1997. godine izglasao prvi svetski ustav koji je homoseksualnost priznao kao ljudsko pravo. ANK, kao član Socijalističke internacionale (nekadašnji ogranak Druge internacionale), dosledno podržava homoseksualnost.
Komunističko promovisanje homoseksualizma je doprinelo većem broju nezdravih stanja u toj zajednici. Studije istraživača američkog CDC nalaze da procenjena stopa dijagnoza HIV-a među homoseksualcima 2018. 59 do 75 puta veća nego kod ostalih muškaraca; stopa dijagnoze sifilisa je 63 do 79 puta viša nego kod heteroseksualne populacije. [41] Prosečan životni vek homoseksualaca je bio osam do dvadeset godina kraći od uobičajenog pre napretka u lečenju AIDS-a odnosno 90-tih godina prošlog veka. [42]
Porodična struktura i ljudska moralnost su pod opsadom manipulacija aveti komunizma i promovisanja feminizma, seksualnog oslobađanja i LGBT pokreta.
d. Promovisanje razvoda i pobačaja
Pre 1969., kad su države počele da legalizuju razvod „bez krivice“, državni zakoni širom SAD zasnivali su se na tradicionalnim religijskim vrednostima. Razvod je dolazio u obzir samo u slučaju krivice barem jednog od supružnika. Zapadna religija uči da je brak ustanovio Bog. Stabilna porodica deluje blagotvorno kako za muža, ženu i decu, tako i za društvo u celini. I to je razlog zbog čega su crkveni i američki državni zakoni naglašavali važnost očuvanja brakova, osim u određenim olakšavajućim okolnostima.
Ipak, šezdesetih godina se društvom širi ideologija Frankfurtske škole. Napadnut je tradicionalni brak, a najviše štete donose liberalizam i feminizam. Liberalizam odbacuje božansku prirodu braka svodeći njegovu definiciju na društveni ugovor između dvoje ljudi, dok feminizam smatra tradicionalnu porodici instrumentom patrijarhata za potrebe potčinjavanja žena. Razvod je promovisan kao nešto što oslobađa ženu od „tiranije“ nesrećnog braka, ili utire put uzbudljivom životu avanture. Ovakva logika dovodi do legalizacije razvoda bez krivice, omogućujući bilo kojem od supružnika da brak raspusti i proglasi ga nepomirljivim iz bilo kojeg razloga.
Stopa razvoda u SAD-u tokom 1970-tih naglo raste, da bi 1981. dostigla vrhunac. Prvi put u američkoj istoriji se više brakova prekida usled neslaganja, umesto smrću jednog od supružnika. Razvodom je okončana skoro polovina brakova sklopljenih u toj deceniji, za razliku od 11% 1950-ih. Zagovornici seksualnog oslobađanja veruju da seksualni odnos ne bi trebao da bude ograničen na bračni format, ali neželjena trudnoća predstavlja prirodnu prepreku ovakvom životnom stilu. Isti ljudi pokreću pitanje legalizacije pobačaja s obzirom da kontraceptivna sredstva ne mogu da garantuju sigurnost. Zvaničan izveštaj sa Međunarodne konferencije o stanovništvu i razvoju u Kairu 1994. propisuje da reproduktivno zdravlje „znači da ljudi imaju prava na zadovoljavajući, siguran seksualni život i da imaju sposobnost da se razmnožavaju i pravo da donesu odluku da li, kada i koliko često će to raditi.“ [43]
Istovremeno feministkinje uvode slogan „Moje telo, moje pravo“ tvrdeći kako žene imaju pravo odlučivanja hoće li roditi ili ubiti svoju nerođenu decu. Rasprava se kretala od dopuštanja pobačaja u posebnim okolnostima do omogućavanja ženama da jednostrano okončaju ljudski život.
Prihvatanjem pobačaja, ljudi su navedeni da dopuste ubijanje beba i istovremeno napuste tradicionalno shvatanje kako je život nešto sveto.
e. Korišćenje sistema socijalne pomoći kako bi se podstaklo stvaranje jednoroditeljskih porodica
Godine 1960. je samo 5% dece bilo rođeno van braka. U to doba se podrazumevalo da će deca odrastati poznajući svoje biološke očeve.
Do 2010. su, međutim, 40% dece rodile neudate majke. [44] Broj jednoroditeljskih porodica od 1965. do 2012. raste sa 3.3 miliona na 13 miliona. [45] Iako neki očevi kroz zajednički život ili kasniji brak ostaju u blizini deteta, većina dece tih neudatih majki je ipak odrastala bez svojih očeva.
Očevi predstavljaju uzor svojim sinovima i uče ih kako da postanu muškarci, ali su tu i zbog svojih ćerki kako bi im iskazali poštovanje na način koji žene zaslužuju. Deca jako pate u odsutnosti oca. Istraživanja pokazuju da deca koja su odrasla bez očeva često imaju malo samopoštovanja. Verovatnije je da će bežati sa časova, koristiti drogu, priključiti se bandi, počiniti zločin i samoubistvo. Većina omladine u zatvoru dolazi iz porodica bez oca. Uobičajeno je rano stupanje u seksualne odnose, maloletnička trudnoća i promiskuitet. Osobe odrasle bez očeva će 40 puta pre počiniti seksualne prestupe uporede li se s ostatkom populacije. [46]
Institut Brookings je ponudio tri ključna saveta mladima koji žele da izbegnu siromaštvo: završite srednju školu, pronađite posao s punim radnim vremenom i strpite se do 21. godine kako bi se venčali i imali decu. Statistički gledano, u siromaštvu živi samo 2% Amerikanaca koji ispunjavaju ove uslove, dok se 75% smatra srednjom klasom. [47] Drugim rečima, školska diploma, pronalaženje zaposlenja, brak u prikladnom uzrastu i odgajanje dece u formatu braka, predstavlja za osobu najbolji način da izraste u odgovornu individuu sposobnu da vodi zdrav i produktivan život.
Većina samohranih majki se oslanja na državnu pomoć. Heritage Foundation je objavila izveštaj sa detaljnim statističkim podacima koji ukazuju da politika socijalne pomoći koju feministkinje snažno zagovaraju u suštini podstiče stvaranje porodica sa samohranim majkama. Naime, stvar je otišla tako daleko da se parovi u braku kažnjavaju tako što im država uskraćuje olakšice. [48] Država je uspešno zamenila oca socijalnom pomoći.
Politika socijalne pomoći nije pomogla siromašnim porodicama već je jednostavno podržala sve prisutnije jednoroditeljske porodice. Budući da su deca takvih domaćinstava i sama sklonija siromaštvu, rezultat je začarani krug sve češćeg oslanjanja na državnu podršku. I upravo to je ono što komunizam želi da postigne: kontrolu svakog aspekta života osobe.
f. Promovisanje degenerisane kulture
2000. godine, 55% osoba starosti između 25 i 34 godine je bilo venčano, dok 34% nikada nije bilo venčano. Do 2015. su se ove brojke preokrenule, sa 40% venčanih, i 53% nikad venčanih. Istraživači koji izučavaju ovaj trend na Univerzitetu Teksasa otkrili su da mladi ljudi u SAD-u izbegavaju brak jer se u današnjoj kulturi seks i brak smatraju odvojenim. Zbog čega bi se trebali venčati? [49]
Degenerisano okruženje sve snažnije podstiče povremene i neobavezne seksualne kontakte. Seksualni odnos nema nikakve veze s naklonošću, da ne pominjemo obavezivanje i odgovornost. Još je apsurdnija pojava nebrojenih seksualnih orijentacija, koje se sada menjaju kao modni predmeti. Korisnik Facebook društvenog medija u UK, na primer, može da izabere za sebe jedan od 70 polova. Kako će mladi ljudi gledati na brak ako čak ni sami ne znaju jesu li muško ili žensko? Komunizam je iskoristio zakon i društvo da u potpunosti izmeni ove Bogom-dane koncepte.
„Preljuba“ je bila negativan pojam i odnosila se na nemoralne seksualne navike. Danas je to razvodnjeno u „vanbračne seksualne odnose“ ili „kohabitaciju.“ U knjizi Grimizno pismo autora Nathaniela Hawthorna, Hester Prynne čini preljubu, da bi se potom mukotrpno trudila da dobije oproštaj. Ali današnje društvo ne zahteva kajanje ili oproštaj i preljubnici mogu da uživaju u životu uzdignute glave. Moral se u istočnim i zapadnim kulturama smatrao vrlinom. Ipak, on se danas tretira kao zastarela šala.
Preispitivanje homoseksualnosti i seksualne moralnosti je zabranjeno pod plaštom političke korektnosti. Jedini prihvatljiv stav je poštovanje tuđeg „slobodnog izbora“. To vredi ne samo u svakodnevnom životu, nego i širom akademske zajednice u kojoj moralnost biva odvojena od praktične stvarnosti. Devijantne i degenerisane stvari su standardizovane. Oni koji se prepuštaju svojim požudama ne osećaju nikakav pritisak ili krivicu.
Zapadnjaci mlađi od 50 godina skoro da i ne pamte nekadašnju društvenu kulturu u kojoj su gotovo sva deca odrastala u prisustvu svojih bioloških očeva. „Gej“ je značilo biti „srećan“. Bele venčane haljine su predstavljale čednost. Pornografski sadržaj je bio zabranjen na televiziji i radiju. Ali to se poništilo za samo šezdeset godina, jer je đavo potpuno izokrenuo tradicionalan način života.
5. Kako Komunistička partija Kine uništava porodice
a. Razbijanje porodice u ime jednakosti
Slogan Mao Zedonga kako „žene drže pola neba“ se danas na Zapadu koristi kao trendovska feministička uzrečica. Ideologija da su muškarci i žene isti, promovisana pod vlašću Komunističke partije Kine u osnovi se ne razlikuje od zapadnjačkog feminizma. Na Zapadu se „polna diskriminacija“ koristi u svrhu održavanja „političke korektnosti“. Mada se u Kini razlikuje u praksi, izraz „muški šovinizam“ ima sličan destruktivan učinak.
Feminizam na Zapadu se zalaže za jednakost ishoda između muškaraca i žena putem mera poput rodnih kvota, finansijskih kompenzacija i srozanih standarda. Pod sloganom KPK kako žene drže pola neba, od žena se očekuje da budu podjednako sposobne u istom poslu kao i muške kolege. Žene koje pokušavaju da rade posao za koje su jedva kvalifikovane su proglašene heroinama i nagrađuju se titulama poput Nosioca crvene zastave 8. marta, rezervisane za savremene žene koje „strastveno promovišu socijalističke vrednosti.“
Propagandni plakati šezdesetih ili sedamdesetih godina su obično ilustrovali žene kao fizičke robusne i moćne, dok je Mao Zedong revnosno pozivao žene da zavole da nose vojnu uniformu umesto da vode računa o svom izgledu. Otvorile su im se sve vrste poslova ili uloga; rudarstvo, stolarija, proizvodnja čelika, borba na bojnom polju itd.
Novine People's Daily su 1. oktobra 1966. objavile članak pod naslovom „I devojke mogu da ubijaju svinje“. Članak opisuje tinejdžerku koja je radeći kao pripravnica u klanici postala lokalna zvezda, a učenje dela Mao Zedonga su joj pomogla da skupi hrabrost za klanje svinja. Izjavila je: „Ako ne možeš čak ni svinju da ubiješ, kako možeš očekivati da ćeš moći da ubiješ neprijatelja?“ [50]
Iako kineske žene „drže pola neba“, feministkinje na Zapadu i dalje smatraju ravnopravnost polova u Kini nepotpunom u mnogim aspektima. Stalni odbor Politbiroa KPK, na primer, nikada nije imao ni jednu žensku članicu, jer bi to podstaklo društveni pokret za više političkih prava, npr. demokratiju, a to bi zauzvrat moglo da ugrozi totalitarnu vladavinu Komunističke partije.
Partija je iz istih razloga zauzela neutralan stav povodom pitanja homoseksualnosti, suzdržavajući se da ga javno podrži. Međutim, partija je podsticala popularnost homoseksualizma u Kini putem medija i pop kulture videvši kako to može da doprinese uništenju čovečanstva. Kinesko psihijatrijsko društvo od 2001. više ne uvrštava homoseksualizam kao mentalni poremećaj. Mediji su takođe tiho zamenili reč „gay“ s „drug“, odnosno izrazom koji ima pozitivnije konotacije. KPK je 2009. odobrila prvi kineski LGBT event - Šangajsku sedmicu ponosa (Shanghai Pride Week)
Pristupi se mogu razlikovati, ali đavo svuda sledi isti cilj: ukidanje tradicionalnog ideala dobre žene i brižne majke, odnosno prisiljavanje žena da napuste svoj blagi karakter kako bi se uništila harmonija između muškaraca i žena, inače potrebna za stvaranje uravnotežene porodice i odgajanje dobro prilagođene dece.
b. Zavađanje supružnika
Tradicionalne kineske vrednosti temelje se na porodičnoj moralnosti. Đavo je svestan da će narušavanje ljudskih odnosa najefikasnije potkopati tradicionalne vrednosti. KPK je tokom neprekidnih političkih borbi naterala članove porodica da u sumanutoj trci prijavljuju jedni druge kako bi u očima vlasti stekli bolji politički status. Izdavanjem najbližih su mogli da iskažu čvršći, lojalniji stav partijskoj liniji.
Sekretar Mao Zedonga, Hu Qiaomu, je u decembru 1966. protiv svoje volje odveden u Institut za gvožđe i čelik u Pekingu. Tamo ga je dočekala njegova ćerka koja je pred svima uzviknula: „Razbij Hu Qiaomuovu pseću glavu!“ Mada to nije učinila lično, drugi jesu. U pekinškoj Dongsi oblasti je u to vreme živela „kapitalistička“ porodica. Crvena garda je gotovo na smrt pretukla ovaj stari par, prisilivši i njihovog maloletnog sina da se priključi batinanju. On je na kraju tegom za vežbanje smrskao očevu glavu, a posle tog događaja je izgubio razum. [51]
Oni koje je partija proglasila „klasnim neprijateljima“ bi se često odrekli svoje porodice kako bi porodica bila pošteđena progona. Čak i oni „klasni neprijatelji“ koji su počinili samoubistvo su morali prethodno da se odreknu porodice jer bi se u suprotnom partija okomila i na njih nakon što bi tako okončali svoj život. Na primer, književni teoretičar Ye Yiqun je usled progona tokom Kulturne revolucije bio prisiljen da počini samoubistvo. U svom oproštajnom pismu je napisao sledeće: „Idući napred, jedino što se od vas traži je da bespogovorno slušate uputstva partije, čvrsto stojite uz nju, postepeno spoznate moje grehe, podstaknete mržnju prema meni i nepokolebljivo prekinete naše porodične veze.” [52]
Progon duhovne prakse Falun Gong traje od 1999. i najveća je politička kampanja koju je KPK pokrenula u moderno doba. Uobičajena partijska strategija u progonu Falun Gong praktikanata se svodi na prisiljavanje članova njihovih porodica da učestvuju u progonu. KPK ih maltretira administrativno i finansijski i koristi druge oblike zastrašivanja kako bi ih naterala da na bilo koji način izvrše pritisak na njih i učine da se praktikanti odreknu svoje vere. Partija okrivljuje Falun Gong praktikante, koji su žrtve progona, da istrajavanjem u svojoj veri impliciraju i dovode u opasnost članove sopstvene porodice. Ovaj oblik progona je učinio da se mnogi Falun Gong praktikanti suoče s razvodom ili da ih se odriču članovi njihovih porodica. Progon Komunističke partije je tako rastrgao nebrojene porodice s obzirom na veliki broj Falun Gong praktikanata u Kini.
c. Korišćenje iznuđenog pobačaja za kontrolu populacije
Nedugo nakon što su feministkinje na Zapadu uspele da legalizuju pobačaj, njega u NR Kini nameće partijska politika za porodično planiranje. Masovno ubijanje nerođene dece prouzrokuje humanitarnu i društvenu katastrofu neviđenih razmera.
KPK sledi marksistički materijalizam i veruje da je porođaj oblik produktivnog delovanja, nimalo drugačiji od proizvodnje čelika ili poljoprivrede. To nalaže da se filozofija ekonomskog planiranja proširi i na porodicu. Mao je rekao: „Čovečanstvo se mora kontrolisati uvođenjem planiranog rasta. Ponekad se može malo povećati, a ponekad i zaustaviti. [53]
Kineski režim je osamdesetih godina prošlog veka ekstremnim i brutalnim merama počeo da sprovodi politiku jednog deteta. Slogani poput ovih su bili uobičajeni: „Prekrši li jedna osoba zakon, celo će selo biti sterilizovano.“ „Rodite prvo, svežite svoje jajnike posle drugog, ostružite treće i četvrto!“ (Varijacija ovog slogana je bila prosto „Ubijte, ubijte, ubijte treće i četvrto.“) ”Radije neka krv teče u potocima, nego da imamo previše rođene dece.“ Bolje deset grobova više nego jedan neplanirani život više.” Takvi slogani su bili sveprisutni širom Kine.
Odbor za planiranje porodice koristi velike novčane kazne, pljačkanje, rušenje, napad, pritvor i slične načine kako bi se obračunao s onima koji krše pravila jednog deteta. U nekim mestima bi službenici za porodično planiranje davili bebe bacajući ih u pirinčana polja. Ni žene u poodmaklom stadijumu trudnoće nisu bile pošteđene. Čak i kad ih je od porođaja delilo samo nekoliko dana su bile prisiljene da pobace.
2013, prema nepotpunim statističkim podacima objavljenim u Kineskom godišnjaku zdravlja, ukupan broj pobačaja u Kini posle 1971. je brojao najmanje 336 miliona. Politika jednog deteta je pokrenuta 1979, što znači da je tokom više od 30 godina, KPK ubijala nekoliko miliona nerođene dece svake godine.
Jedna od najozbiljnijih posledica pravila jednog deteta je nesrazmeran broj beba ženskog pola s obzirom da su mnoge bile pobačene ili napuštene, a to je prouzrokovalo ozbiljnu neravnotežu u razmeri pola Kineza mlađih od 30 godina. Pretpostavlja se da će do 2020. godine zbog nedostatka devojaka biti oko 30 miliona mladića koji neće moći da pronađu bračnu partnerku u reproduktivnom uzrastu.
Neuravnotežen broj muške i ženske dece je izazvao ozbiljne društvene probleme. Naime, došlo je do porasta slučajeva seksualnog zlostavljanja, prostitucije, brakova iz koristi i trgovine ženama.
6. Posledice napada komunizma na porodicu
Marks i drugi komunisti su koristili pojave poput preljube, prostitucije i vanbračne dece s ciljem da daju kredibilitet svojim anti-bračnim i anti-porodičnim teorijama – kao da postojanje takvih poroka znači da su ranije usvojene socijalne norme licemerne i iskvarene.
Postupno degenerisanje moralnosti koje se dogodilo u viktorijanskoj eri je narušilo svetost institucije braka i skrenulo ljude od božanskih učenja. Komunisti su podsticali žene da prekrše svoje bračne zavete zbog svoje navodne lične sreće, ali rezultat je bio suprotan od očekivanog. Naime, pijenje morske vode ne može utoliti žeđ.
Komunističko „rešenje“ za ugnjetavanje i nejednakost ne predstavlja ništa drugo nego srozavanje standarda ljudskog morala do paklenih dubina. Ponašanje koje je ranije univerzalno bilo osuđivano kao ružno, neoprostivo, ono pretvara u novu normu. U „jednakosti“ komunizma svi marširaju u susret istoj sudbini - uništenju.
Komunistička avet je nametnula pogrešno uverenje kako greh nije prouzrokovan moralnom degeneracijom, već društvenim ugnjetavanjem. Navela je ljude da pogrešno pomisle kako će svojim odvajanjem od tradicije i udaljavanjem od Boga pronaći izlaz iz situacije. Upotrebila je divnu retoriku slobode i oslobađanja za propagiranje feminizma, homoseksualnosti i seksualnih perverzija. Žene su lišene svog dostojanstva, a muškarci svoje odgovornosti, dok je uzvišenost porodice obezvređena, pretvarajući današnju decu u đavolje oruđe.
Reference
1. Friedrich Engels, Origins of the Family, Private Property, and the State, trans. Alick West, (1884), chap. 2, part iv, accessed via Marxists Internet Archive on April 17, 2020, https://www.marxists.org/archive/marx/works/1884/origin-family/ch02d.htm.
2. W. Bradford Wilcox, “The Evolution of Divorce,” National Affairs, no. 1 (Fall 2009), https://www.nationalaffairs.com/publications/detail/the-evolution-of-divorce.
3. US Centers for Disease Control and Prevention: National Center for Health Statistics, “Table 1–17. Number and Percent of Births to Unmarried Women, by Race and Hispanic Origin: United States, 1940–2000,” https://www.cdc.gov/nchs/data/statab/t001x17.pdf.
4. John Elflein, “Percentage of births to unmarried women in the US from 1980 to 2018,” Statista, December 3, 2019, https://www.statista.com/statistics/276025/us-percentage-of-births-to-unmarried-women/.
5. Genesis 2:23, American Standard Version Bible.
6. Robert Owen, “Critique of Individualism (1825–1826),” Indiana University–Bloomington, July 4, 1826, accessed April 17, 2020. https://web.archive.org/web/20171126034814/http://www.indiana.edu:80/~kdhist/H105-documents-web/week11/Owen1826.html.
7. Engels, Origins, chap. 2.
8. Ibid.
9. Alexander Melnichenko Александр Мельниченко, “Velikaya oktyabyr’skaya seksual’naya revolyutsiya” Великая октябрьская сексуальная революция [“The Great October Sexual Revolution”], Russian Folk Line, August 20, 2017, http://ruskline.ru/opp/2017/avgust/21/velikaya_oktyabrskaya_seksualnaya_revolyuciya. [In Russian]
10. Ibid.
11. Ibid.
12. Madame Smidovich Смидович, as quoted in Natal’ya Korotkaya Наталья Короткая, “Eros revolyutsii: Komsomolka, nye bud’ myeshchankoy — pomogi muzhchinye cnyat’ napryazheniye!” Эрос революции: “Комсомолка, не будь мещанкой — помоги мужчине снять напряжение! [“Eros of the Revolution: ‘Komsomol Girl, Do Not Be a Bourgeois — Help a Man Relieve Tension!’”], Tut.By Online, November 10, 2012, https://lady.tut.by/news/sex/319720.html?crnd=68249. [In Russian]
13. Paul Kengor, Takedown: From Communists to Progressives, How the Left Has Sabotaged Family and Marriage(Washington, DC: WND Books, 2015), 54.
14. Melnichenko, “The Great.”
15. Xia Hou 夏侯, “Gongchanzhuyi de yinluan jiyin—xingjiefang” 共产主义的淫乱基因——性解放 [“The Promiscuous Gene of Communism: Sexual Liberation”], The Epoch Times (Chinese edition), April 9, 2017, http://www.epochtimes.com/gb/17/4/9/n9018949.htm. [In Chinese]
16. Clara Zetkin, “Lenin on the Women’s Question,” The Emancipation of Women: From the Writings of V.I. Lenin, Marxists Internet Archive, accessed April 17, 2020, https://www.marxists.org/archive/zetkin/1920/lenin/zetkin1.htm.
17. Huang Wenzhi 黃文治, “‘Nuola zou hou zen yang’: Funü jiefang, hunyinziyou ji jiejigeming—yi E Yu Wan Suqu wei zhongxin de lishikaocha (1922~1932) “娜拉走後怎樣”：婦女解放、婚姻自由及階級革命——以鄂豫皖蘇區為中心的歷史考察（1922～1932） [‘What Happened after Nora Left’: Women’s Liberation, Freedom of Marriage, and Class Revolution—A Historical Survey of the Hubei-Henan-Anhui Soviet Districts (1922–1932)], ” Open Times no. 4 (2013). This source draws on information in E Yu Wan Suqu geming lishi wenjianhuiji 鄂豫皖苏区革命历史文件汇集, [Collection of Revolutionary Historical Documents in the Hubei-Henan-Anhui Soviet Districts] [In Chinese]
18. Judith A. Reisman et al., Kinsey, Sex and Fraud: The Indoctrination of a People (Lafayette, LA: Lochinvar-Huntington House, 1990).
19. Lawrence B. Finer, “Trends in Premarital Sex in the United States, 1954–2003,” Public Health Reports, vol. 122, issue.1 (January 1, 2007): 73–78.
20. Nicholas H. Wolfinger, “Counterintuitive Trends in the Link Between Premarital Sex and Marital Stability,” Institute for Family Studies, June 6, 2016, https://ifstudies.org/blog/counterintuitive-trends-in-the-link-between-premarital-sex-and-marital-stability.
21. Betty Friedan, The Feminine Mystique (New York: W.W. Norton & Company, 1963).
22. Joanne Boucher, “Betty Friedan and the Radical Past of Liberal Feminism,” New Politics, vol. 9, no.3 (Summer 2003).
23. David Horowitz, “Betty Friedan’s Secret Communist Past,” Salon, January 19, 1999, https://www.salon.com/1999/01/18/nc_18horo.
24. Kate Weigand, Red Feminism: American Communism and the Making of Women’s Liberation (Baltimore, MD, and London: The Johns Hopkins University Press, 2002).
25. Ibid.
26. Simone de Beauvoir, The Second Sex, trans. Constance Borde and Sheila Malovany-Chevallier (New York: Vintage Books, 2011).
27. Lawrence Summers, “Harvard President Summers’ Remarks About Women in Science, Engineering,” PBS NewsHour, February 22, 2005, https://www.pbs.org/newshour/science/science-jan-june05-summersremarks_2-22.
28. Alan Finder, “Harvard Will Spend $50 Million to Make Faculty More Diverse,” The New York Times, May 17, 2005, https://www.nytimes.com/2005/05/17/education/harvard-will-spend-50-million-to-make-faculty-more-diverse.html.
29. C. P. Benbow and J. C. Stanley, “Sex Differences in Mathematical Ability: Fact or Artifact?” Science, 210, issue 4475 (December 1980): 1262–1264, https://science.sciencemag.org/content/210/4475/1262.
30. Camilla Persson Benbow, “Sex Differences in Ability in Intellectually Talented Preadolescents: Their Nature, Effects, and Possible Causes,” Behavioral and Brain Sciences 11, no. 2 (June 1988): 169–183. https://www.cambridge.org/core/journals/behavioral-and-brain-sciences/article/sex-differences-in-mathematical-reasoning-ability-in-intellectually-talented-preadolescents-their-nature-effects-and-possible-causes/C0BC8628A056CB9B38A3464D2DF5FA44.
31. Camilla Persson Benbow et al, “Sex Differences in Mathematical Reasoning Ability at Age 13: Their Status 20 Years Later,” Psychological Science 11, no. 6 (November 2000): 474-480, https://my.vanderbilt.edu/smpy/files/2013/02/SexDiffs.pdf.
32. Alexis de Tocqueville, as quoted in Friedrich A. Hayek, The Road to Serfdom (London: Profile Books, 2005), 47.
33. Susan Edelman, “Woman to Become NY Firefighter Despite Failing Crucial Fitness Test,” The New York Post, May 3, 2015. https://nypost.com/2015/05/03/woman-to-become-ny-firefighter-despite-failing-crucial-fitness-test.
34. Una Butorac, “These Female Firefighters Don’t Want a Gender Quota System,” Special Broadcasting Service, March 24, 2017, https://www.sbs.com.au/news/the-feed/these-female-firefighters-don-t-want-a-gender-quota-system.
35. Commonwealth Court of Pennsylvania, Commonwealth of Pennsylvania by Israel Packel, Attorney General, v. Pennsylvania Interscholastic Athletic Association, 334A.2d 839, 18 Pa. Commw. 45 (March 19, 1975).
36. Christina Hoff Sommers, The War Against Boys: How Misguided Feminism Is Harming Our Young Men (New York: Simon & Schuster, 2001).
37. Jamie Doward, “‘Take These Children Seriously’: NHS Clinic in the Eye of Trans Rights Storm,” The Guardian, November 18, 2017, https://www.theguardian.com/society/2017/nov/19/nhs-clinic-trans-rights-storm-gender-identity-specialist-centre-transgender
38. Vivian Gornick, as quoted in The Daily Illini, University of Illinois, April 25, 1981.
39. Robin Morgan, ed., Sisterhood Is Powerful: An Anthology of Writings From the Women’s Liberation Movement (New York: Vintage Books, 1970), 537.
40. Darlena Cunha, “The Divorce Gap,” The Atlantic, April 28, 2016, https://www.theatlantic.com/business/archive/2016/04/the-divorce-gap/480333.
41. David W. Purcell et al., “Estimating the Population Size of Men Who Have Sex with Men in the United States to Obtain HIV and Syphilis Rates,” Open AIDS Journal 6 (September 2012): 98–107, https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC3462414.
42. R. S. Hogg et al., “Modelling the Impact of HIV Disease on Mortality in Gay Men,” International Journal of Epidemiology 26, no. 3 (June 1997): 657–661.
43. United Nations, “Programme of Action of the International Conference on Population and Development,” The International Conference on Population and Development (ICPD) in Cairo, Egypt (New York: United Nations, 1995), 59, https://www.un.org/en/development/desa/population/events/pdf/expert/27/SupportingDocuments/A_CONF.171_13_Rev.1.pdf.
44. The Vice Chairman’s Staff of the Joint Economic Committee at the Request of Senator Mike Lee, “Love, Marriage, and the Baby Carriage: The Rise in Unwed Childbearing,” Social Capital Project no. 3–17 (December 2017), https://www.lee.senate.gov/public/_cache/files/3a6e738b-305b-4553-b03b-3c71382f102c/love-marriage-and-the-baby-carriage.pdf.
45. Robert Rector, “How Welfare Undermines Marriage and What to Do About It,” The Heritage Foundation, November 17, 2014, https://www.heritage.org/welfare/report/how-welfare-undermines-marriage-and-what-do-about-it.
46. Phyllis Schlafly, Who Killed The American Family? (Washington, DC: WND Books, 2014), chap. 1.
47. Ron Haskins, “Three Simple Rules Poor Teens Should Follow to Join the Middle Class,” Brookings Institution, March 13, 2013, https://www.brookings.edu/opinions/three-simple-rules-poor-teens-should-follow-to-join-the-middle-class.
48. Rector, “How Welfare Undermines.”
49. Mark Regnerus, “Cheap Sex and the Decline of Marriage,” The Wall Street Journal, September 29, 2017, https://www.wsj.com/articles/cheap-sex-and-the-decline-of-marriage-1506690454.
50. Yang Meiling 杨美玲, “Guniang ye neng xuehui sha zhu” 姑娘也能学会杀猪 [“Girls Can Slaughter Pigs Too”], People’s Daily, October 1, 1966.
51. Yu Luowen 遇罗文, Wo jia: wo de gege Yu Luoke 我家：我的哥哥遇罗克 [My Family: My Brother Yu Luoke], (Beijing: World Chinese Publishing Co., Ltd, 2016).
52. Ye, Zhou 葉舟, “Ye Yuqin de zuihou shinian” 葉以群的最後十年 [“The Last Decade of Ye Yiqun”], Wenhui Monthly, no. 12 (1989).
53. Pang Xianzhi 逄先知 and Jin Chongji 金冲及, Mao Zedong zhuan (1949–1976) 毛泽东传(1949–1976) Biography of Mao Zedong (1949–1976).
