[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".
Sadržaj knjige
Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor
Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod
1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
3. poglavlje: Tiranija na Istoku
4. poglavlje: Izvoz revolucije
5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
7. poglavlje: Uništavanje porodice
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka
10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema
11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti
14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji
15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma
16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline
17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži
18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine
Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak
Šta sadrži ovaj nastavak?
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
Uvod
1. Komunizam: politika razaranja čovečanstva
a. Konvergencija politike i religije u komunističkim režimima
b. Religijski karakter liberalizma i progresivizma
c. Savremeni liberalizam i progresivizam: nove varijante komunizma
2. Staviti vladu pod kontrolu levice
3. Mržnja i borba: Nepromenjivi tok komunističke politike
4. Politika putem nasilja i laži
a. Kako komunizam koristi nasilje i laž
b. Podsticanje nasilja na Zapadu
c. Sejanje konfuzije na Zapadu putem laži
5. Put u totalitarizam
a. Brisanje slobodne volje i potiskivanje morala
b. Totalitarizam kroz socijalnu pomoć, tehnologiju i previše regulativa
6. Komunistička pretnja osnovnim vrednostima
Reference
8. POGLAVLJE: KAKO KOMUNIZAM SEJE HAOS U POLITICI
Uvod
Komunistička ideologija nije izbledela u istoriji završetkom Hladnog rata; pre i posle pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi marksističke ideje proširile su se širom slobodnog sveta putem subverzije i levičarski pokreti su stvorili uporišta u mnogim demokratski izabranim vladama.
Na površini, slobodni svet razume zlo koje je izazvao komunizam. Ipak, tokom 170 godina od objavljivanja Komunističkog manifesta, vlade širom sveta su otvoreno ili potajno bile pod uticajem marksističkih teorija.
Većina ljudi komunističku politiku povezuje isključivo sa zemljama pod vladavinom komunističke partije, gde se marksističke ekonomske doktrine otvoreno slede. Ali u stvarnosti, zapadno levičarstvo sledi istu filozofiju borbe koju utelovljuju „tradicionalni“ komunistički režimi na Istoku. Na neki način, slobodan svet je po pitanju sprovođenja levičarskih ciljeva, u praksi čak premašio samozadovoljne komunističke zemlje.
Iako se Amerika suprotstavila Sovjetskoj pretnji tokom Hladnog rata, razni oblici komunizma su pronašli put do skoro svakog aspekta Zapadnog društva, pod maskom liberalizma, progresivizma i socijalizma. Levica ima jako uporište u političkom pejzažu SAD i dominira u mnogim evropskim zemljama. Tako je i bez stavljanja Zapadnog sveta pod direktnu političku kontrolu kroz rat ili nasilnu revoluciju, avet komunizma kooptirala upravljanje Zapadnim nacijama podsticanjem socijalnih nemira, podrivanjem tradicionalnog morala i nametanjem socijalne politike. Njen cilj je da odvede Zapad na demonski put, donoseći uništenje čovečanstvu.
SAD su bile i ostaju bastion slobode i anti-komunizma. S obzirom na vitalnu ulogu koju Amerika igra na svetskoj sceni, važno je posvetiti naročitu pažnju na uticaj komunizma na američku politiku i vlast.
1. Komunizam: politika razaranja čovečanstva
Hiljadama godina glavna institucija političke moći bila je monarhija, s božanski datim autoritetom. Nebo je vladara obdarilo božanskim pravom kraljeva. Carevi i kraljevi obavljali su svetu ulogu posrednika između ljudskog i božanskog.
Danas su mnoge nacije vođene demokratijom. U praksi, demokratija nije vladavina naroda, nego vladavina predstavnika koje ljudi biraju. Izbor predsednika je demokratska procedura. Kad je na vlasti, predsednik ima široka ovlašćenja u području politike, ekonomije, vojske, inostranih odnosa i tako dalje.
Od Deklaracije o nezavisnosti iz 1776 i nacrta američkog Ustava u deceniji koja je usledila, demokratija je povezivana sa slobodom, prosperitetom i individualnim pravima. Ali kamen temeljac društvene stabilnosti i harmonije su društvene moralne vrednosti. Demokratija sama ne može da garantuje da će dobri ljudi biti izabrani. Kako ukupni moralni standard društva tone, pobednički kandidati mogu biti oni koji se specijalizuju za praznu ili zapaljivu retoriku, ili su skloni nepotizmu. Šteta za društvo je ogromna kada demokratija ne preduzima mere za održavanje moralnih standarda koje su postavili bogovi. Prednosti izborne zastupljenosti nestaju i podvrgavaju se politici rulje koja baca društvo u haos i podele.
a. Konvergencija politike i religije u komunističkim režimima
Komunistička ideologija funkcioniše poput kulta. Ona tera svoje sledbenike da prihvate filozofiju borbe, potčine se njenim političkim programima i izdaju svoju savest sprovodeći direktive revolucionarnog pokreta ili partije. Komunistički režimi progone religiju i duhovnost najokrutnijim metodama, s ciljem da razore božansko i zamene tradicionalnu veru svojom ateističkom religijom.
Komunistički režimi Istoka, naročito Komunističke partije Kine, često se greškom opisuju kao moderan oblik starinske despotije. Tradicionalni kineski vladari nisu tvrdili da definišu moralne vrednosti. Umesto toga, smatrali su da deluju unutar ograničenja moralnih standarda koje su postavili bogovi ili Nebesa. KPK je, s druge strane, monopolizovala sam pojam moralnosti. Bez obzira na to koliko zla počini, KPK i dalje sebe smatra, prema sopstvenim rečima: "velikom, slavnom i ispravnom“.
Moral je božanski dat, a ne od čoveka. Standardi dobra i zla proizlaze iz božanskih zapovedi, a ne ideoloških pretenzija neke političke stranke. Monopolizovanje prava na definisanje morala neizbežno dovodi do mešanja crkve i države, što se u slučaju KPK manifestuje s tipičnim obeležjima zlonamernog kulta:
Komunistička partija Marksa poštuje kao svog duhovnog “Gospodara” i smatra da je marksizam univerzalna istina. Obećavajući raj na zemlji, komunizam navodi sledbenike da polože svoj život za njega. Njegove sektaške osobine uključuju, ali nisu ograničene na sledeće: izmišljanje doktrine, uništavanje opozicije, poštovanje vođe, smatranje sebe jedinim izvorom pravednosti, snažno ispiranje mozga i kontrolu uma, posedovanje čvrste organizacije u koju se može uključiti, ali je nikada ne napustiti, promovisanje nasilja i krvoločnosti i podsticanje mučeništva za religijske ciljeve.
Komunističke vođe poput Lenjina, Staljina, Maoa i Kim Il Sunga imali su svoje sopstvene kultove ličnosti. Oni su bili "pape" komunističkog kulta u svojim zemljama, s nespornim autoritetom da odrede dobro i zlo. Bilo da su ubijali ili lagali, uvek su bili u pravu, što je opravdano objašnjenjima da su motivisani višom svrhom ili da igraju dugu igru. Građani tih zemalja su bili prisiljeni da napuste sopstveno shvatanje moralnog dobra. Ljudi su doživeli psihološku i duhovnu traumu jer su bili prisiljeni da lažu i čine zlo po partijskom naređenju.
Tradicionalne ortodoksne religije uče ljude da budu dobri, ali kult komunizma, izgrađen na mržnji, zauzima upravo suprotan stav. Iako Komunistička partija takođe govori o ljubavi, "ljubav" koju zagovara temelji se na mržnji. Na primer, proleteri su sposobni za klasno prijateljstvo jer se suočavaju sa zajedničkim neprijateljem: kapitalistima. U Kini je način da se pokaže patriotizam mrzeti Ameriku, mrzeti Francusku, mrzeti Japan, mrzeti Koreju, mrzeti Tajvan i mrzeti iseljene Kineze koji kritikuju KPK.
b. Religijski karakter liberalizma i progresivizma
Liberalizam i progresivizam sada su postali standard “političke korektnosti” na Zapadu, a u stvari su došli do tačke u kojoj su postali sekularna religija. Levičari na Zapadu su kroz istoriju sebe opisivali različitim epitetima, ponekad se nazivajući "liberalnim", a ponekad se nazivajući "progresivnim". Ta dva pojma se ne razlikuju značajno. Krajnji koncept liberalizma i progresivizma sličan je konceptu komunističke ideologije. Zagovornici zagovaraju "slobodu" i "napredak" kao apsolutnu moralnu dobrobit i napadaju svako neidentično mišljenje kao jeres. Slično komunizmu, ateizmu, evoluciji i sajentizmu, liberalizam i progresivizam zamenjuju verovanje u Boga humanističkim razumom, uspešno prikazujući čoveka kao boga. Dele iste neprijatelje kao komunisti i smatraju da su društveni problemi prouzrokovani nanesenim nepravdama i nedostacima u kapitalističkom sistemu, koji nameravaju da potkopaju ili zbace. Njihove metode slične su kao komunističke. Smatraju da je njihov pokret toliko važan da im nikakva sredstva i načini nisu nedopušteni; oni mogu da koriste nasilje ili prevaru, zavisno od toga šta situacija zahteva.
Kvazireligijska obeležja liberalizma i progresivizma neodvojiva su od istorijske pozadine njihovog porekla. Brz naučni napredak od 18. veka uveliko je ojačao poverenje čovečanstva u sopstvene sposobnosti i podstakao progresivni intelektualni trend. Francuski filozof Marquis de Condorcet, pionir progresivnog razmišljanja, izjavio je u svom radu Skica za istorijsku sliku o napretku ljudskog uma, da razum vodi ljude na put sreće, morala ili dobrote. Nakon toga, progresivizam je postao agresivniji i počeo da gura razum na oltar obožavanja.
Progresivno razmišljanje dopušta da razum, svest i Tvorca gledamo odvojeno, podstičući ideju da čoveku ne treba spasenje Tvorca: On može da koristi svoju sopstvenu racionalnost i svest da ukloni pohlepu, strah, ljubomoru i slično; čovek može da uspostavi raj na zemlji i ukloni božansko. Arogancija progresivizma može da se vidi u izjavi francuskog političara i umetničkog kritičara iz 19. veka Julesa Castagnaryja: „Pored božjeg vrta iz kog sam proteran, podići ću novi Eden. … Na njegovom ulazu postaviću Napredak… i staviću mu plameni mač u ruku i on će reći Bogu: “Nećeš ući ovde.” [1]
Ispunjeni ovom vrstom misli, ljudi gaje iluziju kontrolisanja sudbine čovečanstva smatrajući da mogu da odrede njegovu budućnost, to jest, čovečanstvo želi da igra ulogu Boga i stvori utopiju bez Boga, tj. "raj na zemlji". To je osnovna ideja komunizma. Borba za postizanje ovog raja izazvala je poplavu krvi i bede.
c. Savremeni liberalizam i progresivizam: varijante komunizma
Pobuna protiv klasičnog liberalizma
Klasični liberalizam, koji se bazira na filozofiji prirodnih individualnih prava, zagovarao je ustavna ograničenja moći kraljevske vlasti ili vlade kako bi se zaštitila lična sloboda. Individualna prava su data od Boga, dok vladu grade građani i ona ima isključivu dužnost zaštite svog naroda. Razdvajanje crkve i države uspostavljeno je kako bi se sprečilo da vlada krši misao i veru građana.
Savremeni liberalizam nije ništa drugo nego komunistička infiltracija i izdaja klasičnog liberalizma u ime "slobode". S jedne strane, naglašava apsolutni individualizam, to jest, ekstremno zadovoljenje žudnji i zanemarivanje morala i obuzdavanja. S druge strane, naglašava jednakost ishoda umesto jednakost mogućnosti.
Na primer, kada se govori o raspodeli bogatstva, moderni liberali fokusiraju se na potrebe primaoca umesto na prava poreznih obveznika. Kada je reč o politikama koje su usmerene na suzbijanje diskriminacije, oni se fokusiraju samo na one koji su istorijski povređeni i ignorišu ljude koji trenutno postaju žrtve tih politika. U zakonu, oni opstruišu potrebu za kažnjavanjem kriminalaca, zbog navodne svrhe zaštite nevinih od nepravednih kazni. U obrazovanju, ignorišu potencijal talentovanosti studenata uz izgovor da podržavaju i pomažu slabijim učenicima i onima iz siromašnih porodica. Koriste izgovor slobode govora da sklone ograničenja za objavljivanje opscenih sadržaja.
Fokus savremenog liberalizma tiho se razvio od zagovaranja slobode do promovisanja jednakosti. Međutim, još se ne želi nazvati "egalitarizmom", jer bi ga to odmah označilo kao oblik komunizma.
John Locke, poznat kao otac liberalizma, izneo je svoje mišljenje o verskoj toleranciji i odvajanju crkve i države u svom delu Pismo o toleranciji. Iz Lockeovog pisanja vidi se da je glavni aspekt tolerancije to što država, koja ima moć prisile, treba da toleriše lična uverenja. Da li je nečija vera u raj ispravna ili smešna je pitanje koje treba prepustiti božanskom sudu. Svačija duša mora biti pod sopstvenom kontrolom; država ne bi trebala da koristi svoju moć da nametne uverenje ili nevericu.
Tolerancija koju klasični liberalizam promoviše je zaista vredna promocije, ali komunizam je „toleranciju“ usvojio kao put do moralne korupcije. Savremeni liberalizam poriče pravu svrhu tolerancije, transformišući je u odsustvo osude. Razvio je politički koncept „bez-merila“, koji zaista znači gubitak moralnih stega i brkanje dobra sa zlim, vrline sa manom. Koristi atraktivnu frazu kako bi otvorio branu za juriš demona koji promovišu anti-moralnost i anti-tradiciju pod velom slobode.
Na primer, sada se često uzima da tolerancija znači odbranu LGBT pokreta, a to je tipičan odraz koncepta bez merila. Kada se pravedni glasovi izjasne protiv toga, savremeni liberali napadaju ih pod izgovorom da štite individualnu slobodu i jednakost i bore se protiv diskriminacije neprivilegovanih.
Suština progresivizma: moralni relativizam
Vođeni tradicionalnim vrednostima čovečanstva, normalno je da koristimo našu inteligenciju za poboljšanje životnih uslova, povećanje bogatstva i dostizanje novih visina u kulturi. U "progresivnom razdoblju" američke istorije, od kraja 19. veka do početka 20. veka, vladine reforme ispravile su razne iskvarene prakse, koje su se pojavile u procesu ekonomskog i društvenog razvoja. Ali nakon što su se komunisti infiltrirali u Sjedinjene Američke Države, oteli su pojmove kao "napredak" i "progresivizam" i uneli ih u svoju štetnu ideologiju. Komunizmu je bilo logično da preotme progresivizam, mada je to za većinu ljudi nepoznanica. Moderni progresivizam je direktna primena Darwinovih teorija evolucije u društvenim naukama, što za rezultat ima stalno odstupanje i izopačenje tradicionalnog morala u ime "napretka".
Tokom progresivne revolucije, ateisti su tradicionalnu moralnost smatrali preprekom za napredak i zahtevali preispitivanje svih moralnih standarda. Oni su poricali postojanje apsolutnih moralnih standarda i koristili društvo, kulturu, istoriju i tadašnje uslove da uspostave sopstveni sistem relativne moralnosti. Uz progresivnu revoluciju, ovaj moralni relativizam stekao je uticaj u politici, obrazovanju, kulturi i drugim aspektima zapadnog društva.
Moralni relativizam je suštinski aspekt marksističke ideologije. Smatra da je sve što je u skladu s interesima proletarijata (u suštini vladajuće marksističke klase) moralno, dok je sve što nije u skladu nemoralno. Moralnost se ne koristi za ograničavanje delovanja proletarijata, već kao oružje za diktaturu proletarijata protiv svojih neprijatelja. U tandemu sa progresivnim pokretom, ovaj moralni relativizam stiče uticaj u politici, obrazovanju, kulturi i drugim aspektima Zapadnog društva.
Nije pogrešno kad ljudi tragaju za srećom i progresom, ali kad određeni „izmi“ počnu da istiskuju tradicionalne moralne vrednosti i verovanja, oni doprinose da avet komunizma vodi ljude putem degeneracije i uništenja.
2. Staviti vladu pod kontrolu levice
U Komunističkom manifestu, Marks i Engels navode deset mera za uništavanje poštene razmene dobara i prava pojedinca, što oni nazivaju kapitalizmom. Mnoge se već sprovode kako bi se Sjedinjene Američke Države i druge zemlje postepeno pomicale ulevo, kako bi se konačno uspostavila komunistička politička kontrola, poput primene „visokog progresivnog, ili stepenovanog poreza na prihod“, „centralizacije kredita u rukama države, putem narodne banke sa državnim kapitalom i isključivim monopolom“. Na površini, komunisti se zalažu za neke pozitivne stvari, međutim, njihov cilj nije da osiguraju blagostanje nacije, već da osvoje i održe političku moć. Marks i Engles su napisali:
Prvi korak u revoluciji radničke klase je podizanje proletarijata na položaj vladajuće klase kako bi se dobila bitka demokratije.
Proletarijat će iskoristiti svoju političku nadmoć kako bi oteo od buržoazije sav kapital, centralizovao sve instrumente proizvodnje u ruke države, tj. proletarijata organizovanog kao vladajuća klasa i povećao ukupnu proizvodnu snagu što je brže moguće.
Naravno, u početku se to ne može postići osim despotskim zadiranjem u prava vlasništva i uslove buržoaske proizvodnje; dakle, merama, koje se čine ekonomski nedovoljne i neodržive, ali koje u toku pokreta nadmašuju same sebe, zahtevaju dalje prodiranje u stari društveni poredak i neizbežne su kao sredstvo potpunog revolucionisanja načina proizvodnje. [2]
U Americi, levica decenijama bije Marksovu „bitku za demokratiju“, s ciljem kontrole poluga moći i uvođenja socijalizma. Tako, dok je otvoren uticaj komunista u SAD bio relativno slab tokom 20. veka, situacija se od tada drastično promenila.
Na američkim izborima 2016. i 2020 godine, kandidat koji se otvoreno predstavlja kao socijalista došao je blizu predsedničke pozicije. Na socijalizam, koji je u komunističkom rečniku “primarni stepen” komunizma, ranije je većina Amerikanaca gledala s prezirom. Sam kandidat je rekao da misli da ima puno ljudi koji su vrlo nervozni kad čuju riječ "socijalista".
Međutim, ankete sprovedene 2010-ih pokazale su da okvirno polovina onih koji su rođeni između 1980 i 1996 (milenijumci) ima pozitivno mišljenje o socijalizmu, nastavljajući trend koji je 2011. Anketa Galupa iz 2018 pokazuje da 57% Demokrata ima pozitivno mišljenje o socijalizmu. [3] Ovim se nastavlja trend ustanovljen anketom iz 2011 od Pew Research Center. Anketa u Pew-u pokazala je da 49 posto građana SAD-a mlađih od 30 godina pozitivno gleda na socijalizam, dok 46 posto pozitivno gleda na kapitalizam. [4].
Iluzije koje mnogi na Zapadu imaju o socijalizmu danas odražavaju iskustva nebrojenih lakovernih mladih ljudi koji su prihvatili komunizam u prošlom veku u Sovjetskom Savezu, Kini i drugde. Mlađoj generaciji nedostaje duboko razumevanje sopstvene istorije, kulture i tradicije. Njihov otpor socijalizmu, koji im izgleda blago i humano, ne postoji. Velika komunistička obmana 20. veka se ponavlja u 21. veku.
Marksov aksiom "Od svakoga u skladu s njegovim sposobnostima, svakome prema njegovim potrebama" prilično je koristan za zavaravanje mladih, koji maštaju o životu velikodušnog socijalističkog blagostanja kakvo se vidi u nordijskim zemljama. Sistemi socijalne pomoći u tim zemljama prouzrokovali su mnoge socijalne probleme, ali svi pokušaji uspostavljanja fundamentalnih promena u sistemu su blokirani velikim brojem primaoca socijalne pomoći. Svi političari i dalje šire oporezivanje i vladine intervencije, koristeći predviđene prihode. Kao što je ekonomista Milton Friedman rekao: „Društvo koje stavlja jednakost pre slobode neće dobiti ni jedno ni drugo. Društvo koje stavlja slobodu pre jednakosti dobiće visoki stepen i jednog i drugog. ”[5]
Socijalizam visoke socijalne pomoći promoviše kontinuirano širenje vlasti i navodi ljude da izgube svoje slobode. To je važan korak u planovima komunističke aveti za porobljavanje čovečanstva. Kada svi narodi pređu na socijalizam, sadašnjem nordijskom modelu socijalizma biće dovoljan samo jednostavan korak iz demokratije u totalitarizam. Jednom kada se završi "primarna faza" socijalizma, politički lideri će odmah uvesti komunizam. Privatno vlasništvo i demokratski proces biće ukinuti. Socijalna država preobraziće se u jaram tiranije.
Kako bi ušli u mainstream politički sistem u SAD, komunisti moraju da se infiltriraju u jednu ili obe glavne političke partije i upotrebe ih za kontrolu glasova u Kongresu. Istovremeno, komunistički kandidati moraju da preuzmu ključne pozicije u vladi i sudstvu. Mera do koje je komunizam potkopao politiku SAD je velika. Kako bi osigurale stabilno glasačko telo, američke levičarske stranke uvećale su animozitet između grupa s niskim i visokim primanjima, dok su privukle sve veći broj imigranata i "ranjivih" grupa kao što su LGBT zajednica, žene, manjine i tako dalje.
Milijarder s istorijom podržavanja levih pokreta u velikoj meri je finansirao levičarske kandidate kako bi se kandidovali za predsednika Sjedinjenih Američkih Država i druge važne položaje širom zemlje. Među njima su ključni državni sekretari koji su odgovorni za izborna pitanja i igraju ključnu ulogu u rešavanju sporova. Milijarder je uveliko pomogao kampanjama za te pozicije. [6]
Čak i kada ilegalni imigranti počine zločine na tlu SAD-a, levičarske vlasti okrenu glavu i uspostave utočišta kako bi ih zaštitili od zakona. Levičarske stranke bore se za glasačka prava ilegalnih imigranata. Naravno, motiv nije nužno korist za ilegalne imigrante ili generalnu populaciju, već za jačanje baze levice. Grad u istočnoj američkoj državi doneo je 12. septembra 2017. godine predlog zakona kojim se ne-državljanima daje pravo glasa na lokalnim izborima, uključujući one koji imaju zelenu kartu, privremenih rezidenata sa studentskim i radnim vizama, pa čak i one bez dokumenata o statusu legalnog imigranta. Ovo je privuklo široku medijsku pažnju zbog mogućih delovanja na izborni sistem u drugim delovima zemlje. [7]
Administracija 44-og predsednika SAD je bila u velikoj meri infiltrirana komunistima i socijalistima. Mnoge grupe koje su podržavale tog predsednika su imale jasne veze sa socijalističkim organizacijama. Sam predsednik je specijalnim ukazom amnestirao više od milion ilegalnih imigranata, pošto zakon o tome nije izglasan u Kongresu. Taj bivši predsednik je sledbenik para-marksiste Saul Alinsky. Nakon što je izabran, on je je imenovao za svoje savetnike ljude iz levičarskih trustova mozgova i uveo je univerzalni zdravstveni sistem koji kažnjava one koji odbiju da se u njega upišu. On je dalje sproveo levičarske ciljeve prekidom sprovođenja saveznih zakona protiv upotrebe marihuane, podrškom legalizacije gej brakova, dozvolom transseksualcima da pristupe Armiji, itd. 2016, njegova administracija je dala direktivu javnim školama da se omogući osobama koje se identifikuju kao transrodne osobe da uđu u toalete svog izabranog pola, bez obzira na njihov fizički pol - drugim rečima, čovek koji misli da je žena može ući u ženski toalet. Zakon o toaletu stavljen je na snagu u javnim školama širom zemlje. Školama je rečeno da će, ako ne prihvate zakon, izgubiti sredstva od savezne vlade. U odgovoru na ovo, koalicija od 13 država je tužila saveznu vlast, argumentirajući ovaj potez kao protivustavan.
3. Mržnja i borba: Nepromenjiv tok komunističke politike
Borba i mržnja leže u srži komunističke politike. Uz podsticanje mržnje i podele među ljudima, komunizam kvari ljudski moral kako bi uzurpirao političku moć i započeo svoju diktaturu. Okretanje ljudi jednih protiv drugih osnovno je sredstvo kojim to čini.
1926, Mao je napisao u svom članku pod naslovom "Analiza klasa u kineskom društvu“: "Ko su naši neprijatelji? Ko su naši prijatelji? Ovo pitanje je pitanje broj jedan u revoluciji. ” Komunistička partija proizvoljno stvara koncepte klasa koje pre nisu postojale, a zatim podstiče te proizvoljno podeljene grupe da se bore jedni protiv drugih. To je čarobno oružje koje komunisti koriste u svom usponu na vlast. [8] Kako bi promovisala svoj cilj, Komunistička partija bira i preuveličava određena pitanja nastala usled pada moralnih vrednosti. Zatim tvrdi da temeljni uzrok tih problema nije moralna slabost, nego struktura društva. Izdvaja pojedine klase kao "ugnjetavače" i promoviše popularnu borbu protiv tih klasa kao rešenje za bolest društva.
Mržnja i borba komunističke politike nisu ograničeni na antagonizaciju između radnika i kapitalista. Kubanski komunistički vođa Fidel Castro izjavio je da je neprijatelj kubanskog naroda korupcija Fulgencia Batiste i njegovih pristalica i da je navodno ugnjetavanje od strane vlasnika velikih plantaža izvor nejednakosti i nepravde. Rušenjem takozvanih ugnjetavača, Komunistička partija obećava egalitarističku utopiju. Komunisti su iskoristili to obećanje kako bi zavladali Kubom.
U Kini, inovacija Mao Zedonga bila je da obeća seljacima vlasništvo nad sopstvenom zemljom, radnicima vlasništvo nad njihovim fabrikama, a intelektualcima slobodu, mir i demokratiju. To je okrenulo seljake protiv zemljoposednika, radnike protiv kapitalista i intelektualce protiv vlade, dopuštajući Komunističkoj partiji Kine da preuzme vlast.
U Alžiru je komunistički vođa Ahmed Ben Bella podstakao mržnju između različitih religija i etničkih grupa: muslimana protiv hrišćana i Arapa protiv Francuza. To je postalo odskočna daska Bena Belle da osigura komunističku vladavinu.
Oćevi-utemeljivači Sjedinjenih Američkih Država izgradili su zemlju koja se temelji na principima Ustava. Porodica, crkva i zajednica su formirali jake veze u američkom društvu, koje su postale još prosperitetnije tokom 19. i 20. veka. Uspeh Američkog sna umanjio je važnost koncepta društvene klase, što je otežalo da se izmisli klasna borba u SAD-u.
Ali komunizam koristi svaku moguću priliku za promociju podele. Koristeći sindikate, uvećava sukobe između zaposlenih i poslodavaca. Koristi rasne podele kako bi okrenuo crnce, muslimane, Azijate i Latinoamerikance protiv belaca. Podstiče borbu između polova promocijom pokreta ženskih prava protiv tradicionalne društvene strukture. Stvara podele koristeći seksualnu orijentaciju i LGBT pokret; čak je izmislio nove rodove kako bi pojačao borbu. Deli vernike različitih religija i koristi "kulturnu raznolikost" kako bi se suprotstavio tradicionalnoj zapadnoj kulturi i baštini. Deli ljude različitih nacionalnosti podstičući “prava” ilegalnih imigranata i stvarajući sukobe između stranaca i građana. Huška useljenike i širu javnost protiv policajaca.
Dok društvo postaje sve više rascepkano, jedan pogrešan korak može izazvati borbu. Društveni sukobi postali su standardno stanje društva. Seme mržnje zasađeno je u srcima masa i upravo to je zlokobni cilj komunizma. Komunizam istovremeno veliča podelu i mržnju. Lenjin je napisao: "Možemo i moramo da pišemo jezikom koji seje mržnju među masama; odbojnost, prezir i slično prema onima koji se ne slažu s nama." [9] Političke taktike na Zapadu upotrebljavaju svakakve vrste “socijalne pravde” za podsticanje mržnje i intenziviranje društvenih sukoba.
U slučaju Scottsboro iz 1931. godine, devet crnih dečaka optuženo je za silovanje dve belkinje , što je izazvalo ozbiljan rasni sukob u celoj zemlji. Komunistička partija SAD-a počela je da deluje, zagovarajući pravdu za crne Amerikance i privlačeći mnoge sledbenike. Među njima je bio Frank Marshall Davis, budući mentor 44-om predsedniku. Prema rečima dr. Paula Kengora, cilj američkih komunista u slučaju Scottsboro nije bio samo da pojačaju svoje članstvo među crnim stanovništvom i progresivnim aktivistima „socijalne pravde“, nego i da osude Ameriku kao zemlju prepunu neravnopravnosti i rasne diskriminacije. Tvrdeći da su to prevladavajući uslovi u celoj zemlji, promovisali su komunizam i levu ideologiju kao jedino sredstvo oslobađanja Amerikanaca od ovog navodno patološkog i zlog sistema.
Godine 1935. izbila je pobuna među crnim zajednicama u Harlemu u New Yorku, nakon glasina da je crni tinejdžer pretučen do smrti kada je uhvaćen u krađi. Prema crncu Leonardu Pattersonu, bivšem članu KPSAD-a, koji je odigrao ulogu u incidentu, Komunistička partija SAD-a skočila je na priliku da organizuje proteste crnaca. Patterson je opisao kako su komunisti bili istrenirani u lenjinističkoj taktici, koja ima za cilj da podstakne i potpali sukobe. Naučili su kako da pretvore proteste u nasilne incidente i ulične borbe, kao i kako da namerno konstruišu sukobe tamo gde se ne može naći nijedan. [10]
U savremenoj Americi, komunističke grupe su bile uključene u svaki veliki društveni sukob ili nered. Godine 1992., na televiziji su emitovani snimci na kojima je prikazan crnac Rodney King, stanovnik Los Angelesa, kog su beli policajci tukli nakon jurnjave automobilima. Širom poznati video klip od 15 sekundi, isečen iz snimka, pokazuje Kinga, osuđivanog prestupnika, kako se opire hapšenju i ponaša ratoborno, mada su njegovi drugovi iz automobila sarađivali s policijom. Četiri policajca uključena u ovaj incident na kraju su oslobođeni krivice. Nakon presude baš kad su se demonstranti, ispred stanice u LA, spremali da se raziđu , neko je iznenada razbio metalni pano u prolazni automobil, a protest je brzo eskalirao u nasilnu pobunu s paljenjem, razbijanjem i pljačkanjem. [11]
Na pitanje o učestvovanju komunista u incidentu, šerif okruga Los Angelesa Sherman Block, rekao je da nema sumnje da su oni umešani u nerede, pljačke i paljevine. Tokom tih događaja, leci koje su širile razne komunističke grupe poput Revolucionarne komunističke partije, Socijalističke radničke partije, Napredne laburističke stranke i Komunističke partije SAD-a mogli su se naći po mnogim ulicama i školama. Na jednom od letaka je pisalo: “Osveti Kingovu presudu! ... Podignite oružje! Vojnici ujedinite se s radnicima! Prema policajcu u policijskoj stanici u Los Angelesu, ljudi su već delili letke pre nego što je presuda objavljena. [12]
Bez obzira kako se sve te organizacije koje podstiču pobune i nasilje u Zapadnom društvu danas nazivaju: „nedeljivim“, „antifašističkim“, „stop patrijarhatu“, „Životi crnaca su bitni “ ili „odbijanje fašizma“, svi su oni komunisti ili zagovornici komunističkih ideja. Nasilna grupa Antifa sastoji se od ljudi različitih komunističkih sklonosti, kao što su anarhisti, socijalisti, liberali, socijaldemokrati i slično. „Reci ne fašizmu“ zapravo je levičarska radikalna grupa koju je osnovao predsednik Revolucionarne komunističke partije SAD-a. Bio je iza mnogih protesta velikih razmera s ciljem poništavanja rezultata predsedničkih izbora 2016. godine.
Pod velom slobode govora, te grupe neumorno rade kako bi izazvale sve vrste sukoba u Zapadnom društvu. Da bismo razumeli njihov stvarni cilj, potrebno je samo pogledati smernicu Komunističke partije SAD-a svojim članovima iz 1943. godine:
Kada određeni opstrukcionisti postanu previše iritirani, etiketirajte ih kao fašističke ili nacističke ili antisemitske. … Stalno pravite asocijacije onih koji nam se suprotstavljaju sa onim imenima koja već imaju loš miris. Ta asocijacija će, nakon dovoljno ponavljanja, postati "činjenica" u javnom mnjenju. Članovi i frontalne organizacije moraju stalno da sramote, diskredituju i degradiraju naše kritičare. [13]
4. Politika putem nasilja i laži
U komunističkoj doktrini nikakva sredstva se ne smatraju preteranima. Komunističke partije javno objavljuju da su nasilje i laži njihovo oruđe za osvajanje i vladanje svetom. Od prvog pojavljivanja komunističkog režima u Sovjetskom Savezu do danas, za samo jedan vek, komunizam je prouzrokovao smrt najmanje 100 miliona ljudi. Članovi Komunističke partije ubijali su, spaljivali, otimali i lagali. Koristili su svaku ekstremnu metodu. Stepen njihovog zla je šokantan. Nadalje, većini učesnika uopšte nije ni žao.
Laži koje komunisti fabrikuju se razlikuju po obimu, kako u komunističkim zemljama tako i na Zapadu. Obmana, lažna vest, ili smeštanje političkom protivniku - su relativno male laži. Stvaranje niza sistematskih laži značajnih razmera kroz složene operacije moglo bi da se smatra lažima srednje veličine. Na primer, da bi podstakla mržnju protiv Falun Gonga, KPK je izmislila incident sa samo-spaljivanjem na trgu Tiananmen, što je u stvari bila priređena prevara.
Koriste se i „velike laži“, a njima je najteže upravljati jer je velika laž gotovo jednaka suštini. Njena razmera je tako ogromna, njene operacije toliko raznovrsne, njeno trajanje tako dugo i ljudi kojih se dotiče toliko mnogo, uključujući i one koji su iskreno posvećeni uzroku, da je činjenica da je sva ta stvarnost zapravo deo velike laži. Komunistička avet fabrikovala je laž da je “veliko jedinstvo” cilj komunizma. Budući da tvrdnja nije mogla biti da bude pobijena, barem ne u kratkom vremenskom roku, to je bila velika laž na kojoj se zasnivao ceo komunistički projekat.
Prethodno poglavlje analiziralo je pojam progresivizma kog je uzurpirao komunizam, a to je takođe deo Velike obmane. U poslednjih nekoliko decenija, komunizam je preoteo brojne društvene pokrete i odveo ljude na put nemira i revolucije, o čemu će biti reči u narednim poglavljima.
a. Kako komunizam koristi nasilje i laž
Komunističke partije podstiču klasni sukob - a takav sukob je borba do smrti. Kao što kaže Komunistički manifest: “Komunisti preziru da prikrivaju svoja gledišta i ciljeve. Oni otvoreno izjavljuju da se njihovi ciljevi mogu postići samo prisilnim rušenjem svih postojećih društvenih uslova. ”[14] Lenjin je takođe napisao u knjizi Država i revolucija: "Već smo gore naveli, a kasnije ćemo pokazati potpunije, da se teorija Marksa i Engelsa o neizbežnosti nasilne revolucije odnosi na buržoasku državu. Ovo poslednje ne može da zameni proleterska država (diktatura proletarijata) kroz proces "odumiranja", već kao generalno pravilo, samo kroz nasilnu revoluciju. "[15]
Tokom procesa preuzimanja vlasti, kao što je to bilo tokom pariske komune, ruske revolucije ili radničko-farmerskog pokreta podstaknutog od strane KPK, komunističke stranke koriste izuzetno nasilne i krvave metode. Bez obzira na to jesu li njihovi neprijatelji starije i slabije osobe, oni pale, pljačkaju i ubijaju, pokazujući opakost koja šokira dušu. Toliko je puno zločina počinjeno u nasilnim komunističkim režimima da ih je gotovo nemoguće izračunati.
Komunistički kult koristi laži i nasilje kako bi održao vlast. Laži su podloga za nasilje, a takođe i način zarobljavanja javnosti. Laganje je nužno za naglašavanje nasilja; i dok je nasilje ponekad prekinuto, kontinuirane laži su norma. Komunističke partije su spremne da obećaju bilo šta, ali nikada ne razmišljaju o ispunjavanju svojih obećanja. Kako bi zadovoljili svoje potrebe, one mogu da menjaju svoje priče onoliko koliko žele, bez morala i osećaja stida.
Mao, Ben Bella i Castro iz Kube, svi su oni tvrdili da nikada neće uspostaviti totalitarne režime. Ipak, jednom kad su došli na vlast, odmah su pokrenuli agresivni totalitarizam, pročišćavajući unutar stranke i proganjajući disidente i članove javnosti.
Komunistička partija takođe lukavo menja sopstveni jezik. Manipulacija jezikom je jedna od glavnih metoda kojom se komunistički kult koristi kako bi zavaravao ljude, to jest, menja značenja reči, pa čak i pretvara reči u njihove suprotnosti. Kako se izmenjeni jezik koristi u više navrata, njegova iskrivljena značenja postaju duboko ukorenjena u svest ljudi. Na primer, “bog” je izjednačen s “praznoverjem”; "tradicija" je izjednačena sa "zaostalošću", "glupošću" i "feudalizmom"; “Zapadno društvo” je izjednačeno s “neprijateljskim” ili “anti-kineskim snagama”; a "proleterijat" postaje "gospodar državne imovine". Iako javnost nema moć u komunizmu, komunisti kažu da "sva vlast pripada ljudima", a ukazivanje na nepravde je "podsticanje na rušenje državne vlasti" i tako dalje. Zbog toga, kada razgovaraju s onima koji su duboko otrovani komunističkim zlim kultom, ljudi imaju tendenciju otkrivanja da obe strane često nemaju zajedničku osnovu za komunikaciju jer su značenja reči tako promenjena.
Kult komunizma ne samo da izmišlja svoje laži, već stvara uslove kako bi se celokupno stanovništvo uključilo u laganje, što uključuje i prisilnu političku nastavu, izražavanje političkog stava i političku proveru. To bi trebalo da prisili ljude da kažu stvari koje ne veruju i time demorališu i degradiraju njihov osećaj da čine pravu stvar. Deset zapovesti upozoravaju da jedan "neće dati lažno svedočanstvo". Konfučije je rekao: "Ako ljudi nemaju poverenja u svoje vladare, ne podržavaju državu." Kada ljudi postanu svesni izmišljotina komunističkog kulta, oni reaguju daljim laganjem. Komunistički pokvareni kult zna da ga ljudi lažu, ali to je prihvatljivo jer je laganje samo deo igre. Za komuniste je opasno kada ljudi počnu da govore istinu.
Sprovođenje kulture laži je sredstvo moralne degeneracije koju su osmislili komunisti. Ova knjiga je više puta potvrdila da kineski režim ne želi samo da ubije fizičko telo, već i da izazove ekstremnu moralnu korupciju. U vezi toga, avet komunizma je delimično postigla svoj cilj.
b. Podsticanje nasilja na Zapadu
Avet (bauk) komunizma sastoji se od elementarne sile mržnje i njene teorije su prožete mržnjom. Promoviše klasnu borbu i pripisuje koren svakog problema tradicionalnim društvenim strukturama. Govori o bogatima koji iskorišćavaju siromašne kako bi izazvali ljutnju i mržnju protiv bogatih i podstakli revoluciju i nasilje. Širenjem komunističkih pokreta, manipulacija, nasilje i laži aveti su postali uobičajena pojava na Zapadu i ispunili društvo mržnjom i ogorčenošću.
Društvo koje više naginje nasilju postaće manje stabilno i više podeljeno. U američkom društvu, neki političari i politički operativci nasrću na svoje neprijatelje na beskrupulozan način, prevarom, ličnim napadima i sličnim. Danas su razlike između dve glavne stranke toliko nepomirljive da su kao vatra i voda.
Levičarske stranke i političari tvrde da će da brane prava ljudi i slede zakone demokratskog društva. Ali kad dođu na vlast, pod uticajem aveti komunizma, oni koriste sve metode za potiskivanje disidenata i arbitrarno lišavanje ljudi njihovih prava.
Ne žele svi konflikte, ali potrebna je samo nekolicina ključnih komunističkih aktivista da se uzburkaju stvari. Nakon što je novi predsednik izabran 2016. godine, ekstremisti Antifa naciljali su svoju metu, pristalice novog predsednika i druge konzervativce i krenuli za njima na skupove i drugde. Aktivisti Antife sprečili su predsedničke pristalice da daju izjave i čak su ih direktno napali.
U junu 2017. godine, Steve Scalise, član Republikanske stranke i većine u Predstavničkom domu, ustreljen je i teško ranjen dok je pohađao trening bejzbola, od strane pristalica druge stranke. Političar na levoj strani čak je rekao da mu je "drago" što je Scalise ustreljen. Taj zvaničnik je ubrzo uklonjen s dužnosti predsednika odbora na državnom nivou svoje stranke.
c. Sejanje konfuzije na Zapadu putem laži
Komunizam ima negativnu reputaciju na Zapadu, pa je laganje jedino sredstvo širenja njegovog uticaja. Komunističke i levičarske grupe koriste slogane poput “slobode”, “napretka” i “javnog interesa” kao izgovor za osvajanje javne podrške. Na primer, uspostavljanje socijalnog zdravstvenog sistema se ne naziva socijalističkim, već umesto toga „javno zdravstveno osiguranje“ ili ga opravdavaju kao utemeljenom na javnom mišljenju. Kada žele da prisile poslodavce da plate minimalnu platu, nazivaju to "plata za život". Istovremeno, Zapadne vlade postaju sve snažnije i mešaju se u živote ljudi. Pro-komunistički političari i interesne grupe daju prazna obećanja kako bi bili izabrani, nešto vrlo slično onome što su komunističke stranke učinile kako bi dobile odobrenje kada su tek počinjale. Zapravo, njihov cilj je da izvrše svoj plan napredovanja socijalizma. Njihova taktika odražava komunistička obećanja o stvaranju “raja na zemlji”.
Konkretno, političari koriste iskrivljenu i redistribucijsku fiskalnu i poreznu politiku, kao što je davanje poreznih podsticaja sindikatima, vladinim programima i manjim preduzećima, a istovremeno povećavaju porez na druga preduzeća i bogate ljude. Rezultat toga je da se korisnici tih politika (uključujući siromašne, sindikate i tako dalje) oslanjaju na političare koji ih favorizuju, a zatim ih podržavaju na izborima. Ove "potopiti bogate" i politike s visokim porezima koriste se za podršku vladinih projekata koji podstiču bogate i preduzetnike (koji ne žele da se njihov novac uzme i rasipa) da napuste grad, što rezultuje manjim brojem onih koji se protive takvim politikama. Takvi političari tada imaju stabilnu, dugoročnu moć u svojim rukama na tom području i mogu da grade svoju političku mašineriju. Istovremeno, oporezivanje i mogućnosti zapošljavanja u gradu smanjuju se iz godine u godinu, a na kraju grad bankrotira.
U prošlosti su ljudi verovali da su Sjedinjene Američke Države istinski slobodno društvo i poslednji bastion protiv komunizma. Ali danas ljudi jasno vide da visoko oporezivanje, visoko razvijena socijalna država, kolektivizam, Velika vlada, socijaldemokratija, "socijalna jednakost" i slično, svi su izvedeni na ovaj ili onaj način od socijalističkog i marksističko-lenjinističkog ideološkog DNK-a, ugrađeni u politike i sprovedeni u praksi. Naročito mlađa generacija jednostavno nije svesna istorije brutalnosti u komunističkim zemljama. Oni čeznu i teže iluzornom idealu, a prevareni su novim licem koje je komunizam preuzeo. Rezultat toga je da oni nesvesno hodaju stazom do propasti.
5. Put u totalitarizam
Totalitarna kontrola koju sprovode komunistički režimi nad životima svojih podanika je bogato dokumentovana. Ali ideološki ogranci komunizma u demokratskim zemljama u tajnosti rade na istom cilju zastupanjem zakona koji agresivno šire moć vlasti i povećavaju kontrolu nad društvom i ekonomijom. Još strašnija je činjenica da današnje autokrate imaju nauku i tehnologiju na raspolaganju, a ona im daje moć da nadziru i kontrolišu društvo na skali kakvu tiranije iz prošlosti nisu mogle ni da zamisle.
a. Brisanje slobodne volje i potiskivanje morala
Kad ljudska bića slede tradicionalne vrednosti koje se zasnivaju na božanskom, Bog će voditi ljude u daljem razvoju te kulture. Imati kulturu utemeljenu na božanskoj inspiraciji je važan kanal za povezivanje ljudi s božanskim. Na osnovu te kulture izvedene su različite metode društvene organizacije koje podrazumevaju politički život.
Bog ljudima daje slobodnu volju i sposobnost upravljanja sopstvenim poslovima. Ljudi treba da vladaju sobom putem samodiscipline, moralnog ponašanja i odgovornosti za sebe i svoju porodicu. Nakon što je proučio američku politiku u devetnaestom veku, francuski politikolog Alexis de Tocqueville razvio je veliko poštovanje prema američkom društvu. Bio je impresioniran sposobnošću Amerikanaca za samoispitivanje, njihovim razumevanjem zla, spremnošću na rešavanje problema strpljenjem i opšti nedostatak nasilja u rešavanju društvenih problema. Mislio je da veličina Sjedinjenih Američkih Država leži u njenoj sposobnosti da ispravi sopstvene greške.
Ono što avet komunizma želi, s druge strane, je totalitarna politika kojom bi podstakla ljude da se suprotstave tradiciji i moralu, kao i da blokiraju ljudima put prema dobroti i prema božanskom. Ljudi u komunističkim zemljama, međutim, preobražavaju se iz božjeg naroda u đavolji narod, a da to ni ne primećuju. Postepeno se dobrovoljno pokoravaju normama koje se slažu s đavolom. U komunističkim zemljama vlada monopolizuje društvene resurse, uključujući ekonomiju, obrazovni sistem i medije. Dakle, sve mora da se sprovodi sledeći uputstva vođa komunističkih partija, a njihove metode vladanja zasnivaju se na lažima, zlu i nasilju. Oni koji pokušavaju da slede svoju savest i sklonost ka dobroti, na kraju krše ideologiju i pravila stranke i proglašavaju se neprijateljima partije. Oni tada postaju podklasa, prisiljeni na borbu na dnu društva, ili jednostavno umiru.
U slobodnim društvima, vlada se takođe kreće prema autoritarizmu, s tim da “velika vlada” planira da kontroliše skoro sve. Jedna od karakteristika autokratske politike je snažna centralna vlada koja planira i usmerava ekonomiju. Trenutno, zapadne vlade sve više jačaju svoje mogućnosti da intervenišu i kontrolišu ekonomiju kako bi postigle vladine planove i koriste instrumente državnih prihoda i rashoda, oporezivanja i finansiranja duga.
U isto vreme, njihov domen upravljanja obuhvatio je uverenja, porodicu, obrazovanje, ekonomiju, kulturu, energiju i resurse, prevoz, komunikacije, putovanja i drugo. Od širenja centralne administrativne moći do kontrole lokalne vlasti nad životima građana, brojnih zakona i presuda, rezultat je sveobuhvatno širenje vladine moći i društvena kontrola bez presedana . Na primer, uzimanje zdravstvenog osiguranja je obavezno, u protivnom sledi kazna. U ime javnog interesa, vlade mogu ljudima da uskrate njihova vlasnička i lična prava. Totalitarna vlada koristi "političku korektnost" kao izgovor da ljude liši slobode govora i diktira ono što ljudi mogu i ne mogu da govore. Oni koji otvoreno osuđuju zlokobne politike optuženi su za širenje "govora mržnje". Oni koji se usude da se suprotstave političkoj korektnosti su marginalizovani, izolovani, u nekim slučajevima otpušteni, a u ekstremnim slučajevima doživljavaju pretnje i napade.
Koristeći devijantne političke standarde u svrhu zamene čestitih moralnih standarda i njihovog sprovođenja putem zakona, propisa i javnih napada, stvara se atmosfera društvenog terora i pritiska, potiskujući slobodnu volju ljudi i slobodu traženja dobrote. To je suština totalitarne politike.
b. Totalitarizam kroz socijalnu pomoć, tehnologiju i previše regulativa
Savremeno Zapadno društvo je sada prezasićeno zakonima i regulativom, kojima se reguliše svaki aspekt društva, od ponašanja na poslu do odgajanja dece. Socijalna pomoć se sve više vidi kao standardna potreba, umesto kao oblik hitnog davanja pomoći onima kojima je istinski potrebna. Tehnološki napredak je omogućio vlasti da pojača svoju kontrolu, kako nikad ranije nije bilo moguće. Levičarske grupe i političari ohrabruju i ubrzavaju ovaj proces, označavajući ga kao progres.
Zapravo, ekspanzija državnog nadzora i državne pomoći predstavlja smrtnu opasnost za slobodu i moral. U 19. veku, Tocqueville je zapazio: “Da se despotizam uspostavi u demokratskim nacijama današnjice, mogao bi da poprimi drugačiji karakter, bio bi sveobuhvatniji i blaži pa bi degradirao ljude bez mučenja.”[16]
Od federalnog nivoa sve do nivoa države, okruga i opštine, svake godine se usvoje hiljade novih zakona. O svemu postoji zakon i ograničenja. Poreski zakon SAD ima desetine hiljada stranica, dok novi zakon o zdravstvenom osiguranju ima preko 20.000 stranica. Čak ni sudije i advokati ne mogu da shvate sve ove zakone, a da ne pominjemo prosečne građane. Osoba će možda nesvesno prekršiti zakon.
Pored toga, koliko god savršen bio jedan zakon, to je samo spoljna forma ograničenja i ne može da upravlja ljudskim srcem. Kao što je Lao Tzu rekao: “Što se više zakona napiše, biće više lopova i razbojnika.“
Ljudi ignorišu činjenicu da društvene probleme prouzrokuje zla strana čoveka, kad se oslobodi. Dok stvaraju sve više i više zakona, ignorišući suštinu stvari, formira se ciklus zla i društvo korak po korak ide ka totalitarizmu.
Kroz istoriju, sposobne vlade su održavale sposobnost da izdvoje svoje resurse siromasima, na primer tokom gladi, suše ili poplave. Istovremeno, davanje u dobrotvorne svrhe je prirodno postojalo u lokalnim zajednicama i religijskim organizacijama. Britanski pravnik Dicey je primetio da je u 20. veku, međutim, vlada počela da vidi blagostanje pojedinca kao nešto što treba regulisati i osigurati oporezivanjem:
„Pre 1908. godine pitanje da li bi čovek, bogat ili siromašan, trebao da osigura svoje zdravlje, je bilo pitanje koje je u potpunosti ostavljeno slobodnom promišljanju ili nepromišljanju svakog pojedinca. Njegovo ponašanje nije se ticalo države ništa više nego pitanje treba li nositi crni kaput ili braon kaput. … Ali, Nacionalni zakon o osiguranju će, dugoročno gledajući, doneti državi, odnosno poreznim obveznicima ... osiguranje od nezaposlenosti. … To je zapravo priznanje od strane države da je dužna da osigura čoveka od zla koje proizlazi iz njegovog nemanja posla. … Nacionalni zakon o osiguranju u skladu je s doktrinom socijalizma. … [17]“
Međutim, velike socijalne države su zapetljane u urođene slabosti. Nema besplatnog obroka. Visoki nivoi pomoći se baziraju na visokim porezima, što prouzrokuje sve vrste društvenih bolesti. Nordijski model socijalne pomoći prepoznat je i prihvaćen u mnogim zemljama. Nekada se smatrao pozitivnim primerom socijalističkog prosperiteta koji bi Zapad mogao da oponaša. Ipak, u Severnoj Evropi odnos porezne stope prema BDP-u je među najvišima u svetu, a mnoge porezne stope kreću se oko 50 posto.
Analitičari su istakli da postoji šest kobnih problema sa socijalnom medicinskom pomoći za koje se vlada angažuje: neodrživo je, jer ljudi žele da imaju koristi od besplatnih usluga više nego što u njih uplaćuju. Nema nagrade ili kazne za efikasnost, a praktičari u medicinskoj industriji ne preuzimaju nikakvu pravnu odgovornost za ono što rade, ali dobijaju platu bez obzira na to koliko rade. To uzrokuje ogromne gubitke za vladu, ljudi kradu kroz rupe u zakonima, zloupotrebljavaju sistem i učestvuju u podzemnoj trgovini. Vlada odlučuje o životu i smrti ljudi kroz medicinski sistem, pa je preplavljena birokratijom. [18]
Godine 2010., čovek po imenu Jonas u severnoj Švedskoj je morao sam da zašije svoje rane, koje su krvarile ,nakon što je čekao sat vremena u službi hitne pomoći. Prvo je otišao u ambulantu koja je bila zatvorena. Zatim je otišao u sobu za hitne slučajeve gde je čekao da mu se pruži pomoć, dok mu je rana krvarila. Nije imao drugog izbora nego da pokuša da ih zašije, ali to je dovelo do toga da ga je osoblje bolnice prijavilo da je prekršio zakon o posedovanju bolničke opreme bez odobrenja. [19] Ovo je samo jedan primer kako šema socijalne pomoći može da dovede do smešnih ishoda. Budući da svako želi besplatnu medicinsku pomoć, sredstva se zloupotrebljavaju. Sukob između ograničenja resursa i zahteva da stvari budu besplatne, prouzrokuje neusklađenost ponude i potražnje. Nedostatak pomoći znači duge redove, a onima kojima je zaista potrebna nega su oštećeni socijalizovanom medicinom.
Pored ovog, dok socijalna pomoć od kolevke do groba mnogima izgleda poželjno, oslanjanje stanovništva na vlast postavlja temelje za autokratski režim. Ovaj princip se jasno odražava u marksističkom shvatanju da je socijalizam samo početni korak komunizma.
Veće učešće vlasti u regulisanju društva i života individualnih građana zahteva veće sisteme državne kontrole: zapošljavanje radnika i sastavljanje zakona zahteva novac, koji se stiče oporezivanjem. Sa ekspanzijom države takođe dolazi i stvaranje moćnih političkih klika koje imaju svoje interese u održavanju i povećavanju dometa njihovog autoriteta.
Tehnologija još više omogućava vlasti kontrolu nad građanima. Komunistička partija Kine je najočigledniji primer, ali iste opasnosti prisutne su u Zapadnim zemljama, posebno u Evropi, gde su socijalistički programi već sveprisutni.
Današnja Kina ima najveći sistem za nadzor na svetu. Na javnim mestima i na ulicama, nadzorne kamere su svuda. Za samo koji minut, lica na crnoj listi mogu da se izvuku iz mora od 1,4 milijarde stanovnika. Nadzorni softver ugrađen u WeChat na mobilnim telefonima omogućava otvoren nadzor, a privatnost je totalno odsutna za svakog s mobilnim aparatom. Nema se gde sakriti.
Dok tehnologija sve više napreduje, a vlade postaju sve veće, nastavljanje Zapada na putu socijalizma bi rezultovalo jednako strašnom sudbinom - neprekidnog nadzora, pritiska i kontrole. Ovakav konačni scenarijo nikako nije preterivanje.
Pored fizičkog nadzora i cenzure, vlada takođe može da koristi masovne podatke i finansijske informacije da bi ciljala na građane koji su izgubili posao. Banke mogu da se nateraju da im ukinu hipoteku. Vlada s ovakvim tehnološkim sredstvima može da povuče dozvolu neposlušnim građanima i da im ukine pristup socijalnoj pomoći, koja je usled ostalih ekonomski politika, jedini način da oni prežive.
6. Komunistička pretnja osnovnim vrednostima
Komunističke ideologije već vekovima seju haos u političkoj sferi. Na Istoku, komunistički režimi mobilizovali su moć države da bi uništili političke protivnike, razorili tradicionalnu kulturu i ubili su desetine miliona ljudi. Na Zapadu, levičarski pokreti prisvajaju sebi demokratske procese. Dok izbegavaju otvoreno nasilje i diktaturu, politika koju oni zastupaju sledi istu filozofiju borbe.
Žudnja za moći, bogatstvom i slavom postoje od kad i čovek, jer svako je sposoban za dobro i zlo. Iskorišćavajući moralnu slabost koja postoji u ljudskoj prirodi, avet komunizma je odgojila mreže „zastupnika“ širom sveta.
Usled komunističke infiltracije, današnja društva Zapada su podeljena do stepena bez presedana, a levica koristi svu svoju moć da omete i osujeti sve one koji se drže tradicionalnih shvatanja u politici. Nije preterano reći da je Zapad sada u ratu sa svojim sopstvenim vrednostima.
Levičarski politički uticaj se pokazao vrlo otporan na pokušaje da se oslabi i poništi. Političari i aktivisti pod uticajem komunizma se dogovaraju s medijima da bi diskreditovali opoziciju i proširili pogrešne informacije i zbunili javnost. Levičarski zvaničnici ignorišu ili opstruišu odluke vlade, preusmeravaju javne resurse da podrže svoje ideološke agende i primenjuju politiku koja pogoršava podele i konflikte u društvu.
Prema anketi koju su sproveli The Associated Press i Centar za istraživanje javnih poslova, 2018. godine, više od 80 posto ispitanika veruje da je zemlja dublje podeljena na području politike nego u prošlosti, dok 80 posto veruje da su Amerikanci podeljeni po važnim vrednostima više nego ikad ranije. [20]
Državi nema ravne kad je u pitanju njena moć da upravlja ljudskim i ekonomskim resursima. Ako se dobro koristi, politička moć može doneti velike koristi celoj naciji i doprineti međunarodnoj zajednici. Ali kako pokazuje istorija i istorija komunističkog pokreta, zloupotreba te moći može dovesti do užasnih zločina.
Bivši američki predsednik Reagan je rekao u svom inauguracionom govoru: „S vremena na vreme smo bili u iskušenju da verujemo da je društvo postalo previše složeno da bi bilo samoupravljano, da je vlada jedne elitne grupe superiornija od vladavine za, i od naroda. Pa, ako niko od nas nije sposoban da upravlja sam sobom, ko od nas ima sposobnost da vlada nekim drugim? ”[21] Slično tome, predsednik Trump je rekao:“ U Americi ne poštujemo vladu, poštujemo Boga. [22]
Jedinstvo zemlje zahteva zajednički skup vrednosti i zajedničku kulturu. Iako su doktrine različitih religija različite, standardi za dobro i zlo su slični. To omogućava etničkim grupama u Sjedinjenim Američkim Državama da žive u harmoniji. Međutim, kad su ljudi podeljeni po pitanju osnovnog morala, sam njihov opstanak dovodi se u pitanje.
Reference
1. Jules-Antoine Castagnary, Philosophie du Salon de 1857, as quoted in Franklin L. Baumer, Modern European Thought: Continuity and Change in Ideas, 1600–1950 (New York: Macmillan, 1977), 335.
2. Karl Marx and Friedrich Engels, “Manifesto of the Communist Party,” in Marx & Engels Selected Works, vol. 1, trans. Samuel Moore, ed. Andy Blunden, Marxists Internet Archive, accessed April 17, 2020, https://www.marxists.org/archive/marx/works/1848/communist-manifesto/ch02.htm.
3. Frank Newport, “Democrats More Positive About Socialism Than Capitalism,” Gallup, August 13, 2018,https://news.gallup.com/poll/240725/democrats-positive-socialism-capitalism.aspx.
4. “Little Change in Public’s Response to ’Capitalism,’ ’Socialism,’” Pew Research Center, December 28, 2011, https://www.people-press.org/2011/12/28/little-change-in-publics-response-to-capitalism-socialism.
5. Milton Friedman, Free to Choose: A Personal Statement (Boston: Mariner Books, 1990), 148.
6. Matthew Vadum, “Soros Election-Rigging Scheme Collapses: The Secretary of State Project’s death is a victory for conservatives,” FrontPage Mag, July 30, 2012, https://www.frontpagemag.com/fpm/139026/soros-election-rigging-scheme-collapses-matthew-vadum.
7. Rachel Chason, “Non-Citizens Can Now Vote in College Park, Md.,” The Washington Post, September 13, 2017, https://www.washingtonpost.com/local/md-politics/college-park-decides-to-allow-noncitizens-to-vote-in-local-elections/2017/09/13/2b7adb4a-987b-11e7-87fc-c3f7ee4035c9_story.html?utm_term=.71671372768a.
8. Mao Zedong, “Analysis of the Classes in Chinese Society,” in Selected Works of Mao Tse-tung: Vol. I, Marxists Internet Archive, accessed April 17, 2020, https://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-1/index.htm.
9. Bilveer Singh, Quest for Political Power: Communist Subversion and Militancy in Singapore (Singapore: Marshall Cavendish International [Asia] Pte Ltd, 2015).
10. Leonard Patterson, “I Trained in Moscow for Black Revolution,” Speakers Bureau of the John Birch Society, YouTube video, posted by Swamp Yankee, August 20, 2011, https://www.youtube.com/watch?v=GuXQjk4zhZs.
11. William F. Jasper, “Anarchy in Los Angeles: Who Fanned the Flames, and Why?” The New American, June 15, 1992, https://www.thenewamerican.com/usnews/crime/item/15807-anarchy-in-los-angeles-who-fanned-the-flames-and-why.
12. Ibid.
13. US Congress, House, Committee on Un-American Activities, Soviet Total War, ‘Historic Mission’ of Violence and Deceit (Washington, DC: U.S. Government Printing Office, 1956).
14. Marx and Engels, “Manifesto.”
15. Vladimir Lenin, The State and Revolution (1918), 381–492, Marxists Internet Archive, accessed April 17, 2020, https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1917/staterev/ch01.htm.
16. Alexis de Tocqueville, Democracy in America, vol. ii, Henry Reeve, trans., (London: Longmans, Green, and Co., 1889), 289.
17. Albert Venn Dicey, Lectures on the Relation Between Law & Public Opinion in England, During the Nineteenth Century (London: Macmillan and Co., 1919), xxxviii, Online Library of Liberty, accessed April 17, 2020,http://oll.libertyfund.org/pages/dicey-on-the-rise-of-legal-collectivism-in-the-20thc.
18. Paul B. Skousen, The Naked Socialist (Salt Lake City, UT: Izzard Ink, 2014), Kindle edition.
19. Peter Vinthagen Simpson, “Jonas, 32, Sewed Up His Own Leg after ER Wait,” The Local, August 3, 2010, https://www.thelocal.se/20100803/28150.
20. Juana Summers, “AP-NORC Poll: Most Americans See a Sharply Divided Nation,” The Associated Press, http://www.apnorc.org/news-media/Pages/AP-NORC-Poll-Most-Americans-see-a-sharply-divided-nation.aspx.
21. Ronald Reagan, “First Inaugural Address of Ronald Reagan” (speech, US Capitol, Washington, DC, January 20, 1981), The Avalon Project, accessed April 17, 2020, https://avalon.law.yale.edu/20th_century/reagan1.asp.
22. Donald Trump, “Remarks by President Trump at the 2017 Values Voter Summit” (speech, Omni Shoreham Hotel, Washington, DC, October 13, 2017), White House, accessed April 17, 2020, https://www.whitehouse.gov/briefings-statements/remarks-president-trump-2017-values-voter-summit.
