Kako avet komunizma vlada svetom (9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti

14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj nastavak?

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

Uvod

1. Razvijene zapadne zemlje: Praktikovanje komunizma pod drugim imenom
a. Visoki porezi i velikodušna socijalna pomoć
b. Snažni ekonomski intervencionizam u zapadnim zemljama
c. Socijalistička ekonomija vodi prema komunističkom totalitarizmu

2. Distopijski socijalizam Komunističke partije Kine
a. Kineska ekonomija: Nema opuštanja komunističke kontrole
b. Istina u pozadini kineskog ekonomskog uspona
c. Posledice kineskog ekonomskog modela

3. Posledice socijalističkog pustošenja u zemljama razvoja
a. Socijalizam nastavlja da poseduje Istočnu Evropu
b. Socijalistička ekonomija izdaje zemlje u razvoju

4. Javno vlasništvo i planska ekonomija: Sistemi ropstva
a. Javno vlasništvo: totalitarni jaram
b. Planska ekonomija: predodređeno na propast

5. Marksova teorija eksploatacije: varljivo izokretanje dobra i zla

6. Mržnja i ljubomora: Izvor apsolutnog egalitarizma
a. Promocija ekonomske jednakosti: sredstvo za postizanje komunizma
b. Komunističko korišćenje sindikata za potkopavanje slobodnih društava

7. Komunistički 'ideali': Mamljenje čoveka ka samouništenju

Zaključak: Blagostanje i mir se mogu dobiti samo moralom

Reference

9. POGLAVLJE: KOMUNISTIČKA EKONOMSKA ZAMKA

Uvod

Karl Marks je objavio „Das Kapital“ pre više od 150 godina, zalažući se za ukidanje privatnog vlasništva kako bi ono bilo zamenjeno javnim vlasništvom. Vek kasnije, komunističko javno vlasništvo je uveliko rašireno i upražnjava ga trećina svetskih nacija.

Mnoge istočnoevropske zemlje prolaze kroz „šok terapiju“ dok uvode tržišnu ekonomiju posle raspada sovjetskog bloka početkom 1990-tih. Druge zemlje kojima nisu vladale komunističke partije, ali su ipak prihvatile socijalističku nacionalizaciju pretrpevši bedu i siromaštvo javnog vlasništva, na kraju su bivale prisiljene da uvedu tržišne reforme.

Avet komunizma pokreće ofanzive širom sveta kako bi uspostavila dominaciju na globalnom nivou. Osvrtom na zemlje koje su odustale od komunizma ili socijalističkog ekonomskog modela, moglo bi se pomisliti da avet nije uspela u svojim ciljevima. Ali stvarnost nije tako jednostavna. Komunistička avet ne sledi utvrđeni skup načela. Umesto toga, njene metode i oblici se neprestano menjaju kako bi se prilagodili situaciji. Naime, može se odreći ili kritikovati svoja prethodna dela radi većeg cilja i to je najuočljivije u sferi ekonomije.

Pažljivom analizom sadašnjeg ekonomskog sistema i postojeće stvarnosti, otkrivamo kako komunistička avet širi svoje pipke u svaki kutak. Kako se stanovništvo sve više slepo klanja i veruje pustim obećanjima državnih uprava, ekonomija gotovo svake države odmiče od načela slobodnog tržišta. Nacije gube svoje moralne temelje dok gravitiraju prema komunizmu. Vreme je da postanemo svesni te stvarnosti i nešto preduzmemo.

1. Razvijene zapadne zemlje: Praktikovanje komunizma pod drugim imenom

Marks u Komunističkom manifestu navodi kako se komunistička teorija može sažeti u jednoj rečenici: Ukinuti sistem privatnog vlasništva. Za pojedince to podrazumeva „ukidanje buržoaske individualnosti, buržoaske nezavisnosti i buržoaske slobode.“ Za društvo to znači da će „proletarijat da upotrebi svoju političku nadmoć kako bi postepeno preoteo sav kapital buržoazije i centralizovao sve instrumente proizvodnje u državne ruke, tj. proletarijata u ulozi vladajućeg staleža.” [1]

Komunisti koriste nasilje i masovna ubistva u komunističkim zemljama kako bi postigli svoj cilj. Ali s obzirom da nasilni komunizam gubi svoju privlačnost, uvode se nenasilni oblici komunizma. Različiti sojevi socijalizma se infiltriraju u celokupno društvo postajući gotovo neprepoznatljivi.

Zapadne zemlje koriste mnoge ekonomske politike koje se ni imenom ni oblikom naizgled ne dovode u vezu sa socijalizmom, ali ipak igraju ulogu ograničavanja, slabljenja, ili lišavanja prava ljudi na njihovo privatno vlasništvo. Druge slabe mehaniku slobodnog preduzetništva, povećavaju moć vlada vodeći tako društvo ka socijalizmu. Metode uključuju visoko oporezivanje, velikodušnu socijalnu pomoć i naglašeni državni intervencionizam.

a. Visoki porezi i velikodušna socijalna pomoć

Važno obeležje komunističke ili socijalističke ekonomije u zapadnim zemljama je snažna socijalna pomoć. Postojeći zakoni socijalne pomoći čine da se ljudi koji su došli iz komunističkih zemalja osećaju kao da su se jednostavno preselili u drugu socijalističku državu.

Prikriveni socijalizam

Država sama ne stvara nikakvu vrednost. Zapravo, to je nalik šišanju ovce. Sve socijalne nadoknade na kraju plaća sam narod putem poreza ili državnog duga. Visok stepen socijalne pomoći je u osnovi verzija komunizma u odsustvu nasilne revolucije koju inače sprovode komunističke partije.

Visoko oporezivanje predstavlja prisilnu nacionalizaciju privatne imovine za potrebe njihove preraspodele u velikim razmerama. Istovremeno, to je skriveni put ka postepenom ukidanju sistema privatnog vlasništva.

Posledice visokog oporezivanja su slične javnom vlasništvu i egalitarizmu koji nameću komunistički režimi. Jedina razlika se svodi na to da li će nacionalizacija biti učinjena pre ili nakon proizvodnje. U komunistički planiranim ekonomijama država direktno kontroliše proizvodni materijal. Na Zapadu se proizvodnja kontroliše privatno, ali prihod se pretvara u državnu imovinu putem poreza i programa preraspodele. Ipak, oba predstavljaju ekvivalent pljački i otimanje tuđeg bogatstva. U zapadnim zemljama se to postiže na zakonit način kroz demokratiju i zakonodavstvo, umesto ubijanjem i nasiljem.

Neka državna pomoć je razumna, poput socijalnog osiguranja za žrtve katastrofa ili nesreća. Ali pozitivni aspekti pomoći je čine prikladnim instrumentom prevare kako bi se opravdalo povećanje poreza. Pozamašna socijalna pomoć, u tom pogledu, donosi slične destruktivne posledice za narod, društvo i moralne vrednosti, nimalo drugačije od komunističke ekonomije. Komunistička ekonomija u stvari ogoljava tamnu stranu ljudske prirode. To je u osnovi razlog zbog čega avet nameće komunističke ekonomske vrednosti širom sveta, bilo u slobodnim društvima ili onima koje direktno kontrolišu komunistički režimi.

Visoko oporezivanje

Socijalna pomoć u razvijenim zapadnim zemljama troši veliko učešće fiskalnog prihoda koji dolazi od poreza prebačenog iz privatnog bogatstva. Ne postoji drugi način održavanja ovog nivoa državnih ovlašćenja.

U Sjedinjenim Državama se više od polovine prihoda na porez troši na socijalno osiguranje i zdravstvo. Više od 80% tog novca pripada ličnom porezu na dohodak i porezu na socijalno osiguranje, dok 11% dolazi od poreza na dohodak preduzeća. [2] Mnoge zapadne zemlje čak su i nadmašile Sjedinjene Države, s obzirom na njihove još sveobuhvatnije sisteme socijalne pomoći.

Prema podacima iz trideset pet tržišnih ekonomija koje 2016. godine objavljuje Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj (eng. OECD), dvadeset i sedam zemalja ima stopu poreza na dohodak veću od 30 posto. Zemlje s dva najveća poreza na dohodak, od 54 i 49.4 posto, se nalaze u Evropi. Uz to, ishrana ili kupovina u mnogim delovima Evrope dolazi s porezom na dodatu vrednost (PDV), pa u određenim državama isti nadilazi i 20 posto. [3] Porez na dobit i ostali porezi nadalje doprinose jačanju ukupne stope.

Drugi podaci su pokazali da je 1900., samo sedam od petnaest zemalja te godine uvelo porez na dohodak, pri čemu je Italija vodila po stopi od 10 posto. Australija, Japan i Novi Zeland imali su stope poreza na dohodak od oko 5 posto. Ali do 1950. godine prosečna maksimalna stopa poreza u dvadeset zemalja bila je veća od 60 posto; u današnje vreme polako opada na oko 40 posto. [4]

Visoko oporezivanje opterećuje ne samo bogate; siromašne takođe kažnjavaju na razne načine. Dok bogati često imaju različita pravna sredstva za zaštitu od poreza, socijalna pomoć koja se pruža siromašnima nestaje kako se njihov prihod povećava iznad određenog praga. Ukratko, ljudi su kažnjavani za to što više rade.

Visok stepen socijalne pomoći

Britanski ekonomista William Beveridge je 1942. godine zagovarao starateljsku državu, odnosno „sveobuhvatni plan za ljude i potrebe.“ Visok stepen socijalne pomoći u modernom društvu obuhvata nezaposlenost, zdravstvo, penzije, povrede na radu, stanovanje, obrazovanje, dečju zaštitu i slično, što sasvim prevazilazi tradicionalne pojmove dobročinstva za one kojima je pomoć zaista neophodna.

Izveštaj Heritage fondacije iz 2013. godine nam ukazuje kako više od sto miliona Amerikanaca ili trećina populacije SAD-a, prima socijalnu pomoć (ne uključujući socijalno i zdravstveno osiguranje) u vrednosti 9.000 USD po osobi. [5] Prema statistikama američkog Ureda za popis stanovništva, 12.7% stanovništva živi ispod granice siromaštva 2016. godine, ipak, njihovi životni uslovi bi mnoge mogli iznenaditi.

Prema državnim anketama 96% roditelja iz siromašnih domaćinstava se izjasnilo kako njihova deca nikada nisu gladna. Gotovo 50% takvih porodica živi u zasebnim kućama, 40% u stambenim zgradama, a samo 9% u mobilnim kućicama. Osamdeset posto poseduje klima-uređaj, a dve petine LCD televizor sa širokim ekranom. Tri četvrtine osiromašenih domaćinstava poseduje automobile. [6] Namerno uvrštavanje velikog broja ljudi u demografsku kategoriju „siromašnih“ itekako opravdava širenje ovlašćenja sistema socijalne pomoći.

Naknade koje daje američka Vlada su ispod proseka, ako ih uporedimo s beneficijama članica Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj. Većina stanovnika nordijskih država i drugih zapadnoevropskih zemalja uživa daleko veće pogodnosti nego Amerikanci. U Danskoj, na primer, čak i najbogatiji građani uživaju od-kolevke-do-groba socijalnu sigurnost sa besplatnim zdravstvenim uslugama, univerzitetskim obrazovanjem i ostalim velikodušnim povlasticama.

Grci su pre ekonomskog kolapsa države imali pravo na četrnaestomesečnu godišnju platu, penzije u 61 godini, odnosno penziju koja nadmašuje 90% plate. Šveđanima država garantuje 550 dana neprekidnog bolovanja i druge pogodnosti.

Proširivanje sistema socijalne pomoći izvan okvira tradicionalnog poimanja dobročinstva, inače uobičajenog u posebnim okolnostima hitnosti, u svrhu osiguravanja povlastica celokupnoj populaciji, u suštini predstavlja deo avetinjske zavere s ciljem nametanja komunističke ekonomije.

Socijalne povlastice: širenje korupcije i jačanje polarizacije u odnosu bogatih i siromašnih

Sa ekonomskog aspekta, suština sistema socijalne pomoći podrazumeva oduzimanje finansijskih sredstava jednoj grupi ljudi i prenos tih sredstava drugoj grupi. Država je, međutim, odgovorna za raspodelu bogatstva i to onda umanjuje važnost principa koji nalaže kako osoba mora da radi kako bi nešto stekla. Gubitak ovog moralnog načela je naročito prisutan u severnoj Evropi.

Švedska naučnica, Nima Sanandaji, dokazuje ovaj podatak koristeći podatke Ankete o svetskim vrednostima. Početkom 1980-tih, 82% Šveđana i 80% Norvežana se slaže s izjavom da je „pogrešno primati nezaslužene državne nadoknade.“ Isto istraživanje iz 2005. i 2008. godine ukazuje na pad, naime, samo 56% Norvežana i 61% Šveđana potvrđuje pomenutu izjavu. [7]

Oni koji rade naporno u okvirima sistema sa velikom socijalnom pomoći su uskraćeni za prikladne nadoknade, dok oni manje marljivi istovremeno bivaju nagrađeni. S vremenom se suptilno i malo pomalo iskrivljuju moralne tradicije jer osobe odrasle uz visoku državnu podršku postaju lenje i gube nezavisnost, odgovornost i marljivost svojih predaka. Nadoknade i povlastice uzimaju zdravo za gotovo, smatrajući ih čak njihovim ljudskim pravom. Stiču naviku oslanjanja na državnu pomoć i čak je drže kao taoca za kontinuiranu pomoć.

Društvene vrednosti se menjaju gotovo nepovratno. Komunistički visoki stepen socijalne pomoći postepeno narušava moralnu mudrost stanovništva, slično fenomenu laganog zagrevanja žabe u loncu koja prekasno shvata da joj više nema spasa i ne može pobeći.

Neumerena državna pomoć takođe istiskuje ulogu tradicionalnog dobročinstva jer dobročinitelji nemaju priliku da istupe da učine dobro delo, a primaoci da osete zahvalnost.

Dobročinstvo u tradicionalnom društvu je bilo stvar nečijeg ličnog izbora, bilo da je pomoć bila direktno upućena onom kome je potrebna ili posredno putem crkava i ostalih dobrotvornih organizacija. Donatori i primaoci su bili određeni, a mogućnost primanja pomoći nije bilo nečije pravo već privilegija. Primaoci su bili zahvalni na dobroti donatora i osećali se motivisani da u budućnosti poboljšaju svoju životnu situaciju i lično imovinsko stanje. Oni koji su zahvaljujući donacijama uspeli da stanu na svoje noge i vrate se na pravi put bi vrlo verovatno rado pomogli drugome u sličnoj situaciji u budućnosti.

Francuski mislilac Alexis de Tocqueville napominje kako dobročinstvo kombinuje vrline velikodušnosti i zahvalnost i one međusobno deluju u svrhu poboljšanja društva i ostvarivanja pozitivnog moralnog uticaja. Odnos davaoca i primaoca istovremeno ima funkciju ublažavanja konflikata i antagonizama u odnosu bogatih i siromašnih jer velikodušna dela pojedinaca povezuju pripadnike različitih ekonomskih staleža. [8]

Nategnut sistem modernog modela socijalne pomoći otuđuje davaoca i primaoca jer birokratizuje proces dobročinstva. Današnji „dobročinitelji“ su porezni obveznici koji su prisiljeni da se odreknu svog bogatstva, umesto da ga ponude dobrovoljno. Primaoci socijalne pomoći, s druge strane, gube vezu sa svojim dobročiniteljima i osećaj zahvalnosti za njihovu žrtvu.

Tocqueville veruje da socijalna pomoć pogoršava sukob između bogatih i siromašnih. Bogati će zamrzeti klasu primaoca socijalne pomoći pošto im vlasti prisilno zaplene deo bogatstva. Takođe navodi kako će i siromašni da osećaju nezadovoljstvo i shvate pomoć zdravo za gotovo: „Jedna klasa i dalje gleda na svet sa strahom i prezirom, dok druga klasa doživljava svoje tegobe s očajem i zavišću.“ [9]

Preveliki stepen socijalne pomoći intenzivira politički sukob i ljubomoru koji komunizam iskorišćava kako bi uništio moral ljudi i društveni sklad. Primer je ekonomska kriza u Grčkoj: umesto sukoba bogatih i siromašnih, konflikt nastaje između srednje i više klase. Utaja poreza postaje „nacionalni sport“ među višim klasama, navode grčki zvaničnici u listu The Economist. [10] Grčka se u tim okolnostima okreće pozajmicama da umiri svoje biračko telo i nadoknadi pad prihoda na porez, odnosno zadrži nivo socijale viđen u drugim evropskim zemljama.

Grčka se nakon ekonomske krize suočava sa snažnim otporom opšte populacije pri pokušaju da se smanji iznos namenjen socijalnoj pomoći. Narod se fokusira na bogate zahtevajući da ih država optereti čak i većim porezima, stavljajući pred Vladu zasad nerešiv problem.

Sistem socijalne pomoći narušava tradicionalnu radnu etiku i dovodi do toga da ljudi polažu pravo na nezasluženi novac. Celokupna ekonomija trpi posledice jer se marljivost kažnjava.

Praktična ispitivanja Martina Halla, Maria Lacknera i Friedricha G. Schneidera iz 2010. godine, ukazuju na podatak da dugoročna socijalna pomoć obeshrabruje naporan rad, ali nepovoljni rezultati toga postaju vidljivi tek mnogo vremena kasnije. Trojica ekonomista zaključuju kako upražnjavanje socijalne pomoći narušava zdravlje ekonomske baze nacije. [11]

Kultura siromaštva

New York Times je 2012. godine objavio specijalni članak nazvan „Profitiranje na račun dečje nepismenosti“, koji opisuje uticaj sistema socijalne pomoći na porodice s malim dohotkom u planinskoj regiji Appalachi na istoku Sjedinjenih Država.

Članak navodi kako siromašne porodice odbijaju da školuju decu kako bi ispunile uslov za dobijanje pomoći.

„Mame i tate strahuju da ako deca nauče da čitaju, teže će ispuniti uslov za mesečni test kojim se procenjuje da li njihovo dete pati od intelektualnih teškoća“, piše u članku.

„Mnogi ljudi nastanjeni u mobilnim kućicama na ovim obroncima su siromašni i očajni, a mesečna dotacija od 698 dolara po detetu na račun programa Dodatnih osiguranja prihoda je itekako značajna i isplate traju do detetove 18 godine. [12]

Program pomoći je pokrenut pre četrdesetak godina kako bi se izašlo u susret porodicama s hendikepiranom decom. Do trenutka izveštavanja New York Timesa o toj temi, preko 55% dece se kategoriše kao deca sa mentalnim teškoćama, mada im nije ustanovljena ni jedna konkretna dijagnoza. Sjedinjene Države imaju oko 1.2 miliona dece sa „mentalnim teškoćama“ za čije potrebe porezni obveznici godišnje izdvajaju 9 milijardi dolara. [13]

Navedeni primer nam ilustruje kako socijalna pomoć i nedostaci ljudske prirode koegzistiraju u iskvarenoj simbiozi i krugu iz kojeg nema izlaza. Uprkos dobrim namerama ljudi koji se zalažu da oblikuju politiku socijalne pomoći, oni indirektno služe komunističkoj aveti u njenom cilju rušenja i uništavanja čovečanstva.

Tocqueville je pre stotinak godina zapazio kako programi socijalne pomoći ne diskriminišu pojedince, već samo one na pragu siromaštva. Teško je kvalitetno razdeliti pomoć jer je nemoguće spoznati da li izabrani pojedinci zaista pate usled okolnosti van njihove kontrole ili je nesrećna sudbina stvar lične pogrešne životne odluke. [14]

Ne samo da zloupotreba socijalne pomoći ugrožava javne finansije; ona takođe i utiče na budućnost dece odrasle u takvom sistemu. Istraživanje sprovedeno 2009. godine otkriva kako 2/3 dece „othranjene“ na socijalnoj pomoći nastavljaju da primatju istu tu pomoć i kada odrastu, zadržavajući je verovatno i do kraja života. [15]

Pojam „hendikepiranosti“ se za potrebe izborne strategije neprestano usavršava kako bi se što širi krug uvek rastuće populacije obuhvatio u kategoriju pogodnu za primanje socijalnih povlastica. Kriterijumi koji određuju ko ima pravo na povlastice stvaraju atmosferu negativnog podsticanja koje ohrabruju zloupotrebu tih benefita. Posledična regresija društvenog morala i ekonomska nemoć pomažu komunističkoj aveti da postigne svoje ciljeve.

Socijalna pomoć kao hitna mera služi onima koji istinski vape za pomoći i efikasna je prilikom nesreća na radnom mestu, epidemija, prirodnih katastrofa itd. Ne treba je pretvoriti u standardni oblik egzistencijalne pomoći s obzirom da nije u stanju da razreši pitanje siromaštva. Do 2014. godine i pedesetogodišnjeg perioda rata protiv siromaštva predsednika Lyndon B. Johnsona, američki porezni obveznici izdvajaju 2.2 triliona dolara na račun socijalne pomoći. [16] Ipak, prema statističkim podacima američke kancelarije za popis stanovništva, stopa siromaštva ostaje nepromenjena poslednjih četrdeset godina. [17]

Prema američkom ekonomisti, Williamu Arthuru Niskanenu, sistem socijalne pomoći stvara kulturu siromaštva koja prouzrokuje začarani krug pitanja kao što je zavisnost od državne pomoći, vanbračne dece, nasilnog kriminala, nezaposlenosti i pobačaja. Analiza celokupnih američkih podataka iz 1992. godine upućuje na očekivane efekte povećavanja nadoknada u sklopu programa Pomoći siromašnim porodicama s decom (eng. AFDC) za 1% prosečnog dohotka po glavi stanovnika: primaoci nadoknada se povećavaju za oko 3 posto; broj siromašnih 0.8 posto; porođaji samohranih majki 2.1 posto; a broj nezaposlenih odraslih se povećao za oko 0.5 posto. Takođe se uočava i veća učestalost pobačaja i nasilnih kriminalnih dela. [18] Zaključci Niskanena nam sugerišu kako snažan sistem socijalne pomoći gaji zavisnost od nje i slabi ličnu odgovornost.

Dezintegracija porodice je glavni sastojak kulture siromaštva. Ekonomista, Walter E. Williams, otkriva u svojoj studiji na temu siromaštva crnaca u prošlosti i novijem vremenu, kako 85% siromašne crne dece živi sa samohranim majkama tinejdžerkama. Sistem socijalne pomoći promoviše takvu situaciju jer ona podstiče samohrane majke na život bez preuzimanja odgovornosti za svoje postupke. Naime, ispunjavaju uslove za državnu pomoć, stambene subvencije, markice za hranu i slično zahvaljujući socijalnoj pomoći. Socijalna pomoć predstavlja važnu stavku u podsticanju samohranog roditeljstva, prouzrokujući tako još više siromaštva. [19]

Uprkos činjenici da se socijalna pomoć povećala u poslednjih nekoliko decenija, jaz između bogatih i siromašnih se takođe kontinuirano povećava: prosečna plata prilagođena inflaciji raste puževim korakom, dok bogatstvo teče najbogatijima. Pojavila se klasa siromašnih radnika. Levičari se naoružani tim društvenim pitanjima zalažu za veću vladu, veće poreze i više socijalne pomoći dok se bore protiv siromaštva koje zapravo istovremeno pogoršavaju.

Levica upotrebljava politiku socijalne pomoći za dobijanje glasova

Levičarski političari često promovišu veću socijalnu pomoć i veće poreze. Koristeći razne predizborne slogane kako bi uverili birače u njihovu plemenitu nameru, oni se prikazuju kao ljudi visokog morala, mada sami ti političari nisu oni koji zapravo pružaju socijalnu pomoć. Oni naprosto uzimaju sredstva od viših i srednjih slojeva i raspodeljuju ih onim siromašnijim. Političari ipak tvrde kako imaju presudnu ulogu u tom procesu s obzirom da sistem prikriva odnos između davaoca i primaoca. Primaoci nadoknada izražavaju svoju zahvalnost u formi davanja glasova na izborima.

b. Agresivni ekonomski intervencionizam u Zapadnim zemljama

Državna intervencija

Vlade slobodnog sveta u današnje vreme već upražnjavaju naglašeni intervencionizam kroz svoje nacionalne ekonomske sisteme. Jedan od razloga je politika socijalne pomoći, razvijena pod socijalističkim uticajem i ona širi ulogu države u raspodeli bogatstva. Drugi podsticaj ovom trendu potiče iz 1930-tih i perioda Velike depresije. Zapadno društvo nakon krize pada pod duboki uticaj teorija kineske ekonomije, koja se zalaže za aktivnu državnu intervenciju i regulaciju ekonomije putem finansija.

Uloga države je ograničena u uobičajenim okolnostima. Vlada treba da se meša u ekonomiju samo u izuzetnim situacijama, poput perioda prirodnih katastrofa i sličnih kriza. Ipak kineska teorija dominira današnjim svetom. Vlade svih zemalja se takmiče kako bi preuzele veću kontrolu nad svojim ekonomijama.

Kad država igra aktivnu ulogu u ekonomiji, svaka njena akcija ima ogroman domino efekat na tržište. Nove politike i zakoni mogu da oforme ili sruše čitave industrije i učine mnoge firme i investitore zavisne o odlukama vlade. Država koja je nekad tradicionalno samo donosila i sprovodila zakone se sada pretvara u vodećeg učesnika na području ekonomije. Poput fudbalskog sudije koji posmatračku ulogu zamenjuje aktivnom utičući na rezultat, država postaje odgovorna za kontrolu i regulisanje kapitala u prvobitno privatnoj ekonomiji, zamenjujući svoju „nevidljivu ruku“ sa „vidljivom rukom.“

Aktivna finansijska kontrola u kombinaciji s politikom naglašene socijalne pomoći dovodi mnoge države u veliki dug. Više od polovine država članica je u dugovima s oko 100% BDP-a ili više. Dug nekih zemalja premašuje i 200% njihovog ekonomskog delovanja. [20] To predstavlja veliku slabost za socijalnu i ekonomsku budućnost mnogih zemalja.

Ekonomista i nobelovac Ronald Coase je napisao više istraživačkih radova na temu uticaja državnog intervencionizma i utvrdio kako takva politika gotovo uvek donosi negativne rezultate. Coase zaključuje da kriza intervencije dostiže tačku „smanjivanja marginalnog povraćaja.“ [21]

Države uprkos tome postaju još aktivnije dok manipulišu svojim ekonomijama, progresivno ih stavljajući pod nadzor države.

Posledice i realnost intervencionizma

Postoje najmanje dve glavne posledice obimne državne intervencije. Prvo, moć države se širi u smislu njene uloge i razmera. Vladini zvaničnici razvijaju sve veću samouverenost u svoje sposobnosti u pogledu ekonomskog intervencionizma i prouzrokuju da država preuzme ulogu spasioca. Krize bivaju razrešene, ali ipak vlade i dalje zadržavaju svoja proširena ovlašćenja i funkcije.

Drugo, intervencionizam stvara veću zavisnost od države. Kad su ljudi suočeni s izazovima ili slobodno tržište nije u stanju da pruži beneficije za kojima žude, lobiraće za veću državnu intervenciju kako bi se udovoljilo njihovim zahtevima.

Kako snaga države raste tako privatna preduzeća slabe i slobodno tržište dobija manje prostora za funkcionisanje. Oni koji su se okoristili postajući zavisni od političara će zahtevati što veće državno preuzimanje odgovornosti za raspodelu bogatstva i donošenje zakona za njeno sprovođenje.

Na Zapadu postoji snažna politička struja koja gura društvo prema levici. Ona podrazumeva sledbenike izvorne levice, socijaliste i komuniste, ali uključuju se i oni koji se inače ne povezuju s levicom, ali su delegirani. Ujedinjavanje tih različitih snaga podstiče vladu da preduzme veće mere i ekonomski interveniše ometajući rad privatnih preduzeća. Ta erozija normalne ekonomske aktivnosti je na izgled prouzrokovana različitim društvenim pokretima, ali u pozadini svega upravo avet komunizma vuče konce.

Vidljivo je kako zapadne vlade upravljaju sopstvenim javnim telima pod izgovorom jednakosti i drugim političkim opravdanjima kako bi povećali intervencije i čak donose zakone ne bi li se to pretvorilo u trajno stanje. Nema sumnje da takvo ponašanje uskraćuje tržišnu ekonomiju od njenih glavnih upravljača - slobodne volje ljudi. Država u osnovi proširuje svoju vlast nad slobodnim tržištem kako bi je pretvorila u naređivačku ekonomiju. Dugoročne posledice su sledeće: svi aspekti gospodarstva i najvažnijih društvenih vrednosti dolaze pod javnu kontrolu. Za konsolidaciju političke moći, porobljavanje društva i njegovih građana koriste se ekonomska sredstva.

Koristeći politiku koja na površini izgleda dobroćudno, ali postepeno gura ekonomsku strukturu prema centralizmu, avet postepeno vodi čovečanstvo ka potpunom komunizmu.

c. Socijalistička ekonomija vodi komunističkom totalitarizmu

Visoki porezi, visoka socijalna pomoć i sav državni intervencionizam su manifestacije socijalizma unutar zapadnjačkog kapitalističkog sistema. Dakle, socijalizam gaji istu glavnu prirodu planirane ekonomije s obzirom da oba koriste autoritet države u svrhu manipulisanja ekonomijom. Osnovni predmet vere ovde je svemoć države kojoj je dopušteno da preuzme ulogu Boga.

Kako sada stvari stoje, jedina razlika između teškog državnog intervencionizma Zapada i planirane ekonomije komunističkih zemalja je da u slobodnim zemljama, zakon i neki osnovni aspekti kapitalističkog sistema štite ljudska prava od potpune državne kontrole.

Friedrich Hayek, istaknuti austrijski ekonomista i filozof, upozorava kako državno kontrolisano planiranje i preraspodela bogatstva neizbežno narušava tržište prouzrokujući porast totalitarizma, bez obzira da li je reč o demokratskom sistemu ili ne. Mada se socijalizam, prema Hayeku, upražnjavan u Evropi i Severnoj Americi razlikuje od javnog vlasništva i planirane ekonomije, isti rezultat je ipak neizbežan. Jedina je razlika što će ljudi izgubiti slobodu i esencijalne vrednosti na sporiji i manje direktan način. [22]

Ranije smo naveli kako su Marks, Engels i Lenjin socijalizam smatrali nezaobilaznom stanicom na putu prema komunizmu. Kretanje voza prema odredištu neće biti ugroženo ako voz stane na stanicu putujući svojom rutom. Dakle, avet komunizma važi za pokretačku snagu zemlje koja se kreće prema socijalizmu. Sam tempo razvoja postaje nebitan pošto čovečanstvo napusti tradiciju u ekonomskoj ili bilo kojoj drugoj sferi odnosno području i prihvati komunističku ideologiju. Pre ili kasnije stići će do odredišta.

Odredište na kraju ovog puta nije raj na Zemlji već uništenje čovečanstva. Đavola zaista ne zanima hoće li se „raj“ ostvariti ili ne. To je prosto mamac koji služi usmeravanju ljudi ka njihovoj sopstvenoj propasti.

2. Distopijski socijalizam Komunističke partije Kine

Javno vlasništvo i planirana ekonomija osiromašuje Kinu i Partija je primorana da krene u proces „reforme i otvaranja“ kako bi uvela elemente slobodnog tržišta. Mnogi veruju da Partija postaje kapitalistička, ali to je daleko od istine.

a. Kineska ekonomija: Nema popuštanja komunističke kontrole

KPK je oportunistički liberalizovala neke aspekte kineske ekonomije omogućavajući privatno preduzetništvo i slično. Ali to ne znači da komunisti popuštaju svoj stisak. Naprotiv, Partija se strateški služi ekonomskom reformom za potrebe zadržavanja moći i obmanjivanja sveta.

Kineski komunistički model je monstruozna kombinacija socijalizma, etatizma i tržišne ekonomije. Mada privatna preduzeća postoje, KPK nikada ne obećava ljudima ikakvo osnovno pravo na privatno vlasništvo. Svi resursi i zemlja na kraju ostaju na raspolaganju Partiji. KPK istovremeno koristi državu da nametne strogu kontrolu po pitanjima ekonomije. Još uvek sprovodi nacionalno planiranje velikih razmera u stvarima koje bi trebale da se smatraju ekonomijom moći. Tržište je samo sredstvo koje država koristi za podsticanje proizvodnje; nije zaista nezavisno niti postoje institucije za podržavanje slobodnog tržišta.

Ne postoji duh zakona i ne postoji jasan sistem imovinskih prava. Deviznom kursu nije dopušteno prirodno prilagođavanje. Ograničava se dotok bogatstva u države i iz države, a međunarodne firme se strogo nadziru. KPK koristi Vladine subvencije i popuste poreza na izvoz kako bi pojačala izvoz i anulirala konkurenciju niskim cenama, remeteći tako normalan poredak svetske trgovine.

U Kini se sva ekonomska aktivnost usmerava na ispunjivanje političkih potreba. Ekonomske slobode preduzeća i pojedinaca se podređuju hirovima države i mogu se opozvati u svakom trenutku. Upravo iz tih razloga Svetska ekonomska organizacija već dugo odbija da prizna Kinu kao tržišnu ekonomiju.

Mnoge zapadne vlade gaje naivnu nadu da ekonomski razvoj donosi Kini političku liberalizaciju i demokratiju. Umesto toga, kineski javni kapitalizam se koristi za održavanje socijalističkog organizma, jačanje rukovodstva Partije i nastavljanje na zlom putu.

Sa većim finansijskim sredstvima na raspolaganju, partija podvrgava svoj narod još brutalnijim i sofisticiranijim oblicima progona. Režim u junu 1999. godine započinje progon Falun Gonga ciljajući 100 miliona duhovnih praktikanata. Partija i dan danas vodi rat protiv univerzalnih principa istinitosti, dobrodušnosti i tolerancije. KPK od 2009. godine troši 500 milijardi juana (75 milijardi dolara) godišnje za potrebe „održavanja stabilnosti“, odnosno nadzora sopstvenog stanovništva.

b. Istina iza kineskog ekonomskog uspona

Mnogi su poverovali u superiornost socijalističke ekonomije zbog brzog kineskog BDP rasta u poslednjih četrdeset godina, čineći da se mnogi zapadnjaci, uključujući elite političkih i akademskih krugova, kao i istraživačkih centara, dive efikasnosti totalitarnog sistema. U stvari, ekonomski model KPK ne može da se kopira. S jedne strane, razlozi njenog ekonomskog uspona ilustruju unutrašnju nestabilnost socijalističkog sistema. S druge, model Partije nagoveštava obilje poroka stvorenih beskrupuloznom ekonomijom moći.

Kineski ekonomski rast poslednjih četrdeset godina u velikoj meri potiče od sledećih faktora. Prvo, opuštanje državne ekonomije i odustajanje od centralnog planiranja kao i oživljavanje privatnog sektora daju kineskoj ekonomiji snažan produktivni podsticaj. Kinezi su marljivi i inteligentni, ali Partija decenijama koči njihov dragoceni potencijal. Želja za rešavanjem siromaštva ponovno pokreće motivaciju za poslovanjem i oslobađa izuzetnu ekonomsku moć Kineza.

Drugi faktor se odrazio u snažnom prilivu zapadnog kapitala i tehnologije u Kinu tokom doba reforme. Kineska ogromna prostranstva nedovoljno iskorišćene zemlje, radne snage, i tržišta su tokom planske ekonomije bila poput zlata neutvrđene vrednosti, a kombinacija kapitalnih ulaganja i nerazvijenih resursa ojačavaju plamen kineskog ekonomskog rasta. Pomenuti požar bi verovatno započeo decenijama ranije na mnogo kontrolisaniji i održiviji način u odsustvu totalitarizma komunističke partije.

Obim zapadnih ulaganja u Kinu je ogroman. Objavljeni podaci pokazuju kako direktne američke investicije u Kinu, dostižu skoro 800 milijardi dolara između 2000. i 2016. godine [23] Ukupna vrednost stranog kapitala u Kini od 1979. do 2015. godine iznosi 1.64 triliona dolara. [24]

Zapadne zemlje odobravaju kineskom režimu povrh toga i povlašćeni ekonomski status u paketu sa opštim tržišnim pristupom. Američka vlada u maju 2000. godine joj omogućava Stalni normalni ekonomski odnos, pa Kina 11. decembra 2001. godine i formalno postaje deo Svetske ekonomske organizacije pridružujući se međunarodnom tržištu.

KPK razvija ekonomsku moć korišćenjem neetičkih modela razvoja koji podrazumevaju zapošljavanje jeftine radne snage, ekstremno iskorišćavanje radnika i seljaka, nasilno rušenje stambenih jedinica i preseljenje stanara itd. KPK radi kratkoročnog profita ignoriše uništavanje okoline i druge potencijalne opasnosti ne bi li iscedila poslednju kap dobiti iz svoje zemlje, ljudi i resursa.

Komunistička partija iskorišćava zapadni kapital, tehnologiju, tržišta, povoljan ekonomski status i jeftine troškove domaće proizvodnje da zaradi ogromne sume novaca u obliku deviznih rezervi. Trgovinski deficit između Sjedinjenih Država i Kine raste 2000. godine sa 80 milijardi dolara na preko 375 milijardi dolara u 2017. godini.

KPK na kraju poništava konvencije o međunarodnoj trgovini i u potpunosti iskorišćava mogućnosti na njenom raspolaganju nezavisno od legitimiteta svojih dela. Usvaja nacionalnu strategiju plagiranja intelektualnog vlasništva u pokušaju prestizanja drugih zemalja u pogledu industrije i tehnologije. To predstavlja najveći slučaj krađe u celoj istoriji.

Izveštaj Odbora za krađu američkog intelektualnog vlasništva za 2017. godinu navodi kako kineska lažna roba, piratski softver i ukradene poslovne tajne donose SAD-u gubitak od 225 do 600 milijardi dolara svake godine. Tome treba dodati i gubitke nastale krađom intelektualnog vlasništva.

Izveštaj navodi da je u protekle tri godine napravljeno 1,2 triliona dolara intelektualne štete, uglavnom iz Kine. [25] [26] Izveštaj kancelarije direktora Nacionalne obaveštajne službe pokazuje kako je 90% kibernetskih napada na američke firme maslo kineskog režima i nanosi oko 400 milijardi dolara ukupne ekonomske štete svake godine. [27]

Kineski ekonomski rast je podstaknut opuštanjem socijalističke ideologije, ulaganjem naprednih zapadnih zemalja i nemoralnim poslovnim ponašanjem KPK-a. To nam nimalo ne ukazuje na superiornost socijalizma, niti da se Partija razvija na normalnom kapitalističkom putu. Zapadni posmatrači ponekad opisuju beskrupulozni poslovni model komunističke Kine kao „državni kapitalizam.“ To je preterano hvaljenje Partije. Ekonomija predstavlja tek politički instrument za totalitarnu vlast KPK. Izlog tržišne ekonomije je samo površina koju KPK koristi kako bi zavarala svet.

Ekonomski model KPK koristi državna ovlašćenja za podsticanje brzog ekonomskog razvoja, koristeći pritom podmukle trikove u svrhu tržišne konkurentnosti. Ona podstiče ostale zemlje u primenjivanju većeg državnog intervencionizma i države čine ozbiljnu grešku veličajući partijski model, smatrajući ga uspešnim dok istovremeno zanemaruju njene ljudske i moralne tragedije.

c. Posledice kineskog ekonomskog modela

Ekonomski model KPK gura moral društva u slobodan pad, što je upravo u skladu s ciljem komunističke aveti da uništi čovečanstvo. Ekonomska moć Partije ide ruku pod ruku sa erozijom morala jer uvlači ljude u bezdan materijalističkog povlađivanja i finalnu eliminaciju čoveka.

Današnja Kina je preplavljena lažnom robom, otrovnom hranom, pornografijom, drogama, kockanjem i bandama. Korupcija i prostitucija su ponosna dostignuća, dok međuljudsko poverenje skoro da ne postoji. Rastući jaz između bogatih i siromašnih prati društvena borba i zloupotreba pravde. Građani se ne osvrću na patnje svojih sunarodnika. U ekonomiji moći, partijski zvaničnici koriste autoritet ne bi li sebi zgrnuli bogatstvo. Dubina korupcija je analogna višem činu zvaničnika. Proneverene milijarde su uobičajena pojava. Ni jedna vlada na svetu nije toliko korumpirana ili moralno degenerisana kao kineski komunistički režim.

U oktobru 2011. godine svet je bio zaprepašten smrću Yueyue, dvogodišnje devojčice, koju je u provinciji Guangdong udario kamion. Umesto da izađe iz kabine i pokuša da pomogne devojčici, vozač je pokrenuo vozilo unazad kako bi je ponovno pregazio i zaista usmrtio. Tokom incidenta 18 ljudi prolazi pored mesta događaja, međutim niko se ne zaustavlja da pomogne. Yueyue je kasnije umrla u bolnici od zadobijenih povreda. Međunarodni mediji su se interesovali da li je Kina izgubila dušu. Shvatljivo je da ljudi oklevaju da priskoče u pomoć kad je u pitanju opasnost, poput oružane pljačke, ali Yueyue nije nikome predstavljala pretnju dok je umirala pod točkovima bezosećajnog vozača. Kinesko društvo je dotaklo samo dno.

Ekonomski rast u odsustvu morala je haotičan, kratak i poguban. Društveni sukobi su učestali, a životna okolina se nalazi na ivici propasti pod nehumanim zakonima KPK-a. Posledice moralnog propadanja su fatalne. Kina naziva sebe jakom, ali njena snaga je iluzorna. Površinski prosperitet, izgrađen na bezobzirnoj trci za novcem će se urušiti u kombinaciji moralnih kriza i društvenih sukoba.

Kini ne predstoji dobra budućnost ako ne izmakne đavoljoj zamci. Avet komunizma nema nameru da implementira zdrav, održiv rast i razvoj zemlje; ona želi da uništi Kinu.

3. Posledice socijalističkog pustošenja u zemljama razvoja

a. Socijalizam nastavlja da poseduje Istočnu Evropu

U današnjem svetu razvijene zemlje Zapada praktikuju prikriveni socijalizam, dok Komunistička partija Kine nameće svojoj populaciji autoritarnu socijalističku monstruoznost. Komunizam nastavlja da opseda Istočnu Evropu s obzirom da se zločini u zemljama bivšeg sovjetskog bloka još uvek ne sagledavaju u pravom svetlu.

Trajna prisutnost komunizma se uočava u različitim aspektima Istočnoevropske politike i ekonomije. Na primer, Rusija i Belorusija zadržavaju snažna državna preduzeća, visoku socijalnu pomoć i agresivnu intervencionističku politiku. Tokom prelaznog perioda iz komunizma, Istočnoevropske zemlje prolaze krize sporog ekonomskog rasta i visoku nezaposlenost. Sve to podstiče povratak komunizma i socijalizma u novim oblicima. Duh komunizma nije prognan. Stranke levice su oživljene novom energijom, hraneći osećaje nostalgije za socijalističkom prošlošću. [28]

b. Socijalistička ekonomija izdaje zemlje u razvoju

U zemljama razvoja na kontinentima Azije, Afrike i Latinske Amerike , do šezdesetih godina prošlog veka, mnoge nove nezavisne države odlučuju da se priklone socijalizmu. Posledica toga je ništa drugo nego haos. U novijim vremenima su to Venecuela i Zimbabve.

Venecuela je nekada smatrana najbogatijom zemljom Latinske Amerike. Socijalizam dovodi njenu ekonomiju do kolapsa i tamo sada vlada veliko siromaštvo, zločin i glad. Zimbabve je s druge strane bio poznat kao najbogatija zemlja afričkog kontinenta. Danas je međutim potonuo u potpunu katastrofu jer inflacija probija sve granice.

Venecuela: Kako je socijalizam doveo do bankrota prosperitetnu zemlju

Venecuela je blagoslovljena znatnim rezervama nafte. Sedamdesetih godina je bila najbrže rastuća zemlja Latinske Amerike i imala najniži nivo nejednakosti dohotka i najviši BDP po glavi stanovnika u regiji. [29] Relativno slobodna ekonomija Venezuele privlači kvalifikovanu radnu snagu iz Italije, Portugala i Španije. Zajedno sa zaštitom ličnih prava, ti faktori omogućavaju ekonomiji ove nacije višedecenijski rapidan rast (1940-1970). [30]

Novi predsednik stupa na dužnost 1999. godine i pokreće kobni program nacionalizacije bacajući na kraju ekonomiju Venezuele na kolena. Predsednik je javno objavio priključivanje „socijalizmu 21. veka.“ [31]

Venecuelanska Vlada oduzima ili nacionalizuje mnoga privatna preduzeća i različite industrije uključujući naftu, poljoprivredu, finansije, tešku industriju, čelik, telekomunikacije, energetiku, transport i turistička preduzeća kako bi izgradila socijalizam. Proces se ubrzava posle nove pobede na predsedničkim izborima 2007. godine. Između 2007. i 2012. godine Vlada vrši ekspropiraciju 1.147 privatnih firmi, s katastrofalnim učincima.

Firme nekad produktivnih industrija se zatvaraju i zamenjuju neefikasnim državnim preduzećima, terajući investitore. Kako proizvodnja tone tako Venecuela naveliko počinje da se oslanja na uvoz. Katastrofa se neminovno sručila na zemlju nakon pada cena nafte u kombinaciji sa nizom državnih intervencija povezanih sa deviznim rezervama i pokušajem kontrole cena.

Neki tu tragediju pripisuju naftnoj krizi, ali razlozi venecuelanskog dramatičnog sloma ne leže u tome. Naime, podaci Svetske banke ukazuju na činjenicu da ekonomski rast od 2013. do 2017. godine beleži sedam zemalja sa još većim fokusom na izvoz nafte nego Venecuela. [32]

Koren problema leži u socijalističkom ekonomskom sistemu. Ekonomska politika Venecuele u osnovi igra kako sviraju deset revolucionarnih zahteva koje Marks izlaže u „Komunističkom manifestu.“ [33] Ekonomska sudbina Venezuele završava u rukama komunističke aveti.

Zimbabve: Od žitnice Afrike do zemlje gladi

Zimbabve se nakon proglašenja nezavisnosti 1980. godine trudi da izgradi socijalističku državu po marksističko-lenjinističkim principima. Prvi predsednik zemlje je u mladosti važio kao marksistički vernik. Njegovi gerilci, vođeni idejama Mao Zedonga, primaju bezuslovnu pomoć komunističke partije održavajući odnose s Kinom. Zimbabve nije odmah nametnuo politiku nacionalizacije za razliku od drugih afričkih zemalja koje uvode socijalizam.

Ekonomske nevolje Zimbabvea počinju s 2000. godinom i zemljišnom reformom. Zemljište koje je pripadalo belim poljoprivrednicima je programom reforme oduzeto i preraspodeljeno crncima bez poseda i politički prikladnim pojedincima, a rezultat je nagli pad poljoprivredne produktivnosti. Centralna banka Zimbabvea želeći da izbegne krizu štampa više novca prouzrokujući beskrajnu hiperinflaciju u državi.

Podaci Centralne banke ukazuju na godišnju inflaciju od 231 miliona procenata u junu 2008. godine. Sredinom novembra 2008. godine, inflacija dostiže skoro 80 milijardi procenata nakon čega vlasti prestaju da objavljuju mesečne statistike. Kurs zimbabveškog dolara prema američkom dolaru dostiže 35 triliona prema jedan godinu dana kasnije. Država je na kraju bila prisiljena da napusti i ponovo izda svoju valutu. [34]

Zimbabve 2008. godine pogađa velika glad. Od 16 miliona stanovnika, čak 3.5 miliona pati zbog gladi. Pothranjenost je i dan danas hronična i uobičajena u toj zemlji.

Komunizam proganja ljude na načine koji se mogu uočiti ili predvideti u državama širom sveta. Krize započinju u razvijenim zemljama Zapada. U međuvremenu, tragedija socijalizma je već realnost u zemljama razvoja. Načelo je sledeće: Avet koristi ekonomiju kako bi obećala trenutni komfor i satisfakciju, vabeći i povlačeći ljude prema moralnoj degradaciji i ponoru.

4. Javno vlasništvo i planska ekonomija: Sistemi ropstva

Nebo je stvorilo čoveka i podarilo mu mudrost i snagu i odredilo da tokom svog života ubira nagrade za svoj rad da bi mogao da osigura sredstva za život. U Deklaraciji nezavisnosti piše: „Smatramo ove istine samorazumljivima, da su svi ljudi stvoreni jednaki, da ih je njihov Tvorac obdario određenim neotuđivim Pravima, među kojima su Život, Sloboda i potraga za Srećom.” [1]

Naravno, deo tih prava se odnosi na mogućnost posedovanja i dodeljivanja imovine i imanja.

Nasuprot tome, Marks je u Komunističkom manifestu izjavio sledeće: „U tom pogledu se komunistička teorija može sažeti u jednoj rečenici: Ukidanje privatnog vlasništva.“ [2] To je upućivanje na javno vlasništvo, a planska ekonomija je obvezan aspekt. Suština ovog sistema krši principe Neba, suprotstavlja se ljudskoj prirodi i predstavlja oblik ropstva.

a. Javno vlasništvo: totalitarni jaram

Američki antikomunistički pionir Fred Schwarz pripoveda sledeću šalu u svojoj knjizi Možeš da veruješ komunistima… da su komunisti, o novinaru koji je prvo posetio sovjetsku fabriku automobila, a potom i američku: [3]

„'Ko je vlasnik ove fabrike?'

'Mi“, odgovoriše.

'Ko je vlasnik zemljišta na kom je izgrađena?'

'Mi.'

'Ko poseduje produkte proizvodnje?'

'Mi.'

Napolju, na uglu velikog parka, su bile parkirane tri pohabane krntije. Posetioc upita: 'Ko je vlasnik tih automobila?'

Ovi odgovaraju: 'Oni su naši, ali jedan koristi direktor fabrike, drugi politički komesar, a treći tajna policija.'

Ista osoba je ispitivala radnike u američkoj fabrici sledeće:

'Ko je vlasnik ove fabrike?'

'Henry Ford', odgovoriše.

'Ko je vlasnik zemljišta na kom je izgrađena?'

'Henry Ford.'

'Ko poseduje produkte proizvodnje?'

'Henry Ford.'

Izvan fabrike se nalazio ogromni park prepun američkih automobila različitih vrsta i proizvođača. On ih je opet pitao: 'Ko je vlasnik svih tih parkiranih automobila?'

Odgovoriše: 'Oh, mi smo.'“

Ova priča živopisno prikazuje posledice i razlike između sistema privatnog i javnog vlasništva. U sistemu javnog vlasništva resursi i profiti rada su bili nacionalizovani. Nema mehanizama koji motivišu pojedinačni entuzijazam, trud i inovativnost, kao i osećaj odgovornosti prenošen pravima lične svojine. Javno vlasništvo, doslovno, znači da bogatstvo zemlje dele svi građani, ali isto u praksi znači da povlašćena klasa monopolizuje resurse i brine najpre o sebi.

Ljudi su krajnji faktor ekonomskog rasta. Javno vlasništvo guši njihovu vitalnost i motivaciju i otežava produktivnost. Ono potkopava moral, promoviše neefikasnost i prouzrokuje rasipništvo. Od sovjetskih kolektivnih poljoprivreda do narodnih zajednica u Kini - uključujući neuspelu kolektivizaciju u Kambodži i Severnoj Koreji - sistem javnog vlasništva donosi glad gde god se pojavi. Glad u Kini, na primer, je ubila desetine miliona ljudi, ali ona nije prirodno prouzrokovana već iza nje stoji čovek.

Privatno vlasništvo je u skladu s načelom da čovek radi za svoj hleb, a kolektivno vlasništvo krši ovaj princip.

U čoveku postoji zlo i dobro. Privatno vlasništvo omogućava čoveku da razvije svoju dobru narav i podstiče rad i štedljivost. Kolektivno vlasništvo, međutim, podstiče zlo u ljudskoj prirodi promovišući ljubomoru i lenjost.

Friedrich Hayek piše da se rast civilizacije oslanja na društvene tradicije koje u središte stavljaju privatno vlasništvo. Takve tradicije stvaraju savremeni kapitalistički sistem i budući ekonomski rast. To je organski, samostvarajući poredak i država nije pozvana da se u njega upliće. Ipak, komunistički i socijalistički pokreti žele da kontrolišu taj spontano nastali poredak - što Hayek naziva „fatalna uobraženost.“ [4]

Ako su privatno vlasništvo i sloboda nerazdvojni, onda slično važi i za povezanost kolektivnog vlasništva sa diktaturom i represijom. Sistem kolektivnog vlasništva nacionalizuje resurse, degradira ekonomsku produktivnost pretvarajući ljude u sluge i robove države. Svi ljudi moraju da se pridržavaju naredbi centralne Partije, a bilo kakve režimski neusklađene ideje i glasovi se sankcionišu ekonomskim kaznama. Ljudi su tada bespomoćni naspram državne intervencije.

Dakle, uklanjanje privatnog vlasništva i uspostavljanje kolektivnog vlasništva neminovno dovodi do totalitarnih ishoda. Kolektivizam je jaram koji totalitarna država kalemi na vrat čoveka. Sloboda je ukradena, uključujući nečiju individualnu odluku da se ponese dobrodušno; svi su prisiljeni da slede moralne naredbe komunističkog režima.

Neki su izjavili da se vlast ne sme privatizovati a bogatstvo se ne sme kolektivizovati. U suprotnom je katastrofa ono što čeka čovečanstvo. To je zaista istina.

b. Planska ekonomija: predodređena na propast

U okviru planirane ekonomije, proizvodnja celog društva, raspoređivanje resursa i distribucija proizvoda se zasniva na državno utvrđenom planu. To se potpuno razlikuje od prirodnog planiranja firmi i pojedinaca.

Planirana ekonomija ima prirodne i očigledne nedostatke. Prvo, zahteva prikupljanje ogromne količine podataka kako bi se postigli razumni aranžmani za proizvodnju. Za državu, posebno onu modernu s velikom populacijom, količina relevantnih informacija je nezamislivo velika. Na primer, kancelarija za određivanje cena u bivšem Sovjetskog Savezu je morala da utvrdi cene za 24 miliona različitih vrsta robe. [5] Takve kalkulacije su nemoguće.

Složenost i varijabilnost društva i ljudi se ne mogu rešiti unificiranom planskom ekonomijom. [6] Čak i uz upotrebu modernih velikih podataka i veštačke inteligencije, ljudske misli se nikako ne mogu uneti kao mogućnosti i sistem će uvek biti nepotpun.

Ekonomista Ludwig von Mises raspravlja o odnosu socijalizma i tržišta u svom članku „Ekonomska kalkulacija u socijalističkoj federaciji.“ [7] Napominje kako bez stvarnog tržišta, socijalističko društvo neće moći da donosi razumne ekonomske kalkulacije. Dakle, raspodela resursa se ne racionalizuje, a planirana ekonomija propada.

Drugo, ekonomsko planiranje zahteva prisilnu državnu kontrolu resursa. To naposletku zahteva apsolutnu snagu, kvote i naredbe. Štaviše, ekonomija moći se prioritetno posvećuje politici, a ne potrebama stvarnih ljudi. Kad zahtevi stvarnog sveta nisu usklađeni s državnim planiranjem, država krši prirodna ekonomska kretanja i proizvodi naglašeno neefikasnu raspodelu kapitala i sve prateće probleme. Planska ekonomija koristi ograničenu moć i mudrost vlade da se igra Boga. To je osuđeno na neuspeh.

Ekonomsko planiranje i politika visokog pritiska su neodvojivi. Budući da su nacionalni planovi neizbežno nepotpuni, planovi unutar i izvan vlade se dovode u pitanje ako nastanu problemi. Vladari tada predosećaju kako im se autoritet dovodi u pitanje i uzvraćaju udarac putem političkih pritisaka i čistki. Mao Zedong na primer ignoriše zakone ekonomije i nameće Veliki skok napred time izazvavši trogodišnju glad i smrt nekoliko desetina miliona ljudi. Ta odluka mu donosi još veće izazove koji su ključni razlog budućeg pokretanja Kulturne revolucije.

Katastrofalni efekti planske ekonomije i kolektivnog vlasništva se u potpunosti prikazuju u sadašnjim prilikama koji vladaju u kineskim državnim preduzećima. Brojna kineska preduzeća poslednjih godina obustavljaju ili usporavaju proizvodnju, trpe redovne gubitke ili postaju nesolventna. Za održavanje poslovanja se oslanjaju na Vladine subvencije i obnavljanje bankarskih kredita. Oni zapravo postaju paraziti nacionalne ekonomije, mnogi od njih su, naime, poznati pod nazivom „zombi preduzeća.“ [8]

Među 150.000 državnih preduzeća u Kini, s izuzetkom državnih monopola u unosnim sektorima nafte i telekomunikacija, ostala državna preduzeća izveštavaju o minimalnoj dobiti i trpe ozbiljne gubitke, serijski uništavajući kapital. Na kraju 2015. godine njihova ukupna imovina čini 176% BDP-a, dug iznosi 127 posto, a zarada samo 3.4 posto. Neki ekonomisti veruju da su zombi preduzeća u stvari zarobila kinesku ekonomiju. [9]

U međuvremenu, ekonomsko planiranje lišava ljude njihove slobode i prisiljava državu da se o njima brine. Suština projekta podrazumeva pretvaranje ljudi u robove i mašine. Svi aspekti ljudskog života dolaze pod državni nadzor koji zatvara ljude u nevidljivi zatvor, nastoji da ukine slobodnu volju i promeni parametre ljudskog života predodređene od Boga. Radi se o još jednoj manifestaciji komunističke pobune protiv Boga i prirodnog zakona.

5. Marksova teorija eksploatacije: varljivo izokretanje dobra i zla

Marks je rekao da samo rad stvara vrednost. Ako vlasnik fabrike u jednoj godini uloži 10 miliona dolara, a fabrika zaradi 11 miliona, onda su taj jedan milion zaradili zaposleni. Prema marksističkoj teoriji, kapital - koji uključuje izloge fabrike, robu i druga sredstva proizvodnje - ne stvara vrednost, već se prenosi samo na deo troškova robe. Vrednost koju stvaraju zaposleni u fabrici (11 miliona) je veća od njenih troškova (uključujući plate zaposlenih, koje su trošak njihovog rada). Taj milion dolara zarade prema marksističkoj teoriji predstavlja „višak vrednosti“ koji stvaraju zaposleni, a kapitalista ih nepravedno oduzima.

Marks na osnovu toga tvrdi da je otkrio tajnu kapitalističkog zgrtanja novaca pomislivši da je eksploatacija izvorni greh buržoazije. Kapitalistička investicija u osnivanje fabrika i kompanija se očigledno događa u svrhu zarade i proletarijat (radnička klasa) prema Marksu je neizbežno izrabljivan. Taj izvorni greh izrabljivanja je svojstven kapitalističkom sistemu i pripada čitavoj buržoaziji. Marks zato zaključuje sledeće: celo kapitalističko društvo mora biti uništeno da bi se eliminisao taj greh. Drugim rečima, buržoazija se mora eliminisati i njihova imovina oduzeti dok prethodnica Partije kolektivizuje imovinu uspostavljajući komunizam.

Apsurdnost Marksove eksploatacijske teorije se uglavnom odražava u dva aspekta. Prvo, deli ljude na dve suprotstavljene klase: buržoaziju s kapitalom i proletarijat bez kapitala. Mobilnost klase se u stvari naglo povećala s industrijalizacijom društva. Klasna mobilnost u doba Marksa (između 1800-tih i 1850-tih) je nalik američkoj i britanskoj tokom 1970-tih. [10] Prelaz u suprotnu klasu predstavlja dinamičan proces; član proletarijata više ne pripada toj grupi ako kupi, na primer, javni kapital u fabrici. Ako se klasna pripadnost može tako lako promeniti, jedina svrha pokušavanja deljenja ljudi u takve grupe je podsticanje klasne mržnje.

S druge strane, kroz skup detaljno osmišljenih „teorija“, marksizam vara ljude zamenjujući tradicionalne moralne standarde svojom imitacijom koja izokreće ispravno i pogrešno. Prema marksističkom mišljenju, da li je pojedinac dobar ili loš, se ne zasniva na njegovom moralnom kompasu i postupcima, već na njegovom mestu u (obrnutoj) hijerarhiji kapitala. Pripadnik kapitalističke klase se krivi za izrabljivanje proletarijata, a budući da je proletarijat suzbijan i iskorišćavan, njegovi članovi prirodno zauzimaju visoko moralnu poziciju. Kako god se poneli prema kapitalistima, mogu hodati uzdignute glave bez stida. Ta nova konstalacija smatra posedovanje imovine zločinom, dok krađu bogatstva tumači pravdom, legalizuje i opravdava nasilno oduzimanje vlasništva. Ova inverzija ispravnog i pogrešnog, dobra i zla, podstiče zlodelo.

U Kini, bivšem Sovjetskom Savezu i komunističkim državama Istočne Evrope, komunističke partije kradu zemljište, linčuju zemljoposednike i otimaju fabrike kapitalistima. Još gore, Partija čak ubija „klasne neprijatelje“, učestvuje u podmetanju požara, pleni višegeneracijsko bogatstvo, razara ljudsku prirodu i vodi sveukupnu kampanju državnog terorizma protiv naroda. Svo to zlodelo je posledica pomenutih teorija. Međutim, tradicionalni moralni standardi, verovanje u božansko, svece, kao i druge ugledne učenjake i osobe, je etiketirano „eksploatacijskom klasom“ i kao takvo vredno napadanja i svrgavanja.

Marksove teorije su uveliko kritikovane u ekonomskim i filozofskim krugovima. [11] Navodimo samo nekoliko primera koji ilustruju apsurdnost Marksove teorije eksploatacije.

Marks tvrdi da rad stvara vrednost i ta se vrednost određuje radnim vremenom neophodnim za proizvodnju. Ovo je smešna teorija. Vrednost robe nije jedno od njenih glavnih svojstava. Ljudi većinom dodaju subjektivne komponente svakoj robi - ponajviše ponuda i potražnja. Mnogi ekonomisti istražuju postupak vrednovanja, a za razliku od Marksovog uskog monizma, većina ekonomskih mislilaca veruje da stvaranje vrednosti uključuje brojne činioce - uključujući zemlju, kapital, rad, nauku i tehnologiju, upravljanje, rizik ulaganja itd. Ekonomske aktivnosti su složen sistem koji uključuje različite veze u lancu proizvodnje. Različiti faktori proizvodnje imaju određene rukovodeće potrebe, a različiti ljudi igraju različite uloge koje su neophodne celom lancu i doprinose stvaranju „preostale vrednosti.“

Na primer, kapitalista planira da potroši milion dolara angažujući dva inženjera koji će da dizajniraju i proizvedu određenu novu igračku. Za promociju nove igračke angažovan je i marketinški stručnjak za trgovinu. Nova igračka posle dve godine stiče popularnost i zaradu od 50 miliona dolara. Da li je rad inženjera i marketinškog stručnjaka stvorio preostalu vrednost od 50 miliona dolara? Naravno da ne. Nova igračka zarađuje milione zato što ljudi žele da je kupe. Kapitalistički uvid u tržište, sposobnost organizacije i upravljanja drugima kao i hrabrost u pogledu preuzimanja rizika; sve to doprinosi vrednosti te igračke.

Pretpostavimo kako je za kreativnost igračke zaslužan jedan od inženjera - da li preostala vrednost od 50 miliona dolara proizlazi iz činjenice da je kapitalista iskoristio kreativnost inženjera, a nije dao ništa zauzvrat? Naravno da ne. Inženjer je slobodan da pronađe drugu firmu koja nudi veću platu ako proceni da njegova kreativnost nije bila adekvatno nagrađena.

Na slobodnom tržištu se u ishodu postiže ravnoteža u pogledu usklađivanja veština i ambicija s kapitalom. Kapitalisti koji zahtevaju nerazumne profite na kraju gube tržišnu utakmicu ili postaju nemoćni da privuku talente. Nadalje, budući da čekanje povrata uloženog kapitala odlaže potrošnju ili druga uživanja u plodovima kapitala, zarada takođe postaje posledica truda investitora. Zbog svega toga je normalno da će zauzvrat dodatno zaraditi. Načelo je nalik pozajmljivanju s kamatom.

Takođe postoji mnogo „slučajnih“ faktora koji odlučuju vrednost neke robe. Takvi slučajni faktori se mogu razumno objasniti samo pomoću referentnog okvira zasnovanog na tradicionalnim verovanjima i kulturi.

Stvaranje i srozavanje vrednosti se u određenim situacijama ne mogu u potpunosti povezati s pitanjem rada. Dijamant vredan 10 miliona dolara je možda bio bezvredan pre pet hiljada godina jer ga niko nije želeo. Neplodni komad zemlje nasleđen od dede može biti sto puta vredniji zbog prosperiteta obližnjeg grada ili otkrića retkih metala ispod zemljine površine. Povećana vrednost u ovom slučaju nema veze s uloženim radom. Takvo ogromno, neočekivano bogatstvo se prosto naziva sudbinom. Kulturna tradicija Istoka i Zapada smatra bogatstvo blagoslovom koji su bogovi dali čoveku.

Kako bi pokazao „racionalnost“ i „nužnost“ javnog vlasništva, Marks je osmislio teoriju eksploatacije zasnovanu na višku vrednosti koja ekonomske aktivnosti kojima se čovek bavi kao deo normalnog života pretvara u negativno i neetično ponašanje. Njegova teorija mrzi i prezire postojeći ekonomski poredak pokušavajući da ga potkopa i svrgne.

Kapitalisti i radnici, zemljoposednici i seljaci, u principu stvaraju zajednicu zajedničkih interesa. Njihov odnos se svodi na saradnju i međuzavisnost; jedni podržavaju druge da bi preživeli. Marks između njih namerno stvara jednu apsolutnu, ekstremnu i apsurdno preteranu protivrečnost - ispada da se dve strane nalaze u borbi na život i smrt. U stvari, među kapitalistima ima dobrih i loših ljudi, kao što postoje dobri i loši ljudi među radnicima. Ono što stvarno treba da bude razotkriveno i sankcionisano u ekonomskoj razmeni nisu ni kapitalisti ni radnici kao takvi, već oni koji podrivaju normalne ekonomske aktivnosti. Prosuđivanje treba bazirati na nečijem moralnom kvalitetu i ponašanju, a ne bogatstvu.

Ljudi mogu ličnim naporima da promene svoj ekonomski i društveni status. Radnici mogu da postanu investitori akumulacijom bogatstva. Investitori mogu da postanu radnici zbog neuspeha u svojim ulaganjima. Društvo se neprestano menja i teče poput reke. Uloga radne snage i investitora u modernom društvu se često menja. Većina ljudi igra obe uloge – ulažući svoju zaradu u budući proizvodni kapacitet, stvarajući tako zaposlenost, povećavajući društveno bogatstvo i korist namenjenu opštoj populaciji. Čak je i osnivač američkog sindikalnog pokreta izjavio: „Najgori zločin protiv radnih ljudi je firma koja ne posluje s profitom.“ [12]

Apsurdna „teorija viška vrednosti“ smatra uobičajene aktivnosti zemljoposednika i kapitalista „eksploatacijskim.“ Teorija prouzrokuje ogromnu mržnju, zbrku u razmišljanju i borbu i uništava milione života.

6. Mržnja i ljubomora: Izvor apsolutnog egalitarizma

Komunizam zagovara apsolutni egalitarizam. Na površini to možda zvuči sasvim uzvišeno i mnogi zato slepo veruju u njegovu ispravnost. Međutim, to takođe izaziva mržnju i ljubomoru. Jedna od posledica egalitarizma je da ljudi ne mogu da podnesu tuđi uspeh, bogatstvo i bolji život, lakši posao i luksuznije životne uslove. Svi moraju da budu jednaki, što znači: „Treba da imam ono što ti imaš i mogu da dobijem ono što ti dobiješ.“ U takvom svemiru su svi jednaki i ceo svet je isti.

Apsolutni egalitarizam se ogleda na najmanje dva načina. Prvo, kad ljudi još nisu jednaki, postaju nezadovoljni svojim ekonomskim statusom i to zlobnicima olakšava podsticanje zavisti i mržnje. Ljudi počinju da žele tuđe stvari, pa ih čak i prisvajaju neprimerenim ili nasilnim sredstvima. U ekstremnim slučajevima uništavaju tuđu imovinu i čak ubijaju kako bi se obogatili. Najgora manifestacija tih tendencija je nasilna revolucija.

Marks deli društvo na dve suprotne klase kako bi izazvao nezadovoljstvo: oni koji poseduju sredstva za proizvodnju i oni koji to nemaju. Na selu su to zemljoposednik i seljak; u gradu, kapitalista i radnik. Cilj je da se podstakne klasna mržnja i da se iskoriste navodno obespravljeni da bi pokrenuli nasilnu revoluciju. Zemljoposednici su bogati, a seljaci siromašni - oduzmite im bogatstvo! Zašto su zemljoposednici bogati? Svi trebaju da budu bogati.

Zbog toga, Komunistička partija Kine poziva seljake da pokrenu „zemljišnu reformu“ – odnosno da napadnu zemljoposednike kako bi podelili zemlju. Ako bi zemljoposednici odbili, sledila bi smrt. Komunistička partija najpre poziva huligane da stvore nevolje, a zatim podbada seljaštvo na ustanak i napadanje zemljoposedničke klase. Milioni zemljoposednika gube svoje živote.

Drugo, apsolutni egalitarizam se manifestuje u grupama koje u osnovi postižu stanje „jednakosti“: Ako postoji korist, svi dobijaju jednak deo. Ko god se istakne, biva cenzurisan. Svi imaju jednak tretman, nezavisno je da li rade više ili manje, ili rade uopšte.

Ljudi na površini izgledaju isto, ali ličnost, intelekt, fizička snaga pojedinca, moral, zanimanje, uloga, obrazovanje, životni uslovi, sposobnost trpljenja teškoća, istrajnost, inovativni duh i drugo, se razlikuju. Doprinos svake individue društvu se takođe razlikuje. Kako se onda svako može nagraditi istim ishodom? U tom smislu je nejednakost zapravo istinska jednakost, dok je jednakost kojoj teži komunizam istinska nejednakost i istinska nepravda. Drevni Kinezi su tvrdili kako put Neba nagrađuje one koji naporno rade i da će Nebo nagraditi čoveka prema uloženom trudu. Apsolutni egalitarizam u stvarnom svetu nije moguć.

Apsolutni egalitarizam nalaže isti ishod, bez obzira da li radite dobro ili loše, jeste li marljivi ili lenji. Pod okriljem egalitarizma, lenji su nagrađeni, a marljivi i sposobni su kažnjavani, ponekad čak i prezreni i omraženi. Svi usporavaju svoj tempo kako bi se uskladili s najsporijima. To u stvarnosti prouzrokuje sveopštu lenjost, svako čeka onog drugog da prvi krene kako bi to iskoristili i ubacili se u 'sliku', stekli nešto besplatno ili zgrabili od drugog šta im nedostaje. Posledica je sveopšti moralni pad društva.

Mržnja i ljubomora motivišu apsolutni egalitarizam ,oni su otrovni koren komunističke ekonomske perspektive. Ljudska priroda sadrži kako dobro tako i zlo. Zapadne vere izdvajaju sedam smrtnih greha, dok istočnjačka kultura uči da čovek sadrži Buddha prirodu i demonsku prirodu. Buddha priroda se iskazuje kroz ljubaznost, sposobnost izdržavanja teškoća i uvažavanje drugih. Demonska priroda se manifestuje kao sebičnost, lenjost, ljubomora, zloba, pljačka, mržnja, bes, požuda, tiranija, nepoštovanje života, podsticanje na neslaganje i stvaranje nevolja, smišljanje i širenje glasina, dobijanje nečega besplatno itd. Ekonomska perspektiva komunizma namerno podstiče demonsku prirodu, pojačava ljudsku ljubomoru, pohlepu, lenjost i druge zle faktore i čini da ljudi izgube ljudskost i napuste tradicionalne vrednosti koje gaje hiljadama godina. Ona pojačava najgore od ljudske prirode i pretvara ih u komunističke revolucionare.

U „Teoriji moralnih osećaja“, ekonomist i filozof iz 18. veka, Adam Smith, navodi kako je moralnost temelj prosperiteta čovečanstva. Pridržavanje ovih opštih moralnih pravila „je neophodno za prosto egzistiranje ljudskog društva, koje će istrunuti do nepostojanja ako glavnina populacije propusti da bude fascinirana poštovanjem onih bitnih pravila ponašanja.“ [13]

Lawrence Kudlow, direktor američkog Nacionalnog ekonomskog veća, smatra da ekonomski prosperitet mora da postoji zajedno s moralom. Napisao je da ako se Sjedinjene Države pridržavaju „najvažnijeg načela“ - slede moralne vrednosti na kojima je Amerika utemeljena - razvoj Sjedinjenih Država će biti neograničen. [14]

Negativne posledice prouzrokovane apsolutnim egalitarizmom u zemljama širom sveta ne iznenađuju. Komunistički egalitarizam koristi vlast države da pljačka privatno vlasništvo i bogatstvo koje pripada drugima. S jedne strane, to jača vlast i moć komunističke ideologije, a s druge strane, uverava ljude kako imaju pravo da dobiju nešto ni za šta. Upravo tako komunizam obmanjuje ljude.

a. Promovisanje ekonomske jednakosti: sredstvo za postizanje komunizma

Na Zapadu se pod uticajem apsolutnog egalitarizma javljaju snažni pozivi na „socijalnu pravdu“, zakon o minimalnoj plati, pozitivno delovanje, jednake plate za jednak rad i drugi zahtevi. Iza njih se krije želja za jednakošću ishoda, dok u pozadini stvari leže elementi komunizma. Čovek lako može da upadne u zamku ako po tim pitanjima iskaže neopreznost.

Iz komunističke perspektive nije važno da li će ove ugrožene grupe postati ravnopravne ili će im se poboljšati društveni status. Oni su pioni za potrebe podsticanja negodovanja. Ako komunisti dobiju ono što zahtevaju, onda će jednostavno beskonačno nastavljati da postavljaju nove zahteve za jednakošću. Ako ne postignu svoje zahteve, vodiće rat za javno mnjenje, podsticati ogorčenje, jačati predstave ljudi o pravednosti jednakosti i koristiti ih kao veliku platformu za uticanje na javno mnjenje.

Budući da komunizam podstiče ogorčenje u više područja i na toliko različitih načina, doći će do socijalnih nemira, ili čak i revolucija, ako sve ovo eksplodira istovremeno. Komunisti će uvek moći da pronađu ugrožene grupe da bi u njihovo ime potraživali finansijsku jednakost, ponavljajući postupak do postizanja apsolutne jednakosti. Ti zahtevi za tzv. socijalnu pravdu postaju sredstvo za ostvarivanje puta ka komunizmu. Slobodne zemlje na Zapadu su popločane komunističkom ideologijom - to je prosta stvarnost.

Sprovođenje ovih politika u stvarnosti često za rezultat ima suprotan efekat. Oni koji su trebali da budu zaštićeni tim politikama budu diskriminisani i napadnuti. Uzmimo, na primer, zakon o minimalnoj plati koji na površini štiti prava radnika. Ipak, efekat je da mnoge fabrike jednostavno prestanu da zapošljavaju pošto ovo postaje neekonomično. Posledično još više radnika gubi posao.

Veštine se ne stiču preko noći. Postoji kontinuirani proces napretka i poboljšavanja veština, sposobnosti i radne etike. Posledica nametanja minimalne plate je da se ljudi ne obučavaju i ne upoznaju sa slabije plaćenim poslovima kako bi kasnije napredovali ka onim bolje plaćenima. Jednako tretiranje svih ljudi takođe krši ekonomsku teoriju i za rezultat ima preteranu državnu intervenciju u ekonomiju.

Da bi zahtevali socijalnu revoluciju ljudi takođe koriste slogan, 'jednaka plata za jednak rad.' Ističu statistiku tvrdeći kako je prosečna plata crnaca manja od prosečne plate belaca, da je prosečna plata žena manja od prosečne plate muškaraca i da su razlike rezultat rasizma i seksizma. U stvarnosti su takva poređenja neprimerena.

Rezultati su različiti ako uporedimo jabuke i jabuke. Istraživanja nekih akademika otkrivaju kako crnačke porodice u kojima oba supružnika završavaju fakultet ili viši stepen obrazovanja zapravo zarađuju više ako se uporede sa slično situiranim belcima. [15] Jednostavno zato što je relativno manje crnačkih porodica ove vrste, dolazi do razlika među prihodima spornih rasa. Povlačenje smislenih i tačnih poređenja se čini zdravorazumskim, ali kad komunistički elementi podstiču razdor i borbu, ljudi na izgled pate od selektivnog gubitka razmatranja.

Komunizam ne mari za dobrobit ugroženih grupa već ga jednostavno zanimaju slogani koji vuku ljude na put komunizma odnosno uništenja.

b. Komunističko korišćenje sindikata za potkopavanje slobodnih društava

Gubitak radnih mesta u proizvodnom sektoru SAD-a je dobro poznata pojava. Ipak mnogi ljudi ne shvataju kako su sindikati zapravo jedan od glavnih krivaca za takvo stanje. Sindikati tvrde da se zalažu za radničku klasu, ali rade suprotno. Kako? To je očigledno ako obratimo pažnju na istoriju sindikata i preobražaj njihove misije.

Sindikate su osnovali pripadnici radničke klase sa skromnim ili nikakvim veštinama u svrhu pregovaranja s upravom. Sindikat je u određenoj meri sposoban da posreduje i rešava sukobe između radnika i kapitalista. Međutim, komunistički elementi preuzimaju sindikat pretvarajući ga u alat za promociju komunističkih pokreta i politika.

Friedrich Engels piše na tu temu: „Brzo se približava vreme kada će radnička klasa shvatiti kako borba za visoke plate i kraće radno vreme, kao i čitava akcija sindikata kao što se sada obavlja, nije sama po sebi cilj, već sredstvo, vrlo potrebno i efikasno sredstvo, ali tek jedno od nekoliko sredstava prema većem cilju: potpunom ukidanju sistema plaćanja.“ [16]

Lenjin smatra kako je stvaranje i legalizacija sindikata važno sredstvo putem kog će radnička klasa zgrabiti vođstvo demokratske revolucije od kapitalističke klase. Istovremeno veruje da će sindikat postati stub komunističke partije i ključna snaga u klasnoj borbi. Lenjin u svom govoru predlaže da sindikati treba da postanu „škola komunizma“ i veza između komunističke partije i naroda. Svakodnevni posao sindikalaca se svodi na uveravanje naroda i dovođenje na prelaz iz kapitalizma u komunizam. „Sindikati su 'rezervoar' državne moći.“ [17]

Komunističke i levičarske snage u drugoj polovini 19. veka koriste sindikate da podstaknu radnike na velike štrajkove, preduzimanje oštrih zahteva za kapitalom, primenjivanje nasilja uništavajući mehanizaciju i fabrike. Sindikati postaju moćno oružje komunizma boreći se protiv kapitalizma i sprovodeći političke borbe – kako bi avet stvaranjem haosa u svetu unapredila svoje ciljeve.

Više od 1.7 miliona ruskih radnika u oktobru 1905. godine učestvuje u političkom štrajku širom zemlje paralizujući ekonomiju države. U to doba se osniva Petrogradski sovjet, još agresivnija sindikalna organizacija. Lenjin događaj naziva klijanjem revolucionarne vlade verujući kako će ona postati političko središte Rusije. Drugim rečima, sovjetski režim izgrađen u periodu Oktobarske revolucije 1917. godine u osnovi potiče od sindikata. [18]

Sindikati zapadnih i razvijenih zemalja su takođe uveliko infiltrirani i pod uticajem komunističkih elemenata. Radnici i kapitalisti bi trebali da funkcionišu u simbiozi, ali komunisti pokušavaju da izazovu, prošire i pojačaju međusobni konflikt. Sindikati predstavljaju jedan od najvažnijih alata komunizma. Sindikati se koriste za eskaliranje pregovaračkog procesa između uprave i radnika do nivoa klasne borbe. Oni racionalizuju i pojačavaju konfrontacijsku stranu odnosa koristeći je za legitimizaciju sopstvenog postojanja. U tom momentu sindikati potenciraju radničko nezadovoljstvo i optužuju kapitaliste za sve probleme izazivajući sukob između dve strane. Navedeno su ključni razlozi za opstanak sindikata.

Sindikati možda kratkoročno i na skromne načine koriste radnicima. Ipak, radnička klasa je najveća žrtva od komunista vođenih sindikalnih pokreta s dugoročne ekonomske tačke gledišta. To je zato što su najveći gubitnici radnici koji gube posao i sredstva za život nakon propasti kapitalističkih preduzeća. Sindikati se na površini bore za interese radnika, ali u stvari potkopavaju industrijsku konkurentnost. Za to postoje dva razloga.

Prvo, sindikati otežavaju preduzećima otpuštanje radnika koji ne rade dobro i postižu malo pod izgovorom zaštite prava i interesa radnika. To stvara kulturu lenjosti. Ne samo da je to nepošteno prema marljivim radnicima, već i utiče na njihovu proaktivnost. Najvažniji faktor rasta fabrike su radnici, ali sindikalnom zaštitom inertnih zaposlenih, preduzeća počinju da gube svoju konkurentnost.

Drugo, pod izgovorom zauzimanja za dobrobit radnika (penzija, zdravstveno osiguranje i slično), sindikati neprekidno povećavaju troškove preduzeća. To na kraju prisiljava kompanije da smanje svoja ulaganja u istraživanje i razvoj, što šteti njihovoj konkurentnosti. Kompanije takođe moraju da povise cene proizvoda, a to šteti potrošačkim interesima. Istraživanja pokazuju da je to razlog što su fabrike bez sindikata, poput Toyote i Honde, mogle da proizvode visokokvalitetne automobile po nižim troškovima, dok istovremeno američke fabrike automobila u Detroitu s aktivnim sindikatima postaju manje konkurentne. [19]

Edwin Feulner, osnivač American Heritage Foundation, pominje sindikate u sledećem kontekstu: „Oni su poput tega na vratu firme koji je čini manje fleksibilnom i sposobnom da mudro reaguje prema zahtevima varljivog tržišta.“ [20]

Sve to se pogoršava sindikalnim monopolima na tržištu rada. To tada ima štetan uticaj na poslovne odluke rezultujući brojnim nerazumnim, a ponekad i oštrim zahtevima. Sindikati se sukobljavaju s preduzećima koja odbiju da se povinuju tim zahtevima, pa slede štrajkovi i protesti koji dodatno narušavaju normalno poslovanje.

Radnike automobila u Detroitu predstavlja sindikat Ujedinjeni radnici automobila (United Auto Workers) koji redovno organizuje štrajkove. Sindikat pre finansijske krize 2008. godine potražuje 70 dolara na sat plus nadoknade za fabričke radnike. Američka automobilska industrija se zbog toga zamalo našla na ivici stečaja. [21]

Nedovoljne mogućnosti zaposlenja u američkoj proizvodnoj industriji su poznate svima, ali mnogi ljudi ne znaju da su sindikati glavni uzročnici tog stanja. The Heritage Foundation izveštava kako se sindikalni poslovi u proizvodnji u periodu od 1977. do 2008. godine smanjuju za 75 posto, dok se ne-sindikalno proizvodno zapošljavanje u istom tom periodu povećava za 6 posto.

Situacija izvan proizvodnog sektora nije drugačija. Osvrnimo se, na primer, na građevinsku industriju. „Za razliku od proizvodnog sektora, građevinska industrija beleži znatan porast od kraja 1970-tih. Međutim, sveukupno gledano, rast se dogođa isključivo u poslovima izvan sindikata, i to 159% od 1977. godine “, navodi izveštaj. [22]

Osim toga, sindikati su oruđe koje komunistički elementi koriste za promociju egalitarizma u preduzećima. Heritage Foundation izdvaja kako sindikati zahtevaju da se plate isplaćuju prema dužini radnog staža u firmi (ekvivalentno godinama radnog staža u socijalističkim zemljama), bez obzira na doprinos zaposlenog fabrici ili njegov radni učinak. „Sindikalni ugovori smanjuju plate: smanjuju plate produktivnijim radnicima a povećavaju plate onim manje kompetentnijim“, piše u izjavi. [23]

Srž u pozadini ove ideje jednaka je apsolutnom egalitarizmu u komunizmu. Zapravo se radi o preraspodeli bogatstva među zaposlenima. Mešanje u donošenje unutrašnjih odluka preduzeća i monopol nad tržištem radne snage donosi eroziju slobodnog tržišta.

Agresivno zalaganje sindikata za ono što nazivaju radničkom dobrobiti, na kraju daje prednost jednim radnicima na račun drugih, usporavajući pojedine kompanije i ekonomiju u celini. Anketa sprovedena 2005. godine ukazuje kako „većina sindikalnih domaćinstava ne odobrava američke sindikate" i da se „glavni razlog njihovog neodobravanja nikada otvoreno ne raspravlja u sindikalnim medijima niti se o njima govori na sindikalnim konvencijama.“ [24]

Radnici koji su zaista marljivi u svakom pogledu postaju žrtve, dok se komunizam pretvara u najvećeg pobednika. Komunisti u osnovi koriste radničke sindikate kako bi uništili kapitalističku slobodnu ekonomiju, potkopali kapitalistički sistem i postepeno, korak po korak, narušili normalan život čoveka.

Radnički sindikati infiltrirani komunizmom i vođeni progresivnim pokretom evoluiraju u grupi od posebnog interesa, slično velikoj visokoprofitabilnoj korporaciji. Rukovodstvo zadržava za sebe ogroman lični interes u preduzeću, a korupcija je uobičajena. [25]

Radnički sindikati demokratskih zemalja u velikoj meri postaju oružje levičara u borbi protiv kapitalizma. Oni beskompromisno zahtevaju „socijalnu pravdu“ i „poštenje“, stvarajući ogroman teret za društvo i industriju u formi socijalne pomoći i čineći prepreke prilikom reformi i pokušaju poboljšanja produktivnosti u proizvodnoj, uslužnoj i obrazovnoj industriji, kao I u državnoj upravi. U nepovoljnim vremenima se skrivaju, ali kad su uslovi povoljni oni izlaze pokrećući društveni pokret u svrhu promocije svojih ciljeva. Radnički sindikati postaju tako linija razdvajanja za potrebe komunizma i njihovih podela slobodnih društava.

7. Komunistički 'ideali': Mamljenje čoveka ka samouništenju

Mnogi su i dalje obmanuti komunističkom teorijom mada je ona puna rupa i kontradikcija. To je zato što Marks opisuje komunistički raj u kojem će ljudi širom sveta uživati. To je glavna fantazija i zabluda. Taj prikaz podrazumeva „nepresušno materijalno obilje“, mnogo viši moralni standard i „od svakog prema njegovim sposobnostima, do svakom prema njegovim potrebama.“ Ne bi bilo privatnog vlasništva, jaza između bogatih i siromašnih, vladajuće klase, iskorišćavanja. Ali bilo bi slobode i jednakosti za sve, a svako bi mogao da razvije svoje sopstvene talente. Život bi bio divan.

Ovaj skup lažnih argumenata privlači mnoge da se za njih bore. Mnogi današnji zapadnjaci nikada nisu prošli tragično iskustvo življenja u komunističkoj totalitarnoj državi. Oni nastavljaju da gaje iluzornu nadu u komunistički raj i zato dolivaju ulje na vatru zagovaranjem komunističkih i socijalističkih ideja.

Zapravo, sve Marksove ideje su prosto iluzije.

Marksizam tvrdi da će komunističko društvo da uživa u preobilnoj količini materijalnih dobara. Međutim, ljudske žudnje i težnje su beskrajne. U okviru ograničenog ljudskog znanja, ograničenog radnog vremena i ograničenih resursa, nestašice i oskudice su neizbežne. To je najosnovnije polazište svih ekonomskih studija. Ljudi ne bi morali u odsustvu takvih ograničenja da istražuju koja je vrsta proizvodne metode najproduktivnija, jer bi pretpostavljena preobilnost bila dovoljna za sve i trošena po volji.

Marksizam tvrdi da će moralni standardi u komunističkom društvu znatno da se poboljšaju. Međutim, dobro i zlo koegzistiraju u svakoj osobi, a poboljšanje moralnih standarda zahteva vođstvo tradicionalnih verovanja i vrednosti, kao i lični napor u procesu samokultivacije.

Marksizam propoveda ateizam i klasnu borbu koja ojačava zlu stranu čoveka. Ljudi nemaju pravo na slobodu verovanja, a religija se svodi na politički alat komunističke partije. Nadalje, verske institucije u komunizmu se koriste kako bi se zaštitila tiranija, doveo svet u zabludu, oduprlo i suprotstavilo Bogu i udaljilo ljude od Boga. Moral jedino može da opada u odsustvu ispravne vere u Boga i samodiscipline. Osim toga, sve komunističke vođe su tirani - arogantni, razvratni i sasvim neetični. Nerazumno je očekivati od njihovih sledbenika sklonost ka suprotnim moralnim standardima.

Marksizam takođe zagovara jednakost za sve. Ranije smo prikazali kako socijalizam neminovno vodi prema totalitarizmu. Moć je osnova raspodele resursa, ali raspodela moći u totalitarnoj državi je najnepravednija. Zato će i raspodela resursa u totalitarizmu biti najmanje pravedna. U svim socijalističkim ili ex-socijalističkim zemljama ljudi svedoče formiranju povlašćenog sloja, kao i ogroman jaz između bogatih i siromašnih i suzbijanje naroda od državnog aparata.

Marksizam vara ljude obećanjem „od svakog prema njegovim sposobnostima, do svakom prema njegovim potrebama.“ [26] Međutim, socijalističke ekonomije počivaju na sili i moći. Običnim ljudima su uskraćene bazične slobode, a da ne pominjemo mogućnost delovanja po volji i prema sopstvenim sposobnostima. S obzirom da su ljudske želje beskrajne, čak ni najbogatija osoba na svetu neće dobiti sve što poželi, a kamoli prosečna osoba. Nemoguće je postići preobilnost dobara s obzirom na ograničenost prirodnih resursa, a da ne pominjemo sveukupnu i masovnu distribuciju istih.

Komunizam takođe vara ljude obećavajući svakom članu društva potpunu slobodu razvijanja sopstvenih sposobnosti. Marksizam tvrdi da podela rada stvara otuđenost. Ali podela rada je zapravo neophodna u svakom društvu. Adam Smith u „Bogatstvu naroda“ navodi da podela rada može uveliko povećati produktivnost i promovisati prosperitet. Razlike nastale podelom rada nisu nužno sukobi niti izazivaju otuđenje i depersonalizaciju. Ljudi iz svih slojeva života mogu da poboljšaju svoj moral, doprinesu društvu i donesu sreću čovečanstvu.

Komunistički ekonomski mentalitet je nemoralan i kao takav je već osuđen u socijalističkim i komunističkim zemljama. Različiti oblici prikrivene komunističke ekonomije na Zapadu takođe nanose štetu društvu. Komunizam neminovno stvara totalitarnu tiraniju, siromaštvo i glad. On neprekidno širi zlo u ljudskoj prirodi uništavajući ljudski moral. To je najzloćudnija i najgora kontra struja u ljudskoj istoriji.

Osvrtom na više od vekova dugu istoriju komunizma, nemilosrdna stvarnost nam uvek iznova dokazuje da se njegova baština svodi na podsticanje mržnje, masovnih ubistava i zla. Sve komunističke totalitarne zemlje svedoče o najokrutnijim ubistvima, a ljudi tih zemalja imaju najskromniji nivo sloboda i ljudskih prava. Resursi se iscrpljuju u vojne svrhe. Vlasništva običnih ljudi su opljačkana i otuđena kako bi privilegovana grupa postala bogatija i moćnija, dok je većina prisiljena da radi u egzistencijalnom siromaštvu.

Ne samo da komunistički pokret lišava ljude njihovih života, već takođe prouzrokuje i ogromnu destrukciju tradicionalnih vrednosti i kulture. Konkretno rečeno, ljudski moralni standardi u današnjoj komunističkoj Kini su na zastrašujuće niskom nivou i većini ljudi sasvim nezamislivi. Žetva organa živih ljudi, dobrih ljudi koji kultivišu karakter, se pretvorila u državni posao masovnih razmera. Komunisti su preobrazili ljude u čudovišta. Misija medicinskog osoblja je pomaganje bolesnima, ali to su sada demonske ubice. Zlo KPK prekriva ceo svet. Zemlje koje bi trebale da zagovaraju ljudska prava zatvaraju oči nad događajima u Kini jer su zavedene ekonomskim podsticajima i koristoljubljem.

Tokom prošlog veka komunisti su koristili izvorna komunistička učenja kako bi privukli širu javnost, intelektualce i mlađe generacije. Preostali komunistički režimi su kolapsom istočnoevropskog komunizma odbacili svoju nasilnu prošlost i primenili kapitalistički ekonomski sistem preobrazivši se u režime koji promovišu visoke poreze, visok nivo socijalne pomoći i preraspodelu bogatstva. Tvrde kako podižu ukupni životni standard i sve čeka uživanje u „dobrim danima“ socijalizma. Dakle, nastavljaju da obmanjuju.

Komunizam se obraća čovekovoj potrazi za dobrotom pretvarajući ga u religijskog fanatika komunističke ideologije. Koristi težnju ka dobroti kao izgovor da odvoji ljude od Boga. Komunizam zagađuje ljudske umove, jača zlu prirodu ljudi terajući ih da počine sve vrste zločina. Ljudi se prepuštaju materijalnom uživanju odbacujući uzvišenija i plemenitija uverenja koja pružaju uvide u višu svrhu života. Komunizam čini da se ljudi znoje i krvare. Zauzvrat, ljudi su otrovani i ubijani. Ne probude li se pod hitno, suočiće se s još strašnijim posledicama.

Zaključak: Blagostanje i mir se mogu dobiti samo moralom

Težnja za srećom je urođena u ljudskoj prirodi. Prosperitetna ekonomija može doneti sreću, ali ekonomija ne postoji u vakuumu. Ekonomska kriza će da nastane kad put ekonomskog razvoja odstupi od etike i morala. Društvo koje je samo bogato neće biti samo nesposobno da donese radost i sreću, već će i njegov prosperitet biti kratkog veka. Katastrofalan ishod je neminovan pošto se uruši temelj etike i morala.

Novine People's Daily 2010. godine izveštavaju da pokazatelj Index bruto nacionalne sreće u Kini opada iz godine u godinu usprkos ekonomskom razvoju. Druga ekonomija sveta je preplavljena korupcijom, zagađenom okolinom i zatrovanom hranom, što uliva veliku strepnju u živote prosečnih Kineza. Materijalni boljitak se povećao ali moralnost i blagostanje se srozalo.

To odražava kobnu manu komunizma. Naime, ljudska bića nisu sastavljena samo od mesa, već daleko više, uma i duha. Pre nego što čovek dođe na svet, Bog određuje put kojim će ići čovekov život. Kinezi kažu da je „svaki zalogaj i svaki gutljaj predodređen“ i to je analogno molitvi vernika uoči obroka na Zapadu koji se zahvaljuju Bogu na zaštiti. Vernici razumeju da je bogatstvo milost koju im je dodelio Bog. Njihovo srce je ponizno i zahvalno pa su zato ispunjeni i sretni.

Milioner John Jacob Astor IV se 1912. godine nalazio među putnicima potonulog Titanika, a njegovo bogatstvo je moglo da sagradi trideset takvih brodova. Ipak, suočen sa smrću on je izabrao ono što smatra moralno ispravnim i odlučio da zaštiti žene i decu – prepustio je svoje mesto u poslednjem čamcu za spasavanje prestravljenoj deci. [27] Slično postupa i Isidor Straus, suvlasnik robne kuće Macy, rekavši: „Neću stavljati sebe ispred ostalih ljudi.“ Njegova supruga Ida, takođe je odbila da zauzme mesto u čamcu za spasavanje i ustupila ga gospođi Ellen Bird, njihovoj novoj domaćici. Ida odlučuje da provede svoje poslednje trenutke u društvu supruga. [28]

Ti veoma bogati ljudi su odlučili da stave tradicionalne vrednosti i veru ispred spašavanja svoje imovine i sopstvenog života. Njihov izbor morala i pravde manifestuje sjaj ljudske civilizacije i ljudske prirode: Plemeniti karakter je vredniji od života, a on je još vredniji od bogatstva.

Li Hongdži, osnivač Falun Dafe, piše u „Izobilje i vrlina“:

Dužnost vladara i zvaničnika je da pribave narodu izobilje, ipak veličanje obožavanja novca je najgora politika koja se može prihvatiti. Izobilje bez vrline (de) naškodiće svim živim bićima, dok je izobilje s vrlinom ono čemu se ljudi nadaju. Zato se ne može biti imućan bez zagovaranja vrline.

Vrlina je nakupljena u prošlim životima. Postati kralj, zvaničnik, bogat ili plemić, sve dolazi od vrline. Bez vrline nema dobitka; gubitak vrline znači gubitak svega. Zato oni koji traže moć i bogatstvo moraju prvo da nakupe vrlinu. Kroz podnošenje patnji i činjenje dobrih dela, može se nakupiti vrlina. Da bi se to postiglo, mora se razumeti princip uzroka i posledice. Poznavanje toga može da omogući zvaničnicima i narodu da upražnjavaju lično suzdržavanje i tako će blagostanje i mir prevoladati pod nebom. [29]

Ako se čovečanstvo pridržava gore spomenutih vrednosti za pridobijanje bogatstva i života, ekonomski izazovi ukorenjeni u pohlepi, lenjosti i ljubomori ljudskih bića će se znatno smanjiti. Jednom kad čovečanstvo suzbije svoje sebične želje, ideologija komunizma više neće moći da vabi ljudsko srce. Tada će Bog blagosloviti čovečanstvo visokim moralnim standardima. Kada to sledimo, uživaćemo u idealnoj ekonomiji za čovečanstvo, odnosno, svetovnom bogatstvu, spokoju u našim srcima i miru u društvu.

Komunistička avet je napravila zamršene aranžmane s ciljem uništavanja čovečanstva. Njeni ekonomski aranžmani predstavljaju samo deo priče. Kako bismo se oslobodili kontrole komunističkih „ideala“, moramo da raskrinkamo zaveru, prozremo lažne poruke i prestanemo da polažemo nadu u ovu bezvrednu ideologiju. Takođe bi trebalo obnoviti tradicionalne vrednosti i povratiti moralnost i vrlinu kako bi čovečanstvo prigrlilo večni prosperitet i sreću i bilo blagoslovljeno istinskim mirom. Ljudska civilizacija će tog trenutka zasijati nekom novom vitalnošću.

Reference

[1] Karl Marx and Friedrich Engels, “Manifesto of the Communist Party,” Marx/Engels Selected Works, Vol. One (Moscow: Progress Publishers, 1969), 98-137.

[2] Max Galka, “The History of U.S. Government Spending, Revenue, and Debt (1790-2015),” Metrocosm, February 16, 2016, http://metrocosm.com/history-of-us-taxes/.

[3] “OECD Tax Rates on Labour Income Continued Decreasing Slowly in 2016,” OCED Report, http://www.oecd.org/newsroom/oecd-tax-rates-on-labour-income-continued-decreasing-slowly-in-2016.htm.

[4] Kenneth Scheve and David Stasavage, Taxing the Rich: A History of Fiscal Fairness in the United States and Europe(Kindle Locations 930-931) (Princeton: Princeton University Press, Kindle Edition).

[5] Rachel Sheffield and Robert Rector, “The War on Poverty after 50 Years,” Heritage Foundation Report, September 15, 2014, https://www.heritage.org/poverty-and-inequality/report/the-war-poverty-after-50-years.

[6] Ibid.

[7] Nima Sanandaji, Scandinavian Unexceptionalism: Culture, Markets, and the Failure of Third-Way Socialism (London: Institute for Economic Affairs, 2015), 132.

[8] Alexis de Tocqueville, Memoir on Pauperism, trans. Seymour Drescher (Lancing, West Sussex, UK: Hartington Fine Arts Ltd, 1997).

[9] Ibid.

[10] “A National Sport No More,” The Economist, November 3rd, 2012, https://www.economist.com/europe/2012/11/03/a-national-sport-no-more.

[11] Martin Halla, Mario Lackner, and Friedrich G. Schneider, “An Empirical Analysis of the Dynamics of the Welfare State: The Case of Benefit Morale,” Kyklos, 63:1 (2010), 55-74.

[12] Nicholas Kristof, “Profiting from a Child’s Illiteracy,” New York Times, December 7, 2012, https://www.nytimes.com/2012/12/09/opinion/sunday/kristof-profiting-from-a-childs-illiteracy.html.

[13] Ibid.

[14]Alexis de Tocqueville, Memoir on Pauperism, trans. Seymour Drescher (Lancing, West Sussex, UK: Hartington Fine Arts Ltd, 1997).

[15] Nicholas Kristof, “Profiting from a Child’s Illiteracy,” New York Times, December 7, 2012, https://www.nytimes.com/2012/12/09/opinion/sunday/kristof-profiting-from-a-childs-illiteracy.html.

[16] Robert Rector, “The War on Poverty: 50 Years of Failure,” Heritage Foundation Report, September 23, 2014, https://www.heritage.org/marriage-and-family/commentary/the-war-poverty-50-years-failure.

[17] U.S. Census Bureau, “Annual Social and Economic Supplements,” Current Population Survey, 1960 to 2016.

[18] Niskanen, A., “Welfare and the Culture of Poverty,” The Cato Journal, 16:1(1996).

[19] Walter E. Williams, “The True Black Tragedy: Illegitimacy Rate of Nearly 75%,” cnsnews.com, May 19, 2015, https://www.cnsnews.com/commentary/walter-e-williams/true-black-tragedy-illegitimacy-rate-nearly-75.

[20] “OECD Data,” https://data.oecd.org/gga/general-government-debt.htm.

[21] Thomas Winslow Hazlett, “Looking for Results: An Interview with Ronald Coase,” Reason, (January 1997), https://reason.com/archives/1997/01/01/looking-for-results.

[22] F. A. Hayek, The Road to Serfdom (London: Routledge Press, 1944).

[23] “Direct Investment Position of the United States in China from 2000 to 2016” , Statistica.com, https://www.statista.com/statistics/188629/united-states-direct-investments-in-china-since-2000/.

[24]“Report on Foreign Investments in China, 2016,” A Chronicle of Direct Foreign Investments in China, The Ministry of Commerce of China [〈中国外商投资报告 2016〉，《中国外商直接投资历年概况》，中國商務部]

[25] Liz Peek, “Finally, a President Willing to Combat Chinese Theft,” The Hill, March 26, 2018, http://thehill.com/opinion/finance/380252-finally-a-president-willing-to-combat-chinese-theft.

[26] The Commission on the Theft of American Intellectual Property, Update to the IP Commission Report, 2017, http://www.ipcommission.org/report/IP_Commission_Report_Update_2017.pdf.

[27] Chris Strohm, “No Sign China Has Stopped Hacking U.S. Companies, Official Says,” Bloomberg News, November 18, 2015, https://www.bloomberg.com/news/articles/2015-11-18/no-sign-china-has-stopped-hacking-u-s-companies-official-says.

[28] Kurt Biray, “Communist Nostalgia in Eastern Europe: Longing for the Past,” November 10, 2015, https://www.opendemocracy.net/can-europe-make-it/kurt-biray/communist-nostalgia-in-eastern-europe-longing-for-past.

[29] John Polga-Hecimovich, “The Roots of Venezuela’s Failing State,” Origins, 10:9 (June 2017), http://origins.osu.edu/article/roots-venezuelas-failing-state.

[30] José Niño, “Venezuela Before Chavez: A Prelude to Socialist Failure,” Mises Wire, May 04, 2017, https://mises.org/wire/venezuela-chavez-prelude-socialist-failure.

[31] John Bissett, “Hugo Chavez: Revolutionary Socialist or Leftwing Reformist?” Socialist Standard No. 1366 (June 2018) https://www.worldsocialism.org/spgb/hugo-chavez-revolutionary-socialist-or-leftwing-reformist.

[32] Julian Adorney, “Socialism Set Fire to Venezuela’s Oil Crisis,” Real Clear World, August 29, 2017, https://www.realclearworld.com/articles/2017/08/29/socialism_set_fire_to_venezuelas_oil_crisis_112520.html.

[33] José Niño, “John Oliver is Wrong About Venezuela – It’s a Socialist Country,” Mises Wire May 30, 2018, https://mises.org/wire/john-oliver-wrong-about-venezuela-%E2%80%94-its-socialist-country.

[34] “10 Numbers Tell You What Is Going On in Zimbabwe”, BBC Chinese edition (November 11, 2017), http://www.bbc.com/zhongwen/trad/world-42077093

Reference u poglavljima 4-7.

[1] “United States Declaration of Independence,” http://www.ushistory.org/declaration/document/.

[2] Karl Marx and Friedrich Engels, “Manifesto of the Communist Party,” Marx/Engels Selected Works, Vol. One (Moscow: Progress Publishers, 1969)

[3] Fred Schwarz and David A. Noebel, You Can Trust the Communists… to Be Communists (Socialists and Progressives too) (Manitou Springs, CO: Christian Anti-Communism Crusade, 2010), 43–45.

[4] Friedrich Hayek, The Fatal Conceit: The Errors of Socialism (Routledge, August. 2013).

[5] Thomas Sowell, Intellectuals and Society, Revised and Expanded Edition (New York: Basic Books, 2012), Chapter 2.

[6] F. A. Hayek. “The Use of Knowledge in Society,” The American Economic Review, Vol. 35, No. 4. (September 1945), 519–530.

[7] Ludwig von Mises. “Economic Calculation in the Socialist Commonwealth.” Mises Institute. Accessed July 26, 2018. https://mises.org/library/economic-calculation-socialist-commonwealth.

[8] Shi Shan. “Quagmire in the Reform of China’s State-Owned Enterprises,” Radio Free Asia, September 22, 2015, https://www.rfa.org/mandarin/yataibaodao/jingmao/xql-09222015103826.html.

[9] Linette Lopez, “Zombie Companies Are Holding China’s Economy Hostage,” Business Insider, May 24, 2016, https://www.businessinsider.com/chinas-economy-is-being-held-hostage-2016-5.

[10] Jason Long, “The Surprising Social Mobility of Victorian Britain,” European Review of Economic History, Volume 17, Issue 1, February 1, 2013, 1–23, https://doi.org/10.1093/ereh/hes020.

[11] John Kenneth Galbraith, The Good Society: The Humane Agenda (Boston, MA: Houghton Mifflin Co., 1996), 59–60; Karl Popper, The Open Society and Its Enemies (Routledge, 2012).

[12] Michael Rothschild, Bionomics: Economy as Business Ecosystem (Washington, D.C.: BeardBooks, 1990), 115.

[13] Adam Smith, The Theory of Moral Sentiments (Philadelphia: Anthony Finley, J. Maxwell Printer, 1817).

[14] Lawrence Kudlow, American Abundance: The New Economic and Moral Prosperity (New York: Harper Collins Publishers, 1997).

[15] Thomas Sowell, Economic Facts and Fallacies (New York: Basic Books, 2008), 174.

[16] Friedrich Engels, “1881: Trades Unions,” Marxists.org, May 20, 1881, https://www.marxists.org/archive/marx/works/1881/05/28.htm.

[17] Vladimir Lenin, n.d., “The Trade Unions, The Present Situation and Trotsky’s Mistakes,” Accessed July 8, 2018, https://www.marxists.org/archive/lenin/works/1920/dec/30.htm.

[18] Lü Jiamin, “A History of Leninist Theory on Unions.” Liaoning People’s Press (1987).

[19] James Sherk, “What Unions Do: How Labor Unions Affect Jobs and the Economy,” Heritage Foundation Website, May 21, 2009, https://www.heritage.org/jobs-and-labor/report/what-unions-do-how-labor-unions-affect-jobs-and-the-economy.

[20] Edwin J. Feulner, “Taking Down Twinkies,” Heritage Foundation Website, November 19, 2012, https://www.heritage.org/jobs-and-labor/commentary/taking-down-twinkies.

[21] James Sherk, “What Unions Do: How Labor Unions Affect Jobs and the Economy,” Heritage Foundation, May 21, 2009, https://www.heritage.org/jobs-and-labor/report/what-unions-do-how-labor-unions-affect-jobs-and-the-economy.

[22] Ibid.

[23] Sherk (2009) Ibid.

[24] Steve Inskeep, “Solidarity for Sale: Corruption in Labor Unions,” National Public Radio, February 6, 2007, https://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=5181842.

[25] Ibid.

[26] Karl Marx, “Critique of the Gotha Programme,” https://www.marxists.org/archive/marx/works/1875/gotha/ch01.htm.

[27] Children on the Titanic (a documentary, 2014).

[28] Isidor Straus, Autobiography of Isidor Straus (The Straus Historical Society, 2011), 168–176.

[29] Li Hongzhi, “Wealth With Virtue,” Essentials For Further Advancement, January 27, 1995, https://www.falundafa.org/eng/eng/jjyz02.htm.