Falun Dafa Minghui.org

Kako avet komunizma vlada svetom (11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu TheEpochTimes, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti

14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj nastavak?

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

1. Umetnost: božanski dar

2. Neizmeran uticaj umetnosti na čovečanstvo

3. Komunistička sabotaža i zloupotreba umetnosti
a. Umetnost u komunističkim zemljama
b. Komunistički elementi u pozadini avangarde
c. Inverzija tradicionalne estetike: ružnoća kao umetnost
d. Izopačenje književnosti

Zaključak

Reference

11. POGLAVLJE: SKRNAVLJENJE UMETNOSTI

1. Umetnost: dar Božanskog

Ljudska civilizacija je proizvela bezbroj knjiga o tome šta čini pravu lepotu. Vernici znaju da sva čuda na svetu dolaze s neba. Dubokoumna umetnost je pokušaj oponašanja i prikazivanja nebeske lepote u ljudskom svetu. Umetnička inspiracija dolazi od bogova.

Ako bogovi prosvetle i blagoslove umetnike, oni mogu da postanu izvanredne osobe u svojim poljima.

Sa snažnom verom i božanskom predanošću, veliki umetnici su tokom renesanse iskazali svoju genijalnost stvaranjem dela u slavu bogova. Njihove ispravne misli i dobrodušna dela primili su božansku potvrdu i blagoslov. Umetnici tokom perioda renesanse, kao Da Vinci, Michelangelo i Rafael, kao nekim čudom su savladali tehnike koje su daleko nadmašile tehnike njihovih prethodnika i njihovih savremenika. Njihova dela, koja uključuju slike, statue i arhitekturu, postala su bezvremenski klasici svetske umetnosti.

Vekovima su ta dela plemeniti primer za čovečanstvo. Ceneći ta dela, umetnici kasnijih generacija ne samo da mogu da proučavaju čistu umetničku tehniku, već i javnost može istinski da oseti i vidi božansku prisutnost. Kada se ta dela, tehnike kojima su stvarani i genij koji je prožimao umetnike, čuvaju, ljudsko društvo je u mogućnosti da održava vezu s božanskim. Na taj način, čak i dok ljudsko društvo prolazi kroz period dekadencije i propadanja, postojaće nada za povratak tradiciji i putu do spasenja.

Isti principi preovlađuju u oblasti muzike. Kao što izreka iz nemačke operske kuće, kaže: “Bach nam je dao reč Božju. Mozart nam je dao smeh Božji. Beethoven nam je dao vatru Božju. Bog nam je dao muziku da bismo mogli da se molimo bez reči.” Ceo svoj život, Johann Sebastian Bach smatrao je da su slavljenje i poštovanje Boga najviši princip u stvaranju njegove muzike. Na svim svojim važnim muzičkim partiturama mogu se videti slova SDG (skraćenica od "Soli Deo gloria"), što znači "Slava jedino Bogu".

To je najviša oblast koju umetnik može da postigne - materijalizacija nebeskih objekata u ljudskom svetu kroz božje otkrovenje. Velike slike i skulpture, kao i najuzvišenije partiture ranog, baroknog i klasičnog kanona, su bili dela religioznih vernika i predstavljaju vrhunac umetničkog rada koje čovek može da postigne.

Tri najvažnija elementa u umetničkom stvaranju su predstavljanje, stvaranje i komunikacija. Sve umetničke tvorevine sadrže temu, odnosno poruku koju autor želi da komunicira bez obzira na oblik umetnosti, bilo da se radi o pesmi, slikarstvu, skulpturi, fotografiji, romanu, drami, plesu ili filmu. Umetnik dostavlja temu u srca čitaoca, slušaoca ili gledaoca. Taj proces je komunikacija, tj. Prenos umetnikovih misli na primaoca.

Da bi postigli cilj komunikacije, umetnici moraju da poseduju izvanrednu sposobnost imitacije i reinterpretacije, s obzirom da predmet imitacije može biti svet bogova ili ljudi, ili čak podzemlja. Na osnovu toga šta žele da prikažu, umetnici započinju svoje stvaranje, tj. proces rafinisanja značajnijih elemenata koje su bitne za temu. Kroz jačanje sopstvene izražajnosti i sposobnosti komuniciranja uspevaju da dopru do srca svoje publike. Ako umetnik poseduje pravednu veru u božansko i u moralnost, božansko će ga obdariti nadahnućem stvaranja. Takva dela će tada biti božanska, čista i dobrodušna i na taj način korisna i za umetnika i za društvo.

S druge strane, kada umetnik napusti moralne standarde, negativni elementi utiču na kreativni proces, pri čemu zle sile koriste umetnika da prikaže odvratne tvorevine i groteskne stvari iz podzemlja. Radovi te vrste štete njihovom autoru i širem društvu.

Prema tome vrednost ortodoksne, tradicionalne umetnosti postaje jasna. Božanska kultura i umetnost na Istoku i Zapadu bile su veze između bogova i ljudske civilizacije i trebale su da ih dovedu u kontakt. Ideje i poruke koje se prenose ovom umetnošću su lepota, dobrodušnost, svetlo i nada. S druge strane, izopačenu umetnost stvaraju oni koji su pod kontrolom zlih elemenata. Oni uništavaju vezu između čoveka i boga i vuku čoveka bliže zlu.

2. Neizmeran uticaj umetnosti na čovečanstvo

Velika umetnička dela prenose baštinu, znanje i mudrost i jačaju karakter. Zauzimaju visoke pozicije u velikim civilizacijama Istoka i Zapada.

Drevni grčki matematičar i filozof Pitagora je verovao da je tajna muzike u njenom oponašanju harmonije nebeskih tela, koja odražavaju sklad univerzuma. Kinezi su imali slična gledišta. Kineska klasična dela "Zapisi o velikom istoričaru" i "Klasik muzike" raspravljaju o korespondenciji muzike s pet elemenata i kako muzički instrumenti treba da predstavljaju i oponašaju obrasce Neba i zemlje. Samo tako "muzika najvećeg stila" može da pokaže "istu harmoniju koja preovladava između Neba i zemlje."[1] U drevnim kineskim pričama ta muzika može da privuče ždrala i feniksa, pa čak i da prizove nebeska bića.

Konfučije je jednom rekao: “Dinastija Zhou iza sebe ima dva veka. Kako je to bogata kultura! Sledim Zhou.”[2] Divio se tome kako je car Zhou vladao pomoću obreda i muzike:„ Mudrac i car Shunizumio je muzički instrument s pet žica, koji je nazvao qin, uz čiju je melodiju pevao svoju pesmu o blagom letnjem povetarcu s juga, i gle čuda, njegovo carstvo je bilo dobro uređeno [pod blagim uticajem njegove muzike].”[3]

"Muzika princa Qina razbija neprijateljski front", koju je sastavio prvi car dinastije Tang, Li Shimin, poštovale su okolne etničke manjine. "Nova knjiga o Tangu" zabeležila je da je za vreme traganja budističkih spisa na zapadu, svešteniku Xuanzang kralj u jednoj od kneževina rekao, "Vaš car mora da je svetac, jer je komponovao muziku “Muzika princa Qina razbija neprijateljski front.”[4]

Tokom vladavine Luja XIV, francuski kraljevski dvor pokazao je visoku prefinjenost kroz ples i umetnost. Ples ne sadrži samo tehnike kretanja, već i društveni bonton i norme. Luj XIV inspirisao je Evropu kroz umetnost i kulturu svog dvora, pa su ga imitirali drugi kraljevski dvorovi i stanovništvo u Evropi.

Ne samo da je Frederick Veliki, kralj Pruske, bio izvanredan kralj, već je bio i vrstan muzičar, kompozitor i flautista. Naručio je izgradnju Berlinske operske kuće, lično nadzirao operu i otvorio je široj grupi društvenih klasa. Do dan danas opera ostaje važan deo nemačke kulture. Ovih nekoliko primera jasno ukazuje na dugotrajan uticaj ortodoksne umetnosti na društvo.

Ortodoksna umetnost je prilagođena prirodnom zakonu, oponaša božansku mudrost i donosi posebnu energiju i efekte. Ima blagotvoran uticaj na ljude i fizički i duhovno. Ortodoksni umetnici deluju ne samo na fizičkom i tehničkom nivou, već i što je još važnije, na duhovnom nivou, u prisnoj vezi sa temom rada. Takvi umetnici ponekad izražavaju osećaj doživljavanja više sile izvan ovog fizičkog sveta. Efekat je sličan efektu pevanja ode bogu, svečanom i božanskom iskustvu koje nadilazi ljudski jezik.

Za one koji cene umetnost, to je poseban način za postizanje zajedništva s božanskim. Umetnost je poduprta akumuliranom mudrošću, kreativnošću i inspiracijom ljudi. Često postoje duboka značenja koja daleko prevazilaze ono što se vidi na površini. Neka dela prenose posebnu vrstu duhovne energije. Sve to utiče na gledaoce na dubokoumnom, duhovnom nivou. Efekat je jedinstven i nezamenjiv s bilo kojim drugim načinom.

Dobar umetnik može da utiče na moralnost društva uvodeći vrednosti u ljudska srca kroz dirljive priče i slike. Čak i oni bez šireg znanja ili obrazovanja mogu da steknu uvid, inspiraciju i pouke koje tradicionalna umetnost prenosi. U tradicionalnim društvima, koliko je ljudi naučilo da razlikuje ispravno od neispravnog, dobro od zla, kroz folklorne priče kao što su "Mala sirena" i "Snežana". Koliko Kineza je učilo iz majstorskih romana o kineskoj istoriji i od tradicionalnih umetnosti pripovedanja i drame? Takva dela prikazuju čoveku nebeska načela, dopuštaju čoveku da oseća božansku veličanstvenost i podstiču ga da se izjednači sa nebeskim načelima.

Degenerisane vrednosti takođe vrše nevidljivi uticaj kroz umetnost. Profesor Robert McKee napisao je u svojoj knjizi „Priča“: „Svaka delotvorna priča nam šalje punu ideju, usađuje ideju u nas, tako da moramo da verujemo. Zapravo, moć uverljivosti priče je toliko velika da možemo verovati njenom značenju čak i ako smatramo da je moralno odbojna.”[5]

U pozitivnom i negativnom smislu, umetnost može da ima ogroman uticaj na ljudski moral, misao i ponašanje. To nije preterivanje. U savremenom društvu postoji mnogo primera koji se mogu proučavati.

"Mocartov efekat", na primer, privukao je svetsku pažnju. Naučna zajednica sprovela je niz studija o pozitivnom uticaju Mocartove muzike na ljude i životinje. Godine 2016., detaljnija studija Mocartovog efekta pokazala je da Mocartova muzika ima pozitivan efekat na ljudsku kognitivnu funkciju i ponašanje. Iznenađujuće, puštanje Mocartove muzike u obrnutom smeru ima sasvim suprotan efekat. Moderna atonalna muzika Arnolda Schoenberga ima sličan efekat kao i slušanje Mocarta unazad, što ukazuje na njen štetan karakter.[6]

U poređenju s atonalnom muzikom, rock muzika ima još negativniji efekat. Istraživač je prikupio podatke iz dva slična grada: grad u kom radio i televizija emituju veliki broj rock pesama zabeležio je 50 posto više slučajeva vanbračne trudnoće, prekida školovanja, smrti mladih, zločina i tako dalje.[7] Neka rock glazba čak čini samoubistvo razumnim. "Njeni mračni ritmovi i depresivni tekstovi svakako se mogu uzeti kao ohrabrenje za samoubistvo, a nepobitna je činjenica da su mladi ljudi više puta ugasili svoje živote slušajući rock." Neretko su mladi ljudi počinili samoubistva kako je opisano u rock tekstovima, a brojni rock muzičari patili su od depresije, zloupotrebljavali drogu i počinili samoubistva.

Još jedan poznati negativni primer je nacionalistički nacistički film "Trijumf volje". Uprkos rediteljki Leni Riefenstahl, koja je tvrdila da je napravila dokumentarac, propagandni film pokazao je vrhunsku umetničku veštinu. Snažna energija iza velikih scena i prikaza zanosno je odjekivala među publikom. Mnoge metode u radu s kamerom uticale su na film još decenijama.

Međutim, taj filmski rad je takođe postao ključna propaganda Hitlera i Nacističke Nemačke i poznat je kao jedan od najuspešnijih propagandnih filmova u istoriji. Britanski list, TheIndependent, napisao je 2003. godine: “Trijumf volje” zaveo je mnoge mudre muškarce i žene, uverio ih da se dive, a ne preziru i nesumnjivo osvojio nacistima prijatelje i saveznike širom sveta.”[9]

Razumevanje velike moći umetnosti može da nam pomogne da bolje razumemo važnost tradicionalne umetnosti i zašto zli elementi žele da potkopaju i sabotiraju ljudsku umetnost i prouzrokuju njenu degeneraciju.

3. Komunistička sabotaža i zloupotreba umetnosti

Budući da je umetnost tako delotvorna u menjanju društva, nije iznenađujuće da je komunizam koristio umetnost u cilju društvenog inženjeringa čoveka.

a. Umetnost u komunističkim zemljama

Komunističke partije znaju moć umetnosti i koriste je za ispiranje mozga koristeći sve umetničke oblike kao sredstva za ispiranje mozga. Mnogi su ismevali KPK jer su im pevači i glumci bili vojni generali. Pitaju se kako civili koji nisu prošli vojnu obuku niti su obučeni za oružje ili ratovanje mogu biti kvalifikovani generali. KPK veruje da su ljudi u takvim ulogama jednako važni kao i obučeni vojnici u promociji i održavanju komunističkog kulta, možda čak i važniji. U tom smislu, njihov vojni čin je savršeno u skladu s partijskim načelom. Kao što je Mao Zedong rekao, "Moramo imati i kulturnu vojsku, koja je apsolutno neophodna za ujedinjenje sopstvenih redova i pobedu nad neprijateljima."

Umetnička izvođenja u komunističkim zemljama su osmišljena tako da ljudi zaborave nevolje koje trpe zbog komunističke vladavine i da kroz umetnost održavaju svoju odanost partiji. Ovaj propagandni efekat, nazvan "misaoni rad", ne može da se postigne pukom borbenom moći.

Uporedite svečanu ceremoniju otvaranja KPK na Olimpijskim igrama u Pekingu, koja je zadala ogromne troškove poreznim obveznicima, Severno Korejski veliki festival pesme i plesa Arirang i baletnu trupu bivšeg Sovjetskog Saveza. Svi služe potrebama partije. U julu 2011. godine, kada je Ministarstvo kulture KPK održalo takozvani festival kineske kulture, nazvan Kina: Umetnička serija nacije, u Centru Kennedy u Washingtonu, izveden je KPK-ov klasični baletni program "Crveni odred žena", koji promoviše klasnu mržnju i komunističko nasilje.

Ako bi ortodoksna umetnost, koja je bila bliska božanskoj i promovisala tradicionalne vrednosti, postojala istovremeno s umetnošću koju kontroliše partija i koja se koristi za javno ispiranje mozga, onda bi ona izgubila svoj monopol i ne bi imala efekat. Zbog toga sve komunističke zemlje imaju strogi sistem cenzure za umetnost i izdavačku industriju.

b. Komunistički elementi u pozadini avangarde

Klasična umetnost se vekovima prenosila s kolena na koleno. Ta tradicija trajala je do 20. veka, kada je došlo do njenog naglog kraja. Prenošenje i nasleđivanje umetnosti zamenjeno je radikalnom avangardom nakon čega je započela ubrzana degeneracija. Kao što kaže umetnik Robert Florczak: „Dubokoumno, inspirativno i lepo, zamenjeno je novim, drugačijim i ružnim. (…) Standardi su se smanjivali sve dok više nije postojao standard. Sve što je ostalo bilo je lično izražavanje.”[11] Čovečanstvo je na taj način izgubilo svoj univerzalni osećaj za estetiku.

Izvor ovih novih umetničkih pokreta je usko povezan s ideološkim trendovima pod uticajem komunizma. Mnogi od tih umetnika su ili direktni komunisti ili para-komunisti jedne ili druge vrste, ili su bili izloženi uticaju tih ideologija.

Georg Lukacs, mađarski komesar za kulturu Komunističke Internacionale i osnivač zapadnog marksizma, osnovao je Frankfurtsku školu. Jedan od zadataka škole bio je da uspostavi “novi kulturni oblik” napuštanjem tradicionalne kulture. Novi kulturni oblik je isključivao umetnost koja je nastojala da predstavi božansko. Kao što je napisao Herbert Marcuse, nemački socijalista i predstavnik frankfurtske škole: „Umetnost protestvuje protiv tih [datih društvenih] odnosa i istovremeno ih prevazilazi. Time umetnost potkopava dominantnu svest, svakodnevno iskustvo.”[12]

To jest, oni uključuju umetnost u pobunu protiv božanskog i subverziju morala. Takvi pogledi dominiraju smerom moderne umetnosti.

Gustave Courbet, osnivač francuske realističke škole, bio je jedan od učesnika Pariske komune. Izabran je za člana odbora komune i predsednika radikalne Federacije umetnika. Courbet se posvetio transformaciji starog sistema i uspostavljanju novih umetničkih smerova. Naredio je Federaciji da razvali neo-klasičnu građevinu, stub Vendôme (koji je kasnije obnovljen). Courbet je negirao da je Bog stvorio ljudska bića, i bio odlučan da koristi umetnost kako bi izrazio gledište proletarijata, kao i materijalizam. Poznat je po tome što je rekao: "Nikad nisam video ni anđele ni božanstva, pa me ne zanima da ih slikam."

Courbet je smatrao da je reforma umetnosti zaista revolucija. U ime slikanja onog što je on nazvao stvarnošću, zamenio je lepotu ružnoćom. Njegove slike golotinje, na primer, fokusirane su naročito na prikazivanje ženskih genitalija, navodno revolucionarnog čina, kao načina pobune i kršenja tradicije i na neki način daljeg podsticanja komunističkog aktivizma. Razmišljanje i život Courbeta ilustruje blisku vezu između komunističke revolucionarne ideologije i moderne umetnosti.

Pod uticajem modernističke misli, revolucionarni zanos umetnika s kraja 19. veka doveo je do niza pokreta u svetu umetnosti. Za razliku od tradicionalnih škola umetničkog izražavanja, to su bili avangardni pokreti koji su eksplicitno nastojali da prekinu tradiciju. Pojam "avangarda" su prvi put koristili socijalistički naučnici za opisivanje umetničkih pokreta koji su odgovarali njihovim političkim težnjama.

Krajem 19. veka ti uticaji su doveli do impresionizma. Od tada su savremeni umetnici napustili zahteve tradicionalnih uljanih slika na platnu, što je uključivalo i potrebu za preciznošću, proporcijom, strukturom, perspektivom i prelazima između svetla i senke. Tada je došao neo-impresionizam (poentilizam) i postimpresionizam, fokusirajući svoja dela na istraživanje ličnih osećaja umetnika. Predstavnici u ovoj školi su Georges-Pierre Seurat i Vincent van Gogh, koji su bili uključeni u socijalizam.[14] Van Gogh se opijao absintom i patio od duševne bolesti, a njegove slike izgleda da odražavaju te tendencije.

Umetnička dela sadrže poruke koje njihovi kreatori žele da prenesu, oni su mediji preko kojih autori komuniciraju sa svojom publikom. Umetnici tokom vrhunca renesanse prenose saosećanje i lepotu svojoj publici. Uporedite to sa savremenim umetnicima koji odišu negativnim i zlokobnim porukama. Moderni umetnici napuštaju svoje sopstvene misli i predaju se kontroli sablasnih duhova. Oni sami su često nedosledni i zbunjeni, a njihova dela su slična njima; mračna, negativna, mutna, siva, depresivna, dekadentna i neuređena.

Nakon impresionizma došao je ekspresionizam i fovizam, a potom Picassov kubizam. Godine 1944., Picasso se pridružio francuskoj Komunističkoj partiji. U svom pismu „Zašto sam postao komunista“, kaže: „Moje pridruživanje Komunističkoj partiji je logičan korak u mom životu, u mom radu i daje im značenje. (…) Ali za vreme ugnjetavanja i ustanka osećao sam da to nije dovoljno, da moram da se borim ne samo slikanjem, već i celim svojim bićem.”[15]

Picasso podstiče raskid s klasičnim metodama slikanja. Za njega je sve komadić testa koji treba pokupiti i oblikovati onako kako mu je drago. Što su njegova dela bila jezivija, to je bio srećniji. Proces stvaranja čudovišnih slika je proces uništavanja slike, do te mere da je niko ne može razumeti. Čak se ni Georgesu Braqueu, savremenom umetniku koji je osnovao kubizam s Picassom, nije svideo njegov rad "Gospođice iz Avignona" pa je tvrdio da mora da je popio petrolej i pljuvao vatru na platno.[16]

Marcel Duchamp, osnivač umetničkog dadaističkog pokreta, takođe je nastojao da potkopa i pobuni se protiv tradicije svojim izlaganjem i korišćenjem gotovih predmeta. Preuređivao je pronađene ili fabrički izrađene predmete i pretvarao ih u tzv. umetničke instalacije. Duchamp se nazivao ocem konceptualne umetnosti i zagovarao je ideju da se sve može nazvati umetnošću. Dadaistički pokret je sam po sebi komunistički projekat, o čemu svedoči manifest berlinskih dadaista koji su se pozvali na “međunarodnu revolucionarnu zajednicu za sve kreativne i intelektualne muškarce i žene na osnovu radikalnog komunizma”, kao i “neposrednu eksproprijaciju vlasništva” i “hitno regulisanje svih seksualnih odnosa prema stajalištima međunarodnog dadaizma kroz uspostavljanje Dadaističkog seksualnog centra.”[17]

Dadaistička kritika tradicije transformisala se u nadrealizam u Francuskoj, koju je predstavljao komunista André Breton, koji se zalagao za revoluciju. Bio je protiv navodnog potiskivanja koje su doneli razum, kultura i društvo, koje su bile tipične perspektive modernih umetnika u Evropi u to vreme. Umetnički pokreti koji su proširili ta načela uključuju apstrakciju, minimalizam i pop art. Apstraktna umetnost odnosi se na emocionalni izraz pobune, nereda, praznine i eskapizma. Sve te škole su vrsta postmodernizma, kom je cilj da preokrene sva pravila, rasuđivanje i moralnost.[18] U svom najžešćem obliku, ti umetnici stvaraju dela koja otvoreno skrnave sliku Marije, Isusove majke. [19]

Nisu svi moderni umetnici podržavali politiku levice, ali postoji jasno ideološko zajedništvo s komunističkom misli, tj., odbacivanjem božanskog i pokušajem da se bog zameni kao polazna tačka za razumevanje ljudskog života. Svi ti izumi izvršili su sve veći uticaj u javnoj sferi i naposletku je došlo do potpune marginalizacije klasične umetnosti.

c. Inverzija tradicionalne estetike: ružnoća kao umetnost

Brojne škole savremene umetnosti, koje su se pojavile i razvile, dele nekoliko zajedničkih stvari: izokreću konvencionalnu estetiku, ružnoću prikazuju kao lepotu, cilj im je da šokiraju, do mere do koje dopušta umetnikova mašta.

Marcel Duchamp potpisao je svoje ime na pisoar i nazvao ga "Fontana" i izložio ga javnosti u New Yorku. Iako je izlaganje objekta odbijeno, gest je smatran pametnom šalom među Duchampovim savremenicima u svetu umetnosti, a kasnije su umetnici i akademici smatrali da je to vrhunac kreativnosti. To je okruženje u umetničkom svetu u kom se klasična štafelajska slika marginalizuje, a umetnost instalacije postavlja na istaknuto mesto. Godine 1958., Yves Klein održao je svoju izložbu “Praznina” u galeriji Iris Clert u Parizu. Ispostavilo se da su izloženi radovi bili samo prazni, beli zidovi.

Velika ličnost posleratne nemačke avangarde, Joseph Beuys, pokrio je glavu medom i zlatnim listom i neprestano tri sata mrmljao mrtvom zecu u rukama, u delu iz 1965. godine, “Kako objasniti slike mrtvom zecu”. Po mišljenju Beuysa, svako bi mogao da bude umetnik. Jedna anegdota kaže da je jedan sumnjičavi posmatrač, koji nije mogao da se uzdrži, rekao: "Govoriš o svemu živom, osim o umetnosti!" Beuys je odgovorio: "Sve živo je umetnost!"[20]

Godine 1961., Piero Manzoni, ključna figura avangarde, stavio je sopstveni izmet u 90 limenki, nazvao ih umetničkim delima i stavio ih na prodaju pod imenom "Merdad'artista" (Umetnikovo sranje). U 2015. godini jedna od limenki prodata je u Londonu po rekordnoj ceni od 182,500 funti, ili oko 240 hiljada dolara, stotinu puta većoj od cene zlata iste te težine. Takođe je potpisao svoje ime na stražnjici gole žene, nazivajući delo „Scultureviventi“ („Živa skulptura“).

U Kini je postojao goli „umetnik“, koji je svoje telo premazao medom i ribljim uljem kako bi privukao muve. Desakralizacija tela ,izgleda da namerava da prenese ideju da je život jeftin, ružan i odvratan.

U BBC-evom dokumentarcu “Beijing Swings” o “ekstremnim umetnicima” u Kini, tzv. performans je uključivao konzumaciju mrtvog fetusa. Waldemar Januszczak, voditelj dokumentarnog filma, komentarisao je: "Kina proizvodi najodvratniju i najmračniju umetnost na svetu."[21] Zapravo, to je rezultat potrage za demonskom prirodom. Neka od tih takozvanih modernih umetničkih dela toliko su prljava i besramna da prevazilaze mentalnu izdržljivost normalnih ljudi. Takvo ponašanje avangarde je Kulturna revolucija sveta umetnosti.

Oni koji podržavaju modernizam su oberučke prihvatili trend, ali slikari koji su zaista vešti u tehničkoj veštini slikanja zapali su u teška vremena. Slikari i vajari koji se drže stroge tradicije, koji su svoj zanat savladali mukotrpnom praksom, istisnuti su iz sveta umetnosti. John William Godward, engleski viktorijanski neoklasicistički slikar povezan s predrafaelitskim bratstvom, smatrao je da je diskriminisan s obzirom na to da je njegov stil realističnog klasičnog slikarstva pao u nemilost sa usponom Picassovih modernističkih dela. Godine 1922. počinio je samoubistvo, a za njega se kaže da je u svojoj samoubilačkoj poruci napisao: "Svet nije dovoljno velik i za mene i za Picassa." [22]

Slične metode usvojene su kako bi uništile muziku. Istinska muzika prilagođava se muzičkoj teoriji i redu. Muzičko štimanje, tonaliteti i modaliteti temelje se na harmonijski skladnim uzorcima izvedenim iz prirode. Svemir stvoren božanskim je harmoničan. Ljudi mogu poštovati i učestvovati u harmoniji svemira, i tako stvoriti lepotu, budući da je ljude stvorilo božansko.

Moderna atonalna muzika odbacuje ideje kao što su tonalitet, akordi i melodija, pa joj nedostaje red u strukturi. Takva je muzika revolt protiv božanski prenesene klasične muzike. Atonalna muzika narušava harmoniju u svemiru, zbog čega je mnogim slušaocima neprijatno da je slušaju. Moderni muzičari tvrde, na osnovu svojih iskrivljenih teorija estetike, da publika mora da trenira svoje uši kako bi se navikli na takvu muziku, pa će i oni uživati u njoj.

Arnold Schoenberg, jedan od osnivača savremene muzike, uveo je “sistem dvanaest tonova”, fundamentalno atonalnu strukturu koja je obeležila stvaranje anti-klasične muzičke tehnike. Schoenbergova muzika smatrana je negacijom cele nemačke muzičke kulture, izdajom ukusa, osećaja, tradicije i svih estetskih principa. Njegovu muziku su Nemci tada nazivali "kokainom": "Izvođenje Schoenberga znači isto što i otvaranje kokainskih barova za ljude. Kokain je otrov. Schoenbergova muzika je kokain.”[23] U kasnijim generacijama, muzički kritičar ga je ocenio ovako: "Mera neizmernosti čovekovog dostignuća je da, pedeset godina posle njegove smrti, on još uvek može da isprazni bilo koju dvoranu na zemlji." [24]

Ono što je dovelo do rasprostranjenog prihvatanja Schoenberga bile su muzičke teorije Teodora W. Adorna, važne osobe u Frankfurtskoj školi. U radu iz 1949. godine, "Filozofija moderne muzike", Adorno je pokušao da upotrebi teoriju kako bi pokazao da je Schoenbergova metoda dvanaest tonova vrhunac muzičke kompozicije. To je postavilo temelje za široko prihvatanje Schoenbergovog sistema kod kasnijih generacija kompozitora i muzičkih kritičara. Od tada su brojni muzičari imitirali Schoenberga, a njegov avangardni stil je imao veliki uticaj na posleratni muzički svet.

Nakon što je uništila tradiciju modernom muzikom, avangardna umetnost je upotrebila rock’n’roll kako bi zamenila ulogu klasične muzike u životima ljudi. Sidney Finkelstein, vodeći muzički teoretičar Komunističke partije SAD-a, otvoreno je izjavio da granice između klasičnog i popularnog trebaju da budu eliminisane. Otprilike u isto vreme, snažna ritmička rock muzika dobija sve veće uporište u Sjedinjenim Američkim Državama, jer je klasična i tradicionalna muzika istisnuta i marginalizovana. [27]

Karakteristike rock’n’rolla uključuju neharmonične zvukove, nestrukturiranu melodiju, snažne ritmičke udarce i emocionalne sukobe i kontradikcije, koje su vrlo slične komunističkoj ideji borbe. Prema "Zapisima Velikog Istoričara", najistaknutijeg kineskog drevnog istoričara Sima Qiana, samo kada se zvuk uklapa u moralnost može se nazivati muzikom. Tipično, životi rock’n’roll muzičara puni su seksa, nasilja i droge.

Nakon rock’n’roll-a, drugi oblici muzike, poput repa, pojavili su se u SAD-u i stekli popularnost. Reperski tekstovi obiluju psovkama i prostotama, a muzika jasno izražava svoju pobunu protiv tradicije i društva opisivanjem nasilja, promiskuiteta i konzumacije droga. [28] Kako moralnost društva u celini opada, takvi "umetnički oblici", koji su se ranije smatrali subkulturama, pronašli su put do šireg društva i glavnih dvorana za izvođenje.

Do sada smo se fokusirali na trenutne okolnosti u svetu umetnosti i muzike. U stvari, na ceo umetnički svet je znatno uticao savremeni umetnički pokret, koji može da se vidi u odstupanju od tradicionalnih ideja, metoda i veština u područjima kao što su vajarstvo, arhitektura, ples, dekoracija, dizajn, fotografija, filmovi itd. Mnogi ljudi koji se bave modernom umetnošću su pod snažnim uticajem komunističke ideologije. Na primer, osnivač modernog plesa, Isadora Duncan, bila je biseksualka i ateista. Usprotivila se baletu, nazivajući ga ružnim i neprirodnim. Ona i stotinjak studenata su nastupali u Moskvi za Lenjina i koristili "Internacionalu" kao glavnu plesnu temu.[29]

Što se tiče toga zašto ta odstupanja postoje, postaju trend, ili čak postaju mainstream, ona su usko povezana s komunističkom korupcijom tradicionalnih umetnosti koja su bila nadahnuta božanskim. Naravno, to na prvi pogled nije očigledno i čini se da je situacija oblik samoobmane koja je široko prihvaćena, predstava da ako postoji teorija koja je podupire, onda je to umetnost.

Ako ljudi pažljivo posmatraju razlike između avangardne umetnosti i tradicionalne umetnosti, videće da umetnici renesanse ne samo da su umetnost koristili za slavljenje Boga, već u još većoj meri za prezentaciju lepote na način koji je pokrenuo osećaj istine i dobrote u ljudskom srcu, i na taj način se održavala moralnost društva.

S druge strane, razni mutirani oblici avangardne umetnosti pokušavaju da preokrenu sva dostignuća renesanse. Navode ljude da ih privlači ružnoća, koja u ljudima budi demonsku prirodu: mračne, dekadentne, izopačene, nasilne, zle i druge negativne misli dobijaju prevlast. Savremena kleveta božanstvenosti dovela je ljude danas da budu otuđeni ne samo od Boga, nego i od sopstvene unutrašnje božanstvenosti, zajednice, tradicionalnih vrednosti i morala. [30]

d. Izopačenje književnosti

Književnost je posebna umetnička forma. Koristi jezik kako bi prenela mudrost koju je božansko podarilo čovečanstvu, a takođe beleži dragocena životna iskustva čovečanstva. Dva velika epska dela drevnog grčkog sveta, "Ilijada" i "Odiseja", prenose složenu istorijsku priču o vremenu Trojanskog rata, živopisno prikazujući bogove i ljude, slikajući veliko platno istorije. Vrline poput hrabrosti, velikodušnosti, mudrosti, pravednosti i umerenosti hvaljene u epovima postale su važan izvor vrednosnog sistema Grčke i cele zapadne civilizacije.

Zbog velikog uticaja koji književnost ima na ljude, elementi zla kontrolišu ljude, posebno izgubljene ljude koji traže slavu i bogatstvo, izmišljaju i promovišu dela književnosti koja prenose ideologiju komunizma; kleveću tradicionalnu kulturu, uništavaju moral ljudi, šire pesimizam, pasivnost i besmisao života. Književnost je postala jedan od ključnih alata koji komunistički elementi koriste za kontrolu sveta.

Neki uticajni radovi direktno promovišu komunističku ideologiju. Nakon što je Pariska komuna bila potisnuta, član komune Eugene Pottier napisao je Internacionalu u kojoj je pisalo: "Ne postoje spasioci sveta, ni Bog, ni car, ni tribina." Internacionala je postala službena pesma Prve i Druge Internacionale i postala je službena pesma Kineske komunističke partije. Često se primenjuje tokom okupljanja i u književnim delima u komunističkim zemljama širom sveta.

Tokom istorije Sovjetskog Saveza i KPK, kako bi isprali mozak javnosti, dotične komunističke partije uputile su svoje intelektualce da prikazuju, koristeći tradicionalne tehnike, život proletarijata i koncept klasne svesti kako bi objasnili ideologiju i politike komunističke partije. To je dovelo do velikog broja književnih dela, uključujući sovjetske romane; „Gvozdena poplava“ i „Kako se kalio čelik“ i romane o KPK; „Pesma mladih“, „Sunce sija na Sanggan reci“ i slično, što je imalo ogroman propagandni efekat. Komunistička partija taj stil rada naziva "socijalističkim realizmom". Mao Zedong je generalizovao funkciju ove vrste književnosti kao "služenje radnicima, seljacima i vojnicima" i "služenje proletarijatu".[31] Takva vrsta književnosti uspešno usađuje ideologiju. Međutim, metode kojima komunizam koristi književnost da uništi čovečanstvo nisu ograničene samo na to.

U nastavku sledi rezime nekih od glavnih delovanja književnosti pod uticajem komunista.

Korišćenje književnosti za uništavanje tradicije. Veliki korak prema uništenju čovečanstva bio je klevetanje tradicionalne civilizacije koju je božansko dalo čovečanstvu. Bilo u Kini ili na Zapadu, komunistički elementi koriste intelektualce modernih stavova kako bi stvorili i promovisali dela koja izobličuju ili kleveću tradicionalnu kulturu.

Za vreme Kineskog pokreta Nove kulture, autor Lu Xun je postao poznat po zlobnom napadu na tradiciju i osuđivanju kineskih starina. U svom prvom romanu, "Dnevnik ludaka", upotrebio je protagonistu da proglasi da se cela kineska istorija može sažeti u dve reči: "jede ljude." Mao Zedong je pohvalio Lu Xuna kao "najvećeg i najhrabrijeg zastavnika vojske nove kulture" i " zapovednika kineske kulturne revolucije." Mao je takođe rekao: "Put kojim je krenuo bio je put nove kineske nacionalne kulture." [32]

U Evropi 1909. godine italijanski pesnik Marinetti objavio je "Futuristički manifest", pozivajući na potpuno odbacivanje tradicije i slavljenje mašina, tehnologije, brzine, nasilja i takmičenja. Ruski pesnik i komunista Vladimir Majakovski objavio je 1913. godine "Šamar u lice javnom ukusu", izražavajući takođe svoju odlučnost da se odvoji od ruske tradicionalne književnosti.

Braniti gnusne prikaze kao 'stvarnost.' Danas, intelektualci i umetnici koriste književnost i umetnost kako bi prikazali stvari ili prizore koji su ružni, čudni i zastrašujući, koristeći izgovor da samo pokazuju stvari kakve jesu.

Tradicionalna umetnost prenosi harmoniju, milost, jasnoću, suzdržanost, pristojnost, ravnotežu, univerzalnost i ideale, koji zahtevaju selekciju i izbor. Po mišljenju savremenih umetnika, takvi radovi se ne mogu smatrati stvarnima. Takva gledišta zapravo potiču iz pogrešnog razumevanja porekla i funkcije umetnosti. Umetnost potiče iz svakodnevnog života, ali bi trebala prevazići svakodnevni život kako bi se u njoj uživalo i kako bi se mogla proučavati. Zbog toga umetnici moraju da odaberu, usavrše i obrade ono što žele da prikažu tokom kreativnog procesa. Slepo fokusiranje na "realizam" veštački ograničava granice života i umetnosti. Ako je ova vrsta apsolutnog realizma umetnost, onda je ono što svi vide i čuju sama umetnost. A ako je to slučaj, zašto trošiti vreme i novac na obuku umetnika?

Korišćenje književnosti za korumpiranje moralnih vrednosti. Izgovori kao što su "izražavanje istinskog ja", "struja svesti" i slično naveli su ljude da napuste tradicionalne moralne standarde i upuste se u demonsku stranu ljudske prirode. Primer je ono što je francuski komunista i pesnik André Breton napisao u “Nadrealističkom manifestu”, definišući svoju novu literaturu: “Psihički automatizam u svom čistom stanju, koji se koristi kako bi izrazio, (verbalno, pomoću pisane reči, ili u bilo kom drugom obliku ili bilo kojim drugim načinom) stvarno funkcionisanje misli. Diktirano mislima, u odsutnosti bilo kakve kontrole koja se sprovodi razumom, izuzeta od bilo kakve estetske ili moralne brige.”[33]

Struja svesti i nadrealističko “automatsko pisanje” usko su povezani. Pod uticajem psihopatologije Sigmunda Freuda, neki pisci na Zapadu počeli su da eksperimentišu sa stilom pisanja struje svesti s početka 20. veka. Takvi spisi obično imaju jednostavne priče i fokusiraju se na unutrašnje i privatne misaone procese beznačajnih likova (anti-heroja) kroz narative sastavljene od slobodnih misli.

Ljudska bića istovremeno sadrže potencijal i za dobrotu i za zlo. Život treba da bude posvećen stalnom uzdizanju moralnih standarda i negovanju vrline putem samo-suzdržavanja. U modernom društvu, mnogi ljudi doživljavaju loše misli i želje. Njihovo izlaganje za potrošačku javnost jednako je zagađivanju društva.

Oslobađanje čovekove loše strane u obliku "kritike" i "protesta". Pisci i umetnici u zapadnom slobodnom svetu, pod uticajem anti-tradicionalističkih osećaja, smatraju sve zakone, propise i moralne kodekse ograničenjima i ugnjetavanjem. Oni vide probleme modernog društva i slabosti ljudske prirode, ali umesto da ih racionalno rešavaju, promovišu ekstremni individualizam putem kritike i protesta, prepuštajući se svojim ličnim nagonima. Koriste degenerisana sredstva da izraze takozvani otpor, dok jačaju lošu stranu svoje prirode, prepuštajući se mržnji, lenjosti, nagonima, požudi, agresiji i potrazi za slavom. Nedostatak moralne samokontrole neće rešiti nikakva socijalna pitanja, nego će ih pogoršati.

Tokom kontra-kulturnog pokreta šezdesetih, američki pesnik Allen Ginsberg postao je predstavnik generacije bitnika i dan danas ga obožavaju oni koji žele da se pobune protiv društva. Njegova pesma "Howl" opisuje ekstremne stilove života i mentalna stanja, uključujući alkoholizam, seksualni promiskuitet, droge, sodomiju, samo-povređivanje, prostituciju, javnu golotinju, nasilje, krađu, skitanje i ludilo. Kako je pokret kontra-kulture postao institucionalizovan, "Howl" se smatrao književnim klasikom i uključen je u brojne književne zbirke. Ginsberg je priznao da je u ranim godinama bio komunista i da mu nije žao.[34] Idol mu je bio je Fidel Castro i drugi komunistički diktatori i široko je promovisao homoseksualnost i pedofiliju. Ginsberg je jasna manifestacija zajedničke tačke između komunizma i ekstremnog individualizma.

Širenje pornografije putem književnosti. Od početka 20. veka počeo je da se pojavljuje eksplicitno seksualni sadržaj u književnim delima, od kojih su neki bili potpuno ispunjeni takvim sadržajem, ali su još uvek hvaljeni kao klasici. Mnogi komentatori i naučnici napustili su svoju društvenu odgovornost i pohvalili takve pornografske radove kao stvarna, umetnička remek-dela. Znamo da mnoge tradicionalne moralne vrednosti funkcionišu putem apstinencije. Razbijanje takvih ograničenja, pod bilo kakvim izgovorom, potkopava i uništava moralnost.

Dehumanizacija ljudi kroz književnost. U poslednjih nekoliko decenija, kako je kultura postajala sve više i više konfuzna, pojavilo se mnogo žanrova fikcije, uključujući trilere i horore, natprirodno i fantazije. Kroz takva dela, elementi nižeg nivoa mogu da kontrolišu ljudske umove i tela, što rezultuje dehumanizacijom ljudskih bića.

Ljudi kažu da "led debljine jednog metra nije nastao nakon jednog hladnog dana." Takođe je potrebno dugo vremena i uključenost mnogih polja da bi književnost degradirala tako daleko da se koristi kao sredstvo za zlo. Romantizam je proširio obim literature na živote ljudi, dok su neke ružne i bizarne pojave, uključujući ekstremna i luda ljudska mentalna stanja, predstavljeni široj javnosti. Nekoliko britanskih romantičnih pesnika nazvano je "Satanistička škola" zbog nemoralnog sadržaja njihovih pesama.

Realizam koristi izgovor prikaza stvarnosti kako bi izrazio degenerisanu stranu ljudske prirode. Određena dela naglašavaju iskrivljene misli i nemoralno ponašanje. Jedan kritičar nazvao je realizam "romantikom na sve četiri".[35] Filozofija naturalizma, koju je promovisao Jean-Jacques Rousseau, na primer, pripisuje pad ljudskog morala društvenom okruženju i porodičnoj genetici, uklanjajući time moralnu odgovornost individue. Esteticizam poziva na "umetnost radi umetnosti", tvrdeći da je umetnost zamišljena da jednostavno pruži čulni podsticaj i ne nosi nikakav moralni imperativ.

U stvari, sva umetnost ima suptilan, značajan i dugotrajan efekat na moralni smisao. Negirati moralnu odgovornost umetnika znači otvoriti vrata nemoralnim stvarima. Ne možemo poricati činjenicu da su različite škole književnosti stvarale neke kvalitetne radove, ali s njima su se umešali grozni radovi. Iako ne možemo reći da komunistički elementi direktno manipulišu tim trendovima u književnosti, negativni elementi su očigledno rezultat opadanja moralnih standarda. Oni su utrli put komunističkoj ideologiji kako bi uništili čovečanstvo putem književnosti.

Kad osoba piše, njegov moralni standard i mentalno stanje odražavaju se u njegovom radu. Uz opšti pad ljudske moralnosti, negativno razmišljanje pisaca zauzima dominantan stav. To je stvorilo brojna dela koja, umesto da pokušaju da prikažu dobrotu ljudima, vuku ljude prema paklu.

Zaključak

Moć umetnosti je ogromna. Dobra umetnost može da pročisti ljudsko srce, podigne moralnost, uskladi yin i yang, pa čak i omogući ljudima da budu povezani s nebom, zemljom i božanskim bićima.

U prošlom veku, avet komunizma je iskoristila čovekovu demonsku prirodu i zlobu, podstičući stvaranje brojnih vidova "umetnosti". Ljudi su navedeni na pobunu i bogohuljenje, suprotstavljanje tradiciji i poništavanje morala. Krajnji rezultat toga je da je veliki deo društva poprimio demonske karakteristike, što bi bilo potpuno šokantno za sve one koji su živeli u prethodnoj eri.

U poređenju s lepotama tradicionalne umetnosti, savremena umetnost je krajnje ružna. Ljudski estetski standardi su uništeni. Avangardna umetnost postala je mainstream i upravlja ogromnim iznosima novca. Tradicionalne, plemenite umetnosti postale su predmet ismevanja. Umetnost je izmanipulisana tako da je pretvorena u sredstvo putem kog se ljudi prepuštaju svojim nagonima i izbacuju svoju demonsku prirodu. Granica između lepote i ružnoće, ljubaznosti i vulgarnosti, dobrote i zla, zamagljena je ili izbrisana. Grotesknost, haos i tama zamenili su univerzalne vrednosti. Ljudsko društvo je ispunjeno demonskim porukama, a ljudska bića se usmeravaju na put dekadencije i uništenja.

Samo kada se uzdigne moralnost i ljudi se vrate veri i tradiciji čovečanstvo će moći da vidi još jednu renesansu u umetnosti. Tek tada ćemo svi videti lepotu, plemenitost i veličanstvenost onoga što umetnost može da bude i što bi trebala da bude.


Reference

[1] “RecordofMusic,” ClassicofRites, ChineseText Project, https://ctext.org/liji/yue-ji?filter=435370&searchmode=showall#result

[2] Confucius, Lunyu, 3.14

[3] Sima Qian, “A Treatise on Music,” Recordsofthe Grand Historian, Vol. 24.

[4] OuyangXiuandSongQi, New BookofTang, Vol. 237

[5] Robert McKee, Story: Style, Structure, Substance, andthePrinciplesofScreenwriting (New York: Harper-CollinsPublishers, 1997), str.129–130

[6] YingshouXing, et al., “Mozart, MozartRhythmandRetrogradeMozartEffects: Evidences from BehavioursandNeurobiologyBases,” ScientificReportsVol. 6, Članak broj: 18744 (2016), https://www.nature.com/articles/srep18744.

[7] David A. Noebel, TheMarxistMinstrels: A Handbook on CommunistSubversionofMusic, (Tulsa, Okla.: AmericanChristianCollegePress, 1974), str.58–59.

[8] David Cloud, “RockMusicand Suicide,” WayofLife Literature, 20.10.2000, https://www.wayoflife.org/reports/rock_music_and_suicide.html.

[9] Val Williams, “Leni Riefenstahl: Film-makerWhoBecameNotorious as Hitler’s Propagandist,” TheIndependent, 10.09.2003, https://web.archive.org/web/20090830045819/http://www.independent.co.uk/news/obituaries/leni-riefenstahl-548728.html.

[10] MaoTse-tung, n.d., “Talks at theYenan Forum on Literature and Art,” pristupljeno:10.07. 2018, https://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-3/mswv3_08.htm.

[11] Robert Florczak, Why Is Modern Art So Bad? PragerU, https://www.youtube.com/watch?v=lNI07egoefc

[12] Herbert Marcuse, TheAestheticDimension: Toward a CritiqueofMarxistAesthetics (Boston: BeaconPress, 1978), ix.

[13] “Gustave CourbetQuotes,” http://www.azquotes.com/author/3333-Gustave_Courbet.

[14] TonyMcKenna, “Vincent van Gogh,” Taylor&FrancisOnline, Critique: JournalofSocialistTheory, 2011, “Vincent van Gogh,” CritiqueVol. 39 (2), 2011: str.295–303, https://www.tandfonline.com/doi/abs/10.1080/03017605.2011.561634.

[15] Pablo Picasso, “Why I Became a Communist,” https://blogs.cul.columbia.edu/schapiro/2010/02/24/picasso-and-communism/. Također pogledati: “Picasso, the FBI, andWhy He Became a Communist | On ArchivingSchapiro,” pristupljeno:11.07. 2018, https://blogs.cul.columbia.edu/schapiro/2010/02/24/picasso-and-communism/

[16] Robert Hughes, TheShockofthe New: TheHundred-YearHistoryofModern Art—Its Rise, ItsDazzlingAchievement, ItsFall (London: Knopf, 1991), 24. Također pogledati: https://www.moma.org/learn/moma_learning/pablo-picasso-les-demoiselles-davignon-paris-june-july-1907

[17] RichardHuelsenbeckandRaoulHausmann, “What Is DadaismandWhatDoesItWant in Germany?” in Robert Motherwell, ed., The Dada PaintersandPoets: AnAnthology, 2. izdanje, (Cambridge, Mass.: BelknapPress, 1989).

[18] MichaelWing, “Of ‘-isms,’ Institutions, andRadicals: A Commentary on theOriginsofModern Art andtheImportanceofTradition,” TheEpochTimes, 16.03.2017, https://www.theepochtimes.com/of-isms-institutions-and-radicals_2231016.html.

[19] KatherineBrooks, “One ofTheWorld’s Most ControversialArtworks Is MakingCatholicsAngryOnceAgain,” Huffington Post, 13.05.2014, https://www.huffingtonpost.com/2014/05/13/piss-christ-sale_n_5317545.html.

[20] “JosephBeuys: TheRevolution Is Us,” Tate, https://www.tate.org.uk/whats-on/tate-liverpool/exhibition/joseph-beuys-revolution-us.

[21] Ben Cade, n.d., “ZhuYu: China’sBaby-EatingShock Artist GoesHyperreal,” Culture Trip, Pristupljeno: 26.07.2018, https://theculturetrip.com/asia/china/articles/zhu-yu-china-s-baby-eating-shock-artist-goes-hyperreal/.

[22] Brad Smithfield, “‘TheWorld Is NotBigEnoughfor Me and a Picasso’: ThelifeandArtworkof John WilliamGodward,” TheVintageNews, 10.01.2017, https://www.thevintagenews.com/2017/01/10/world-not-big-enough-picasso-life-artwork-john-william-godward/.

[23] WalterFrisch, ed., Schoenbergand His World (Princeton, N.J.: PrincetonUniversityPress, 1999), str.94.

[24] Norman Lebrecht, “WhyWe Are StillAfraidofSchoenberg,” TheLebrechtWeekly, July 8, 2001, http://www.scena.org/columns/lebrecht/010708-NL-Schoenberg.html.

[25] GolanGur, “Arnold SchoenbergandtheIdeologyofProgress in Twentieth-CenturyMusicalThinking,” Search: Journalfor New MusicandCulture 5 (Ljeto 2009), http://www.searchnewmusic.org/gur.pdf.

[26] Ibid.

[27] David A. Noebel, TheMarxistMinstrels: A Handbook on CommunistSubversionofMusic, str.44–47.

[28] Jon Caramanica, “TheRowdyWorldofRap’s New Underground,” New YorkTimes, 22.06.2017, https://www.nytimes.com/2017/06/22/arts/music/soundcloud-rap-lil-pump-smokepurrp-xxxtentacion.html.

[29] “PoliticsandtheDancingBody,” LibraryofCongress, https://www.loc.gov/exhibits/politics-and-dance/finding-a-political-voice.html.

[30] MichaelMinnicino, “The New Dark Age: The Frankfurt Schooland ‘PoliticalCorrectness,’” reprinted from Fidelio Magazine (Zima 1992), Pristupljeno: 13.08.2018, http://archive.schillerinstitute.org/fid_91-96/921_frankfurt.html.

[31] MaoZedong, “Talks at theYenan Forum on Literature and Art,” 1942, Selected Works ofMaoTse-Tung, (Marxists.org), https://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-3/mswv3_08.htm.

[32] MaoZedong, “On New Democracy,” 1940, Selected Works ofMaoTse-Tung (Marxists.org), Pristupljeno: 13.08.2018, https://www.marxists.org/reference/archive/mao/selected-works/volume-2/mswv2_26.htm.

[33] André Breton, “ManifestoofSurrealism,” https://www.tcf.ua.edu/Classes/Jbutler/T340/SurManifesto/ManifestoOfSurrealism.htm.

[34] AllenGinsberg, “America,” https://www.poetryfoundation.org/poems/49305/america-56d22b41f119f.

[35] Irving Babbitt, RousseauandRomanticism (Boston: Houghton Mifflin,1919), str.104.