[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu TheEpochTimes, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".
Sadržaj knjige
Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor
Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod
1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva
2. poglavlje: Evropski koreni komunizma
3. poglavlje: Tiranija na Istoku
4. poglavlje: Izvoz revolucije
5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad
6. poglavlje: Pobuna protiv Boga
7. poglavlje: Uništavanje porodice
8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici
9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka
10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema
11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti
14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji
15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma
16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline
17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži
18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine
Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak
Šta sadrži ovaj nastavak?
12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja
Uvod
1. Avet komunizma na Zapadnim univerzitetima
a. Oštro skretanje univerziteta na levo
b. Preoblikovanje tradicionalnih akademskih doktrina komunističkom ideologijom
c. Korišćenje novih akademskih polja za ideološku infiltraciju
d. Promovisanje levičarskog radikalizma
e. Negiranje velikih američkih tradicija
f. Borba protiv klasika Zapadne civilizacije
g. Monopolizacija udžbenika i liberalnih nauka
h. Univerzitetska re-edukacija: ispiranje mozgova i moralna korupcija
2. Komunistički elementi u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju
a. Zatupljivanje učenika
b. Destruktivna priroda progresivnog obrazovanja
c. Obrazovanje: sredstvo za maženje učenika
d. Psihološka manipulacija
e. Infiltracija obrazovanja
3. Cilj: Uništiti obrazovanje na Istoku i Zapadu
Zaključak: Povratak tradicionalnom obrazovanju
Reference
12. POGLAVLJE: SABOTIRANJE OBRAZOVANJA
Uvod
Obrazovanje igra važnu ulogu u negovanju dobrobiti pojedinaca i samo-ispunjenju, održavanju društvene stabilnosti i osiguravanju budućnosti nacije. Nijedna velika civilizacija u istoriji čovečanstva nije olako shvatila obrazovanje.
Cilj obrazovanja je očuvanje moralnih standarda čovečanstva i očuvanje njegove bogom dane kulture. To je sredstvo kojim se znanje i umeće prenose, a ljudi socijalizuju.
Tradicionalno, dobro odgojeni ljudi poštuju Nebo, veruju u bogove i slede vrline dobročinstva. Poseduju veliko znanje tradicionalne kulture kao i veštinu u jednoj ili više profesija. Posvećeni svojim zvanjima, veruju u dobrotu prema drugima. Služe kao podrška društvu, nacionalnim elitama i kao čuvari civilizacije. Njihov izvanredan karakter i ponašanje zaslužuju božansku blagonaklonost i blagoslove.
Kako bi uništio čovečanstvo, komunističkoj aveti je cilj da prekine veze između čoveka i bogova. Rušenje tradicionalnog obrazovanja je neizostavan korak u tom planu. Dakle, komunizam je prihvatio različite strategije za napad i potkopavanje obrazovanja i na Istoku i na Zapadu.
U istočnim zemljama koje su dom duboko utemeljenim kulturnim tradicijama, avet sama nije dovoljna da bi se zavarao čitav narod. Komunizam je sistematski likvidirao tradicionalne elite kako bi zaustavio nosioce kulture da svoju baštinu prenesu narednim generacijama.
Istovremeno je bombardovao ostatak stanovništva neprekidnom propagandom.
Istorija i koreni zapadne kulture srazmerno su jednostavni, što komunizmu daje plodno tlo da prikriveno zagađuje društvo potkopavanjem i sabotiranjem zapadnog obrazovanja. U stvari, kvarenje mladih na Zapadu mnogo je oštrije u poređenju s onim u Kini. Tokom američkih predsedničkih izbora 2016. godine, dugogodišnje klevetanje konzervativnih kandidata od strane medija, zajedno s obmanjujućim anketama sprovedenim pre glasanja, ostavili su mnoge u šoku, posebno mlade studente, nakon što su objavljeni stvarni rezultati izbora.
Nakon pobede Donalda Trumpa, na univerzitetima u Sjedinjenim Američkim Državama pojavio se smešan fenomen. Neki studenti su osećali takav strah, iscrpljenost ili emocionalnu traumu od izbora, da su zahtevali da se nastava poništi i ispiti odlože. Kako bi se učenici oslobodili stresa i teskobe, neki ugledni fakulteti su organizovali razne terapijske aktivnosti. One su uključivale igranje s plastelinom ili građevinskim blokovima, bojenje i duvanje mehurića. Neki su čak dali na raspolaganje mačke i pse kao kućne ljubimce studentima. Mnogi univerziteti su studentima pružili psihološko savetovanje, organizovali grupe za pomoć i uspostavili službe poput "postizbornog oporavka" ili "postizbornih resursa i podrške."[1]
Činjenica da je normalan demokratski proces postao strašniji od prirodne katastrofe ili terorističkog napada je apsurdna i pokazuje krajnji neuspeh američkog obrazovnog sistema. Studenti, koji bi trebali da budu odlučni i racionalni, postali su netolerantni i infantilni kada su se suočili s promenama i nevoljama.
Potpuni slom američkog obrazovanja jedna je od najtežih stvari koja se dogodila zemlji u poslednjih nekoliko decenija. To pokazuje da je komunizam uspeo da se infiltrira i korumpira zapadno društvo.
Ovo poglavlje se uglavnom fokusira na Sjedinjene Američke Države kao primer kako komunizam sabotira obrazovanje u slobodnim društvima. Čitaoci mogu da primene istu logiku da zaključe kako se obrazovanje potkopava u drugim zemljama sličnim putem.
Komunistička infiltracija američkog obrazovanja se manifestuje u najmanje pet područja.
Direktno promovisanje komunističke ideologije među mladima. Komunistička ideologija je postepeno preuzela zapadnu akademsku zajednicu infiltrirajući se u važna tradicionalna područja proučavanja, kao i izmišljajući nove nauke proizašle iz njenog ideološkog uticaja. Književnost, istorija, filozofija, društvene nauke, antropologija, studije prava, multimedija i ostala područja preplavljena su raznim izvedenicama marksističke teorije. „Politička korektnost“ postala je smernica za cenzuru slobodne misli na univerzitetima.
Smanjivanje izloženosti mlađih generacija tradicionalnoj kulturi. Tradicionalna kultura, ortodoksna misao, istinska istorija i klasična književnost kleveću se i marginalizuju na mnogo različitih načina.
Spuštanje akademskih standarda počevši od vrtića i osnovne škole. Budući da se podučavanje postepeno smanjivalo, učenici novih generacija postaju manje pismeni i matematički sposobni. Poseduju manje znanja, a njihova sposobnost kritičkog razmišljanja je zakržljala. Tim studentima je teško da na logičan i iskren način obrade ključna pitanja koja se tiču života i društva, a još teže da vide kroz komunističku prevaru.
Indoktrinacija mladih učenika izopačenim predstavama. Kako ta deca postaju starija, pojmovi koje su im usadili postaju toliko snažni da ih je gotovo nemoguće prepoznati i ispraviti ih.
Hranjenje studenata sebičnošću, pohlepom i popustljivošću. To uključuje uveravanje da se suprotstave autoritetu i tradiciji, naduvavanje njihovog ega i osećaja ovlašćenja, smanjenje njihove sposobnosti razumevanja i tolerancije različitih mišljenja i zanemarivanje njihovog psihološkog rasta.
Komunizam je postigao svoje ciljeve na gotovo svih pet područja. Levičarska ideologija je vodeći trend na američkim univerzitetima. Naučnici s različitim idejama su ili marginalizovani na svojim nastavnim položajima, ili im je zabranjeno da izraze svoja tradicionalna stajališta.
Četiri godine intenzivne indoktrinacije ostavljaju ljude sa završenim fakultetom s predispozicijom za liberalizam i progresivizam. Oni će bez razmišljanja prihvatiti ateizam, teoriju evolucije i materijalizam. Postaju uskogrudne „pahulje“ kojima nedostaje zdrav razum i slede hedonistički način života bez preuzimanja odgovornosti za svoje postupke. Nemaju znanje, imaju uske poglede, znaju vrlo malo ili ništa o istoriji Amerike ili sveta i postali su glavna meta komunističke obmane.
U očima sveta, Sjedinjene Američke Države i dalje su lider u obrazovanju. Već više od jednog veka SAD je politička, ekonomska i vojna supersila. Njena ulaganja u obrazovanje daleko premašuju većinu zemalja. Nakon Drugog svetskog rata američka demokratija i bogatstvo privukli su talentovane ljude iz celog sveta. Njeni STEM diplomski programi i stručni univerziteti nemaju premca.
Međutim, unutar toga se razvija kriza. Učešće stranih studenata na diplomskim STEM programima daleko premašuje učešće američkih studenata, a jaz se povećava sa svakom godinom.[2] To odražava eroziju osnovnog, srednjoškolskog i post-srednjoškolskog obrazovanja širom SAD-a. Studenti se namerno zaglupljuju i uništavaju. Posledice se odvijaju pred našim očima, a ima ih sve više.
KGB-ov dezerter Jurij Bezmenov, predstavljen u petom poglavlju, opisao je ranih 80-ih kako se komunistička ideološka infiltracija u Americi bližila kraju: "Čak i ako započnete odmah, evo u ovom trenutku započnete školovanje nove generacije Amerikanaca, trebaće vam još 15 do 20 godina da se ideološka percepcija stvarnosti vrati u normalu."[3]
Prošlo je tri decenije otkako je Bezmenov dao svoj intervju. Tokom tog perioda, iako smo bili svedoci propasti Sovjetskog Saveza i drugih socijalističkih režima u Istočnoj Evropi, infiltracija i subverzija komunizma na Zapadu uopšte nije prestala. Komunistički elementi na Zapadu su svoj pogled na obrazovanje postavili kao primarni cilj. Preuzeli su institucije na svim nivoima, promovišući sopstvene iskrivljene teorije o obrazovanju, pedagogiji i roditeljstvu.
Treba naglasiti da su skoro svi ljudi na svetu, posebno oni koji su pohađali fakultet posle šezdesetih, bili izloženi komunističkom uticaju. Najteže su pogođene humanističke i društvene nauke. Iako je samo nekoliko pojedinaca imalo namere da promoviše komunističku ideologiju, većina ljudi na tim naučnim poljima je nesvesno bila indoktrinirana. Ovde izlažemo ciljeve komunizma kako bi ljudi mogli da ih prepoznaju i distanciraju se od njih.
1. Avet komunizma na Zapadnim univerzitetima
a. Oštro skretanje univerziteta na levo
Jedan od glavnih uzroka zbog kog su studenti prigrlili socijalističku ili komunističku ideologiju, ili su pod uticajem radikalnih ideologija poput feminizma i zaštite okoline (o čemu će kasnije biti reči u ovoj knjizi), je činjenica da je veliki deo osoblja na američkim univerzitetima skloniji levici.
U studiji iz 2007. godine pod nazivom „Društvena i politička gledišta američkih profesora“, među 1.417 anketiranih redovnih fakultetskih radnika, 44,1 posto se smatralo liberalnim, 46,1 posto umerenim, a samo 9,2 posto konzervativnim. Među njima, učešće konzervativaca na državnim fakultetima je nešto više (19 posto), a učešće liberala bio je nešto niže (37,1 posto). Na umetničkim fakultetima, 61 posto profesora je bilo liberalno, dok konzervativci čine samo 3,9 posto. Studija je takođe primetila da su nastavnici pred penzijom bili žešći levičari od novijih zaposlenih. U starosnoj grupi od 50 do 64 godine, 17,2 posto izjasnilo se da su levičarski aktivisti. Studija je takođe navela da većina univerzitetskih fakulteta podržava homoseksualnost i pravo na pobačaj.[4]
Studije nakon 2007. godine takođe potvrđuju levičarski trend među profesorima na četvorogodišnjim univerzitetima u SAD-u. Studija objavljena u časopisu Econ Journal Watch, 2016. godine, istraživala je status birača profesora na katedrama za istoriju i društvene nauke na četrdeset vodećih američkih univerziteta. Među 7.243 anketiranih profesora bilo je 3.623 demokrata i 314 republikanaca, što je u razmeri 11,5 naprema 1. Među pet anketiranih katedri najviše je neravnomerna bila katedra istorije, s razmerom 35 prema 1. Uporedite to sa sličnim istraživanjem iz 1968. godine, kada je među profesorima istorije razmera demokrata i republikanaca iznosila je 2,7 prema 1. [5]
Drugo istraživanje o četvorogodišnjim fakultetima iz 2016. godine utvrdilo je da je politička sklonost fakulteta neujednačena, posebno u Novoj Engleskoj. Na osnovu podataka iz 2014. godine, anketa je utvrdila da je razmera liberalnih i konzervativnih profesora na fakultetima i univerzitetima širom zemlje 6 prema 1. U Novoj Engleskoj ta razmera je bila 28 prema 1. [6] Istraživanje istraživačkog centra Pew iz 2016. godine pokazalo je da je 31 posto ljudi koji su diplomirali imali liberalne poglede. Dvadeset i tri posto je bilo liberalno, samo 10 posto imalo je konzervativno gledište, dok je 17 posto bilo konzervativno naklonjeno. Studija je otkrila da se od 1994. godine znatno povećalo zalaganje za liberalne stavove kod ljudi koji su stekli obrazovanje na diplomskom nivou. [7]
Naučnici koji su 2016. godine pohađali seminar na American Enterprise Institute rekli su da se oko 18 posto stručnjaka na poljima društvenih nauka u SAD-u smatra marksistima, a samo 5 posto sebe smatra konzervativcima. [8]
Senator Ted Cruz jednom je komentarisao studije prava prestižnog fakulteta koji je pohađao. "Bilo je više samoproglašenih komunista [kod fakultetskog osoblja] nego što je bilo republikanaca", rekao je. "Ako biste pitali [njih] da glasaju o tome treba li ova država da postane socijalistička nacija, 80 posto osoblja glasalo bi da treba, a 10 posto bi mislilo da je to previše konzervativno."[9]
Komunizam je počeo svoj proboj kroz američko obrazovanje od vremena kada se ukorenio u SAD. Od početka 20. veka mnogi američki intelektualci su prihvatili komunističke ideje ili fabijansku socijalističku varijantu.[10]
Kontrakulturni pokret iz 1960-ih je proizveo veliki broj mladih anti-tradicionalnih studenata. U tom periodu sazrevanja mladih uveliko su uticali kulturološki marksizam i teorija Frankfurtske škole. 1973. godine, nakon što je predsednik Nixon povukao američke trupe iz rata u Vijetnamu, studentske grupe povezane s antiratnim pokretom počele su da nestaju, jer je glavni razlog protesta nestao. Ipak, radikalizam nastao u tim velikim studentskim pokretima nije nestao.
Studenti s radikalnim pogledima nastavili su posle diplomskih studija na društvenim i kulturnim poljima novinarstva, književnosti, filozofije, sociologije, obrazovanja, kulture i slično. Nakon sticanja diplome započeli su karijeru u institucijama s najviše uticaja na društvo i kulturu, kao što su univerziteti, mediji, vladine agencije i nevladine organizacije. Ono što ih je tada vodilo bila je uglavnom teorija o "dugom maršu kroz institucije" koju je predložio italijanski marksista Antonio Gramsci. Tom "dugom maršu" cilj je bio da promeni najvažnije tradicije Zapadne civilizacije.
Pobunjeni zapadnjački učenici su filozofa Frankfurtske škole Herberta Marcusea smatrali svojim "duhovnim kumom". Godine 1974., on tvrdi da Nova levica nije umrla, "i oživeće ponovo na univerzitetima".[11] U stvari, Nova levica ne samo da je uspela da preživi, već je njen dugotrajni marš kroz institucije imao ogroman uspeh. Kao što je jedan radikalni profesor napisao:
"Posle Vijetnamskog rata, mnogi od nas nisu samo otpuzali natrag u svoje književne odaje; zakoračili smo na akademske položaje. Kako je rat završio, naša vidljivost je izgubljena i činilo se, na neko vreme, onim nepažljivim, da smo nestali. Sada imamo stalne poslove i ozbiljno je počeo posao preoblikovanja univerziteta."[12]
Izraz "radikali za stalno" skovao je Roger Kimball u istoimenoj knjizi, objavljenoj 1989. godine. Izraz se odnosio na radikalne studente koji su bili aktivni u antiratnim pokretima, pokretima za građanska prava ili feminističkim pokretima 1960-ih i kasnije ušli na univerzitete kako bi predavali i stekli stalnu poziciju profesora u '80-ima. Odatle su usađivali svojim studentima svoj sistem političkih vrednosti i stvorili novu generaciju radikala. Neki od tih novih radikala postali su šefovi odeljenja i dekani. Svrha njihovog naučnog rada nije bila da istraže istinu, već da koriste akademsku zajednicu kao alat za potkopavanje zapadne civilizacije i tradicije. Cilj im je bio da ponište mainstream društvo i politički sistem proizvodeći više revolucionara poput njih.
Nakon dobijanja posla za stalno, profesori mogu da učestvuju u raznim odborima i imaju značajnu ulogu u zapošljavanju novih članova fakulteta, postavljanju akademskih standarda, odabiru tema za diplomske radove i određivanju područja istraživanja. Imaju dovoljno mogućnosti da iskoriste svoju moć kako bi isključili kandidate koji se ne uklapaju u njihovu ideologiju. Zbog toga se pojedinci koji imaju tradicionalnija gledišta i koji predaju i rade prema tradicionalnim konceptima, marginalizuju. Kako profesori starijih generacija odlaze u penziju, oni koji ih zamenjuju uglavnom su levičarski akademici indoktrinirani komunističkim idejama.
Gramsci, koji je skovao "dugi marš kroz institucije", intelektualce je podelio u dva tabora: tradicionalne intelektualce i organske intelektualce. Prvi su suština koja održava tradicionalnu kulturu i društveni poredak, dok organski intelektualci, koji pripadaju novonastalim klasama ili grupama, imaju kreativnu ulogu u procesu borbe za hegemoniju unutar svojih klasa ili grupa. [13] "Proletarijat" koristi organske intelektualce na putu otimanja kulturne i na kraju političke hegemonije.
Mnogi radikali koji su dobili posao za stalno na fakultetima definisali su se kao "organski intelektualci", koji se protive sadašnjem sistemu. Poput Gramscija, oni slede marksistički aksiom: „Filozofi su samo tumačili svet, na različite načine. Međutim, svrha je promeniti ga.“
Na ovaj način obrazovanje se, za Levicu, ne odnosi na isticanje suštine znanja i ljudske civilizacije, već na pripremanje studenata na radikalne politike, društveni aktivizam i "socijalnu pravdu". Nakon što diplomiraju i priključe se društvu, pokazuju svoje nezadovoljstvo postojećim sistemom kroz pobunu protiv tradicionalne kulture, pozivajući se na destruktivnu revoluciju.
b. Preoblikovanje tradicionalnih akademskih doktrina komunističkom ideologijom
U komunističkim zemljama, marksizam-lenjinizam je vodeća ideologija u svakom predmetu, dok je na Zapadu akademska sloboda temeljni fokus. Osim sveprisutnih moralnih standarda i akademskih normi, ne bi trebalo da bude pristrasnosti u korist određenih intelektualnih trendova. Ali od 1930-ih socijalizam, komunizam, marksizam i Frankfurtska škola silom su prodrli na američke univerzitete, znatno menjajući humanističke i društvene nauke.
Revolucionarni diskurs zauzima humanističke nauke u Americi
U svojoj knjizi "Revolucija žrtava: porast studija identiteta i zatvaranje liberalnog uma", Bruce Bawer pita Alana Charlesa Korsa, istoričara sa Univerziteta u Pennsylvaniji, o tri osobe za koje smatra da imaju najdublji uticaj na humanističke nauke u Sjedinjenim Američkim Državama. Bez razmišljanja, Kors imenuje tri knjige: "Zatvorske beležnice", Antonija Gramscija, "Pedagogiju potlačenih" Paula Freirea, i "Prezreni na svetu" Frantza Fanona. [15]
Gramscija, italijanskog marksiste, nije potrebno predstavljati jer je njegov rad opisan u prethodnim poglavljima. Freire, brazilski teoretičar obrazovanja, obožavao je Lenjina, Maoa, Castra i Che Guevaru. Njegova „Pedagogija potlačenih“, objavljena 1968. godine, a na engleskom jeziku štampana dve godine kasnije, postala je deo obavezne literature za akademske institute u Sjedinjenim Američkim Državama.
Bawer citira prosvetnog radnika Sol Sterna, koji je rekao da se "Pedagogija potlačenih" ne bavi nekim posebnim obrazovnim problemima, već je "utopijski politički trakt koji zahteva svrgavanje kapitalističke hegemonije i stvaranje besklasnih društava." [16] Freireov rad samo ponavlja određeno gledište, a to je da na svetu postoje samo dve vrste ljudi: ugnjetavači i potlačeni. Potlačeni bi, prema tome, trebali odbiti svoje obrazovanje, postati svesni svojih jadnih okolnosti i pobuniti se.
Fanon je rođen na ostrvu Martinik u Karipskom moru i pridružio se Alžirskom ratu protiv francuske kolonijalne vladavine. Njegovo delo "Prezreni na svetu" objavljeno je 1961. godine, uz predgovor francuskog egzistencijaliste i komuniste Jean-Paula Sartrea. Sartre je sažeo svoju teoriju kao takvu: Zapadni kolonizatori su otelotvorenje zla, dok su ne-zapadnjaci po svojoj prirodi plemeniti zbog toga što su kolonizovani i eksploatisani.
Fanon je pozvao ljude u kolonijama da se pobune protiv kolonijalne vladajuće klase, koristeći. Rekao je da je na nivou pojedinaca nasilje sila pročišćavanja. "Oslobađa domoroce njegovog kompleksa inferiornosti i njegovog očaja i neaktivnosti; čini ga neustrašivim i vraća mu samopoštovanje. "[17]
Prihvatajući Fanonove ideje, Sartre u predgovoru piše: „Jer u prvim danima pobune morate ubijati: ustreliti jednog Evropljanina znači ubiti jednim udarcem dve muve, uništiti ugnjetavača i potlačenog: ostaju mrtvac i slobodan čovek; preživeli, po prvi put, oseća nacionalno tlo pod nogama. "[18]
Ideje Gramscija, Freirea i Fanona su varljivi narativi koji teraju ljude da doživljavaju istoriju i društvo kroz lupu klasne borbe. Nakon što iskra klasne mržnje uđe u njihova srca, studenti nauče da zameraju i suprotstavljaju se normalnoj strukturi i radu društva, za koje je neizbežno rešenje pobuna i revolucija.
Koji je određeni teoretičar ili škola mišljenja imao najveći uticaj na humanističke i društvene nauke na američkim fakultetima, tema je rasprave. Jasno je, međutim, da su marksizam, Frankfurtska škola, frojdovska teorija i postmodernizam (koji su delovali paralelno s komunizmom na uništavanju kulture i morala) postali dominantni na terenu.
Komunistička teorija prožima akademsku zajednicu
Od šezdesetih godina prošlog veka disciplina književnih istraživanja u Sjedinjenim Američkim Državama doživljava fundamentalne promene u načinu rada u različitim pod-poljima, poput engleske, francuske i komparativne literature. Tradicionalno su književni kritičari cenili moralne i estetske vrednosti klasičnih dela, smatrajući književnost važnim resursom za proširivanje horizonta čitaoca, razvijanje njihovog moralnog karaktera i negovanje njihovog intelektualnog ukusa. U principu, akademska književna teorija je sekundarna u odnosu na književnost i služi kao pomoć njenom razumevanju i tumačenju.
Ispunjene popularnim trendovima u filozofiji, psihologiji i kulturi, različite vrste novih književnih teorija pojavile su se u akademskoj zajednici u vreme vrhunca kontra-kulturnog pokreta 1960-ih. Odnos teorije i književnosti bačen je unazad, jer su stvarni radovi svedeni na materijal za vrednovanje modernih interpretativnih pristupa. [19]
Koja je suština ovih teorija? Zajedno, one prave haos od tradicionalnih akademskih disciplina, poput filozofije, psihologije, sociologije i psihoanalize, iskrivljenim prikazom društva i kulture. Kao što je rekao teoretičar književnosti Jonathan Culler: „Teorija je često gadna kritika pojmova zdravog razuma i nadalje pokušaj da se pokaže da je ono što uzimamo zdravo za gotovo kao „zdravorazumsko“ zapravo istorijska konstrukcija, posebna teorija koja nam se čini toliko prirodna da je uopšte ne doživljavamo kao teoriju."[20]
Drugim rečima, moderne akademske teorije omalovažavaju, preokreću i uništavaju razumevanja ispravnog i neispravnog, dobra i zla, lepote i ružnoće, koja dolaze iz tradicionalnih porodica, religijskih verovanja i etike, dok ih zamenjuju zlim sistemom lišenim pozitivnih vrednosti.
Otkidajući svoje zamršeno akademsko pakovanje, te takozvane teorije nisu ništa više nego premeštanje klasičnog i neomarksizma, Frankfurtske škole, psihoanalize, dekonstruktivizma , post-strukturalizma i postmodernizma. Zajedno čine osovinu kojoj je cilj da uništi temelje ljudske civilizacije i služi kao maskirna slika komunizmu u svrhu prikradanja u akademske krugove Zapada. Od 1960-ih, komunizam je napravio brze pomake na poljima književnosti, istorije i filozofije, uspostavljajući svoju dominaciju u humanističkim i društvenim naukama.
"Teorija" o kojoj se raspravljalo manje više je ista stvar kao "kritička teorija". Njene permutacije uključuju novonastale kritičke studije prava, rase, pola, društva, nauke, medicine i slično. Njena raširenost je manifestacija uspešnog širenja komunizma na akademskom i obrazovnom polju, kvarenjem mladih devijantnim razmišljanjem i postavljanjem puta za eventualno uništenje čovečanstva.
Politizacija književnih istraživanja
Iz perspektive marksističkog književnog kritičara, značaj književnog teksta ne leži u njegovoj unutrašnjoj vrednosti, već u njegovom prikazu kako ideologija vladajuće klase, s obzirom na pol ili rasu, postaje dominantna. Iz ove perspektive, za klasike se kaže da uopšte nemaju unutrašnju vrednost. Istaknuti američki marksistički teoretičar književnosti izjavio je da "politička perspektiva" predstavlja "apsolutni horizont čitaoca i svih interpretacija". [21] To jest, sva književna dela bi trebala da budu tretirana kao političke alegorije, a tek kada se otkriju dublja značenja klase, rase, roda ili seksualnog potlačivanja, može se razumevanje smatrati dubokim ili kvalifikovanim.
Ljudi iz komunističkih zemalja upoznati su s ovom vrstom dogmatske književne kritike. Kineski komunistički vođa Mao Zedong svrstao je "San o crvenim dvorcima", u jedan od četiri velika kineska klasika, rečima: "Četiri porodice, žestoka klasna borba i nekoliko desetina ljudskih života."
U komunističkim zemljama književni diskurs nije uvek ograničen na civilizovane i sofisticirane rasprave o kuli od slonovače. To ponekad može postati poriv za krvavu borbu.
Kao odgovor na poziv Mao Zedonga na učenje od poštenog i iskrenog službenika dinastije Ming, Hai Ruija, istoričar Wu Han napisao je dramu „Hai Rui razrešen dužnosti“. 10. novembra 1965. godine, šangajske vesti Wenhui News objavile su kritički osvrt na dramu. Recenziju je napisao Yao Wenyuan, a zajednički su je planirali Maoova četvrta supruga Jiang Qing i radikalni teoretičar Zhang Chunqiao. Tvrdili su da je "Hai Rui razrešen dužnosti" aluzija na Penga Dehuaija, generala Narodnooslobodilačke vojske koji je pao zbog svog protivljenja "trima crvenim zastavama" (tri politike Komunističke partije generalne linije za socijalističku izgradnju, Veliki skok napred i narodne komune). (Ove su tri politike dovele do velike kineske oskudice.) Recenzija "Hai Rui razrešen dužnosti" postala je osigurač koji je pokrenuo desetogodišnju brutalnost Kulturne revolucije.
Grubi pristup kineskih komunista kod tumačenja svih književnih dela u pogledu klasne borbe može se suprotstaviti mnogo suptilnijim književnim kritikama koje su se na fakultetima na Zapadu našle u poslednjih nekoliko decenija.
Zapadna neomarksistička književna kritika je poput virusa koji postaje jači i smrtonosniji i prolazi kroz beskrajne mutacije. Prisvaja druge teorije i prilagođava ih sebi kako bi ih koristio kao oružje, povlačeći velika dela ljudske kulture, od Grčkih i Rimskih klasika do romana Dantea, Shakespearea i iz Viktorijanskog doba, na književni operacijski sto koji će biti rastavljen i ponovno konfigurisan. Iako ova vrsta komentara koristi tajni žargon za stvaranje furnira sofisticiranosti, glavni argumenti se uglavnom svode na optužbe o predrasudama prema obespravljenim klasama, ženama ili etničkim manjinama.
Moderne kritike ta dela označavaju kao pripadnost nadgradnji vladajuće klase i opisuju ih kao da imaju efekat umanjivanja masa u njihove opresivne uslove i sprečavaju ih da postignu svest revolucionarne klase. Kao što je engleski naučnik Roger Scruton rekao, "Metode novog književnog teoretičara zaista su oružje subverzije: pokušaj uništavanja humanog obrazovanja iznutra, kako bi se uništio lanac simpatije koji nas veže za našu kulturu." [22]
Marksistička teorija ideologije
"Ideologija" je osnovni koncept humanističkih nauka pod uticajem marksista. Marks je moral, religiju i metafiziku kolektivno video kao ideologiju. Verovao je da je dominantna ideologija u klasno utemeljenom društvu ideologija vladajuće klase i da njene vrednosti ne odražavaju stvarnost kakva je postojala, već njenu suprotnost. [23]
Neomarksizam dvadesetog veka je učinio uništavanje kulture nužnom fazom revolucije i u svojoj literaturi se opširno poziva na ideologiju. Mađarski marksista Georg Lukács definisao je ideologiju kao "lažnu svest" za razliku od stvarne "klasne svesti." Francuski marksista Louis Althusser predložio je koncept "ideoloških državnih aparata", koji uključuju religiju, obrazovanje, porodicu, pravo, politiku, sindikate, komunikaciju, kulturu i tako dalje, koji bi delovali u kombinaciji sa surovim državnim aparatom.
Podmuklo menjanje činjenica može se naći unutar koncepta ideologije. Svako društvo ili sistem imaju svoje nedostatke koje bi trebalo artikulisati i ispraviti. Međutim, Althusser i ostali marksisti ne zamaraju se posebnim problemima. Umesto toga, odbacuju sistem u celini iz razloga što je sistem uspostavljen i održava vladajuću klasu radi zaštite svojih interesa.
Trovanje bunara je važan aspekt marksističke fiksacije ideologijom i može se videti u Althusserovoj komplikovanoj ideološkoj kritici. Umesto da se ispituju stvarne prednosti argumentacije, ideološki pristup oslanja se na optuživanje protivnika da prikrivaju svoje motive, ili da imaju pogrešan kontekst. Kao što niko ne može da pije vodu iz otrovanog bunara, podvrgavanje osobe glasinama ili drugim oblicima ubistva likova čini njegovo mišljenje neprihvatljivim za javnost, bez obzira koliko razumno ili logično.
Althusserov sveobuhvatni koncept "ideoloških državnih aparata" odražava ekstremni prezir komunizma prema ljudskom društvu. Ništa nije prihvatljivo, osim potpunog odbacivanja i uništenja. To je manifestacija kojoj je cilj komunizmom iskoreniti ljudsku kulturu.
Marksistički koncept ideologije počiva na apstraktnim, generalizovanim i suvišnim lažnim predlozima kojima je cilj pročišćavanje tradicionalnih moralnih vrednosti. Dok su maskirali svoje stvarne namere izražavajući očigledno moralno negodovanje, marksisti su prevarili i uticali na ogroman broj ljudi.
Postmoderni marksizam
U jeku 1960-ih, grupa francuskih filozofa stvorila je ono što je ubrzo postalo najmoćnije ideološko oružje za marksizam i komunizam u američkoj akademskoj zajednici. Predstavnici su Jacques Derrida i Michel Foucault, a nedavni podaci pružaju određenu sliku njihovog uticaja danas. Godine 2007., Foucault je bio najcitiraniji autor u humanističkim naukama, s 2.521 citatom. Derrida je zauzeo treće mesto, nakon što je citiran 1874 puta. [24] Usledila su zapažanja o odnosu između postmodernizma i marksizma. [25] Smatramo kako je ispravno kolektivno ih nazvati postmodernim marksizmom.
Činjenica da jezik ima dvosmislene i višestruke slojeve značenja i da tekst može imati različita tumačenja, opšte je poznata još od vremena starih Grka i pre carske Kine.
Derridaova teorija dekonstrukcije je razrađena obmana koja kombinuje ateizam i relativizam i deluje preterivanjem dvosmislenosti jezika kod analiziranja tekstova čak i kad je značenje jasno i dobro definisano.
Za razliku od konvencionalnog ateizma, Derrida je svoja stajališta izražavao jezikom filozofa. Kao rezultat toga, njegova gledišta nisu destruktivna samo za ideju boga, već i za pojmove racionalnosti, autoriteta i značenja povezanih s tradicionalnim verovanjima, dok teoretičari usklađeni s Derridom sprovode dekonstrukciju tih pojmova. Pošto je mnoge ljude prevarila svojim intelektualnim dubinama, dekonstruktivna teorija rasprostranjena je preko svih humanističkih nauka i zauzela je svoje mesto kao jedno od najsnažnijih oruđa komunizma za uništavanje vere, tradicije i kulture.
Michel Foucault se jednom pridružio Francuskoj komunističkoj partiji. Suština njegove teorije vrti se oko ideje da nema istine, već postoji samo moć. Budući da vlast monopolizuje pravo na tumačenje istine, sve što predstavlja istinu licemerno je i nepouzdano. Foucault je u svojoj knjizi "Disciplinuj i kazni" postavio sedeće pitanje: "Da li je iznenađujuće da zatvori izgledaju kao fabrike, škole, kasarnama, bolnice, jer sve izgledaju kao zatvori?" [26] Izjednačujući nezamenjive institucije društva sa zatvorima i pozivanju ljudi da sruše te „zatvore“, Foucault je ogolio antisocijalnu prirodu svoje teorije.
Naoružani oružjem za dekonstrukciju, Foucaultovom teorijom i drugim kritičkim teorijama, akademici su stigmatizovali tradiciju i moral relativizujući sve. Ojačali su na aksiomima kao što su „sva interpretacija je pogrešna interpretacija“, „nema istine, samo interpretacije“ ili „nema činjenica, samo tumačenja“. Relativizuju razumevanje osnovnih pojmova poput istine, ljubaznosti, lepote, pravde i tako dalje, a zatim ih odbacuju kao đubre.
Mladi studenti na fakultetima liberalnih umetnosti ne usuđuju se da dovode u pitanje autoritet svojih instruktora. Teže je ostati bistre glave pod stalnim ideološkim bombardovanjem koje sledi. Jednom fokusirani na proučavanje postmoderne marksističke teorije, teško je naterati ih da razmišljaju na bilo koji drugi način. To je glavno sredstvo kojim je komunistička ideologija uspela da pokrene poprište u humanističkim i društvenim naukama.
c. Korišćenje novih akademskih polja za ideološku infiltraciju
U zdravom društvu, ženske studije ili istraživanja različitih rasa odražavaju prosperitet akademske zajednice, ali nakon kontra-kulturnih pokreta iz 1960-ih, neki radikali iskoristili su te nove discipline kako bi širili svoje levičarske ideje na univerzitetima i u istraživačkim institutima. Na primer, neki naučnici smatraju da osnivanje odeljenja posvećenih afroameričkim studijama nije toliko zbog prirodnog zahteva za takvom akademskom divizijom, već je rezultat političkog ucenjivanja. [27]
Studentski štrajk 1968. godine prisilio je San Francisco State College da se zatvori. Pod pritiskom Crne studentske unije, fakultet je osnovao Odeljenje za afričke studije, prvo tog tipa u Sjedinjenim Američkim Državama. Odeljenje je zamišljeno najpre kao sredstvo za podsticanje afroameričkih studenata, a s njim je nastala i jedinstvena afroamerička nauka. Dostignuća afroameričkih naučnika dovedena su u prvi plan, a klasni materijali promenjeni su tako da uključuju više pominjanja Afroamerikanaca. Matematika, književnost, istorija, filozofija i ostali predmeti podvrgnuti su sličnim izmenama.
U oktobru 1968. godine, 20 članova Crnog sindikata studenata zatvorilo je još jedan kampus na Kalifornijskom univerzitetu, Santa Barbara, kad su zauzeli računarski centar fakulteta. Godinu dana kasnije, škola je osnovala Odeljenje za crne studije (Department ofBlack Studies) i Crni istraživački centar (Black Research Center).
U aprilu 1969. godine, više od sto studenata afro-amerikanaca na Univerzitetu Cornell okupiralo je upravnu zgradu fakulteta mašući sačmaricama i nabojima municije, zahtevajući uspostavljanje istraživačkog odeljenja za crnce, kojim će se služiti isključivo crnci. Kad se jedan profesor pojavio da ih zaustavi, studentski vođa zapretio je da Cornell University "ima tri sata života." Cornell University je na kraju pristao i osnovao treće odeljenje za istraživanje za crnce u Sjedinjenim Američkim Državama. [28]
Shelby Steele, koji je kasnije postao viši istraživač na Institutu Hoover na Univerzitetu Stanford, nekada je bio zagovornik osnivanja istraživačkih odeljenja na univerzitetima za crnce. Rekao je da univerzitetski čelnici imaju tako snažan osećaj "bele krivice" da pristaju na svaki zahtev predstavnika sindikata studenata crnaca. [29] U isto vreme, na američke univerzitete su uvedene ženske studije, latinoameričke studije, homoseksualne studije i tako dalje, a sada su sveprisutne.
Osnovna pretpostavka ženskih studija je da polne razlike nisu rezultat bioloških razlika, već društveni konstrukti. Navodeći da su žene već dugo potisnute od strane muškaraca i patrijarhata, oblast feminističkih studija ima misiju da pokrene žensku društvenu svest, donese celokupne društvene promene i revoluciju, u skladu s ovom perspektivom.
Feministkinja, profesorka na Univerzitetu Kalifornija, Santa Cruz,je odrasla u poznatoj komunističkoj porodici. S ponosom je pokazala svoje sertifikate o pripadanju komunističkoj zajednici i bila je aktivistkinja za prava lezbejki. Od 1980-ih je podučavala feminizam i svoju seksualnu orijentaciju je smatrala svojevrsnim načinom života koju koristi za buđenje političke svesti. Zaposlila se kao profesorka. Nadahnuo ju je kolega komunista, koji joj je rekao da je to njena misija. U javnom saopštenju je rekla: "Podučavanje je za mene postalo oblik političkog aktivizma." Osnovala je Odeljenje za ženske studije na Univerzitetu Kalifornija, Santa Cruz. [30] U jednom svom programu rada je napisala da je ženska homoseksualnost "najviši oblik feminizma." [31]
Univerzitet Missouri je osmislilo seminare kako bi studentima omogućo da s gledišta levice vide pitanja feminizma, književnosti, pola i mira. Na primer, seminar nazvan Odbacivanje pola vidi polove kao "veštačke kategorije proizvedene u određenoj kulturi", a ne kao prirodne proizvode. Studentima je usađeno samo jedno gledište - priča o ugnjetavanju i diskriminaciji na osnovu pola protiv više-rodnih identiteta. [32]
Kao što je rečeno u petom poglavlju, na antiratni pokret u zapadnom svetu posle Drugog svetskog rata su snažno uticale komunističke infiltracije. Poslednjih decenija na američkim univerzitetima se pojavio novi predmet - Mirovne studije. Intelektualci David Horowitz i Jacob Laksin proučavali su više od 250 organizacija koje su imale neke veze s novim akademskim oblastima. Zaključili su da su te organizacije po prirodi političke, a ne akademske, a cilj im je bio regrutovanje studenata u antiratnu levicu. [33]
Citirajući popularni udžbenik „Mirovne studije i studije sukoba“, Horowitz i Laksin su izneli ideološke motive tog akademskog polja. U udžbeniku su koristili marksističke argumente kako bi objasnili problem siromaštva i gladi. Autor je osudio zemljoposednike i poljoprivredne trgovce, tvrdeći da je njihova pohlepa dovela do gladi stotina miliona ljudi. Iako je poenta očigledno protiv nasilja, postoji jedan oblik nasilja kojem se autor ne protivi, već je u stvari hvali, a to je nasilje počinjeno tokom proleterske revolucije.
Odlomak iz knjige „Mirovne studije i studije sukoba“ kaže sledeće: „Iako je Kuba daleko od raja na Zemlji, a određena pojedinačna prava i građanske slobode još uvek nisu široko praktikovane, slučaj Kube pokazuje da nasilne revolucije ponekad mogu da rezultuju generalno poboljšanim uslovima života mnogih ljudi." Knjiga ne pominje diktaturu Fidela Castra ili katastrofalne rezultate kubanske revolucije.
Budući da su napisane posle 11. septembra, “Mirovne studije i studije sukoba” dotakle su se i problema terorizma. Iznenađujuće, činilo se da su njegovi autori imali toliko naklonosti prema teroristima da je izraz "terorist" stavljen pod navodnike. Branili su svoj stav rekavši: „Stavljanje„ terorista“ pod navodnike možda smeta nekim čitaocima koji smatraju da je imenovanje samo po sebi očigledno. Ipak time ne želimo da umanjmo užas takvih dela već da naglasimo vrednost kvalifikovanog pravednog negodovanja tako što ćemo priznati da je jedna osoba "terorist", a drugi je "borac za slobodu." [34]
Akademska zajednica bi trebala da bude objektivna i da izbegava sprovođenje političkih planova. Ove nove akademske oblasti su prihvatile ideološko gledište: profesori ženskih studija moraju da prigrle feminizam, dok profesori koji su uključeni u studije crnaca moraju da veruju da političke, ekonomske i kulturne teškoće Afro-amerikanaca proizlaze iz diskriminacije od strane belaca. Ne postoje zbog istraživanju istine, već zbog promocije ideološke naracije.
Ovi novi subjekti su nuspojave američke kulturne revolucije. Utemeljivši se na univerzitetima, proširili su se zahtevanjem većeg budžeta i zapošljavanjem više studenata koji dodatno pojačavaju te koledže. Te nove oblasti su već duboko usađene u akademske krugove.
Ove nove akademske oblasti su stvorili ljudi sa zlim namerama koji deluju pod uticajem komunističke ideologije. Njihov cilj je podsticanje i širenje sukoba među različitim grupama i podsticanje mržnje u pripremi za nasilnu revoluciju. Malo su povezane sa ljudima (Afro-amerikancima, ženama ili drugima) za koje tvrde da se zalažu.
d. Promocija levičarskog radikalizma
David Horowitz i Jacob Laksin su u svojoj knjizi, "Jednopartijska učionica: Kako radikalni profesori na najboljim američkim fakultetima indoktriniraju studente i potkopavaju našu demokratiju", nabrojali oko 150 levičarskih predmeta koji se nude na 12 univerziteta. Ovi predmeti maskiraju svoju političku nameru jezikom nauke, ali neki od njih zanemaruju čak i osnovne akademske principe, čineći ih sličnim političkim koledžima koji su obavezni u komunističkim zemljama.
Univerzitet u Kaliforniji, Santa Cruz, nudi seminar pod nazivom „Teorija i praksa otpora i društveni pokreti“. Opis seminara je sledeći: „Cilj ovog seminara je naučiti kako organizovati revoluciju. Naučićemo šta zajednice prošlosti i sadašnjosti čine da se odupru, izazovu i nadvladaju sisteme moći koji uključuju (ali nisu ograničeni na) globalni kapitalizam, represiju države i rasizam. "[35]
Bill Ayers, ranije ugledni profesor na univerzitetu Illinois u Chicagu,je bio radikal u 1960-ima i vođa Weather Undergrounda, izvorno nazvanog Weatherman, što je bila frakcija Studenata za demokratsko društvo (SDS). Weatherman se povukao u podzemlje 1969. godine i postao prva domaća teroristička organizacija u Sjedinjenim Američkim Državama. Svoje napore posvetio je organizovanju radikalnih studenata, koji su učestvovali u terorističkim aktivnostima namenjenim rasplamsavanju rasnog sukoba.
Weatherman je sproveo bombaške napade protiv prestonice, sedišta policije u New Yorku, Pentagona i kancelarije Nacionalne garde. Kao što glasi dobro poznat Ayersov citat: „Ubijte sve bogate ljude. Uništite im automobile i stanove. Dovedite revoluciju u svoju kuću, ubijte svoje roditelje."[36] Ayersove akademske publikacije su skladu s njegovom biografijom. U svom tekstu tvrdi da moramo da nadvladamo naše "predrasude" koje se tiču nasilnih maloletnika.[37]
Mreža levičarskih progresivista uspešno je sprečila FBI da uhapsi Ayersa. Ponovo se pojavio 1980. godine i zaobišao zakon kako bi izbegao kaznenu pravdu. Postao je profesor na Univerzitetu Illinois u Chicagu, gde je izučavao predškolsko vaspitanje. Njegova politička gledišta su bila nepromenjena i nije pokazao kajanje zbog svojih terorističkih napada. Ayers je sukcesivno postao vanredni profesor, zatim profesor, i na kraju dostigao svoj trenutni položaj istaknutog profesora. Dobio je i zvanje starijeg univerzitetskog naučnika, najveće časti u instituciji.
Svaka titula koju je Ayer primio je rezultat zajedničke odluke njegovih kolega na odeljenju. To samo po sebi odražava prećutno priznanje i podršku univerziteta njegovoj terorističkoj prošlosti.
e. Negiranje velikih američkih tradicija
Grupa politički angažovanih studenata na kampusu fakulteta Texas Tech sprovela je 2014. godine anketu, postavljajući tri pitanja: „Ko je pobedio u Građanskom ratu?“, „Ko je naš potpredsednik?“ i „Od koga smo stekli nezavisnost?“ Mnogi studenti nisu imali pojma koji su odgovori, iako bi oni trebali biti opštepoznati. Iako nisu znali za ove osnovne činjenice o politici i istoriji svoje zemlje, studenti su bili dobro upoznati s pojedinostima filmskih zvezda i njihovim ljubavnim vezama. [38]
Institut za međufakultetske studije (ISI) je 2008. godine izvršio nasumično anketiranje 2.508 Amerikanaca i ustanovio je da samo polovina može da imenuje sve tri grane vlasti. [39] Odgovarajući na 33 pitanja otvorenog tipa o građanskoj kulturi, 71 posto ispitanika dobilo je prosečnu ocenu od 49 posto, što nije prolazna ocena. [40]
Učenje američke istorije nije samo proces razumevanja kako se nacija uspostavila, već je i proces razumevanja na kojim se vrednostima nacija izgradila i šta je potrebno za očuvanje tih tradicija. Tek tada će narod negovati ono što danas ima, zaštititi nacionalnu baštinu i preneti je na sledeće generacije.
Zaboraviti istoriju je isto kao i uništiti tradiciju. Ljudi koji ne znaju svoje građanske dužnosti omogućuju formiranje totalitarne vlade. Čovek ne može da se ne zapita šta se dogodilo s američkom istorijom i građanskim obrazovanjem? Odgovori se nalaze u udžbenicima koji studenti koriste i u njihovim nastavnicima.
Marksista Howard Zinn je autor popularne istorijske knjige pod naslovom "Narodna istorija Sjedinjenih Američkih Država". Knjiga se vrti oko pretpostavke da su sva herojska dela i inspirativne epizode iz američke istorije besramna laž i da je istinska istorija SAD-a mračno putovanje kroz ugnjetavanje, uskraćivanje i genocid. [41]
Profesor ekonomije na univerzitetu u Bostonu veruje da su teroristi, koji su neprijatelji Sjedinjenih Američkih Država, pravi borci za slobodu i da su Sjedinjene Američke Države istinsko zlo. U članku objavljenom 2004. godine, izjednačio je teroriste koji su izveli napade 11.septembra s američkim pobunjenicima koji su 1775. ispustili prve hice u Lexingtonu i započeli Rat za nezavisnost. [42]
f. Borba protiv klasika Zapadne civilizacije
Radikalni studenti i nastavnici su 1988. godine na Univerzitetu Stanford protestvovali protiv koledža zvanog Zapadna civilizacija. Uzvikivali su: „Hej, hej, ho, ho! Zapadna civilizacija mora otići!“ Stanford je prihvatio zahteve demonstranata i zamenio ga koledžom nazvanim Kulture, ideje, vrednosti (CIV), s očiglednim multikulturalnim karakteristikama. Iako nisu uklonili neke od zapadnih kulturnih klasika poput Homera, Platona, Svetog Augustina, Dantea Alighierija i Shakespearea, zahtevalo se da predmet uključuje dela nekoliko žena, manjinskih i drugih grupa ljudi za koje se smatra da su bili izloženi ugnjetavanju.
Zatim je Ministar obrazovanja SAD-a, William Bennett, osudio promenu, nazvavši ga nastavnim programom putem zastrašivanja. Uprkos tome, mnogi ugledni univerziteti su učinili isto, a i manji fakulteti su ih sledili kako ne bi zaostali. Za nekoliko godina humanističke studije na američkim univerzitetima doživele su veliku transformaciju.
U svojoj knjizi, "Ne-humanističko obrazovanje", konzervativni mislilac Dinesh D'Souza koristio je knjigu "Ja, Rigoberta Menchu: Indijska žena u Gvatemali" kako bi objasnio ideološku smernicu novog koledža CIV Sveučilišta Stanford. Knjiga zalazi u životna iskustva mlade američke indijanske žene Menchu Rigoberta iz Gvatemale. Nakon besmislenog ubistva njenih roditelja u masakru, krenula je putem pobune, tokom koje je postala sve radikalnija.
Rigoberta se pridružila Američkom indijanskom pokretu u Južnoj Americi, kako bi se borila za svoje pravo na samoopredjeljenje, suprotstavljajući se evropeizovanoj latino kulturi. Prvo je postala feministkinja, zatim socijalistkinja, a na kraju i marksista. Pred kraj njene knjige prepričava kako je počela da učestvuje u skupštini Popularnog fronta u Parizu, raspravljajući o temama poput buržoaskih tinejdžera i Molotovljevih koktela. Jedno poglavlje knjige glasi "Rigoberta se odriče braka i majčinstva." [43]
Poriv političke korektnosti proterivanja klasika s američkih univerziteta doveo je do različitih štetnih rezultata, uključujući sledeće:
1. Slabo-kvalitetno pisanje, s plitkim sadržajem koji sadrži revolucionarna pripovedanja ili može da prođe kao literatura o ugnjetavanim žrtvama, istiskuje klasična dela i njihovu večitu dubinu.
2. Poređenje ovih vrsta literature i klasika naizgled im daje mesto među klasicima i uveliko povećava njihov uticaj na umove studenata. Postavljanje klasika na isti nivo kao što su prosečni radovi, trivijalizuju ih i relativizuju.
3. Glavne teme klasika sada se tumače poređenjem kritičke teorije, kulturoloških studija, politike identiteta i političke korektnosti. Akademici s entuzijazmom istražuju skriveni rasizam i seksizam u Shakespeareovim predstavama, homoseksualne trendove među likovima i tako dalje, iskrivljujući i vređajući klasična dela.
4. Pod uticajem takvog načina razmišljanja, studentima je teško da poveruju u plemenite likove, sjajna dostignuća i moralne pouke prikazane u klasicima, i umesto toga razvijaju instinkt gledanja na njih u negativnom i ciničnom svetlu.
U tradicionalnom književnom obrazovanju glavne teme u klasicima uglavnom su o univerzalnoj ljubavi, pravdi, odanosti, hrabrosti, duhu samopožrtvovanja i drugim moralnim vrednostima. Istorijsko obrazovanje vrti se oko velikih događaja koji se tiču uspostavljanja i razvoja nacije i njenih osnovnih vrednosti.
Budući da gotovo svi klasici književnosti Zapada pišu beli evropski muškarci, levičari zauzimaju zastave multikulturalizma i feminizma kako bi insistirali na tome da ljudi čitaju književnost žena, ljudi obojene kože i tako dalje. Što se tiče nastave istorije, moderno obrazovanje favorizuje opisivanje istorijskog toka neke zemlje kao nečeg potpuno mračnog, ispunjenog ropstvom i iskorišćavanjem žena i drugih manjinskih grupa. Cilj više nije prisećati se tradicionalnog nasleđa, već usaditi osećaj krivice prema ženama i manjinama.
Ljudi imaju samo ograničeno vreme koje mogu razumno da iskoriste za čitanje. Kada je edukacija namerno osmišljena kako bi se istakla politički korektna dela, smanjuje se vreme koje ljudi mogu da provedu čitajući klasike. Rezultat toga je odvajanje generacija studenata od porekla svoje kulture, posebno od sistema vrednosti koji se prenosi kroz kulturu i potiče iz religijskog verovanja. Kultura svake rase potiče od božanskog. Može biti raznolika, ali ne sme se pomešati s drugom. Mešanje kultura znači uništavanje veza između rase kojoj kultura pripada i božanstava koja su je stvorila.
g. Monopolizovanje udžbenika i liberalnih nauka
Ekonomista Paul Samuelson opisao je snagu udžbenika: „Baš me briga ko piše zakone jedne nacije, ili najvažnije sporazume, ako ja mogu da pišem ekonomske udžbenike.“ [44] Udžbenici, koji imaju veliki tiraž i nose autoritativne glasove, mogu imati ogroman uticaj na studente. Ko god napiše udžbenike, ima ključ kojim može da oblikuje povodljive umove mladih.
Nakon što su radikalni akademici i profesori stekli mandat i ugled, stekli su kontrolu nad univerzitetskim službama i odborima zaduženim za publikacije. Koristili su svoju moć uvodeći nastavne materijale koji su sadržali njihove ideologije i davali ih svojim studentima. U nekim akademskim oblastima udžbenici i obavezna literatura koje su izabrali profesori sadrže mnogo više marksističkih dela nego bilo koje druge škole mišljenja. Pomenuta "Narodna istorija SAD-a", Howarda Zinna, je obavezna literatura za mnoge studije istorije, ekonomije, književnosti i feminističke studije.
Nakon što levičari dobiju brojčanu nadmoć, mogu da upotrebe mehanizam za stručno ocenjivanje u američkoj akademskoj zajednici kako bi potisnuli ljude drugačijih mišljenja. Naučni radovi koji osporavaju levičarske ideologije bće odbijeni.
Mnogi časopisi humanih nauka vođeni su kritičkom teorijom i ispunjeni nejasnim tehničkim žargonom, dok su glavne teme odbacivanje božanskog, odbacivanje tradicionalne kulture i podsticanje revolucije kako bi se poništio trenutni društveni, politički i ekonomski poredak. Postoji jedna kategorija intelektualaca koja želi da dokaže da su tradicionalni moral i standardi, uključujući čak i naučni postupak, društveni produkti čija je svrha očuvanje moći vladajuće klase koji forsiraju svoje norme na celo društvo.
Profesor fizike na univerzitetu u New Yorku, Alan Sokal, je objavio 1996. godine u časopisu Social Text, za kulturološku studiju Univerziteta Duke, rad „Prelazak granica: prema transformativnoj hermeneutici kvantne gravitacije.“ Citirajući 109 fusnota i pozivajući se na 219 izvora, rad tvrdi da je "kvantna gravitacija" sačinjena od strane društva i jezika. [45]
Istog dana kada je časopis objavljen, Sokal je objavio deklaraciju u drugom časopisu, Lingua Franca, navodeći da je njegov rad šala. Rekao je da je članak poslao u Social Text kao eksperiment u pogledu kulturoloških studija. [46]
Tokom intervjua na radijskom programu "Kad se sve uzme u obzir ", Sokal je rekao da je inspiraciju pronašao u knjizi "Naprednije praznoverje" iz 1994. godine. Autor knjige je rekao da će neke publikacije u humanističkim naukama objavljivati bilo šta što sadrži "istinsku levičarsku misao" i citira poznate levičarske mislioce. Sokal je to testirao ispunjavajući svoj rad levičarskim ideologijama, besmislenim citatima i potpunim besmislicama.[47]
Kasnije je Sokal napisao: "Rezultati mog malog eksperimenta pokazuju u najmanju ruku da neki modni sektori američke akademske levice postaju intelektualno lenji. Urednicima Social Text-a se dopao moj članak jer im se dopao njegov zaključak: „Sadržaj i metodologija postmoderne nauke pružaju snažnu intelektualnu podršku progresivnom političkom projektu." Očigledno nisu osećali potrebu da analiziraju kvalitet dokaza, konzistentnost argumenata ili čak relevantnost argumenata za tobožnji zaključak.“[48] Sokalov satirični pristup je istakao nedostatak akademskog principa ili verodostojnosti u oblastima kritičke teorije i kulturoloških studija.
Pregledom naslova časopisa na godišnjim sastancima velikih američkih akademskih udruženja, jasno se vidi, tokom poslednjih nekoliko decenija, komunistički prodor u društvene nauke. Udruženje Modernog Jezika je najveće takvo društvo, s 25 hiljada članova koji se uglavnom sastoje od profesora i akademika u oblastima modernog jezičkog istraživanja i obrazovanja. Više od 10 hiljada se pridružilo godišnjoj konferenciji udruženja.
Veliki deo radova navedenih na internet stranici udruženja koristi ideološki okvir marksizma, Frankfurtske škole, dekonstrukcije, post-strukturalizma i drugih devijantnih teorija. Drugi koriste feminizam, homoseksualna istraživanja, politike identiteta i druge radikalne trendove. Slične organizacije, uključujući Američko Udruženje Sociologa, odražavaju gotovo isto, iako u različitim merama.
Američki univerziteti imaju tradiciju obrazovanja u humanističkim naukama i svima su obavezni i neki koledži iz humanističkih nauka, bez obzira na smer studija studenata. Danas obavezne predmete uglavnom podučavaju profesori iz oblasti književnosti, istorije, filozofije i društvenih nauka. Američki naučnik Thomas Sowell napomenuo je da, kao što sam izraz upućuje, obavezni predmeti ne ostavljaju studentima alternativu i profesori koji često koriste svoje predavaonice da šire svoje levičarske ideologije, koristeći čak i ocene kao podsticaj da studenti prihvate njihove preglede. Studenti koji se usude izazvati stavove profesora, kažnjavaju se nižim ocenama. [49] Marksistički pogledi tih profesora humanističkih i društvenih nauka ne samo da korumpiraju studente u njihovim akademskim oblastima, nego utiču na skoro celo studentsko telo.
Studenti žele da budu tretirani kao odrasli, ali im je znanje i praktično iskustvo ograničeno. U relativno zatvorenom univerzitetskom okruženju, malo njih sumnja da bi njihovi uvaženi profesori iskoristili njihovu nevinost i poverenje kako bi im usadili skup potpuno pogrešnih i štetnih ideologija i vrednosti. Roditelji plaćaju visoku školarinu svojoj deci kako bi savladali znanje i veštine koje će koristiti kao osnovu za pronalaženje mesta u društvu. Kako mogu zamisliti da se od njihove dece zapravo kradu dragocene godine i da se transformišu u sledbenike radikalnih ideologija koje će uticati na njih do kraja života?
Generacija nakon generacije mladih ušla je u ovaj obrazovni sistem koji je bio snažno infiltriran od strane aveti komunizma. Proučavaju udžbenike koje pišu levičari i internacionalizuju njihove devijantne teorije ubrzavajući time pad kulture, morala i čovečanstva.
h. Univerzitetska re-edukacija: ispiranje mozgova i moralna korupcija
Sa porastom marksističke ideologije na univerzitetima, univerzitetska politika od 1980-ih se sve više fokusirala na sprečavanje "uvredljivih" opaski, posebno kad je reč o vređanju žena ili etničkih manjina. Prema američkom naučniku Donaldu Alexanderu Downsu, od 1987. godine do 1992. godine, oko trista američkih univerziteta je sprovodilo politiku regulacije govora, stvarajući paralegalni sistem zabrana koje uključuju zabranu jezika koji se smatra uvredljivim u odnosu na osetljive grupe i teme.[50]
Oni koji podržavaju ove zabrane mogu da budu dobronamerni, ali njihovo delovanje dovodi do smešnog ishoda, jer sve veći broj ljudi zahteva prava kojima niko na bilo koji način ne bi smeo da ih uvredi. Zapravo, po zakonu takvo pravo ne postoji, ali istaknutost kulturnog marksizma omogućilo je da bilo ko može da tvrdi da je povezan s nekom od ugnjetenih grupa, navodeći razloge kao što su kultura, preci, boja kože, pol, seksualna orijentacija i tako dalje. Administrativno osoblje na univerzitetima dosledno je omogućilo povlašćeni tretman onima koji tvrde da su žrtve takve nepravde.
Prema marksističkoj logici ugnjetavani su moralno ispravni u svim okolnostima, a mnogi se ne usuđuju da dovode u pitanje autentičnost njihovih tvrdnji. Ta apsurdna logika zasniva se na iskrivljenim kriterijumima za prosuđivanje onoga što je moralno. Kako se grupni identiteti i osećaji pojačavaju (u lenjinizmu i staljinizmu se to naziva visokim nivoom klasne svesti), ljudi nesvesno napuštaju tradicionalne standarde dobra i zla, zamenjujući ih grupnim razmišljanjem. To se najizraženije pokazalo u totalitarnim komunističkim državama, gde je “ugnjetavani” proletarijat dobio opravdanje za ubijanje zemljoradnika i kapitalističkih “ugnjetavača”.
Trend iznošenja proizvoljnih tvrdnji o uvredljivom ili diskriminišućem jeziku su pokrenuli kulturni marksistički akademici koji su izmislili niz novih koncepata kako bi proširili definiciju diskriminacije. Među njima su ideje poput "mikro agresije", "traumatskih aktivatora (okidača)", „sigurnih zona“ i tako dalje. Univerzitetski administratori su uveli odgovarajuće politike i obavezno obrazovanje, kao što su kursevi socijalne osetljivost i kursevi o raznolikosti.
Mikro agresija se odnosi na implicitni neverbalni prestup s kojim se čovek susreće u svakodnevnom životu, a navodni počinioci možda nisu potpuno svesni njegovih implikacija. Ova vrsta nenamernog vređanja ili neznanja označena je "neosećajnošću" (lenjinizam ili staljinizam to smatraju niskom društvenom svešću). Trening socijalne osetljivosti je postao glavni aspekt prilagođavanja nadolazećih brucoša. Studenti se upoznaju sa onim što ne sme da se govori i kakva odeća nije prihvatljiva, da im se ne dogodi mikro agresija zbog kršenja univerzitetskih propisa.
Na nekim kampusima izraz "dobrodošli u Ameriku" ne može da se izgovori jer može da predstavlja diskriminaciju i smatra se mikro agresijom: mogao bi da uvredi etničke grupe koje su u prošlosti pretrpele nepravedno postupanje SAD-a, kao što su Indijanci, Afrikanci, Japanci, itd. i Kinezi, podsećajući ih na ponižavajuću istoriju koju su pretrpeli njihovi preci.
Sledi jedan dug popis izjava koje Univerzitet u Kaliforniji smatra mikro agresijom: „Sjedinjene Američke Države su melting pot“ (rasna diskriminacija), „Sjedinjene Američke Države su zemlja puna mogućnosti“ i „muškarci i žene mogu imati jednake mogućnosti za uspeh" (negirajući rodnu ili etničku nejednakost). [51] Mikro agresije su povod za administrativnu disciplinu, jer sprečavaju stvaranje "sigurnih prostora."
Tipična mikro agresija dogodila se na Univerzitetu u Indianapolisu, Indiana, na Univerzitetu Purdue (IUPUI). Služba za Afirmativne Akcije univerziteta je rekla je belom studentu, koji je takođe radio kao domar, da je prekršio Pravilnik o rasnom uznemiravanju jer je čitao knjigu čiji naslov je „Notre Dame protiv Klana: Kako su Irski borci porazili Ku Klux Klan” u sobi za odmor na kampusu. Dvojica studenata-zaposlenih su se osećali uvređeni što je na naslovnoj strani knjige bila fotografija skupa KKK-a i podneli prigovore da je njegov izbor knjige u sobi za odmor predstavljao rasno uznemiravanje. Kasnije, nakon pritiska grupa poput Fondacije za individualna prava u obrazovanju, IUPUI je priznao da je student nevin.[52]
Treninzi socijalne osetljivosti i raznolikosti su po prirodi uporedivi s promenjenim programima obrazovanja koji su se odvijali u bivšem Sovjetskom Savezu i u Kini. Svrha re-edukacije je jačanje klasnih koncepata. „Buržoazija“ i „zemljoposednici“ (srodni belim muškarcima) moraju da prepoznaju svoj izvorni greh kao pripadnici ugnjetavačke klase, a navodno ugnjetene grupe moraju da imaju „ispravno“ razumevanje „buržoaske“ kulture. Na njih se vrši pritisak da uklone svoje "internalizovano ugnjetavanje" kako bi prepoznali svoje represivne uslove. To je slično načinu na koji feminističko obrazovanje uči žene da tradicionalnu ženstvenost vide kao konstrukciju patrijarhata.
Prema marksističkoj analizi klase, lično je političko: smatra se pogrešnim razumevanje problema sa stanovišta određenog ugnjetavača. Stoga, kako bi se reformirao pogled ljudi i osiguralo da u potpunosti slede marksistički program, sve reči i postupci koji negiraju ugnjetavanje klase ili klasnu borbu strogo se kažnjavaju. Trening socijalne osetljivosti održava se kako bi se u potpunosti otkrila „socijalna nepravda“, i preusmerilo gledište „ugnjetavanih“ grupa (žena, etničkih manjina, homoseksualaca i tako dalje).
Na primer, 2013. godine, Northwestern univerzitet je zahtevao od svih studenata da završe seminar o raznolikosti ljudi pre nego što diplomiraju. Prema uputstvima fakulteta, studenti će nakon završetka seminara moći da „prošire svoju sposobnost kritičkog razmišljanja“ (naučiti da klasifikuju klase), „da prepoznaju sopstveni položaj u nepoštenom sistemu“ (da prepoznaju svoju klasnu komponentu) i preispitaju svoje "sopstvene moći i privilegije" (staviti se u cipele "ugnjetavane" klase). [53]
Još jedan tipičan primer je ideološki program reedukacije koji je započeo 2007.godine na univerzitetu Delaware. Naveden kao "tretman" za pogrešne stavove i verovanja, program je postao obavezan za 7000 učenika. Navedeni cilj programa je bio omogućiti studentima da prihvate postavljena gledišta koja se tiču pitanja kao što su politika, rasa, pol i ekologija.
Asistenti na univerzitetu su trebali sa studentima da prolaze po pojedinačnim anketama i daju studentima upitnike o rasi i polu osoba s kojima bi hteli da budu u vezi, s ciljem da studenti postanu otvoreniji prema ulaženjima u veze sa osobama van svojih grupa. Kad je asistentkinja pitala studentkinju kada je otkrila svoj rodni identitet (za razliku od biološkog pola), studentkinja je odgovorila da se to nje ne tiče. Asistentkinja ju je prijavila univerzitetskoj upravi. [54]
Ova masovna politička indoktrinacija ne samo da je pomešala standarde za prepoznavanje moralnih vrednosti, već je uveliko ojačala egoizam i individualizam. Ono što mladi studenti nauče je da oni mogu da koriste visoko politizovane osećaje grupe (politika identiteta) u ostvarivanju ličnih individualnih želja. Jednostavnom tvrdnjom da pripadate grupi koja je navodno ugnjetavana, možete optužiti i pretiti drugima ili taj identitet iskoristiti za ličnu korist. Ako mišljenja drugih ljudi nisu u skladu s vašim, mogu napraviti prestup i biti prijavljeni univerzitetu, što će ograničiti njihova prava na govor. Ako se nekom ne sviđaju ideje koje se objavljuju u konzervativnim studentskim novinama, na primer, neki će možda čak smatrati prikladnim da spale novine.
Je li neko uvređen ili ne, stvar je subjektivnog osećaja, ali danas čak i osećaji prolaze kao objektivni dokaz. Došlo je do te tačke da univerzitetski profesori moraju neprestano da okolišaju. Nedavno su studenti na mnogim univerzitetima počeli da zahtevaju da pre predavanja određenog sadržaja profesori prvo moraju da izdaju „upozorenja“, jer bi neke teme za raspravu ili materijali za čitanje mogli da izazovu negativne emocionalne reakcije. U poslednjih nekoliko godina, čak su dela poput Shakespeareovog „Mletačkog Trgovca“ i „Metamorfoze“ drevnog rimskog pesnika Ovidija završila na popisu literature za koja su potrebna upozorenja. Neki univerziteti čak preporučuju izbegavanje dela za koja se smatra da izazivaju emocionalne reakcije kod nekih studenata. [55]
Mnogi studenti koji odrastaju u takvoj atmosferi lako mogu povrediti ego, pa se trude svim silama da ne budu uvređeni. Grupni identitet (to jest, druga verzija „klasne svesti“ koju propoveda komunizam) koji se promoviše na fakultetima ostavlja studente neupućenima o nezavisnoj misli i ličnoj odgovornosti. Kao i radikalni studenti šezdesetih koji su sada njihovi profesori i ovi su protiv tradicije. Prepuštaju se zbunjenosti i seksualnom promiskuitetu, zavisnosti od alkohola i droga. Njihov govor je prepun psovki. A ipak, ispod njihovog prezira prema ovozemaljskim konvencijama su krhka srca i duše, nesposobne da podnesu i najmanji udarac ili prepreku, a kamoli da preuzmu stvarnu odgovornost.
Tradicionalno obrazovanje podstiče samokontrolu, nezavisno mišljenje, osećaj odgovornosti i razumevanje drugih. Avet komunizma ne želi ništa drugo nego da sledeća generacija potpuno odustane od svojih moralnih stavova i postane njegov podanik na putu do vladanja svetom.
2. Komunistički elementi u osnovnom i srednjoškolskom obrazovanju
Iako je komunizam najuticajniji na univerzitetskom nivou, uticao je i na osnovno i srednjoškolsko obrazovanje. Njegov uticaj je potkopavao intelektualni razvoj i zrelost dece, čineći ih osetljivijim na levičarske uticaje na fakultetu. Zbog toga generacije učenika znaju sve manje i poseduju sve slabije sposobnosti rasuđivanja i kritičkog razmišljanja. To traje već više od sto godina. John Dewey, voditelj progresivnog obrazovnog pokreta, pokrenuo je taj trend. Naredne obrazovne reforme uglavnom su krenule istim tim smerom.
Osim što kod učenika podstiče ateizam, verovanje u teoriju evolucije i komunističku ideologiju, osnovno i srednjoškolsko obrazovanje u SAD-u prolazi i kroz proces psihološke manipulacije, koja uništava tradicionalna uverenja i moral učenika. Usađuje moralni relativizam i moderne koncepte koji stvaraju korumpiran odnos prema životu. To se događa u svim sektorima obrazovanja. Sofisticirane mere onemogućavaju studentima i javnosti da se zaštite od tog trenda.
a. Zatupljivanje učenika
Sjedinjene Države su demokratska republika. Od predsednika do zastupnika, gradonačelnika gradova i članova odbora školskih okruga, sve biraju birači. Hoće li se demokratska politika sprovoditi na način koji je svima zaista koristan, zavisi ne samo od moralnog nivoa ljudi, već i od nivoa njihovog znanja i razumevanja. Ako glasači nisu dobro upućeni u istoriju, političke i ekonomske sisteme i socijalna pitanja, imaće poteškoće sa izborom službenika koji će svoje platforme zasnivati na dugoročnim i temeljnim interesima zemlje i društva. To dovodi zemlju u opasnu situaciju.
Grupa stručnjaka, koju je naručilo američko Odeljenje za obrazovanje, je 1983. godine napisala izveštaj A Nation at Risk (Nacija u opasnosti), nakon osamnaest meseci istraživanja. Autori izveštaja kažu:
„Da bi naša država funkcionisala, građani moraju da budu u stanju da postignu zajedničko razumevanje složenih pitanja, često u kratkom roku i na osnovu oprečnih ili nepotpunih dokaza. Obrazovanje pomaže u formiranju zajedničkog razumevanja, kako je Thomas Jefferson davno rekao u svojoj s pravom čuvenoj izreci: „Ne znam ni za jedan siguran sigurnosni sklop krajnjih snaga društva, osim ljudi samih; a ako smatramo da nisu dovoljno prosvetljeni da bi kontrolisali svoje celovito diskreciono pravo, lek nije da im to oduzmemo, nego da ih obavestimo o njihovom pravu na diskreciju."
Pojedinci s malo znanja i slabim sposobnostima kritičkog razmišljanja nisu u stanju da prepoznaju laži i obmane. Obrazovanje igra ogromnu ulogu. Dakle, komunistički elementi prodiru u sve nivoe obrazovnog sistema, čineći studente glupim i neukim i tako podložnijim manipulacijama.
Izveštaj sadrži ove dodatne tačke: „Obrazovni temelj našeg društva trenutno narušava porast mediokritetstva koji preti našoj budućnosti kao naciji i narodu.“
„Da je neprijateljska sila pokušala Americi da nametne osrednji obrazovni sistem koji postoji danas, možda bismo na to gledali kao na objavu rata.“
„Čak smo potrošili i uspehe u studentskim dostignućima usled izazova Sputnik. Štaviše, uklonili smo ključne sisteme podrške koji su pomogli da se ta dobit ostvari. Zapravo, počinili smo čin nezamislivog, jednostranog obrazovnog razoružanja."[1]
Izveštaj citira analitičara Paula Coppermana: "Prvi put u istoriji naše zemlje, veštine, stečene obrazovanjem jedne generacije, neće nadmašiti, neće se izjednačiti, neće se ni približiti onim od njihovih roditelja."
Izveštaj navodi neke šokantne nalaze: Osim što su ocene američkih studenata često na dnu u poređenju s drugim državama, 23 miliona odraslih Amerikanaca je funkcionalno nepismeno, tj. poseduje najosnovnije veštine pismenosti i nedostaju im sposobnosti kojima bi zadovoljili potrebe složenog modernog života i rada. Razmera funkcionalne nepismenosti iznosi 13 posto među 17-godišnjacima i može da dostigne 40 posto među manjinama. Od 1963. do 1980. godine ocene na Scholastic Aptitude Test-ovima (SAT-ovima) su se srozale, pri čemu je prosek bodova engleskog opao za više od 50 bodova, a prosečni matematički rezultat smanjio se za gotovo 40 bodova. „Mnogi 17-godišnjaci ne poseduju intelektualne veštine "višeg reda" koje bismo od njih trebali da očekujemo. Gotovo 40 posto ne može da izvuče zaključke iz pisanih materijala, a samo jedna petina može da napiše uverljiv esej i samo jedna trećina može da reši matematički problem koji zahteva nekoliko koraka."[2]
Nakon 1980-ih, ljudi s uvidom u polje obrazovanja pokrenuli su kampanju Povratak na osnove, ali da li je to pomoglo da se zaustavi pad u američkom obrazovanju? Mark Bauerlein, profesor engleskog jezika na univerzitetu Emory, 2008. Godine je napisao knjigu The Dumbest Generation (Najgluplja generacija). Prvo poglavlje knjige objedinjuje rezultate ispitivanja i anketa koje je sprovelo Ministarstvo obrazovanja i nevladinih organizacija, sažimajući nedostatke u znanju američkih studenata iz predmeta istorije, građanske kulture, matematike, nauke, tehnologije, likovne umetnosti i još mnogo toga. Na ispitu iz istorije 2001. godine koji izdaje Nacionalna agencija za procenu napretka u obrazovanju (NEAP – National Education Progress Assessment), 57 posto učenika pokazalo je „ispod osnovno“ znanje i nedovoljnu ocenu, a samo 1 posto ih je postiglo „napredno“ znanje. Iznenađujuće su odgovorili na pitanje „Koja je zemlja bila saveznik SAD-a u II Svjetskom ratu?“, za koje je 52 posto odabralo Nemačku, Japan ili Italiju, umesto Sovjetskog Saveza. Rezultati u drugim oblastima su bili podjednako razočaravajući. [3]
Pad kvaliteta u obrazovanju u SAD-u očigledan je svima. Od 1990-ih, pojam „zaglupljivanje“ pojavljivao se u mnogim knjigama o američkom obrazovanju i postao je pojam koji američki nastavnici ne mogu da izbegnu. John Taylor Gatto, profesor i obrazovni istraživač u New Yorku, napisao je: „Uzmite udžbenik iz matematike ili retorike petog razreda iz 1850. godine i videćete tekstove koji bi se danas smatrali fakultetskim nivoom.”[4]
Kako bi izbegli da američki obrazovni sistem izgleda loše, Služba za ispitivanje obrazovanja (ETS – Educational Testing Service)je morala da redefiniše 1994. godine pragove prolaznosti prijemnog ispita na univerzitetima, SAT-ove. Kada je SAT počeo da preuzima moderan oblik 1941. godine, rezultati jezičkog ispita su bili 500 bodova (najbolja ocena je 800 bodova). Do 1990-ih prosečni rezultat se smanjio na 424 boda; ETS je tada redefinisao 424 kao 500 bodova. [5]
Pad kvaliteta obrazovanja ne odražava se samo na pad pismenosti učenika. Zbog nedostatka osnovnih znanja, sposobnost kritičkog razmišljanja američkih studenata naglo je pala. Naučnik Thomas Sowell istaknuo je devedesetih: „Nije samo to što Johnny ne može da čita čak ni to što Johnny ne može da misli. Johnny ne zna šta je razmišljanje, jer u mnogim javnim školama, razmišljanje se tako često brka s osećanjima."[6]
Za razliku od buntovnih studentskih vođa iz 1960-ih koji su govorili rečito, današnji mladi ljudi koji učestvuju na uličnim protestima i s kojima su razgovarali televizijski novinari retko su mogli jasno da izraze svoje zahteve. Nedostajao im je osnovni zdrav razum i logika.
Razlog pada ocena nije to što studenti danas nisu toliko inteligentni kao pre, već zato što komunizam tiho vodi rat protiv sledeće generacije, koristeći obrazovni sistem kao svoje oružje. Charlotte ThomsonIserbyt, autorka knjige Namerno zaglupljivanje Amerike: Hronološki zapis i bivša viša savetnica za politiku Ministarstva obrazovanja SAD-a 1980-ih,je rekla: „Razlog zbog kog Amerikanci ne razumeju ovaj rat je to što se on vodi u tajnosti. U školama naše nacije, ciljajući na našu decu koja su zarobljena u učionicama. "[7]
b. Destruktivna priroda progresivnog obrazovanja
Ustanak protiv tradicije u američkim osnovnim i srednjim školama započeo je progresivnim obrazovnim pokretom s početka 20. veka. Sledeće generacije naprednih prosvetnih radnika izmislile su niz lažnih teorija i diskursa koji su koristili za izmenu nastavnih planova i programa, stanjivanje nastavničkih materijala i snižavanje akademskih standarda. To je donelo ogromnu štetu tradicionalnom obrazovanju.
Od Rousseaua do Deweya
Na Johna Deweya, oca američkog progresivnog obrazovanja, uveliko su uticale ideje francuskog filozofa iz 18. Veka Jean-Jacquesa Rousseaua.
Rousseau je verovao da su ljudi po prirodi dobri i da su društveni problemi odgovorni za pad morala. Rekao je da je čovek slobodan i jednak po rođenju i da će s obzirom na prirodno okruženje svi uživati u svojim urođenim pravima. Nejednakost, privilegovanost, iskorišćavanje i gubitak čovekove urođene dobrote su bili proizvodi civilizacije, tvrdio je. Za decu je Rousseau zagovarao model "prirodnog vaspitanja" po kom bi bili prepušteni sami sebi. Ovom obrazovanju nisu potrebna verska, moralna ili kulturna učenja.
Zapravo je čovečanstvo obdareno i dobrotom i rđavošću. Bez negovanja dobrote, rđavi aspekti ljudske prirode će prevladati do tačke gde ljudi smatraju da nijedno sredstvo nije neopravdano, nijedan greh previše grešan. Rousseau je svojom elegantnom retorikom privukao mnoge pogrešno vođene sledbenike. Teško je preceniti štetan uticaj koji je njegova pedagoška teorija imala na zapadno obrazovanje.
Otprilike vek kasnije, Dewey je nastavio tamo gde je Rousseau stao i dalje razvijao svoj destruktivni rad. Prema Deweyju, koji je bio pod uticajem Darwinove teorije evolucije, decu treba udaljiti od tradicionalnog vaspitanja roditelja, religije i kulture i dopustiti im da se slobodno prilagode svom okruženju. Dewey je bio pragmatičar i moralni relativista. Verovao je da ne postoji nepromenjivi moral i da su ljudi slobodni da deluju i ponašaju se onako kako smatraju prikladnim. Koncept moralnog relativizma presudan je prvi korak u odvajanju čovečanstva od moralnih pravila koja je postavio Bog.
Dewey je bio jedan od 33 osobe koja su svoja imena upisala na Humanistički manifest (The Humanist Manifesto), napisan 1933. godine. Za razliku od humanista renesanse, humanizam 20. veka u osnovi je vrsta sekularne religije koja je ukorenjena u ateizmu. Zasnovan na modernim konceptima kao što su materijalizam i teorija evolucije, on ljudsko biće smatra mašinom ili skupom biohemijskih procesa.
U ovoj računici, cilj obrazovanja je oblikovanje i vođenje subjekata prema nastavnikovim željama, nešto što se u osnovi ne razlikuje od Marksovog "novog socijalističkog čoveka." Dewey je bio demokratski socijalista.
Američki filozof Sidney Hook rekao je: "Dewey je marksizam snabdeo epistemologijom i socijalnom filozofijom koju je Marks napola video i pola je zacrtao u svojim ranim delima, ali nikada nije adekvatno definisao." [8]
Dok je građanski rat 1921. godine besnio širom Rusije, Sovjeti su našli vremena da urade pamflet na 62 stranice s odeljcima iz Deweyjeve knjige Demokratija i obrazovanje (Democracyand Education). Rektor Drugog državnog univerziteta u Moskvi, Albert P. Pinkerich, napisao je je 1929. godine: "Dewey se beskrajno približio Marksu i ruskim komunistima." [9] Biograf Alan Ryan napisao je da je Dewey "pribavio intelektualno oružje poštenim socijaldemokratskim, ne-totalitarnim marksistima. "[10]
Progresivni edukatori ne kriju svoj cilj preobražavanja stavova učenika prema životu. Da bi postigli ovaj cilj, preokrenuli su sve aspekte učenja, uključujući strukturu razreda, nastavnih materijala i metoda i odnosa učitelja i učenika. Fokus obrazovanja prešao je s nastavnika na učenike (ili decu). Lično iskustvo se smatra nadmoćnijim od znanja iz knjiga. Predavanja su zauzela zadnje mesto, a njihovo mesto zauzeli su projekti i aktivnosti.
Konzervativni američki časopis Human Events je Deweyevu Demokratiju i obrazovanje postavio kao petu na svojoj listi deset najštetnijih knjiga 19. i 20. veka. Istaknuto je primetio da je Dewey „omalovažavao školovanje koje se fokusiralo na tradicionalni razvoj karaktera i opremanje dece znanjem i ohrabrivalo podučavanje veština razmišljanja“. [11]
Pronicljivi kritičari od samog početka su naginjali ka progresivizmu kada je reč o obrazovanju. Knjiga iz 1949. godine, And Madly Teach: A Layman Looks at Public School Education (I luđaci podučavaju: Laički pogled na školovanje u javnim školama), dala je jezgrovit i sveobuhvatan protivargument glavnih načela progresivnog obrazovanja. [12] Napredni vaspitači odbacili su svoje kritičare kao "reakcionare" i koristili različita sredstva da ih suzbiju ili zanemare.
Dewey je proveo više od 50 godina kao profesor na univerzitetu Columbia. Tokom perioda kad je vodio Učiteljski fakultet, najmanje petina svih učitelja u osnovnim i srednjim školama je primala instrukcije ili diplome na Columbiji. [13] Progresivno obrazovanje se od tada se proširilo i van granica SAD-a.
Nasuprot figurama kao što su Marks, Engels, Lenjin, Staljin ili Mao, Dewey nije težio da postane revolucionarni guru ili da preuzme svet. Celog života je bio intelektualac i profesor, ali sistem obrazovanja koji je stvorio postao je jedno od najsnažnijih oruđa komunizma.
Popuštanje učenicima
Prema Rousseauovoj teoriji obrazovanja, ljudi se rađaju dobri i slobodni, ali ih društvo učini lošima. Stoga je najbolja metoda obrazovanja da se deci daju slobodne ruke i popušta detetovom ličnom hirovitom razvoju.
Pod uticajem rusoovske misli, progresivni obrazovni radnici još od vremena Deweya često su delili takve ideje: Ne treba prenositi vrednosti roditelja ili učitelja na učenike; dok odrastaju, deci treba omogućiti da sami donose svoje zaključke i odluke. Engleski pesnik Samuel Taylor Coleridge svojevremeno je elegantno dao sedeće mišljenje:
„Thelwall je smatrao da je vrlo nepravedno uticati na detetov um usađujući bilo kakva mišljenja pre nego što dođe u godine samokontrole i bude u mogućnosti da odabere samo. Pokazao sam mu svoju baštu i rekao mu da je to moja botanička bašta. "Kako to?", Rekao je, "prekrivena je korovom." - Oh, odgovorio sam, "to je samo zato što još nije stigla u svoj uzrast samokontrole i izbora. Korovu je, vidiš, oduzeta sloboda i smatrao sam da je nepravedno od mene da budem pristrasan prema ružama i jagodama. "[14]
Domišljat pesnik koristio je analogiju kako bi prijatelju saopštio jedno načelo: Etika i mudrost se mukotrpno neguju, baš kao i u baštovanstvu. Ako ne nadgledate baštu, prouzrokovćete rast korova. Napuštanje dece je isto kao prepustiti ih uvek prisutnim zlim silama. To predstavlja krajnju nepažnju i neodgovornost.
Dobro i zlo su istovremeno prisutni u ljudskoj prirodi. Iako su deca u poređenju jednostavnija i nevina, podložna su lenjosti, ljubomori, borbenosti, sebičnosti i drugim negativnim osobinama. Društvo je veliki šareni lonac. Ako deca, sa svojim prirodnim lošim sklonostima (zajedno s dobrim), nisu pravilno odgajana, onda će , kad dostignu "uzrast samokontrole i izbora", već biti kontaminirana lošim mislima i navikama. Pokušaji vaspitanja u tom trenutku će biti zakasneli.
Ova popustljivost studentima dostigla je vrhunac u pedagoškom književnom delu Summerhill: Radikalni pristup obrazovanju (Summerhill: A Radical Approach to Education), objavljenom 1960. godine. Autor knjige, A.S. Neill, otvorio je 1921. godine internet, Summerhill School, koji je prihvatao decu uzrasta od 6 do 16 godina. Škola je deci dala potpunu autonomiju. Deci je bilo dopušteno da odluče da li žele uopšte da idu u razred i žele li ići u jedan razred, ali ne i u drugi. Na Neilinu ideju o obrazovanju je snažno uticao filozof Frankfurtske škole Wilhelm Reich, snažni zagovornik seksualne slobode, sa kojim se često dopisivao.
Osim prema znanju, škola je bila izrazito opuštena u pogledu etike, discipline i odnosa muškaraca i žena, sledeći sve anti-tradicionalne vrednosti. Dečaci i devojčice su mogli povremeno da se druže ili žive zajedno, što bi škola ignorisala ili čak olakšavala. Neil je omogućio osoblju i studentima da zajedno plivaju goli na otvorenom bazenu. Njegov 35-godišnji pastorak podučavao je umetnost i često bi sa sobom dovodio devojke iz viših razreda. [15]
Neil u svojoj knjizi kaže: "Svaki stariji učenik na Summerhillu zna iz naših razgovora i mojih knjiga da odobravam aktivan seksualni život za sve koji to žele, bez obzira na njihov uzrast." [16] Čak je nagovestio da nije zabranjeno zakonom, omogućio bi dečacima i devojčicama da spavaju zajedno. [17] Kada je izašao Summerhill, brzo je postao bestseler. Samo u 1960-ima prodat je u više od tri miliona primeraka, postajući "klasik" i obavezna literatura na učiteljskim fakultetima.
Drevna kineska izreka kaže: „Strog učitelj proizvodi izuzetne učenike.“ Ljudi sa znanjem i iskustvom na Zapadu otkrili su da strogi učitelji postižu bolje rezultate u učionici. Oni takođe imaju pozitivniji uticaj na ponašanje svojih učenika. [18]
Nažalost, u Sjedinjenim Američkim Državama i drugim zapadnim zemljama, pod uticajem progresivizma i obrazovne autonomije, doneseni su zakoni koji ograničavaju obim kojim roditelji ili nastavnici mogu da upravljaju učenicima. Zbog toga su nastavnici počeli da se plaše da disciplinuju učenike. Loše navike studenata ne ispravljaju se pravovremeno, što dovodi do naglog pada osećaja za moral i njihovih akademskih dostignuća.
Obrazovanje usmereno na studente
Najvažnija funkcija obrazovanja je održavanje i prenošenje tradicionalne kulture ljudske istorije. Nastavnici su inkubator koje povezuje prošlost, zarad budućnosti. Prema kineskoj izreci "Učitelj treba da prenese Tao, preda znanje i raščistiti zabune". Deweyeva progresivna obrazovna misao uklonila je autoritet nastavnika i umanjila njihovu važnost. Njegov je stav bio suštinski antiintelektualan i protiv zdravog razuma, tj. protiv obrazovanja samog.
Zagovornici progresivnog obrazovanja tvrde da studenti moraju da se smeste u centar i da treba da im se dopusti da samostalno istražuju, kako bi došli do sopstvenih odgovora. Ipak, sadržaj tradicionalnih udžbenika sakupljan je tokom hiljada godina ljudske civilizacije. Na koji način bi to tako brzo mogli istražiti mladi i neuki studenti? Stvarna namera progresivnog obrazovanja je da se učenicima preseku veze s tradicionalnom kulturom. Negacija nastavničkih autoriteta u procesu obrazovanja je negacija njihove uloge u prenošenju civilizacijskog znanja. To je prikriveni motiv komunizma.
Sedam mitova o obrazovanju (Seven Myths About Education ) Daisy Christodouloue analizira i demantuje sedam široko rasprostranjenih zabluda, uključujući tvrdnje da činjenice onemogućavaju razumevanje; instrukcije pod vođstvom učitelja su pasivne; projekti i aktivnosti su najbolji način učenja; podučavanje znanja je indoktrinacija i drugo. [19] Većina tih mitova prepuštena je progresivnom obrazovanju, ali nakon što su prenošeni u nekoliko generacija, postali su kuga u obrazovnoj kulturi. Christodoulou je Engleskinja, a većina njenog rada koristi primere iz Velike Britanije, iz kojih se vidi da su progresivni obrazovni koncepti oštetili ceo svet.
Na primer, uzmite prvu zabludu. Moderno američko obrazovanje degradiralo je tradicionalne metode pažnje i pamćenja,kao i čitanja naglas na prakse poput "mehaničkog pamćenja", "učenja napamet" i "intenzivnog vežbanja". Mnogi su upoznati s ovim. Rousseau je u svom romanu Emile, ili obrazovanje (Emile, oran Education), napao učenje napamet i verbalne lekcije, a takvu teoriju podržavali su Deweyovi progresivni učitelji.
Američki obrazovni psiholog Benjamin Bloom je 1955. godine predložio čuvenu Bloomovu taksonomiju koja je ljudsku percepciju podelila na šest nivoa, od niskih do visokih: setiti se, shvatiti, primeniti, analizirati, proceniti, stvoriti. Poslednja tri se smatraju razmišljanjem višeg reda jer te sposobnosti uključuju sveobuhvatnu analizu. Ne analiziramo jake i slabe strane Bloomove klasifikacije same, već samo ističemo da su, otkad je predložen sistem klasifikacije, progresivni nastavnici koristili izgovor da neguju „mišljenje višeg reda“ kako bi oslabili podučavanje znanja u školama.
Svaka osoba sa zdravim razumom zna da je posedovanje određenih osnovnih znanja temelj svakog intelektualnog zadatka. Bez značajne rezerve znanja kao osnove, takozvano mišljenje višeg reda, kritičko i kreativno razmišljanje mogu da posluže samo zavaravanju sebe i drugih. Bloomov klasifikacioni sistem pruža na izgled naučni izgovor za nedostižan pristup progresivnih obrazovnih radnika.
Jedna od osnova teorije učenja usmerenog na studente je da studenti biraju ono što uče u skladu sa sopstvenim interesima. Teorija takođe kaže da nastavnici treba da podučavaju učenike samo onome što ih zanima. Ta se ideja čini verodostojnom, ali možda zapravo nije. Učiti učenike na zabavan način je ono što bi svaki učitelj želeo, ali deca imaju plitko znanje i ograničen pogled na stvari, pa ne mogu da prosude šta je važno da nauče, a šta nije. Nastavnici moraju da preuzmu odgovornost za vođenje učenika kako bi mogli prevazići svoja površna interesovanja i proširiti svoje vizije i razumevanja. Jednostavno obraćanje površnim interesovanjima učenika samo će dovesti do njihove trajne infantilizacije. Usvajanjem ove teorije koja je usmerena na studente, nastavnici obmanjuju studente i roditelje, što je neodgovorno prema društvu.
Studije su otkrile da u američkom društvu postoji tendencija da odrasli ostanu u stadijumu adolescencije duže nego u drugim nacijama. Nacionalna akademija nauka 2002. Godine je definisala adolescenciju kao period od 12 do 30 godina. Zadužbina Mac Arthur otišla je još dalje i pokušala da tvrdi da se osoba smatra odraslom osobom u dobu od 34 godine. [20] Obrazovni sistem i mediji snose odgovornost za ovo produženo razdoblje adolescencije u kojem su se našli mnogi odrasli.
Jedan od izgovora progresivnog obrazovanja za smanjenje potrebe za nastavom je da se uz popularizaciju obrazovanja, više ljudi upisuje u srednje škole i fakultete, pa tako prosečan nivo dostignuća ne može da bude tako visok kao u prošlosti. To je pogrešno mišljenje. Prilagođavanje obrazovanja demokratskom društvu trebalo bi da omogući onima koji pre nisu imali priliku da se obrazuju, da je dobiju. A ne da se snize standardi ili da svi dobiju inferiorno obrazovanje zbog lošijeg kvaliteta obrazovnog sistema.
Progresivizam tvrdi da beskorisne klasične predmete poput grčkog i latinskog zamenjuje modernijim predmetima, ali na kraju, većina škola zapravo ne uvodi visokokvalitetne predmete korisne za moderni život, poput napredne matematike, ekonomije i moderne istorije. Umesto toga, progresivni profesori promovišu nastavu poput vožnje, kuvanja, lepote i sprečavanja nesreća, koji nemaju nikakve veze sa akademskim sistemom. Reforme nastavnog programa i nastavnih metoda koje zagovaraju progresivni nastavnici obmanjuju učenike koji još nisu dobro informisani, kao i roditelje koji se oslanjaju na škole, nastavnike i takozvane stručnjake.
Ako pogledamo samo neke metode podučavanja koje predlaže progresivno obrazovanje, one nisu beskorisne kada se primene na neke predmete i oblasti učenja. Međutim, kad posmatramo progresivni obrazovni pokret i njegovu specifičnu pozadinu i ishode, postaje jasno da se progresivno obrazovanje postavlja u opoziciju s tradicionalnim obrazovanjem, čime mutira obrazovanje i na kraju ga uništava.
Za razliku od Marksa, Engelsa, Lenjina, Staljina i Maoa, Dewey nije imao ambiciju da bude revolucionar, ni aroganciju da pokuša da pokrene svetsku revoluciju. Ako njegov život stavimo u perspektivu, on je očigledno bio akademik i profesor, ali obrazovni pokret koji je pokrenuo postao je jedno od najkorisnijih sredstava komunizma za potkopavanje ljudskog društva.
c. Obrazovanje: sredstvo za maženje učenika
Dva učenika srednje škole Columbine u Coloradu ubili su, 20. aprila 1999. godine, deset učenika i jednog nastavnika i ranili više od dvadeset ljudi u pomno planiranom masakru. Tragedija je šokirala SAD. Ljudi su se pitali zašto bi ta dva učenika izvela takav hladnokrvan napad, ubijajući svoje kolege i nastavnika kog su poznavali godinama.
Kada uporedimo društvene pojave u različitim istorijskim periodima, nastavnici su primetili da su do 1960-ih problemi s ponašanjem američkih studenata bili manji, poput kašnjenja, pričanja tokom nastave bez dozvole ili žvakaće gume. Nakon 1980-ih, postojali su gori problemi poput preteranog pijenja, zloupotrebe droga, predbračnog seksa, trudnoće, samoubistva, bandi ili čak nasumičnog pucanja. Taj trend zabrinuo je one koji su videli kako se stvari razvijaju, ali malo je ljudi znalo prave korene promene i niko nije mogao propisati odgovarajući tretman za poremećaj.
Izobličavanje i silazna spirala moralnih standarda američke omladine nisu bili slučajni.
Ateizam i evolucija
Dr. Frederick Charles Schwarz, autor knjige Možete verovati komunistima… da su komunisti (You Can Trust The Communists . . . to Be Communists) i pionir američkih antikomunističkih kampanja, primetio je: „Tri osnovna načela komunizma su ateizam, evolucija i ekonomski determinizam.“[21] Njegova tvrdnja je da su u američkim javnim školama usvojeni ključni elementi komunističke ideologije.
Božansko je stvorilo čovečanstvo i postavilo moralne standarde koji bi trebali da regulišu ljudski život. Vera u bogove postavlja temelj moralnosti za društvo i podupire postojanje ljudskog sveta. Komunizam je prisilno širio ateizam i teoriju evolucije u školama kao sredstvo uništavanja morala. To bi se moglo očekivati u komunističkim državama poput Kine i bivšeg Sovjetskog Saveza, ali u SAD-u se to sprovodilo prisilno.
Pod izgovorom odvajanja crkve od države, levičari su se usprotivili podučavanju kreacionizma u američkim javnim školama, iako su promovisali teoriju evolucije. Javne škole se ne usuđuju da pređu takve granice. Ovaj tip obrazovanja neizbežno dovodi do smanjenja broja vernika jer su deca indoktrinisana idejom da je teorija evolucije naučna istina i da je ne treba dovoditi u pitanje.
Od 1960-ih sudovi širom SAD-a zaustavili su proučavanje Biblije u javnim školama, opet pod izgovorom odvajanja crkve od države. Jedan sud je presudio da učenici uživaju slobodu govora i medija, osim ako je tema religiozna, kada takav govor postaje neustavan. [22]
Učenicima u javnim školama Aljaske rečeno je 1987. godine da ne koriste reč "Božić", jer sadrži reč "bog". Iste te godine savezni sud u Virginiji presudio je da homoseksualne novine mogu da se distribuiraju na srednjoškolskom kampusu, ali verske novine su zabranjene. Godine 1993. jednom učitelju muzičkog u osnovnoj školi u Colorado Springsu bilo je zabranjeno da nauči decu božićne pesme, zbog navodnog kršenja sekularnosti. [23]
Nastavni i ispitni materijali u SAD-u moraju da prođu smešno strogu kontrolu zbog anti-teističke orijentacije obrazovnog sistema, u kombinaciji s decenijama političke korektnosti. Diane Ravitch, istoričarka obrazovanja, 1997. godine jednom je učestvovala u ispitivanju sadržaja testiranja u američkom Ministarstvu obrazovanja. Na njeno iznenađenje, načelo „Bog pomaže onima koji pomažu sebi“ promenjen je u „Ljudi bi trebali da pokušaju da reše stvari kad god je to moguće“, jer u originalu postoji reč „bog“. [24]
S jedne strane, američki javni obrazovni sistem je izbacio verovanje u boga iz škola pod izgovorom odvajanja crkve od države. S druge strane, evolucija se sa svojim nerešenim rupama u teoriji smatra istinom koja je nužna za obrazovanje dece koja nemaju mentalnu pripremu, ili odbranu. Deca imaju tendenciju da veruju u autoritet svojih učitelja.
Roditelji s religioznim uverenjima uče svoju djecu da poštuju druge, ali deca kojima je usađena teorija evolucije verovatno će osporiti versko vaspitanje koje im daju njihovi roditelji. Barem neće religijska uverenja svojih roditelja uzimati ozbiljno. Rezultat je to da obrazovanje odvaja decu od roditelja s verskim uverenjima. To je najizazovniji problem s kojim se suočavaju religiozne porodice kada je reč o obrazovanju njihove dece i to je najefikasniji aspekt anti-teističkog obrazovnog sistema.
Komunistička ideologija
Peto poglavlje ove knjige ilustruje prirodu političke korektnosti: Ona deluje poput misaone policije komunizma, koristeći skup iskrivljenih političkih standarda kako bi zamenila autentične moralne standarde. Od 1930-ih, komunizam je postepeno ušao u američke škole. Od tada je politička korektnost igrala dominantnu ulogu u američkom obrazovnom sistemu. Kada je uvedena u praksu, došla je u različitim oblicima, od kojih su neki izrazito varljivi.
E. Merrill Root, autor knjige Ispiranje mozgova u srednjim školama (Brainwashing in the High Schools), objavljene 1950-ih, sproveo je istraživanje na 11 setova nastavničkih materijala korišćenih u Illinoisu između 1950. i 1952. godine. Utvrdio je da su američku istoriju okarakterisali kao istoriju borbe za moć između bogatih i siromašnih, između povlašćene nekolicine i siromašnih. To je suština marksističkog ekonomskog determinizma. Takav nastavni materijal promoviše razvoj globalne vlade koja naglašava globalnu zabrinutost iznad problema svakog pojedinog naroda i na kraju vodi u globalni socijalizam. [25]
Školski okrug u Minnesoti je 2013. godine usvojio projekat pod nazivom Svi za sve (All for All), koji je u fokus stavio učenje rasne jednakosti - jednakost koja se ovde odnosi na politiku identiteta. Ova ideologija optužuje sistemsku rasnu diskriminaciju za loše rezultate učenika iz nekih etničkih manjina, što dovodi do napora posvećenog uklanjanju "belih privilegija". Projekat je zahtevao da se sve nastavne aktivnosti zasnivaju na rasnoj jednakosti i da treba da podučavaju samo nastavnici i administratori koji su na dubljem nivou svesni pitanja vezanih uz rasnu jednakost.
Projekat je započeo s vrtićima. Nastava engleskog jezika u desetim razredima je fokusirana na teme kolonizacije i migracije, kao i na društvene konstrukcije rase, klase i pola. Nastavni program za 11. razred je tvrdio: „Do kraja godine, naučićete kako primeniti marksističke, feminističke, postkolonijalne [i] psihoanalitičke… naočare u literaturi.“ [26]
U julu 2016. godine, Kalifornija je usvojila novi društveni naučni okvir za osnovne i srednje škole. Izvorni levi okvir napravljen je da još više nalikuje levičarskoj ideološkoj propagandi. Sadržaj koji bi trebao da bude naglašen na časovima istorije i društvenih nauka, poput duha američkih utemeljitelja i vojne, političke i diplomatske istorije, je bio smanjen ili zanemaren. Suprotno tome, kontra-kultura šezdesetih bila je strastveno naglašena i postala je temelj osnovnim principima nacije.
Nastavni program je takođe artikulisao jasan anti-tradicionalni okvir pola i porodice. Na primer, uzmite predmete za 11. razred. Nastavni program je tvrdio da se treba fokusirati na kretanja prava manjinskih rasa, plemena i religija, kao i na žene i lezbejke, homoseksualce, biseksualce i transrodne osobe (LGBT). Zapravo se retko pominju religije, ali se mnogo pisalo o seksualnim manjinama. Posebno su uključene LGBT grupe koje su imale značajan udeo ukupnog nastavnog programa iz istorije za 11. razred. LGBT delovi su napisani tonom koji podupire "seksualno oslobođenje". Na primer, u delu o AIDS-u sugerisano je da strah ljudi od AIDS-a prouzrokuje smanjenje seksualnog oslobođenja. [27]
Seksualni sadržaj zauzima mnoga poglavlja, istiskujući druge sadržaje mnogo većih vrednosti za mlade. Na primer, tokom predavanja o Prvom svetskom ratu, učenici jedva da nauče išta o fundementalnoj ulozi američke vojske u njemu, ali uče da su američki vojnici evropske seksualne običaje smatrali zadovoljavajućim. [28] Ovaj levo usmereni nastavni program je prepun izobličavanja i pristrasnosti, usmeravajući učenike na averziju prema sopstvenoj zemlji. Iako je samo Kalifornija usvojila ovaj nastavni program, uticaj ovog pristupa je mnogo širi. [29]
d. Psihološka manipulacija
Drugi glavni način na koji se učenici moralno korumpiraju je uvođenje značajne psihološke manipulacije u obrazovanju, ubrizgavanjem moralnog relativizma učenicima.
U martu 1984. godine, stotine roditelja i nastavnika su prisustvovali raspravama o izmenama zaštite prava učenika koje su održane u sedam gradova, uključujući Washington, Seattle i Pittsburgh. Svedočenja na raspravama imaju više od 1300 stranica. Konzervativna aktivistkinja Phyllis Schlafly uvrstila je neka od svedočanstava u svoju knjigu Zlostavljanje dece u učionici (Child Abuse in the Classroom), objavljene u avgustu 1984. godine.
Schlafly je sažeo probleme opisane u svedočanstvima, uključujući korišćenje „obrazovanja kao terapije.“ Za razliku od tradicionalnog obrazovanja kome je cilj prenošenje znanja, obrazovanje kao terapija fokusira se na menjanje emocija i stavova učenika. Ova vrsta obrazovanja koristi psihološke igre. Tera učenike da popunjavaju ankete o ličnim pitanjima i prisiljava decu na donošenje odluka poput odraslih, koje se bave pitanjima samoubistva i ubistva, braka i razvoda, pobačaja i usvajanja. [30]
U stvari, takvi predmeti nisu postavljeni zbog psihološkog zdravlja studenata. Oni su trebali da zamene stavove učenika kroz psihološko uslovljavanje.
Psihologija i obrazovanje
Moderno obrazovanje se uveliko zasniva na filozofiji i psihologiji. Osim progresivnog obrazovanja Johna Deweya, koji je imao ogroman uticaj na američki obrazovni sistem, tu su i psihoanaliza Sigmunda Freuda i humanistička psihologija Carla Rogersa. Kritička teorija Frankfurtske škole kombinuje teorije Marksa i Freuda. Herbert Marcuse, teoretičar frankfurtske škole, pozvao je na uklanjanje svih inhibicija kako bi mladi ljudi mogli da puste svoje prirodne instinkte i prepuste se svojim individualnim hirovima. [31] Upravo to razmišljanje je pomoglo da se ubrza rađanje kontra-kulture 1960-ih.
Duboko pod uticajem gore spomenutih škola psihologije, generalni direktor Svetske zdravstvene organizacije, kanadski psiholog Brock Chisholm,je prvi rekao u jednom od svojih govora 1946. godine:
"Koje se osnovne psihološke distorzije mogu naći u svakoj civilizaciji ...? To mora biti sila koja obeshrabruje sposobnost uvida i priznavanja očiglednih činjenica... koja proizvodi inferiornost, krivicu i strah. ... Jedina psihološka sila koja je sposobna da proizvede te izopačenosti je moral, koncept ispravnog i neispravnog. (…) [Ta] veštački nametnuta inferiornost, krivica i strah, obično poznata kao „greh“, ... proizvodi toliko društvene nepravde i nesreće u svetu. ... Sloboda od morala znači slobodu posmatranja, razmišljanja i razumnog ponašanja. … Ako čovečanstvo želi da se oslobodi svog krupnog tereta dobra i zla, psihijatri moraju da preuzmu suštinsku odgovornost. “[32]
Na osnovu lažnih ideja, Chisholm je predložio šokantnu teoriju: Da bi se pojedinac oslobodio psihološkog bola, mora da se neutralizuje moral i pojam ispravnog i neispravnog. Stoga je ovaj psiholog ratovao protiv morala. Na izgled pod uticajem Chisholma, humanistički psiholog Carl Rogers smislio je predavanja „objašnjenja vrednosti“ kojima je svrha iskorenjivanje tradicionalnih vrednosti i koncepata ispravnog i pogrešnog.
Na kraju, Deweyev moralni relativizam, odbijanje inhibicija Frankfurtske škole i Chisholmove psihološke teorije zajedno su delovale u napadu i potkopavanju tradicionalnih vrednosti. Uništili su moralna utvrđenja javnih škola u SAD-u.
Moralni relativizam
Amerikanci koji su pohađali školu kasnih 1970-ih se možda sećaju izmišljenog scenarija koji su mnogi učitelji pominjali za vreme časa, a koji je glasio ovako: Nakon što je brod potonuo, kapetan, nekoliko dece, trudnica i gej čovek uđu u čamac za spasavanje. Čamac za spasavanje je preopterećen i jedna osoba mora da bude izbačena. Nastavnici bi zatražili od učenika da razgovaraju i odluče ko mora da se izbaci iz čamca, odričući se svog života. Nastavnik ne bi komentarisao niti prosuđivao komentare učenika.
Ova priča se često koristila na časovima objašnjavanja vrednosti koji su se pojavili u 1970-ima. Osim što su se koristili za objašnjavanje vrednosti, časovi su korišćeni za donošenje odluka, afektivno obrazovanje, Quest program prevencije droga i seksualnu edukaciju.
William Kilpatrick, autor knjige „Zašto Johnny ne može da raspozna dobro od lošeg (Why Johnny Can’t Tell Right From Wrong)“, opisao je časove kao „pretvaranje rasprava u učionici u besmislene rasprave gde mišljenja idu tamo-ovamo, ali zaključci se nikada ne donose.“
Kilpatrick je napisao: „To je rezultovalo na način da nastavnici drže nastavu u učionicama poput domaćina talk show-a, gde su preporučene teme za raspravu prednosti razmene supruga, kanibalizam i učenje dece da masturbiraju. Za učenike je to značilo veliku konfuziju oko moralnih vrednosti: učenje kako preispitivati vrednosti koje su tek stekli, zaboravljanje vrednosti naučenih kod kuće i zaključak da su pitanja ispravnog i pogrešnog uvek samo subjektivna. To je stvorilo generaciju moralno nepismenih: učenici koji poznaju sopstvene osećaje, ali ne poznaju svoju kulturu. "[33]
Naučnik Thomas Sowell je shvatio da su ove sesije koristile iste mere primenjene u totalitarnim zemljama za pranje mozgova ljudima. Oni uključuju sledeće: „Emocionalni stres, šok ili desenzibilizaciju; razbijanje intelektualne i emocionalne otpornosti; izolaciju, bilo fizičku ili emocionalnu, od poznatih izvora emocionalne podrške u otporu; unakrsno preispitivanje postojećih vrednosti; često manipulisanje pritiska vršnjaka; lišavanje pojedinca normalnih odbrambenih mehanizama, poput rezervisanosti, dostojanstva, osećaja privatnosti ili mogućnosti odbijanja u učestvovanju; nagrađivanje prihvatanja novih stavova, vrednosti i verovanja. "[34]
Sowell napominje da su sesije slične po tome što podstiču učenike da se pobune protiv tradicionalnih moralnih vrednosti koje su ih naučili njihovi roditelji i društvo. Nastava se odvijala na neutralan ili "nepristrasan" način. Drugim rečima, učitelj ne razlikuje ispravno i pogrešno, već traži ono što pojedinac oseća da je dobro. Fokusirani su na "osećaje pojedinca, umesto na zahteve funkcionalnog društva ili zahteve intelektualne analize." [35]
„Samrtno obrazovanje“ i obrazovanje prevencije droga
U julu 1990. godine američki televizijski kanal ABC emitovao je emisiju koja je gledaoce vrlo zabrinula. U njoj je škola odvela učenike u mrtvačnicu kao deo svog novog programa "samrtnog obrazovanja." Učenici su pregledali i dodirivali leševe. [36]
Uobičajene nastavne aktivnosti samrtnog obrazovanja uključuju aktivnosti poput pisanja vlastitih epitafa, biranja svojih kovčega, uređivanja sopstvenih sahrana i pisanja sopstvene umrlice. Upitnik o obrazovanju smrti uključivao je sledeće: [37]
"Kako ćeš umreti?"
"Kada ćeš umreti?"
"Jeste li ikad poznavali nekoga ko je umro nasilnom smrću?"
"Kad ste poslednji put bili u žalosti? Je li to bilo izraženo suzama ili tihim bolom? Jeste li tugovali sami ili s nekim drugim? "
"Verujete li u zagrobni život?"
Očigledno ta pitanja nemaju nikakve veze sa učenjem. Osmišljena su za ispitivanje pogleda učenika na život, njihova verska uverenja i njihovu ličnost. Neka od pitanja imaju za cilj da izazovu određene reakcije i mogu negativno da utiču na tinejdžere.
Kaže se da samrtno obrazovanje može da pomogne učenicima da uspostave pravi stav pred licem smrti. Međutim, samoubistva tinejdžera koji su bili u tim razredima dogodila su se širom države. Iako uzročno-posledična veza nije naučno uspostavljena, roditelji svakako mogu da posumnjaju i da se plaše izlaganja psihološki nezrelih učenika informacijama o smrti i samoubistvu, neki će učenici verovatno razviti depresiju i beznađe što može da doprinese razlozima za samoubistvo.
I edukacija o prevenciji droga je postala vrlo popularna u školama. Međutim, 1976. godine, dr. Richard Blum sa univerziteta Stanford, sproveo je četverogodišnje istraživanje seminara za suzbijanje droga pod nazivom Odluči se. Grupa koja je pohađala kurs je imala slabiju sposobnost odupiranja drogama od kontrolne grupe koja nije pohađala.
Između 1978. i 1985. godine profesor Stephen Jurs sproveo je istraživački projekat upoređujući postotak pušenja i konzumacije droga među studentima koji su pohađali kurs Quest (Potraga) i onih koji nisu. Rezultat je pokazao da su oni koji nisu pohađali kurs zadržali stalnu ili sniženu stopu pušenja i konzumacije droga. [38]
Ni samrtno obrazovanje smrti ni obrazovanje za suzbijanje droge nisu rezultirali očekivanim ishodom – dakle, koja je bila stvarna svrha? Svrha je bila zatrovati decu. Deca su vrlo radoznala, ali imaju nezreli moralni temelj. Novi i čudni sadržaji podstiču njihovu radoznalost i mogu da ih odvedu na mračan put. U međuvremenu, takvo obrazovanje ima tendenciju da emocionalno otupi studente, zbog čega na nasilje, pornografiju, teror i moralnu dekadenciju gledaju kao na obične delove života. Njihova tolerancija prema zlu se zauzvrat povećava. Čitava vežba je deo lošeg korišćenja umetnosti, nasilja i pornografije kako bi se postigao moralni pad.
Pornografsko seksualno vaspitanje
Tradicionalno i na Istoku i na Zapadu seks je u javnosti tabu tema. Prema obema tradicijama, božansko je ustanovilo da seksualno ponašanje mora da se odvija samo unutar braka. Svi drugi oblici seksualnog ponašanja smatraju se promiskuitetnim i grešnim, kršeći božanske standarde morala. To čini seks i brak nerazdvojnim, a seks ne može da bude predmet javne rasprave u društvu koje pravilno funkcioniše. U tradicionalnom društvu mladi su dobijali samo obrazovanje iz fiziologije, a nije bilo potrebe za današnjim seksualnim obrazovanjem.
Moderan koncept seksualnog obrazovanja prvi je uveo Georg Lukács, osnivač Frankfurtske škole socijalne teorije i filozofije. Njegova svrha je bila potpuno poništavanje tradicionalnih zapadnih vrednosti. Lukács je 1919. godine bio narodni poverenik za obrazovanje i kulturu u kratkom mađarskom boljševičkom režimu. Razvio je radikalan program seksualnog obrazovanja koji je učio studente o slobodnoj ljubavi i o tome koliko je brak "zastareo". [39]
Seksualna revolucija šezdesetih je uništila te tradicionalne zapadnjačke vrednosti. Stope polno prenosivih bolesti i tinejdžerskih trudnoća počele su brzo da rastu. U tim okolnostima, ljudi koji su želeli da reše takve socijalne probleme promovisali su seksualno obrazovanje. Ali u obrazovnom sistemu koji je već odstupio od tradicionalnih moralnih učenja, seksualno obrazovanje je seksualne odnose tretiralo kao nepovezane sa brakom i umesto toga naglašavalo sigurnost (sprečavanje bolesti i trudnoće), sledeći tako Lukácsov model seksualnog vaspitanja ignorišući sve moralne aspekte seksa.
Ovaj oblik obrazovanja je postao oruđe za uništavanje mladih. Oni su takođe bili izloženi vanbračnom, promiskuitetnom ponašanju i homoseksualnosti, time normalizujući takvo ponašanje. Rezultat svega toga je prepuštanje mlađe generacije onome što oni misle da je sloboda, ali što je, u stvari, put koji skreće od standarda koje je odredilo božansko. Ova vrsta seksualnog vaspitanja od osnovne škole pa nadalje je uništila tradicionalne vrednosti porodice, individualnu odgovornost, ljubav, čednost, osećaj stida, samokontrole, odanosti i još mnogo toga.
Deweyev oblik progresivnog obrazovanja „učiti radeći“ pogodan je alat za marksiste. Program seksualnog obrazovanja Fokus na decu, koji široko promovišu Centri za kontrolu i prevenciju bolesti, preporučuje učiteljima da organizuju studente da se takmiče u "trci kondoma". Svaki student mora da stavi kondom na seksualnu igračku za odrasle, a zatim da je skine. Ko najbrže završi, pobeđuje. [40]
„Budi ponosan! Budi odgovoran!“ je još jedan program koji je odobrio CDC i koji je promovisala organizacija Planirano roditeljstvo i druge obrazovne organizacije. Program zahteva da učenici igraju uloge. Na primer, dve studentkinje koje razgovaraju o sigurnijem seksu. Učenička uputstva su još jedna ideja progresivizma. U ovom programu, učitelj je upućen da postavi učenicima pitanja o intimnosti sa seksualnim partnerima kako bi oni u grupi raspravljali o tome. [41] Većini ljudi koji u svom srcu još uvek nose tradicionalne vrednosti, teško je razlikovati to navodno obrazovanje od dečje pornografije.
Glavni zagovornik programa Planirano roditeljstvo (Planned Parenthood), je najveći pružalac seksualnog obrazovanja i knjiga u SAD-u, a ima filijale u 12 zemalja. Takođe promoviše pravo na pobačaj. Grupa je ranije bila poznata kao Američka liga za kontrolu rađanja (American Birth Control League). Njen osnivač, Margaret Sanger, je bila progresivna socijalistkinja koja je obožavala Staljinovu Rusiju i putovala tamo kako bi joj odala počast. Takođe je bila snažna zagovornica pokreta za seksualno oslobođenje. Zabeležena je njena izjava da su je vanbračni odnosi "stvarno oslobodili." [42] Smatra da žene imaju pravo da postanu samohrane majke, pa je čak i pisala svojoj 16-godišnjoj unuci o seksualnim odnosima govoreći: "Tri puta dnevno je bilo taman."[43] Osnovala je ligu jer je njen promiskuitetni način života to zahtevao. Na modernim kursevima za seksualno obrazovanje koje je stvorila ova organizacija nije teško uočiti da seksualno oslobađanje svoje korene vidi u komunizmu.
Savršeno normalno (Perfectly Normal) je udžbenik o seksualnom obrazovanju koji je preveden na 30 različitih jezika, a prodato je više od milion primeraka širom sveta. U knjizi je korišćeno blizu sto crteža golotinje kako bi se opisali različiti normalni i nenormalni pokreti, osećaji i fizički osećaji masturbacije između suprotnih polova i homoseksualaca, kao i metode kontracepcije i pobačaja. Autor je tvrdio da deca imaju pravo da znaju sve takve podatke. [44] Glavna tema knjige je da je ta raznolikost seksualnog ponašanja „normalna“ i da niko ne bi smo da bude predmet moralne osude.
U često korišćenom srednjoškolskom udžbeniku za seksualno obrazovanje, autorka uči decu da neke religije veruju da je seks van braka grešan i piše: „Morate sami da odlučite koliko su vam te poruke važne.“ [45] Ukratko, ovo gledište u osnovi smatra da su sve vrednosti relativne i da će ono šta je ispravno, a šta pogrešno, deca odlučiti sama.
Danas američke javne škole imaju dve osnovne vrste časova seksualnog obrazovanja. Ranije je opisan jedan tip koji obrazovne organizacije snažno promovišu: kompletan nastavni plan i program za seksualno obrazovanje, koji uključuje uputstva o seksualnom ponašanju, kontracepciji, prevenciji polno prenosivih bolesti i slično. Druga vrsta uči mlade ljude da kontrolišu svoju seksualnu želju, ne raspravlja o kontracepciji i podstiče odgađanje seksualnog ponašanja do braka.
Nesporno je da je društveni moral, posebno opšti stav prema seksu, velikim delom odstupio od tradicionalnog, zasnovanog na veri. Mediji i internet preplavljeni su pornografskim sadržajima, koji vuku decu ka ivici ponora.
Na današnjem obrazovnom polju kojim upravlja ateizam, većina javnih škola koje slede „vrednosnu neutralnost“ ne žele ili se ne usuđuju da podučavaju decu da je seks van braka sramotan i nemoralan, niti decu poučavaju da razlikuju ispravno od pogrešnog prema tradicionalnim moralnim načelima.
Seksualno obrazovanje je i danas vruća tema u društvu. Brojni su argumenti u različitim sektorima društva oko pitanja sigurnosti u seksualnoj aktivnosti, koji su fokusirani na stope tinejdžerskih trudnoća i polno prenosivih bolesti. Međutim, činjenica da škole javno podučavaju tinejdžere seksualnom ponašanju očigledno će povećati seks van braka, što krši tradicionalni seksualni moral. Čak i da nema tinejdžerskih trudnoća ili polno prenosivih bolesti, znači li to da je sve u redu kada su tinejdžeri promiskuitetni?
U Evropi, gde je seksualna kultura još slobodnija nego u SAD-u, stopa tinejdžerske trudnoće je upola manja od one u SAD-u, zbog „efikasnog“ seksualnog obrazovanja. Neki su zbog ovoga oduševljeni, dok su drugi jako zabrinuti. Bez obzira na ove brojke, s dekadentnim stavom prema seksualnom ponašanju u usponu, komunizam radi na ostvarenju svog cilja uništavanja ljudskog morala.
Samopoštovanje i egocentrizam
Od 1960-ih godina, nova dogma se snažno promovisala u oblasti američkog obrazovanja i odgovorna je za veliki pad u kvalitetu obrazovanja: kult „samopoštovanja“.
Površinski, samopoštovanje treba da upućuje na osećaj samopouzdanja i samopoštovanja koji proizlazi iz sopstvenih sposobnosti i dostignuća. Međutim, samopoštovanje koje se promoviše u američkim školama je nešto sasvim drugo. U svojoj knjizi, Nastavni program dobrih osećaja: zaglupljivanje američke omladine (The Feel-Good Curriculum: The Dumbing Downof America's Kids), u ime samopoštovanja, istraživač obrazovanja dr. Sc. Maureen Stout, piše o vrlo uobičajenom fenomenu u trenutnim američkim školama: Učenici brinu o svojim ocenama, ali ih ne zanima šta su naučili ili koliko su truda uložili. Da bi udovoljili zahtevima učenika za boljim ocenama, nastavnici su prisiljeni da smanje težinu pitanja na ispitima i smanje zahteve predmeta. Ali to rezultuje samo slabijim učenicima koji ulažu još manje napora. Kolege autorke su navikli na taj fenomen i čak veruju da bi škola trebala da bude poput materice - izolovana od spoljnog sveta kako bi učenici mogli da steknu emocionalnu udobnost, ali ne i intelektualni razvoj ili otpornost. Čini se da se fokus stavlja na osećaje učenika, a ne na njihov ukupni rast. [46]
Kao što su istakli mnogi komentatori, dogma samopoštovanja brka uzrok i posledicu. Samopoštovanje je rezultat napora, a ne preduslov uspeha. Drugim rečima, osećati se dobro ne vodi uspehu, ali čovek se oseća dobro nakon što postane uspešan.
Ovakva pogrešna koncepcija samopoštovanja je sporedni proizvod psihoterapijskog stila obrazovanja koji se uzdiže od 1960-ih. Psihoterapijsko obrazovanje je završilo indoktrinisanjem velikog broja mladih ljudi osećajem vlastodršca i žrtve. Stout definiše uobičajeni način razmišljanja kao: „Želim da radim šta želim, kako želim i kada želim i ništa i niko me neće zaustaviti“.
Američko obrazovanje preteruje sa idejama slobode i egocentričnosti u ime sentimentalnog samopoštovanja. Ovaj stil obrazovanja proizvodi generaciju mladih koji ne cene moral i ne preuzimaju odgovornost. Brinu samo o svojim sopstvenim osećajima, a ne o osećajima drugih ljudi. Oni teže uživanju, a pokušavaju da izbegnu trud, žrtvu i patnju. To je uništilo moral američkog društva.
e. Infiltracija obrazovanja
Kontrola nad američkim srednjoškolskim i osnovnoškolskim obrazovanjem
Dugo vremena nakon osnivanja SAD-a, savezna vlada nije bila uključena u obrazovanje; te su odluke prepuštene crkvi i svakoj državnoj vladi. Savezna vlada je 1979. godine osnovala Odeljenje za obrazovanje (ED - Department of Education). Ovlašćenja ED-a od tada su proširena. Trenutno njegova moć nad obrazovnim strategijama i raspodelom proračuna za obrazovanje daleko nadmašuje ono što je nekad imao. Roditelji, školski okruzi i državne vlade, koje su imale veće uloge u obrazovanju,su sve više prisiljene da izvršavaju naredbe državnih službenika. Roditelji i školski okruzi postepeno su izgubili moć odlučivanja o tome što će se podučavati i kako to podučavati u školama.
Sama snaga je neutralna - oni koji upravljaju njom mogu da čine ili dobro ili loše. Centralizacija moći sama po sebi nije nužno loša stvar. Pitanje je kako osoba ili institucija koristi svoju moć i koji su joj ciljevi. Centralizacija moći u američkom obrazovanju je važno pitanje jer se marksizam infiltrirao na sve nivoe vladinih agencija, posebno u centralnu birokratiju. Pod takvim okolnostima, jednom kada se donese pogrešna odluka, njen uticaj je sveobuhvatan i nekolicina preostalih bistroumnih ljudi ne mogu da je isprave.
Kao što je objasnio pisac i bivši učitelj B.K. Eakman, jedan od rezultata centralizacije moći u američkom obrazovanju je da službenici zaduženi za obrazovanje u kratkom roku ne mogu da vide kako se postepeno razvijaju nove strategije i koliki uticaj imaju kroz duži vremenski period. Mnogi ljudi se bave ograničenim obimom poslova. Iako neki događaji mogu da izazovu sumnju, većina ljudi nema vremena, energije, resursa ili hrabrosti da sami istraže svoje sumnje. Čak i ako se pojave nečije sumnje u nekim slučajevima, bez drugih delova slagalice, ne mogu da učine ništa više nego da se pokore onome što su im rekli njihovi supervizori. Tako svi postaju deo gigantskog stroja. Teško im je da vide posledice njihovih odluka na studente i društvo i kao rezultat toga, moralna odgovornost im se umanjuje. [48] Komunizam može da iskoristi slabosti ovog sistema i razbije odbranu društva jednu po jednu.
Nadalje, nastavnički fakulteti, izdavačke kuće, organizacije za akreditaciju obrazovanja i ustanove za akreditaciju nastavnika imaju odlučujući uticaj na obrazovanje i stoga svi postaju mete infiltracije.
Uloga učiteljskih sindikata
Deveto poglavlje ove knjige govori o tome kako komunizam manipuliše i koristi sindikate. Učiteljski sindikati postali su jedan od ključnih razloga neuspeha američkog obrazovanja. Ovi sindikati ne brinu o podizanju kvaliteta obrazovanja, već postaju profesionalne organizacije koje nagrađuju neuspeh, štite nesposobnost i žrtvuju savesne učitelje koji žele da daju svoj doprinos u svojoj oblasti i koji se istinski posvećuju podučavanju učenika.
Tracey Bailey je bila učiteljica u srednjoj školi koja je 1993. godine osvojila nagradu Nacionalnog učitelja godine. [49] Tada je upravnik Američkog udruženja učitelja (AFT) rekao da mu je drago što je član sindikata osvojio ovu prestižnu čast. Međutim, istina je da Bailey više nije bila član AFT-a. Bailey veruje da su veliki učiteljski sindikati upravo razlog neuspeha američkog javnog obrazovanja - oni su deo problema, a ne rešenje. Smatra da su sindikati jednostavno posebna interesna grupa koja štiti status quo i stub sistema koji nagrađuje osrednjost i nesposobnost. [50]
Veliki američki učiteljski sindikati imaju adekvatna sredstva i neizmeran uticaj i svrstani su u jednu od najvažnijih političkih lobističkih grupa u državi. Učiteljski sindikati su postali glavna prepreka koja koči benigne reforme u obrazovnom sistemu. Na primer, Kalifornijsko udruženje učitelja (CTA) pri AFT-u ima ogroman iznos prikupljenih sredstava od svojih članova koje koriste za guranje novih zakona i za političke donacije. Kalifornija je 1991. godine u svoj državni ustav pokušala da ubaci Propoziciju 174, dopuštajući porodicama da koriste školske bonove koje im je dostavila državna vlada kako bi mogle da biraju najbolje škole za svoju decu. Međutim, CTA je blokirao predlog i čak prisilio školu da odustane od svog komercijalnog ugovora s franšizom koja pravi hamburgere koja je donirala 25.000 dolara za taj poduhvat. [51]
Isključivanje porodičnog uticaja kod obrazovanja dece
Drugi ključni cilj komunizma je udaljavanje deteta od roditelja čim se rodi, kako bi ih umesto roditelja vaspitavala zajednica ili nacija. Ovo nije lak zadatak, ali stvari se u tišini kreću u tom smeru.
U komunističkim zemljama studenti "buržoaske" klase se podstiču da prekinu veze s roditeljima. Pored toga, obrazovanje usmereno na ispite produžava vreme koje učenici moraju da provedu u školi, smanjujući tako uticaj koji roditelji mogu da imaju nad svojom decom. U zapadnim zemljama se koriste različiti pristupi koji isključuju uticaj porodice na obrazovanje dece. To uključuje produženje vremena provedenog u školi, spuštanje minimalne starosne granice za pohađanje škole, sprečavanje učenika da nose udžbenike i nastavne materijale kući i obeshrabrivanje učenika da sa roditeljima podele kontroverzne teme koje su naučili u razredu.
Predmeti poput „Objašnjenja vrednosti“ pokušavaju da odvoje učenike od roditelja. Roditelj učenika, koji je pohađao predmet Potraga (Quest), komentarisao je: „Činilo se kao da su roditelji uvek prikazani u lošem svetlu. Priča bi bila o ocu i njegovom sinu, recimo; a otac je uvek bio zapovednički nastrojen, uvek prestrog, uvek nepošten." Često, podtekst ovih predmeta je „vaši roditelji vas ne razumeju, ali mi da."[52]
Ponekad, zbog zakonskih zahteva, učenici moraju prvo da dobiju roditeljsku saglasnost pre nego što mogu da učestvuju u određenim aktivnostima. U takvim prilikama, nastavnici ili školsko administrativno osoblje često koriste pogrešne i dvosmislene reči kako bi roditeljima bilo teško da saznaju detalje tih aktivnosti za koje potpisuju saglasnost. Ako se roditelji žale, školske vlasti ili školski okrug imaju metode kojima rešavaju žalbe: odugovlačenje, smanjivanje odgovornosti ili rešavanje žalbi samo na papiru. Na primer, mogli bi reći da roditelji nemaju stručno znanje vaspitača, da i drugi školski okruzi rade isto, da se niko osim njih ne žali i tako dalje.
Većina roditelja nema vremena ni resursa da se dugo raspravlja sa školom ili školskim okrugom. Štaviše, kad učenik odraste za nekoliko godina, napustiće školu. Roditelji će u većini slučajeva odlučiti da ćute. U međuvremenu, dete je u školi gotovo talac, a roditelji se ne usuđuju da uvrede školske vlasti. Nemaju drugog izbora nego da se suzdrže od protesta. Kada roditelji protestvuju protiv školskih praksi, školske vlasti mogu da ih proglase ekstremistima, buntovnicima, religioznim zatucanim osobama, fanaticima, fašistima i slično. Čineći to, školske vlasti odvraćaju ostale roditelje od iznošenja prigovora. [53]
Zbunjujući i nejasan obrazovni žargon
U predgovoru svoje knjige „Namerno nesmetano zaglupljivanje Amerike“ (The Deliberate Dumbing Down of America) Iserbyt ističe problem:
"Razlog zbog kog Amerikanci ne razumeju ovaj rat je taj što se vodi tajno - u školama naše nacije, ciljajući na našu decu koja su u učionicama u zarobljeništvu. Vođa ovog rata koristi vrlo sofisticirane i efikasne alate:
• hegelijanska dijalektika (zajedničko gledište, konsenzus i kompromis)
• stepenovanje (dva koraka napred, jedan korak unazad)
• semantička obmana (redefinisanje uslova za postizanje sporazuma bez razumevanja). “
O ovom fenomenu je pisao i Phillis Schlafly. U predgovoru svoje knjige, Zlostavljanje dece u učionici (Child Abuse in the Classroom), rekla je da časovi psihoterapije koriste niz posebnih pojmova kako bi sprečili roditelje da razumeju pravu svrhu i metode takvih predmeta. Ti pojmovi uključuju modifikaciju ponašanja, kritičko razmišljanje višeg reda, moralno rasuđivanje i tako dalje. [54]
Decenijama su američki nastavnici stvarali zaslepljujuću paletu pojmova poput konstruktivizma, kooperativnog učenja, iskustvenog učenja, dubokog razumevanja, rešavanja problema, obrazovanja zasnovanog na istraživanju i ishodima, personalizovanog učenja, konceptualnog razumevanja, proceduralnih veština, celoživotnog učenja, interaktivne nastave i tako dalje. Previše ih je za nabrajanje. S jedne strane, neki pojmovi se čine razumnim, ali istraga konteksta pojmova i onoga čemu oni vode otkriva da je njihova svrha diskreditacija tradicionalnog obrazovanja i promocija odustajanja od obrazovanja. Oni su primeri ezopovskog ili orvelovskog jezika, pri čemu je ključ interpretacije izvrnuti značenja. [55]
Velike promene predmeta i udžbenika
Knjiga Niko se ne usuđuje da nazove to izdajom (None Dare CallIt Treason), objavljena 1960-ih, analizira program reforme udžbenika 1930-ih. Ta reforma je kombinovala sadržaje iz različitih disciplina, kao što su istorija, geografija, sociologija, ekonomija i politikologija, u skup udžbenika. Ovaj skup knjiga je odustao od sadržaja, sistema vrednosti i načina kodifikacije tradicionalnih udžbenika. „Anti-religijska pristrasnost je veoma izražena; toliko je bila otvorena propaganda za socijalističku kontrolu nad životima ljudi", [56] da su udžbenici narušavali američke heroje i američki Ustav.
Ovaj skup udžbenika je bio vrlo velik i nije potpadao u oblast ijedne tradicionalne discipline; prema tome, stručnjaci u raznim disciplinama nisu na to obratili puno pažnje. Mnogo godina kasnije, kad je javnost shvatila problem i počela da mu se suprotstavlja, pet miliona učenika već je vaspitano putem takvih materijala. Danas se u osnovnim i srednjim školama u SAD-u istorija, geografija, građansko vaspitanje i tako dalje svrstavaju u kategoriju "društvenih studija, a ideja koja stoji iza njih je ista.
Da su promene udžbenika bile transparentne, stručnjaci i roditelji bi ih doveli u pitanje. Novouređeni udžbenici, koji kombinuju nekoliko predmeta zajedno, ne pripadaju nikakvoj jasnoj predmetnoj taksonomiji, tako da stručnjaci imaju poteškoća da ocene sadržaj van sopstvene profesije, što olakšava udžbenicima da prođu reviziju i budu prihvaćeni od strane školskog okruga i društva.
Nakon deset ili dvadeset godina, neki ljudi mogu da vide zaveru iza ovog skupa udžbenika. Međutim, kad su bili spremni da govore, učenici su već odrasli i nastavnici su se već bili navikli na nove udžbenike i nastavne metode. Tada je bilo nemoguće vratiti udžbenike u njihov tradicionalni oblik. Čak i ako mali broj ljudi shvati ozbiljne nedostatke udžbenika, javnost ne čuje njihov glas i manje je verovatno da će uticati na procese donošenja odluka. Ako su suprotni glasovi glasniji, to je prilika za pokretanje sledećeg kruga reformi, dodatno razredivši tradicionalni sadržaj i umetnuti levičarske ideje. Nakon nekoliko rundi reformi, nova generacija učenika tako se odvaja od tradicije, pa je povratak gotovo nemoguć.
Ažuriranja američkih udžbenika obavljena su vrlo brzo. Neki kažu da je to zato što je znanje ubrzano raslo. Međutim, u stvari, osnovna znanja koja ćemo steći u osnovnoj i srednjoj školi ne menjaju se mnogo. Pa zašto je objavljeno toliko knjiga i stalno se ponovo štampaju? Površni razlog je taj što se izdavači međusobno takmiče. Površno gledano, u cilju ostvarivanja profita, ne žele da studenti više godina upotrebljavaju isti skup udžbenika, ali na dubljem nivou, baš kao što je reorganizacija sadržaja udžbenika, postupak se koristio za iskrivljavanje nastavnih materijala za sledeću generaciju.
Reforma obrazovanja: dijalektička borba
Od 1950-ih i 1960-ih, američko obrazovanje je sprovelo niz reformi, ali nijedna nije donela očekivana poboljšanja. SAT-ovi rezultati američkih studenata 1981. godine dostigli su rekordno nizak nivo, što je pokrenulo objavljivanje izveštaja Ugrožena nacija (A Nation at Risk) i kretanja "nazad osnovama" u obrazovanju. Kako bi promenili nezadovoljavajuće stanje obrazovanja u Sjedinjenim Američkim Državama, nekoliko uprava od 1990-ih uzastopno je pokrenulo velike reforme, bez ikakvog efekta. Oni ne samo da nisu pomogli, već su doneli i probleme koje je bilo još teže rešiti. [57]
Verujemo da većina ljudi uključenih u reformu obrazovanja iskreno želi da učini dobre stvari za učenike i društvo, ali zbog uticaja različitih pogrešnih misli, njihove namere često im se obiju o glavu. Rezultati mnogih tih reformi završavaju promocijom komunističkih ideja. Kao i u drugim oblastima, infiltracija obrazovnih reformi ne treba da osvoji sve u jednoj bici. Uspeh reforme nije njen cilj. Zapravo je svaka reforma na početku svog osmišljavanja osuđena na neuspeh kako bi pružila izgovor za sledeću reformu. Svaka reforma je veće odstupanje, a svaka ljude čini otuđenijima od tradicije. Ovo je dijalektika borbe - jedan korak natrag, a zatim dva koraka napred. Na ovaj način se ljudi neće žaliti zbog kolapsa tradicije, već će se pitati: "Tradicija - šta to znači?"
3. Cilj: Uništiti obrazovanje na Istoku i Zapadu
S ciljem korupcije obrazovanja na Zapadu, komunizam može da čeka sto godina ako je potrebno i postigne svoj cilj progresivnog obrazovanja tokom generacija. Kina poseduje čvrste kulturne tradicije 5000 godina stare. Međutim, zahvaljujući specifičnim istorijskim uslovima u vreme kada su komunisti došli na vlast, oni su mogli da iskoriste mentalitet kineskog naroda da traži brz uspeh i momentalnu dobrobit. To je navelo kineski narod da prihvati radikalna sredstva koja su ih brzo odvojila od tradicije u samo nekoliko decenija. Na ovaj način, komunizam je postigao svoj cilj korupcije obrazovanja i ljudi u Kini.
Početkom 20. veka, kada je Deweyevo progresivno obrazovanje počelo da nagriza SAD, njegovi etnički kineski sledbenici su se vratili u Kinu i postali pioniri modernog kineskog obrazovanja. Britanski topovi uništili su samopoštovanje kineskog naroda, a intelektualci su bili željni da pronađu način kako bi ojačali naciju. Komunisti su iskoristili ove uslove da pokrenu takozvani Pokret nove kulture (New Culture Movement) koji je odbacio kineske tradicije.
Pokret koji je napao kulturu je bio proba za Kulturnu revoluciju 1960-ih. Pokret Nove kulture ima tri glavna predstavnika: Deweyev učenik, HuShi; Chen Duxiu, jedan od osnivača Komunističke partije Kine; i Lu Xun, kojeg je Mao Zedong kasnije pohvalio kao "glavnog zapovednika kineske kulturne revolucije". Li Dazhao, još jedan osnivač Komunističke partije Kine, takođe je preuzeo važnu ulogu u kulturnom pokretu u kasnijem periodu.
Kritikujući Kinu zbog grešaka njenog tradicionalnog puta razvoja, Pokret nove kulture pripisao je akumuliranu slabost Kine u poslednjih sto godina tradicionalnoj konfučijskoj kulturi i zalagao se za odbacivanje konfučijanizma. Tradicionalna kultura je viđena kao "stara kultura", dok se sva zapadnjačka kultura tretirala kao nova. Kritikovana su tradicionalna uverenja zbog nepoštovanja ideja nauke i demokratije. Taj pokret je bio preteča žestokom pokretu četvrtog maja i pokrenuo je prvi talas temeljne subverzije tradicionalne etike i vrednosti. Istovremeno je postavio temelje marksizmu, infiltrirati Kinu sa Zapada, omogućujući mu da se iskoreni, klija i raste.
U obrazovanju je najveća šteta koju je naneo Pokret nove kulture bila kampanja za promociju promene pismenog kineskog jezika. Kao što zagovara Hu Shi, osnovne škole su promenile stil učenja kineskog jezika umesto da upotrebljavaju domaći kineski jezik. Kao rezultat toga, nakon jedne generacije, većina Kineza jedva je znala da čita i razume klasični kineski. To je značilo da su Knjiga promena (The Bookof Changes), Proletni i Jesenji letopisi (Springand Autumn Annals), Tao De Jing, Interna klasika žutog cara (Yellow Emperor ’sInner Classic) (Huangdi Neijing) i druge tradicionalne knjige sada nedostupne običnom studentu. Umesto toga, oni su tretirani kao ezoterični sadržaji za specijalizovano istraživanje naučnika. 5000 godina slavne kineske civilizacije pretvoreno je u puki ukras.
Tokom razvijanja kineske kulture, bogom je dan aranžman da se pisani klasični kineski jezik odvoji od govornog jezika. U Kini je tokom istorije bilo mnogo velikih različitih etničkih grupa i višestrukih selidbi kineskog kulturnog gravitacionog centra; zato se govorni jezik neprestano menjao. Ipak, zbog odvajanja između govornog jezika i klasičnog kineskog koji se koristi u pisanju, klasični kineski ostao je uglavnom nepromenjen. Studenti dinastije Qing još uvek su mogli da čitaju i razumeju dinastiju Song i Tang, pa čak i klasike pre dinastije Qin. To je omogućilo da se tradicionalna kineska kultura i literatura prenose, neprekinuti, hiljadama godina.
Međutim, komunizam je prouzrokovao odvajanje Kineza od svojih kulturnih korena kroz jezik. Istovremeno, kombinujući pisani jezik s govornim jezikom, postalo je lakše zameniti devijantne reči i izraze i tako odgurnuti kineski narod još dalje od tradicije.
Kampanje za pismenost i popularizaciju kulture u osnovnoškolskom obrazovanju koje je Kineska komunistička partija (KPK) preuzela pre i posle njenog uspostavljanja podvrglo je svoju zarobljenu publiku direktnom i eksplicitnom ispiranju mozga. Na primer, prvih nekoliko fraza koje su učenici naučili na nastavi pismenosti i prve godine osnovne škole su bili propaganda poput "nek' nam dugo živi predsednik Mao", "zlo staro društvo" i "zli američki imperijalizam", izrazi koji u potpunosti ilustruju klasnu borbu zasnovanu na mržnji, sistemu koji je zahtevala Partija.
U poređenju s devijantnim idejama koje progresivno obrazovanje ubacuje u dečje knjige (poput Heather ima dve mame), iako se metodi razlikuju, oba pokreta su u suštini oblik ideološke indoktrinacije namenjene mladima. Kineska deca koja se vaspitavaju na taj način odrastaju braneći tiranski režim KPK-a na svoju sopstvenu inicijativu, omalovažavajući i grdeći ljude koji govore o univerzalnim vrednostima. Deca obrazovana na Zapadu odrastaju i postaju deo gnevnih studentskih gomila koje sprečavaju govornike da govore o tradicionalnim vrednostima i optužuju ih za diskriminaciju.
Nedugo nakon što je KPK uspostavio svoj režim, započeo je kampanju za reformu misli, a protiv intelektualaca, fokusirajući se na univerzitetske kampuse i srednje škole. Njeni glavni ciljevi su bili reformisati pogled na život intelektualaca, prisiliti ih da napuste tradicionalna moralna načela i odreknu se filozofije da prvo poboljšaju sebe pre nego što to prošire na porodicu, državu i svet. Koristila je marksistički klasni pogled na svet i život, iz perspektive klase "proletarijata".
Naročito su profesori starijih generacija morali u više navrata da kritikuju sebe, priznaju nepravde i prihvate da ih kolege i studenti nadziru, kritikuju i prijavljuju. Čak su prisiljavani da podsvesno priznaju i eliminišu „kontra-revolucionarne misli“, koje su nazivane agresijom protiv klase proletarijata. Naravno, ovo je bilo mnogo intenzivnije od današnjeg treninga socijalne osetljivosti. Neki nisu bili u stanju da podnesu poniženje i stres pa su izvršili samoubistva. [58]
Nakon toga, KPK je započela prilagođavanje fakulteta i odeljenja na univerzitetima. To je umanjilo, spojilo ili eliminisalo odeljenja poput filozofije, sociologije i onih povezanih s humanističkim naukama, ostavljajući mnoge sveobuhvatne univerzitete samo sa sovjetskim i inženjerskim odeljenjima. To je bilo zato što KPK nije bila u stanju da toleriše pretnju svojoj tiranskoj vladavini iz bilo koje nezavisne ideološke političke perspektive i društvenih pitanja. To je bilo povezano sa fakultetima humanističkih nauka, koji su u doba Republike Kine imali akademsku slobodu. U isto vreme, proučavanje marksističke politike i filozofije postalo je obavezno za sve studente. Ceo postupak je završen u roku od dve do tri godine. Na Zapadu je komunizmu trebala čitava generacija da uspostavi nove discipline s ciljem ideološke indoktrinacije i ubrizgavanja marksističke misli u univerzitete. Iako se brzina prilično razlikovala, postignuti su slični rezultati.
KPJ je 1958. godine započela svoju revoluciju u obrazovanju, koja je imala sledeće istaknute odlike:
Kao prvo, obrazovanje je naglašeno kao sredstvo koje treba da služi proletarijatu. Studenti su, pod vođstvom odbora partije, bili organizovani za pripremu nastavnih planova i programa. Na univerzitetu u Pekingu 60 studenata na odeljenju kineskog jezika je napisalo traktat od 700 000 znakova pod nazivom Istorija kineske književnosti za samo 30 dana (the History of Chinese Literature in only 30 days). [59]
To je u potpunosti naglasilo osnovno uverenje progresivnog obrazovanja da bi metode podučavanja trebale da budu „fokusirane na studente“, fokusirane na „istraživačko učenje“ i „kooperativno učenje“, to jest, šta i na koji način da nauče, sve su trebali da rasprave i odluče sami učenici. Cilj je bio jasan: uklanjanje "praznovernih uverenja" u autoritativnim figurama (čemu je cilj bio podsticanje protiv-tradicijskog stava), povećavanje egocentričnosti učenika i postavljanje temelja za pobunu tokom kulturne revolucije koja dolazi.
Drugo, obrazovanje i produktivna radna snaga trebali bi da budu povezani. Svaka škola je imala sopstvenu fabriku, a tokom Velikog skoka napred (Great Leap Forward) učitelji i učenici su rastapali čelik i obrađivali zemlju. Čak je i univerzitet koje se pre fokusiralo na društvene discipline, poput kineskog univerziteta Renmin, upravljao sa 108 fabrika. Na papiru, studenti su "učili radeći", ali zapravo nisu ništa naučili.
U kasnijoj fazi kulturne revolucije studenti su bili mobilisani kako bi uništili sve oblike kulturne baštine povezane s tradicionalnom kulturom, bilo one opipljive ili nematerijalne (detalje potražite u šestom poglavlju). To opet imitira kontra-kulturni pokret koji se odvijao na Zapadu. Nakon što je započela kulturna revolucija, Mao je smatrao da situacija "buržoaskih intelektualaca" koji vladaju školama ne bi trebala da se nastavi. Dana 13. juna 1966. godine, KPK je objavila obaveštenje o reformi prijema na univerzitete i započela „kampanju korektivnih akcija“: ukinuti su univerzitetski prijemni ispiti i veliki broj studenata „radnika-seljaka-vojnika“ je upisano na fakultete.
Film "Raskid sa starim idejama" (Breaking With OldIdeas), proizveden tokom Kulturne revolucije, odražavao je razlog ove reforme: "Mladić koji je odrastao na siromašnoj farmi nije dovoljno pismen, ali žuljevi na njegovim rukama stečeni napornim poljoprivrednim radom kvalifikuju ga za upis. “Direktor škole kaže:„ Možete li nas kriviti za njihov nizak nivo pismenosti? Ne! Ovaj dug treba da podmire nacionalisti, zemljoposednici i kapitalistička klasa [ugnjetavači]! "
Na Zapadu je postojao profesor koji je objavio članak tvrdeći da ispiti iz matematike vode rasnoj diskriminaciji (jer učenici određenih etničkih manjinskih grupa imaju niže ocene iz matematike u poređenju s belim učenicima). [60] Drugi profesor objavio je rad u kom je rekao da matematički standardi, zasnovani na višim rezultatima muških učenika, dovode do polne diskriminacije kod žena kad važi isti standard za oba pola. [61] Kvalifikovanje studenata za univerzitete na osnovu njihovih žuljeva i pripisivanje nižih bodova iz ispita iz matematike rasnoj i polnoj diskriminaciji su metode koje komunizam koristi kako bi zaglupio studente i zaustavio njihov intelektualni rast.
Nakon Kulturne revolucije, Kina je nastavila da održava prijemni ispit za univerzitete. Od tada je priprema za taj ispit bila krajnji cilj osnovnoškolskog i srednjoškolskog obrazovanja. Pod ovim utilitarističkim obrazovnim sistemom mnogi učenici su postali mašine koji su učili samo da polože ispite, bez sposobnosti samostalnog razmišljanja ili razlikovanja ispravnog od pogrešnog. U isto vreme, marksistička filozofija, politika i ekonomija tvrdoglavo su ostali obavezni ispitni predmeti.
U glavama učenika koji su odsečeni od tradicije, standardi ispravnog i pogrešnog, i dobra i zla, vrednuju se prema komunističkim standardima. Nakon terorističkog napada 11.septembra mnogi učenici su se radovali. Učenici osnovne škole izjavljivali su da žele da postanu korumpirani državnici kad odrastu. Univerzitetski studenti se prostituišu i postaju surogat majke za novac.
Komunizam je preoteo mlađu generaciju.
Zaključak: Povratak tradicionalnom obrazovanju
Na obrazovnom sistemu počiva budućnost zemlje, nacije i same ljudske civilizacije. To je dugoročni poduhvat čiji se uticaj proteže kroz vekove ili čak hiljade vekova. Osvrnuvši se na poslednjih sto godina, američki obrazovni sistem je skoro slomljen infiltracijom i uticajem komunističke ideologije. Roditelji i učitelji imaju vezane ruke i ne mogu učenicima da pruže kvalitetno obrazovanje. Škole, koje su trebale da neguju talenate učenika, su im umesto toga popuštale i odvele na pogrešan put. Celo društvo je duboko zabrinuto zbog nedostatka morala kod učenika, niskog nivoa veština, krhke psihe i loših navika, kao i haotičnih, antinacionalnih i antisocijalnih trendova u koje su se uhvatili. Sile zla koje proždiru potomke i budućnost čovečanstva.
Među 45 ciljeva navedenih u klasiku Goli komunista (The Naked Communist) iz 1958. godine, ciljevi obrazovanja su sledeći: „Preuzmite kontrolu nad školama. Koristite ih kao pojaseve transmisije za socijalizam i trenutnu komunističku propagandu. Ublažite nastavni plan i program. Preuzmite kontrolu nad udruženjima nastavnika. Partijski program stavite u udžbenike. "[62]
Gledajući američko obrazovanje, ti ciljevi nisu samo postignuti, već je situacija postala još gora. Američka kultura zbog političke i ekonomske snage SAD-a predmet je divljenja i oponašanja od strane zemalja širom sveta. Većina zemalja koristi SAD kao model za reformu obrazovanja. Američki koncepti podučavanja, nastavni materijali, nastavne metode i prakse upravljanja školom zahvatili su mnoge zemlje. Dakle, u određenoj meri promena američkog obrazovanja je jednaka promeni obrazovanja u celom svetu.
Kako na početku Stvaranja, tako i kad je ljudska civilizacija postala pokvarena, rađaju se prosvećena bića ili sveci. Ta prosvetljena bića ili sveci upravo su grupa ljudi poznata kao "učitelji". Na primer, Sokrat, utemeljitelj drevne grčke civilizacije, je bio učitelj. U jevanđeljima je Isus sebe nazivao učiteljem. Sakyamuni Buda ima deset imena, od kojih je jedno „učitelj neba i čoveka“. Konfučije je bio edukator, a Lao Zi je bio Konfučijev učitelj. Oni su ljudima govorili kako biti čovek, kako poštovati boga, kako se slagati s drugima i kako poboljšati moral.
Ova prosvetljena bića i sveci su najveći edukatori čovečanstva. Njihove reči su oblikovale najveće civilizacije i postale osnovna klasika svih civilizacija. Vrednosti koje podučavaju i načini poboljšanja morala omogućuju svakom pojedincu postizanje duhovne transcendencije i zdravlja. Pojedinci zdravog uma su od ključne važnosti za društveno zdravlje. Nije čudno da su ovi najveći edukatori došli do sličnog zaključka: Svrha obrazovanja je negovanje dobrog karaktera.
Istočno i Zapadno klasično obrazovanje, koje se praktikuje hiljadama godina, baštini kulturu koju je bog dao ljudima i zadržava takva dragocena iskustva i resurse. Prema duhu klasičnog obrazovanja i talent i integritet su važni kriterijumi za ocenjivanje uspeha obrazovanja. U procesu oživljavanja tradicije ljudskog obrazovanja, blago klasičnog obrazovanja je vredno očuvanja, istraživanja i učenja.
Ljudi s visokim moralnim vrednostima sposobni su da samoupravljaju. To je društvena norma kojoj su se nadali oci-osnivači Amerike. Oni moralno plemeniti će dobiti božje blagoslove, a kroz marljivost i mudrost dobiće materijalno obilje i duhovno zadovoljstvo. Još važnije, ljudi visokog morala dopuštaju da se društvo širi i traje generacijama. Ovo su učenja prosvetljenih bića i svetaca, najvećih prosvetara čovečanstva, o tome kako se današnji ljudi mogu vratiti tradiciji.
Reference
[1] RobbySoave, “Elite CampusesOfferStudentsColoringBooks, Puppies to GetOverTrump,” DailyBeast,
https://www.thedailybeast.com/elite-campuses-offer-students-coloring-books-puppies-to-get-over-trump.
[2] ElizabethRedden, “ForeignStudentsandGraduate STEM Enrollment,” InsideHigher Ed, October 11, 2017, https://www.insidehighered.com/quicktakes/2017/10/11/foreign-students-and-graduate-stem-enrollment.
[3] G. EdwardGriffin, DeceptionWasMyJob: A ConversationwithYuriBezmenov, Former Propagandist forthe KGB, (AmericanMedia, 1984).
[4] ScottJaschik, “ProfessorsandPolitics: WhattheResearchSays,” InsideHigher Ed, February 27, 2017, https://www.insidehighered.com/news/2017/02/27/research-confirms-professors-lean-left-questions-assumptions-about-what-means.
[5] Ibid.
[6] Ibid.
[7] Ibid.
[8] “TheClose-MindedCampus? TheStiflingofIdeas in AmericanUniversities,” AmericanEnterprise Institute website, June 8, 2016, https://www.aei.org/events/the-close-minded-campus-the-stifling-of-ideas-in-american-universities/.
[9] Fred Schwartzand David Noebel, YouCanStill Trust theCommunists… to Be Communists (SocialistsandProgressivestoo) (Manitou Springs, Colo.: Christian Anti-CommunismCrusade, 2010), 2–3.
[10] ZygmundDobbs, “AmericanFabianism,” Keynes at Harvard: EconomicDeception as a PoliticalCredo. (VeritasFoundation, 1960), Chapter III.
[11] Robin S. Eubanks, Credentialed to Destroy: HowandWhyEducationBecame a Weapon (2013), 26.
[12] WalterWilliams, More LibertyMeansLessGovernment: OurFoundersKnewThisWell (Stanford: HooverInstitutionPress, 1999), 126.
[13] David Macey, “OrganicIntellectual,” ThePenguinDictionaryofCriticalTheory (London: PenguinBooks, 2000), 282.
[14] Karl Marx, “Theses On Feuerbach” (Marx/Engels Selected Works, Volume One), 13–15.
[15] BruceBawer, TheVictims’ Revolution: The Rise ofIdentityStudiesandtheClosingofthe Liberal Mind (New York: BroadsideBooks, 2012), Chapter 1.
[16] Ibid.
[17] FranzFanon, TheWretchedoftheEarth, trans. ConstanceFarrington (New York: GrovePress, 1963), 92.
[18] Jean Paul Sartre, “Preface,” TheWretchedoftheEarth, byFranzFanon, 22.
[19] RogerKimball, TenuredRadicals: HowPoliticsHasCorruptedOurHigherEducation, revisededition (Chicago: Ivan R. Dee, 1998), 25–29.
[20] JonathanCuller, LiteraryTheory: A VeryShortIntroduction (Oxford: OxfordUniversityPress, 1997), 4.
[21] FredrickJameson, ThePoliticalUnconscious: Narrative as a SociallySymbolicAct (Ithaca, NY: CornellUniversityPress, 1981), Chapter 1.
[22] RogerKimball, “AnUpdate, 1998,” TenuredRadicals: HowPoliticsHasCorruptedOurHigherEducation, 3rd Edition (Chicago: Ivan R. Dee, 2008), xviii.
[23] Karl Marx, “The German Ideology” (ProgressPublishers, 1968).
[24] “Most CitedAuthorsofBooks in theHumanities, 2007,” TimesHigherEducation, https://www.uky.edu/~eushe2/Bandura/BanduraTopHumanities.pdf.
[25] JoshuaPhillip, “Jordan PetersonExposesthe Postmodernist Agenda,” TheEpochTimes, June 21, 2017, https://www.theepochtimes.com/jordan-peterson-explains-how-communism-came-under-the-guise-of-identity-politics_2259668.html.
[26] RogerKimball, “ThePerversionofFoucault,” The New Criterion, March 1993, https://www.newcriterion.com/issues/1993/3/the-perversions-of-m-foucault.
[27] David HorowitzandJacobLaksin, One PartyClassroom (New York: Crown Forum, 2009), 51.
[28] Ibid., 51–52.
[29] Bawer, TheVictims’ Revolution: The Rise ofIdentityStudiesandtheClosingofthe Liberal Mind, Chapter 3.
[30] HorowitzandLaksin, One PartyClassroom, 3.
[31] David Horowitz, TheProfessors: The 101 Most DangerousAcademics in America (Washington D.C.: RegneryPublishing, Inc., 2013), 84–5.
[32] HorowitzandLaksin, One PartyClassroom, 212.
[33] David Horowitz, Indoctrinate U.: TheLeft’sWaragainstAcademicFreedom (New York: EncounterBooks, 2009), Chapter 4.
[34] Ibid.
[35] HorowitzandLaksin, One PartyClassroom, 1–2
[36] Quoted from http://www.azquotes.com/author/691-Bill_Ayers.
[37] Horowitz, TheProfessors: The 101 Most DangerousAcademics in America, 102.
[38] “WhoWonthe Civil War? ToughQuestion,” NationalPublic Radio, November 18, 2014, https://www.npr.org/sections/theprotojournalist/2014/11/18/364675234/who-won-the-civil-war-tough-question.
[39] “SummaryofOurFadingHeritage: AmericansFail a Basic Test on TheirHistoryandInstitutions,” IntercollegiateStudies Institute Website, https://www.americancivicliteracy.org/2008/summary_summary.html.
[40] “Study: AmericansDon’tKnowMuchAboutHistory,” July 17, 2009, https://www.nbclosangeles.com/news/local/Study-Americans-Dont-Know-About-Much-About-History.html.
[41] HowardZinn, A People’sHistoryoftheUnitedStates (New York: HarperCollins, 2003).
[42] Horowitz, TheProfessors: The 101 Most DangerousAcademics in America, 74.
[43] Dinesh D’ Souza, IlliberalEducation: ThePoliticsof Race andSex on Campus (New York: TheFreePress, 1991), 71.
[44] Paul Samuelson, “Foreword,” in ThePrinciplesofEconomicsCourse, eds. PhillipsSaundersandWilliam B. Walstad (New York: McGraw-HillCollege, 1990).
[45] Alan D. Sokal, “TransgressingtheBoundaries: Toward a TransformativeHermeneuticsofQuantumGravity,” SocialText No. 46/47 (Spring–Summer, 1996), 217–252.
[46] Alan D. Sokal, “A PhysicistExperimentswithCulturalStudies,” Lingua Franca (June 5, 1996). Available at http://www.physics.nyu.edu/faculty/sokal/lingua_franca_v4/lingua_franca_v4.html.
[47] Alan D. Sokal, “Parody,” “AllThingsConsidered,” NationalPublic Radio, May 15, 1996, https://www.npr.org/templates/story/story.php?storyId=1043441.
[48] Alan D. Sokal, “Revelation: A PhysicistExperimentswithCulturalStudies,” in SokalHoax: TheShamThatShooktheAcademy, ed. TheEditorsofLingua Franca (Lincoln, NE: UniversityofNebraskaPress, 2000), 52.
[49] ThomasSowell, InsideAmericanEducation: TheDecline, TheDeception, The Dogma (New York: TheFreePress, 1993), 212–213.
[50] Donald AlexanderDowns, RestoringFreeSpeechandLiberty on Campus (Oakland, CA: Independent Institute, 2004), 51.
[51] Eugene Volokh, “UC TeachingFacultyMembersNot to Criticize Race-BasedAffirmativeAction, CallAmerica ‘Melting Pot,’ and More,” TheWashington Post, June 16, 2015, https://www.washingtonpost.com/news/volokh-conspiracy/wp/2015/06/16/uc-teaching-faculty-members-not-to-criticize-race-based-affirmative-action-call-america-melting-pot-and-more/?utm_term=.c9a452fdb00f.
[52] “Victory at IUPUI: Student-EmployeeFoundGuiltyofRacialHarassmentforReading a BookNowClearedofAllCharges,” FoundationforIndividualRights in Education, https://www.thefire.org/victory-at-iupui-student-employee-found-guilty-of-racial-harassment-for-reading-a-book-now-cleared-of-all-charges/.
[53] “CollegesBecomeRe-EducationCamps in Age ofDiversity,” Investor’s Business Daily, https://www.investors.com/politics/editorials/students-indoctrinated-in-leftist-politics/.
[54] GregLukianoff, “UniversityofDelaware: StudentsRequired to UndergoIdeologicalReeducation,” FoundationforIndividualRights in Education, https://www.thefire.org/cases/university-of-delaware-students-required-to-undergo-ideological-reeducation/.
[55] AlisonFlood, “US StudentsRequest ‘TriggerWarnings’ on Literature,” TheGuardian, May 19, 2014, https://www.theguardian.com/books/2014/may/19/us-students-request-trigger-warnings-in-literature.
Below are referencesforsections 2-3.
[1] A Nation at Risk, https://www2.ed.gov/pubs/NatAtRisk/risk.html.
[2] Ibid.
[3] Mark Bauerlein, TheDumbestGeneration: Howthe Digital Age StupefiesYoungAmericansandJeopardizesOur Future (New York: Jeremy P. Tarcher/Penguin, 2008), Chapter One.
[4] John TaylorGatto, DumbingUsDown: TheHiddenCurriculumofCompulsorySchooling (Gabriola Island, BC, Canada: New SocietyPublishers, 2005), 12.
[5] Charles J. Sykes, DumbingDownOurKids: WhyAmericanChildrenFeelGoodaboutThemselves but Can’tRead, Write, orAdd (New York: St. Martin’sGriffin, 1995), 148–9.
[6] ThomasSowell, InsideAmericanEducation (New York: TheFreePress, 1993), 4.
[7] CharlotteThomsonIserbyt, TheDeliberateDumbingDownofAmerica: A ChronologicalPaperTrail (Ravenna, Ohio: ConsciencePress, 1999), xvii.
[8] Robin S. Eubanks, Credentialed to Destroy: HowandWhyEducationBecame a Weapon (invisibleserfscollar.com, 2013), 48.
[9] Ibid., 49.
[10] Ibid., 45–46.
[11] “Ten Most HarmfulBooksofthe 19th and 20th Centuries,” Human Events, May 31, 2005, http://humanevents.com/2005/05/31/ten-most-harmful-books-of-the-19th-and-20th-centuries/.
[12] MortimerSmith, AndMadlyTeach: A LaymanLooks at PublicSchoolEducation (Chicago: HenryRegneryCompany, 1949). Seealso: ArthurBestor, EducationalWastelands: TheRetreat from Learning in OurPublicSchools, 2nd ed. (Champaign, Illinois: UniversityofIllinoisPress, 1985).
[13] John A. Stormer, None Dare CallItTreason (Florissant, Missouri: LibertyBellPress, 1964), 99.
[14] I. L. Kandel, “PrejudicetheGardentowardRoses?” TheAmericanScholar, Vol. 8, No. 1 (Winter 1938–1939), 77.
[15] ChristopherTurner, “A ConversationaboutHappiness, Review – A Childhood at Summerhill,” TheGuardian, March 28, 2014, https://www.theguardian.com/books/2014/mar/28/conversation-happiness-summerhill-school-review-mikey-cuddihy.
[16] AlexanderNeil, SummerhillSchool: A RadicalApproach to ChildRearing (New York: Hart PublishingCompany, 1960), Chapter 3.
[17] Ibid., Chapter 7.
[18] JoanneLipman, “WhyToughTeachersGetGoodResults,” TheWallStreetJournal, September 27, 2013, https://www.wsj.com/articles/why-tough-teachers-get-good-results-1380323772.
[19] DaisyChristodoulou, SevenMythsaboutEducation (London: Routledge, 2014).
[20] DianeWest, TheDeathoftheGrown-Up: HowAmerica’sArrestedDevelopment Is BringingdownWesternCivilization (New York: St. Martin’sPress, 2008), 1–2.
[21] Fred Schwartzand David Noebel, YouCanStill Trust theCommunists… to Be Communists (SocialistsandProgressivestoo) (Manitou Springs, CO: Christian Anti-CommunismCrusade, 2010), backcover.
[22] Stein v. Oshinsky, 1965; Collins v. ChandlerUnifiedSchoolDistrict, 1981.
[23] John TaylorGatto, TheUndergroundHistoryofAmericanEducation: A Schoolteacher’sIntimateInvestigationintothe Problem ofModernSchooling (TheOdysseusGroup, 2000), Chapter 14.
[24] DianeRavitch, “EducationaftertheCultureWars,” Dædalus 131, no. 3 (Summer 2002), 5–21.
[25] StevenJacobson, MindControl in theUnitedStates (1985), 16, https://archive.org/details/pdfy-6IKtdfWsaYpENGlz.
[26] “Inside a PublicSchoolSocialJusticeFactory,” TheWeekly Standard, February 1, 2018, https://www.weeklystandard.com/katherine-kersten/inside-a-public-school-social-justice-factory.
[27] HistorySocial-ScienceFramework (AdoptedbytheCaliforniaStateBoardofEducation, July 2016, publishedbytheCalifornia Department ofEducation, Sacramento, 2017), 431, https://www.cde.ca.gov/ci/hs/cf/documents/hssfwchapter16.pdf.
[28] Ibid., p. 391.
[29] StanleyKurtz, “WillCalifornia’sLeftist K-12 Curriculum Go National?” NationalReview, June 1, 2016, https://www.nationalreview.com/corner/will-californias-leftist-k-12-curriculum-go-national/.
[30] PhyllisSchlafly, ed., ChildAbuse in theClassroom (Alton, Illinois: Pere MarquettePress, 1984), 13.
[31] Herbert Marcuse, Eros andCivilization: A PhilosophicalInquiryintoFreud (Boston: BeaconPress, 1966), 35.
[32] B. K. Eakman, CloningoftheAmericanMind: EradicatingMoralitythroughEducation (Lafayette, Louisiana: HuntingtonHousePublishers, 1998), 109.
[33] WilliamKilpatrick, WhyJohnnyCan’tTellRight from WrongandWhatWeCan Do aboutIt (New York: Simon &Schuster, 1992), 16–17.
[34] ThomasSowell, InsideAmericanEducation: TheDecline, theDeception, theDogmas (New York: TheFreePress, 1993), 36.
[35] Ibid., Chapter 3.
[36] “Death in theClassroom,” 20/20, ABC Network, September 21, 1990, https://www.youtube.com/watch?v=vbiY6Fz6Few.
[37] Sowell, InsideAmericanEducation: TheDecline, theDeception, theDogmas, 38.
[38] Kilpatrick, WhyJohnnyCan’tTellRight from WrongandWhatWeCan Do aboutIt, 32.
[39] “WeTeachChildrenSex … ThenWonderWhyTheyHaveIt,” Daily Mail, August 1, 2004, http://www.dailymail.co.uk/debate/article-312383/We-teach-children-sex–wonder-it.html.
[40] “Focus on YouthwithImPACT: Participant’s Manual,” CentersforDiseaseControlandPrevention, https://effectiveinterventions.cdc.gov/docs/default-source/foy-implementation-materials/FOY_Participant_Manual.pdf?sfvrsn=0.
[41] Robert Rector, “WhenSex Ed BecomesPorn 101,” TheHeritageFoundation, August 27, 2003, https://www.heritage.org/education/commentary/when-sex-ed-becomes-porn-101.
[42] Norman K. Risjord, PopulistsandProgressives (Rowman&Littlefield, 2005), 267.
[43] MadelineGray, Margaret Sanger (New York: RichardMarekPublishers, 1979), 227–228.
[44] RebeccaHersher, “ItMay Be ‘PerfectlyNormal,’ But It’sAlsoFrequentlyBanned,” NationalPublic Radio, September 21, 2014, https://www.npr.org/2014/09/21/350366435/it-may-be-perfectly-normal-but-its-also-frequently-banned.
[45] Kilpatrick, WhyJohnnyCan’tTellRight from WrongandWhatWeCan Do aboutIt, 53.
[46] MaureenStout, TheFeel-GoodCurriculum: TheDumbingDownofAmerica’sKids in theNameofSelf-Esteem (Cambridge, Massachusetts: PerseusPublishing, 2000), 1–3.
[47] Ibid., 17.
[48] B. K. Eakman, Educatingforthe ‘New WorldOrder’ (Portland, Oregon: HalcyonHouse, 1991), 129.
[49] “TeacheroftheYearCeremony,” C-Span, https://www.c-span.org/video/?39846-1/teacher-year-ceremony
[50] Sol Stern, “HowTeachers’ UnionsHandcuffSchools,” The City Journal, Spring 1997, https://www.city-journal.org/html/how-teachers%E2%80%99-unions-handcuff-schools-12102.html.
[51] Troy Senik, “TheWorst Union in America: HowtheCaliforniaTeachersAssociationBetrayedtheSchoolsandCrippledtheState,” The City Journal, Spring 2012, https://www.city-journal.org/html/worst-union-america-13470.html.
[52] Kilpatrick, WhyJohnnyCan’tTellRight from WrongandWhatWeCan Do aboutIt, 39.
[53] Samuel BlumenfeldandAlexNewman, CrimesoftheEducators: HowUtopians Are UsingGovernmentSchools to DestroyAmerica’sChildren (Washington D. C.: WND Books, 2015), Chapter 14.
[54] Schlafly, ChildAbuse in theClassroom, 14.
[55] ValerieStrauss, “A serious Rant aboutEducationJargonandHowItHurtsEfforts to ImproveSchools,” Washington Post, November 11, 2015, https://www.washingtonpost.com/news/answer-sheet/wp/2015/11/11/a-serious-rant-about-education-jargon-and-how-it-hurts-efforts-to-improve-schools/?utm_term=.8ab3d85e9e45.
[56] Stormer, None Dare CallItTreason, 104–106.
[57] Regardingthecriticismof “commoncore,” see Duke Pesta, “Duke Pesta on CommonCore – SixYearsLater,” https://www.youtube.com/watch?v=wyRr6nBEnz4, andDianeRavitch, “TheCommonCoreCostsBillionsandHurtsStudents,” New YorkTimes, July 23, 2016, https://www.nytimes.com/2016/07/24/opinion/sunday/the-common-core-costs-billions-and-hurts-students.html.
[58] There are manysuchcases. Forexamples, readers to refer to ZhouJingwen, Ten YearsofStorm: TheTrue Face ofChina’s Red Regime [風暴十年：中國紅色政權的真面貌], (Hong Kong: shidaipi ping she [時代批評社], 1962). Web versionavailable in Chinese at https://www.marxists.org/chinese/reference-books/zjw1959/06.htm#2
[59] LuoPinghan, “TheEducationalRevolutionof 1958,” Literature HistoryoftheCommunistParty, Vol. 34
[60] Robert Gearty, “WhitePrivilegeBolsteredbyTeachingMath, UniversityProfessorSays,” FoxNews, October 24, 2017, http://www.foxnews.com/us/2017/10/24/white-privilege-bolstered-by-teaching-math-university-professor-says.html.
[61] Toni Airaksinen, “ProfComplainsabout ‘MasculinizationofMathematics,’” CampusReform, August 24, 2017, https://www.campusreform.org/?ID=9544.
[62] W. CleonSkousen, TheNakedCommunist (Salt Lake City: IzzardInkPublishing, 1958, 2014), Chapter 12.
