Falun Dafa Minghui.org

Kako avet komunizma vlada svetom (13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti

14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove okoline

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj nastavak?

13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti

Uvod

1. Masovna indoktrinacija u komunističkim zemljama

2. Komunistička infiltracija u Zapadne medije

3. Pristrasnost medijskih profesionalaca prema političkoj levici

4. Liberalizam i progresivizam preuzimaju medije

5. Filmska industrija: Avangarda naspram tradicije

6. Televizija: Korupcija u svakom domaćinstvu

7. Mediji: Ključno bojno polje u totalnom ratu

Zaključak: Povratak odgovornosti u medijima

Reference

13. POGLAVLJE: MEDIJI - GLASNOGOVORNICI KOMUNISTIČKE AVETI

Uvod

Uticaj medija na moderno društvo je ogroman i svakodnevno raste. On prožima zajednice svih veličina, od lokalnih do svetskih. Masovni mediji su se razvili od novina i magazina u radio, film i televiziju. Porastom društvenih medija i sadržaja koje stvaraju korisnici, internet je jako povećao brzinu i domet audiovizualne komunikacije.

Ljudi se oslanjaju na medije za najnovije vesti i analizu. U moru informacija, mediji utiču na to koje informacije ljudi vide i kako ih tumače. Mediji mogu da utiču na prvi utisak ljudi o određenoj temi, pa imaju znatnu moć kod psihološkog pripremanja.

Za elite društva, a naročito političare, mediji određuju pažnju javnog mnjenja i služe kao zvezda vodilja za javnost. Teme koje mediji izveštavaju postaju važna društvena pitanja. Teme koje se ne izveštavaju su ignorisane i zaboravljene.

Thomas Jefferson, otac Deklaracije o nezavisnosti i treći predsednik SAD-a, je jednom sažeo ključne zadatke koje štampa ima u društvu: „Da ostave meni da odlučim da li treba da imamo vladu bez novina ili novine bez vlade, ne bih ni trenutka oklevao da preferiram ovo poslednje pomenuto.“ [1]

Kao glas društva, mediji mogu da budu čuvari moralnosti ili instrument zla. Njihova dužnost je da izveštavaju istinu o glavnim svetskim događajima na pošten način, tačno i na vreme. Moraju da podržavaju pravdu i osuđuju zlodela kao i da promovišu dobrotu. Njihov zadatak prevazilazi lične interese pojedinaca, kompanija ili političkih partija.

U Zapadnim medijskim krugovima, mediji su čuvari istine i osnovnih vrednosti društva. Oni uživaju visok položaj “četvrtog sektora”. Novinari su cenjeni za svoju stručnost i požrtvovanost.

Joseph Pulitzer, novinski izdavač i osnivač Pulitzerove nagrade, je rekao: “Naša republika i njena štampa će zajedno napredovati ili pasti. Sposobna, nezainteresovana štampa koja deluje za opšte dobro sa istreniranom službom koja zna istinu i ima hrabrosti da je sprovede, može sačuvati vrlinu dotične javnosti bez koje je popularna vlada lažna i ruglo. Cinična, plaćenička, demagoška štampa će proizvesti potmule ljude kao što je ona sama. Moć oblikovanja budućnosti Republike će biti u rukama novinara budućih generacija.” [2]

Međutim, usred pada morala ljudskog roda, medijima je teško da zaštite svoje vrline, pa obavljuju svoje dužnosti pod pritiskom sile i pohlepe za novcem. U komunističkim zemljama, mediji su pod kontrolom države. Ti glasnici režima ispiraju mozak masama i deluju kao pomagači komunističke politike strahovlade i ubijanja.

U Zapadnom društvu, mediji su jako infiltrirani komunističkim mišljenjem, postajući jedan od glavnih komunističkih agenata protiv tradicionalnih, nemoralnih i demonskih tendencija. Oni propagiraju laž i mržnju, povećavajući degeneraciju morala. Mnogi mediji su napustili svoje dužnosti izveštavanja istine i štićenja moralne svesti društva. Za nas je važno da shvatimo u kakvom se danas stanju nalaze mediji i povratimo odgovornost na tom polju.

1. Masovna indoktrinacija u komunističkim zemljama

Od samog početka, komunisti su smatrali medije kao alatku za ispiranje mozga. U njihovom delu „Komunistička Liga“ iz 1847-e, Marks i Engels su zatražili od članova da imaju „revolucionarnu snagu i propagandnu predanost.“ [3] Marks i Engels su često koristili u svojim člancima termine kao „bojno polje partije“, „glasnik partije“, „politički centar“ ili „alatka za javno mnjenje“ da izraze željeni karakter i funkcije medija.

Lenjin je koristio medije kao alatku da promoviše, podstiče i organizuje rusku revoluciju. On je osnovao službene komunističke novine Iskra i Pravda da promovišu revolucionarnu propagandu i aktivizam. Malo nakon što je Sovjetska Komunistička Partija zgrabila vlast, ona koristi medije za domaću političku indoktrinaciju. U inostranstvu širi propagandu da poboljša svoj imidž i izvozi revoluciju.

Komunistička partija Kine takođe smatra medije kao alatku za kontrolu javnog mnjenja i glasnika Partije i vlade. KPK je veoma svesna činjenice da „oružje i pero su ono na šta se oslanja da zgrabi i učvrsti vlast.“ [4] Još za vreme Yan'ana (1937-1945), Maoov sekretar, Hu Qiaomu je izneo princip „prvo partijska priroda“, rekavši da novine Partije „moraju da sprovode gledišta i shvatanja Partije u svim člancima, svakom sistemu, svakom izveštaju novosti i svakom biltenu.“ [5]

Pošto je uspostavila diktaturu, KPK je nametnula strogu kontrolu nad medijima, uključujući televiziju, radio, novine, časopise, a kasnije i internet. Ona ih koristi kao alat da komunističkom ideologijom indoktrinira Kineze, uguši disidente, zastraši javnost i sakrije ili iskrivi istinu. Radnici medija su stručnjaci u autocenzuri, stalno su svesni da jedna jedina greška može da ima gadne posledice. Cenzura ne prožima samo službene informativne kanale, već i lične blogove i internet zajednice, koje ogroman sistem internet policije nadzire i kontroliše.

Postoji jedna savremena kineska izreka koja slikovito opisuje ulogu medija pod vlašću KPK: „Ja sam pas Partije, sedim pred vratima Partije. Ugrišću koga god mi Partija naredi i koliko god puta žele.“ To nije preuveličavanje. Svaki komunistički politički pokret počinje javnim mnjenjem: Mediji šire laži da podstaknu mržnju, što prerasta u nasilje i ubijanje. Mediji igraju ključnu ulogu u tom smrtonosnom mehanizmu.

Za vreme masakra na Trgu Tiananmen, 1989, KPK je tvrdila da su studenti nasilni razbojnici, pa je upotrebila vojsku da uguši „nered“. Nakon pokolja je tvrdila da vojska nije pucala ni na koga i da na Trgu Tiananmen nije bilo žrtava. [6] U ranim stadijumima progona Falun Gonga 2001-e, režim je iscenirao tzv. incident samo-spaljivanja na Tiananmenu da okrivi tu duhovnu praksu i podjari mržnju prema Falun Gongu širom Kine i u celom svetu. [7]

Vodeći kadrovi u odborima na svim nivoima KPK naglašavaju veliku važnost propagandnog rada i imaju znatan broj službenika za taj zadatak. Do kraja 2010, Kina je imala više od 1,3 miliona službenika koji su radili za aparat nacionalne propagande, uključujući oko pedeset šest hiljada u biroima propagande na nivou provincije i okruga, 1,2 miliona u jedinicama lokalne propagande i pedeset dve hiljade ljudi u radnim jedinicama centralne propagande [8] Te brojke ne uključuju veliki broj službenika odgovornih za praćenje i manipulisanje online mišljenja, kao što su internet policija, moderatori, komentatori pod kontrolom Partije i drugi zaposleni u raznim oblicima dužnosti za odnose s javnošću.

Zemlje u kojima vladaju komunističke stranke, bez izuzetaka, koriste velike resurse da manipulišu medijima. Godine delovanja su usavršile komunističke državne medije u efikasne glasnogovornike njihovih totalitarnih gospodara, koristeći sva sredstva da prevare i zatruju ljude.

2. Komunistička infiltracija u Zapadne medije

Prošli vek je bio svedok velikog sukoba između slobodnog sveta i komunističkog logora. Sve vreme komunizam se infiltrirao u slobodna društva. Stoga, infiltriranje i potkopavanje medija u Zapadnim zemljama je postao jedan od njegovih glavnih načina. Uzimajući u obzir izuzetan uticaj američkih medija širom sveta, ovo poglavlje se usredsređuje na SAD da diskutuje uvid komunističke aveti u medije.

Nakon što je Sovjetski režim ugrabio vlast u Rusiji, pokušao je da utemelji svoju kontrolu nad javnim debatama na Zapadu, otpremajući svoje agente da se infiltriraju u Zapadne medije i namame lokalne komunističke simpatizere. On je vrlo efikasno iskoristio te ljude u veličanju Sovjetskog Saveza i prikrivanju brutalnosti komunističke vlasti. Napori sovjetske propagande su zaveli mnogobrojne Zapadnjake, utičući čak i na politiku vlade da bude naklonjena Sovjetskom Savezu.

Izašlo je na videlo da je Sovjetski KGB koristio svoje agente u SAD-u da direktno rade sa uglednim američkim medijima. Među njima su Whittaker Chambers, John Scott, Richard Lauterbach i Stpehen Laird iz časopisa Time. Oni su upotrebljavali svoj položaj da bi dolazili u kontakt s političarima, poznatim ličnostima i šefovima države. Osim prikupljanja velikog spektra informacija, oni su takođe uticali na odluke visokog nivoa što se tiče pitanja politike, ekonomije, diplomatije, ratova, itd. [9]

Moskovski dopisnik za The New York Times, Walter Duranty, je opširno izveštavao o Sovjetskom Savezu i 1932-e osvojio Pulitzerovu nagradu za seriju od trinaest izveštaja o Sovjetskom petogodišnjem planu razvoja. Američki bivši komunista Jay Lovestone i istaknuti novinar Joseph Alsop, međutim, misle da je Duranty špijunirao za Sovjetsku tajnu policiju. [10]

Tokom gladi 1932-1933-e koja je harala Ukrajinom i drugim oblastima Sovjetskog Saveza, Duranty je poricao da je glad uopšte postojala, a kamoli da su milioni umirali od gladi. On je tvrdio da „bilo koji izveštaj o gladi u Rusiji je danas preuveličavanje ili zlobna propaganda.“ [11]

Opisujući posledice Durantijevog lažnog izveštavanja, Robert Conquest, poznati Britanski istoričar i ovlašćeni istorijski analitičar Sovjetskog Saveza je napisao u svojoj klasičnoj knjizi Žetva tuge: Sovjetska kolektivizacija i teror gladi: „Kao jedan od najpoznatijih dopisnika na svetu za jedne od najpoznatijih novina na svetu, g. Durantijevo odbijanje da je bilo gladi je prihvaćeno kao jevanđelje. Stoga g. Duranty nije samo nasamario čitaoce The New York Timesa, već je zbog prestiža novina uticao na mišljenja bezbroj hiljada drugih čitaoca o karakteru Staljina i Sovjetskom režimu. On je svakako je uticao na novo izabranog predsednika Ruzvelta da prizna Sovjetski Savez.“ [12]

U Holivud, dom industrije američkog filma, takođe su se infiltrirale komunističke i levičarske ideje, pa je čak ugostio jednu filijalu Komunističke partije. Nakon što je Willi Munzenberg, nemački komunista i član Treće Internacionale, ušao u SAD, počeo je da primenjuje Lenjinove ideje razvijanja filma i produkcije, koristeći film kao alatku za propagandu. On je privukao Amerikance da putuju u Sovjetski Savez da uče film i pomogao pripravnicima da se ubace u industriju filma. On je taj koji je osnovao filijalu Komunističke Partije u Holivudu.

Korak po korak, uticaj Sovjetskog Saveza je počeo da raste. Mnogi filmski producenti u to doba su idolizovali Sovjete i za vreme Drugog svetskog rata te emocije su postale još snažnije, kad su SAD i Sovjetski Savez bili nakratko ujedinjeni protiv nacističke Nemačke. Poznati dramski pisac je tvrdio da je Nemačka invazija Sovjetskog Saveza „napad na našu domovinu.“ [13] Jedna rečenica u filmu Zadatak u Moskvi iz 1943-e prikazuje Sovjetski Savez kao zemlju koja je osnovana na jednakim osnovnim načelima kao SAD. [14]

Osim Sovjetskog Saveza, kineski komunistički režim je takođe imao velike koristi od levičarskih medija i novinara u slobodnom svetu. Najistaknutiji od njih su bili levičarski američki novinari Edgar Snow, Agnes Smedley i Anna Louise Strong.

Knjiga Snowa, Crvena zvezda nad Kinom je oslikavala blistavu sliku Mao Ce Tunga i drugih visokih vođa Komunističke Partije Kine skrivajući njihove zločine i zlu prirodu komunizma od Zapadnih čitataoca. Mao je rekao: „Snow je prva osoba koja je prokrčila put prijateljskim odnosima potrebnim da se utemelji ujedinjeni front.“ [15]

Smedley je napisala mnogo članaka i knjiga laskajući KPK i njenom vođstvu. Postoji čvrst dokaz iz Sovjetskih arhiva koji ukazuje da je bila agent Kominterne i da je radila da podstakne oružanu revoluciju u Indiji i prikupi informacije za Sovjete. [16] Strong je takođe bila obožavateljka Kineskog komunističkog pokreta. KPK je nagradila ta tri Amerikanca izdajući poštanske marke zbog njihovih „zasluga“.

3. Pristranost medijskih profesionalaca prema političkoj levici

Mnogi Amerikanci sumnjaju u tačnost izveštaja medija. Ankete su pokazale da 47 posto ljudi misli da mediji naginju liberalizmu. U poređenju, samo 17 posto su mislili da naginju konzervativnosti. [17] Onda nastaje pitanje: Pošto je industrija novosti tako takmičarska oblast , kako može postojati takva pristrasnost?

Iako novinari i urednici imaju svoj lični pojedinačni politički i društveni pogled, to ne mora da se odražava u njihovim izveštajima. Pošto su objektivnost i neutralnost osnovna načela novinarske etike, novinski izveštaji ne bi trebali da budu obojeni ličnim mišljenjem. Po načelima normalnog tržišta, bilo kakva pristrasnost trebala bi da bude nadomeštena nastankom novih, neutralnijih takmičara.

Stvarnost je komplikovanija. Knjiga američkog političkog naučnika Tim Groseclosea iz 2012-e godine, Nalevo: Kako liberalna pristrasnost medija izobličava Američku misao, koristi rigorozne naučne metode da analizira političke sklonosti većine američkih medija. Njegovi pronalasci su otkrili da se političke sklonosti američkih medija, u proseku, kreću preterano u pravcu liberalizma i progresivizma – krajnje levo od tipičnog građana glasača. „Glavni“ mediji su još više levi nego oni prosečni. [18]

Knjiga objašnjava da su većina medijskih profesionalaca liberali, što, objektivno govoreći, vrši pritisak na tradicionaliste na tom polju. Mali broj konzervativaca koji rade za liberalne medijske kompanije se smatraju „pomalo zli ili nečovečni“, prema Grosecloseu. Čak i ako nisu isterani s posla, oni se ne usuđuju da kažu javnosti svoja politička gledišta, a još manje da promovišu konzervativne tačke gledišta u štampi ili na televiziji. [19]

Pristrasnost ka političkoj levici obeshrabruje studente konzervativnog gledišta da uzmu novinarstvo kao glavni predmet ili da traže posao u medijima posle mature. Zajednica medijskih profesionalaca isključuje gledišta koja se ne slažu sa njihovom liberalnom pristrasnošću, stvarajući na taj način političke eho komore. Pojedinci u toj zajednici smatraju sebe kao dobru i inteligentnu elitu na čelu društvenog razvoja, prezirući obične građane kao tvrdoglavu masu.

Ali glavni mediji ne predstavljaju nužno mnjenje glavnice društva. To je potvrdila anketa iz 2016-e godine koju je sproveo Gallup. Prema anketi, 36 posto američkih građana su konzervativni, dok je broj liberala iznosio samo nešto više od 25 posto. [20] Drugim rečima, kad bi mediji tačno odražavali gledišta većine građana, onda mediji kao celina ne bi naginjali političkoj levici.

Naginjanje medija političkoj levici očigledno nije rezultat volje naroda. Umesto toga, to je posledica utrpavanja političkog programa iza kulisa nameravajući da gurne čitav narod ka političkoj levici. To je takođe objašnjeno u gore navedenoj anketi – građani, kao celina, menjaju svoja gledišta da postanu liberalniji i progresivniji. Jaz između konzervativaca i liberala 1996. je bio 22 posto; 2014-e je bio 14 posto, a 2016-e je bio 11 posto. Proporcija konzervativaca je ostala ista, ali mnogi u sredini su preobraćeni u levičare. Glavni mediji imaju nesumnjivu ulogu u ovoj demografskoj promeni, koja zauzvrat, održava ideološku pristrasnost medija.

Takođe postoje neka pitanja kad se gleda na medijske profesionalce koji su pristalice političkih grupacija. U SAD, demokrate su povezani s političkom levicom dok republikanci obično naginju političkoj desnici. Prema anketi The Washington Posta iz 2014-e, 28,1 posto službenika medija u SAD-u su bili demokrate u odnosu na samo 7.1 posto koji su se izjasnili kao republikanci. [21]

Većina ljudi koji rade za glavne novine i TV stanice su levičari, bilo da su oni vlasnici tih organizacija ili dopisnici i komentatori. Njihova pristrasnost je očigledna. Tokom američkih predsedničkih izbora 2016., pedeset sedam od američkih sto najvećih novina – sa kombinovanim izdanjem od trinaest miliona – otvoreno su podržavali demokratskog kandidata. Samo dvoje od najvećih sto, sa izdanjem od 300,000 novina međusobno, su podržavali republikanskog kandidata. [22]

Zašto mediji naginju tako krajnje levo? 1960-tih godina na državu je jako uticala komunistička ideologija sa radikalnim društvenim pokretima političke levice koji su munjevito osvojili SAD. Radikalni studenti tog vremena su se kasnije ubacili u medije, akademsku zajednicu, društvo visokog sloja, agencije vlade i umetničke krugove, na taj način uspostavljajući kontrolu nad javnim raspravama.

Većina profesora na fakultetu su levičari, kao što se diskutovalo u 12. poglavlju. Puni ideologije političke levice, katedre novinarstva i književnosti su dovele pokoljenja maturanata pod njihov uticaj. Radnici medija ne dobijaju visoke plate, već se oslanjaju na svoj idealistički osećaj svrhe da istraju u toj oblasti. Ta ideologija je postala alatka za preobraćenje medija u levičarsku operativnu bazu.

Štampani mediji kao i industrija filma su pod opsadom. Holivud je postao uporište levičarske propagande. Koristeći komplikovanu produkciju i narativne tehnike, producenti levičari promovišu ideologije političke levice koje su doprle do svih delova sveta. Glavni motiv Holivudskih filmova obično izgleda da kleveće kapitalizam i naglašava sukob klasa, dok veliča nemoralno ponašanje ili anti-američke stavove.

Književnik Ben Shapiro je intervjuisao mnoge filmske zvezde i producente u Holivudu i napisao knjigu pod nazivom Propaganda u udarnom terminu: Holivudska istinita priča kako je levica preuzela vaš TV. Prema Shapiru, poznati producent je rekao da u ovom zanatu, liberalizam preovladava 100 posto, a ako neko to negira mora da se šali ili ne govori istinu. Kad je upitan da li drugačije političko uverenje može da spreči želju osobe da radi u industriji filma, odgovorio je: „Apsolutno.“

Poznati producent je otvoreno priznao da Holivud prodaje liberalne političke stavove kroz svoje radove: „Sada postoji samo jedna perspektiva. I to je jedna veoma progresivna perspektiva.“ [23] Producent televizijskih serija o kriminalističkoj policiji je priznao da namerno prikazuje više belaca u ulozi kriminalaca jer „ne želi da doprinese negativnim stereotipima.“ [24]

Shapiro raspravlja da je u Holivudu nepotizam ideološke prirode, a ne porodične: Prijatelji zapošljavaju prijatelje istih ideoloških uverenja. Otvorenost kojom Holivudska gomila priznaje svoju anti-konzervativnu diskriminaciju u industriji je šokantna. Oni koji govore o toleranciji i raznolikosti nemaju tolerancije kad se radi o poštovanju raznolikosti ideologija. [25]

4. Liberalizam i progresivizam preuzimaju medije

Walter Williams, osnivač novinarskog obrazovanja i prve škole novinarstva na svetu na univerzitetu Missouri, je 1914. napravio Novinarsku Zakletvu. Ona je određivala novinarstvo kao nezavisan zanat koji poštuje Boga i ceni ljudski rod. Novinari bi trebali da budu ravnodušni prema gordosti mišljenja ili pohlepi za moći. Oni moraju da obraćaju pažnju na detalje i primenjuju samo-kontrolu, strpljivost, hrabrost i neprekidno poštuju svoje čitaoce. [26] Nakon 1960-tih, međutim, progresivizam je preovladao. Lobiranje je zamenilo objektivnost. Liberalizam i progresivizam su zamenili nepristranost.

U knjizi Medijske elite, književnik Samuel Robert Lichter je napisao da su dopisnici skloni da dodaju svoja lična mišljenja i obrazovanje svojim izveštajima o spornim pitanjima. Većina ljudi u novinskim redakcijama su liberali, što je promenilo izveštaje u korist liberalne politike. [27]

U svom istraživanju evolucije dvesta godina američkog novinarstva, Jim A. Kuypers je zaključio da su današnji glavni mediji liberalni i progresivni po svojoj strukturi i izveštavanju. On citira liberalnog urednika jednih glavnih novina: „Previše često nosimo liberalizam u svojim rukama. Mi ne tolerišemo druge načine života ni druga uverenja. Mi ne oklevamo da kažemo da ako želiš ovde da radiš, moraš da budeš isti kao i mi i moraš biti liberalan i progresivan.“ [28]

U drugom radu, Kuypers pronalazi da glavni mediji vrlo naginju liberalizmu u izveštavanju pitanja rase, reforme naknada, zaštite okoline, kontrole vatrenog oružja i tome slično. [29]

Levičarski mediji su utemeljili svoju prevlast u ekologiji američke politike, šireći svoj ideološki program u izveštavanju. U odlomku komentara koje je objavio The Wall Street Journal 2001. godine, bivši CBS dopisnik Bernard Goldberg je napisao da su voditelji vesti glavnih medija toliko pristrasni, a da „uopšte ne znaju šta je liberalna pristrasnost.“ [30]

Mnogi ljudi u društvima visokog poverenja na Zapadu imaju jako malo sumnje o verodostojnosti vesti koje su uradili i emitovali glavni mediji. Mnogi uzimaju zdravo za gotovo da su izveštaji objektivno i sveobuhvatno napisani i da je ono što je navedeno ozbiljna stručna analiza bazirana na informacijama iz pouzdanih izvora. Levičarski mediji koriste poverenje svojih korisnika da im usade svoj ideološki pogled na svet.

Dok lažne vesti danas divljaju, to je ipak dosta nesvakidašnja pojava. Slobodna društva Zapada su tradicionalno naglašavala potrebu za istinitim, objektivnim i poštenim medijima. Stoga, levičarski mediji uglavnom ne šire lažne vesti da otvoreno prevare javnost. Njihovi načini su prepredeniji i razrađeniji, kao što je opisano dole.

Selektivno izveštavanje. Svaki dan, desetine hiljada događaja vredni objavljivanja u vestima se dešavaju širom sveta. Ali kojim događajima se poklanja pažnja ili koji nestaju iz pažnje javnosti se skoro potpuno određuje onim što mediji izaberu da izveste.

Savremeni mediji imaju veliku moć. Zbog znatnog levičarskog uticaja među mnogim medijskim organizacijama i službenicima, mnoge progresivne ideje – kao tzv. socijalna pravda, jednakost i feminizam – su postali mainstream, dok se iz vida javnosti uklanjaju zločini komunizma. Bivši predsednik Kongresa Newt Gingrich je jednom rekao: „Akademska politička levica i njeni štampani mediji i holivudski sledbenici odbijaju da se suoče s užasnim dokazima o beskrajnoj nečovečnosti marksizma.“ [31]

Selektivno izveštavanje se može podeliti u tri kategorije. Prva, događaji su odabrani ili prvobitno zbog njihove koristi da pomognu čitaocima da prihvate ideološki stav političke levice. Druga, umesto da izveštavaju sveobuhvatno o kontekstu događaja, oni izveštavaju samo aspekte koji podržavaju levičarsku tačku gledišta. Najzad, mediji obično daju više prostora onima koji naginju političkoj levici ili čije se izjave slažu sa političkom levicom, dok su druge organizacije i pojedinci marginalizovani.

Groseclose i Jeffrey Milyo, u svom radu iz 2005. „Mera pristrasnosti medija “ pišu: „Na svaki greh pogrešnog izveštavanja… verujemo da postoje stotine ili možda hiljade greha neizveštavanja – slučajeva gde je novinar izabrao činjenice ili priče u kojima je verovatno da bude pomenuta samo jedna strana političkog spektra.“ [32]

Postavljanje programa. Za vreme 1960-tih, istraživači medija su osmislili uticajnu teoriju da je funkcija medija da odrede koje teme su prikladne za raspravu. Bernard Cohen je to lepo formulisao: Štampa „možda većinu puta nije uspešna da govori ljudima o čemu da misle, ali je zadivljujuće uspešna da govori svojim čitaocima o čemu da misle.“ [33] Drugim rečima, štampa može da odredi važnost događaja brojem izveštaja i daljim izveštajima o istom događaju, dok se jednako važna ili važnija pitanja sažimaju ili se uopšte ne pominju.

Pitanje prava transseksualaca, mada se to tiče samo veoma malog dela stanovništva, je postalo glavna tačka rasprave i primer kako mediji uspešno postavljaju program. Osim toga, globalno otopljavanje je postalo važno pitanje javne rasprave zbog dugoročne zavere medija i drugih političkih sila.

Podmetanje. Postoje mnoga pitanja koja su previše bitna da se ignorišu. Mediji koriste način podmetanja da naprave priču. Pokreti seksualne slobode i socijalne pomoći, 1960-tih godina su doveli do raspada porodice, pogoršanja siromaštva i povećanja kriminala. Međutim, levičari koriste medije i Holivud da prikažu snagu i samostalnost samohrane majke, sakrivajući iza toga prave socijalne probleme. Neki kritikuju „nadmoć belaca“ i pripisuju loše finansijsko i društveno stanje manjina sistemskoj diskriminaciji. Učestalost takvih priča je uglavnom posledica dogovora medija i drugih političkih snaga.

Način podmetanja se uglavnom viđa kad priče prethode činjenicama. U objektivnom izveštavanju, novinar sažima činjenice da napravi priču. Ali dopisnici i urednici često imaju predrasude o temama, pa kad prave izveštaje, modeliraju činjenice da odgovaraju priči koja potvrđuje njihovu ličnu pristrasnost.

Korišćenje političke korektnosti za nametanje autocenzure. Politička korektnost prožima medije. Bilo da je napisana kao stilski priručnik ili neizrečena, mnogi mediji imaju pravilnike političke korektnosti koji određuju šta se sme, a šta ne sme izveštavati i kako se izveštava. Zbog zakonodavstva o „zločinu iz mržnje“ u nekim evropskim zemljama, mnogi lokalni mediji se ne usuđuju da izveštavaju o zločinima koje su počinili imigranti, iako su takvi zločini postali ozbiljni socijalni problemi i ugrožavaju unutrašnju sigurnost tih zemalja. Američke medijske organizacije takođe vrše autocenzuru što se tiče izveštaja o zločinima, često izostavljajući imigrantski status zločinca.

Etiketiranje konzervativnih izvora radi neutralizovanja uticaja. Da bi stvorili utisak uravnoteženog izveštavanja, liberalni mediji nemaju izbora, već moraju da izveštavaju o mišljenjima konzervativaca ili konzervativnih intelektualaca od poverenja. Ali mediji obično koriste oznake kao „konzervativno“, „politička desnica“ ili „religiozna politička desnica“ kad navode takve izvore, neupadljivo ukazujući da su ovi puni predrasuda ili da im ne treba verovati zbog jednostavne činjenice da su konzervativci. Kad daju navode liberala ili liberalnih intelektualaca, mediji obično koriste neutralne naslove kao „istraživač“ ili „stručnjak“, sugerišući da su ta mišljenja nepristrasna, objektivna, razborita i poverljiva.

Stvaranje leksikona političke korektnosti. Zapadni mediji, zajedno sa levičarskim političkim grupama i intelektualcima, su stvorili ogroman sistem politički korektnih termina. Mediji su te termine primenjivali toliko često da su termini postali duboko ukorenjeni u svest javnosti, utičući podsvesno na njih.

Čim mediji potvrde jedno mišljenje političke levice, ono se ogleda u svim aspektima društva. Članak The New York Timesa iz oktobra 2008. pod naslovom „Liberalna uverenja vladaju pozornicom“ kaže: „Tokom ovog perioda izbora posetioci pozorišta u New Yorku mogu slobodno da vide desetak političkih predstava, o Iraku, korupciji u Washingtonu, feminizmu ili imigraciji; ali ono što neće videti su predstave sa konzervativnim stavovima.“ [34]

Političke boje medija se takođe odražavaju u izveštajima o demokratskom procesu. O liberalnim kandidatima se pozitivno izveštava, a kandidati koji su usvojili tradicionalna uverenja dobijaju više kritike. Takvi izveštaji i „stručne“ analize imaju veliki uticaj. Groseclose je otkrio da je više od 90 posto dopisnika u Washingtonu glasalo za demokrate. Prema računici Groseclosa, pristranost medija pomaže demokratskim kandidatima za oko 8 do 10 posto na tipičnim izborima. Na primer, da nije postojalo te pristranosti medija, John Mc Cain bi porazio Baracka Obamu, 56 posto prema 42 posto, ali umesto toga je izgubio 46 prema 53. [35]

5. Filmska industrija: Avangarda naspram tradicije

Holivud ima ogroman uticaj širom sveta. Mada američki filmovi sačinjavaju manje od 10 posto filmova proizvedenih na svetu, holivudski filmovi imaju 70 posto međunarodne gledanosti. Nesporno je da holivudski filmovi dominiraju međunarodnom industrijom filma. [36] Kao međunarodni simbol američke kulture, Holivud služi da propagira i proširi američke vrednosti širom sveta – ali je postao sprava izlaganja celog čovečanstva izopačenim i netradicionalnim vrednostima.

Danas je mnogim Amerikancima teško da zamisle da porodice 1930-ih i 1940-ih nisu morale da brinu o negativnom uticaju filmova na decu. Ali industrija filma je u to vreme sledila stroge moralne propise.

1934. godine, sa snažnom podrškom crkvi, industrija filma je uvela Kodeks za upravljanje stvaranjem govora, sinhroniziranih i nemih filmova - takođe poznat kao Haysa kodeks. Njegovo prvo načelo je bilo da ne sme da bude snimljena nijedna scena koja bi snizila moralne norme onih koji gledaju. Publika nikad ne sme da bude navedena da simpatiše kriminal, loše postupke, zlo ili greh. Načelo Haysovog kodeksa o seksu je da podržava svetost porodice i braka; filmovi ne smeju da aludiraju da su niski oblici seksualnih veza prihvatljive norme. Preljuba, mada je ponekad potrebna kao materijal za zaplet, ne sme da bude opravdana, privlačno opisana ili eksplicitno tretirana.

Međutim, posle 1950-tih, seksualna sloboda je prouzrokovala kulturni i moralni šok. Porast broja TV prijemnika u američkim domaćinstvima je podstakao ogroman pritisak tržišta i suparništvo među filmskim producentima. Holivud je sve više ignorisao Haysov kodeks i nije upražnjavao samodisciplinu. Na primer, film Lolita iz 1962-e, po istoimenom romanu istog, prikazuje preljubničku vezu između muškarca i njegove maloletne pastorke.

Lolita osvaja Oskara i Zlatni Globus i mada je film dobio pozitivne i negativne recenzije u to vreme, danas ima 93 posto odobravanja u Rotten Tomatoes. To pokazuje radikalnu promenu morala društva koja se dogodila u poslednje vreme.

Kontra-kulturni pokreti krajem 1960-tih su obeležili pad tradicionalnog morala i reda u holivudskoj produkciji. Nekoliko legendarnih filmova koji opisuju teme pobune pokazuju zlo i sve veći uticaj istog na američku industriju filma.

Kao što se neprekidno navodi u ovoj knjizi, ključna taktika komunizma je da pokaže zločinačko ponašanje kao nešto plemenito ili ispravno. Bonnie i Clyde je krimić iz 1967. baziran na stvarnoj priči istoimenih pljačkaša iz doba Velike depresije. Tokom Velike depresije, mnoge porodice su ostale bez krova nad glavom pošto su im banke zaplenile dom. Junaci tog filma izražavaju opravdan bes zbog takve pojave, pa su prikazani kako se bore protiv socijalne nepravde pljačkom banaka i ubijanjem.

Film, koji sadrži neke od prvih holivudskih prikaza nasilja, dočarava u suštini priču o pravdi u stilu Robina Huda za ovakve zločine. Zločinački par čine zgodan muškarac i lepa žena, pokazujući kako imaju prirodan osećaj za pravdu. Međutim, policija je prikazana kao grupa nesposobnih šupljoglavaca, a ne čuvara reda i zakona. Na kraju, smrt Bonnie i Clyde, koji postaju žrtve policijske spletke, je imala jak uticaj na mladu publiku. Njih dvoje su glorifikovani kao mučenici, kao da su se žrtvovali zbog nekog višeg cilja.

Motivi kriminala i nasilja koji se pokazuju u filmu su zaprepastili većinu američkog društva, ali su imali velik odjek među pobunjenim studentima. Glumac i glumica koji su igrali Bonnie i Clyde su se pojavili na naslovnoj strani časopisa Time. Mladi su počeli da oponašaju njihov govor, stil odevanja i preziru tradiciju i običaje. Čak su pokušavali da imitiraju način smrti para. [37] Jedan radikalni vođa studentske organizacije je napisao članak upoređujući Bonnie i Clyde s tobožnjim herojima poput kubanskog vođe gerile Che Guevare i Vijetkongovskog teroriste Nguyễn Văn Trỗi. [38] Jedna radikalna studentska organizacija je tvrdila: „Mi nismo potencijalni Bonnie i Clyde, mi jesmo Bonnie i Clyde.“[39]

Osim ulepšavanja kriminala, Bonnie i Clyde su prikazali besprimerni nivo nasilja i seksualnosti. Međutim, film je ipak dobio pohvale kritičara deset nominacija za Oskara, sa dva osvojena. Holivud je odstupio od svojih tradicionalnih načela.

Film Diplomac (The Graduate), koji je izašao krajem 1967., prikazuje unutrašnju teskobu i sukobe studenata fakulteta u to doba. Film pokazuje usamljenog studenta na raskrsnici u životu. Tradicionalne vrednosti generacije njegovog oca su predstavljene kao dosadne i licemerne. Umesto da uđe u glavnu struju američkog društva, on prihvata udvaranja starije udate žene i zaljubljuje se u njenu ćerku, koja saznaje za njihovu vezu. Na ceremoniji venčanja ćerke i jednog drugog mladića, glavni junak dolazi u crkvu i on i ta mlada žena beže. Film The Graduate prikazuje zbrku adolescentske buntovnosti, nekontrolisani libido, incest i druge motive, pokazujući zbrkano, antitradicionalno okruženje pobunjene omladine. Film je imao ogroman uspeh, stvarajući odmah i tokom idućih godina veliku prodaju bioskopskih ulaznica. Sa sedam nominacija za Oskara i jednim dobijenim, The Graduate je priznat širom Holivuda.

Filmovi kao Bonnie i Clyde i The Graduate su pokrenuli novo holivudsko doba. Krajem 1968., Haysov kodeks je zamenjen sistemom moderne klasifikacije filma. Drugim rečima, filmovi svakakvih sadržaja se mogu prikazivati sve dok su obeleženi kategorijom. To je znatno oslabilo moralnu samodisciplinu industrije zabave i pomutilo norme dobra i zla. Na taj način, zabavljači i zaposleni u medijima su odvojili moral od svog stvaralaštva, dajući slobodu zlom sadržaju.

Izopačena zabava kupuje publiku jeftinom, uzbudljivom, instant stimulacijom. Istovremeno, producenti se prepuštaju pohlepi, ubirući ogroman profit.

Film je posebno sredstvo koje ima moć da pokaže neodoljivu atmosferu i stvarne ličnosti, namećući publici perspektivu režisera. Uspešni filmovi mogu tako da uvuku svoju publiku u kinematografski svet da će teško išta moći da ih vrati u stvarnost. Oni igraju ogromnu ulogu oblikovanja osećaja i pogleda na svet svoje publike, a u rukama rđavih ljudi, navode ljude da prekinu s tradicijom.

Jedan poznati filmski producent je jednom rekao: “Dokumentarci preobražavaju one koji su već preobraženi. Igrani filmovi preobražavaju one koji nisu preobraženi.“ [40] Drugim rečima, dokumentarci pojačavaju vrednosti koje gledaoci već imaju, dok igrani filmovi koriste fascinirajuće priče da napune svoju nesvesnu publiku novim skupom vrednosti. Filmski producent i glavni glumac filma Bonnie i Clyde je pristalica socijalizma. Njegova istorijska drama iz 1981., Crveni (Reds), je osvojila Oskara i Zlatni globus. Na vrhuncu Hladnog rata, Reds je promenio stereotip radikalnog komuniste u opuštenu i prijateljsku osobu. [41]

U jednom drugom njegovom filmu, Bulworth, koji je bio nominovan za Oskara, prikazuje se socijalistički predsednički kandidat. Kroz njegov portret, publici se sugeriše da klasa, a ne rasa, predstavlja centralno pitanje američke politike. [42] Taj film je bio tako uspešan da su ga mnogi podsticali da se kandiduje za predsednika SAD.

Mnogi filmovi su imali momenatalan efekat. Tokom prvog prikazivanja Bonnie i Clyde, pošto se film završio, neki iz publike koji su sedeli u zadnjem delu bioskopa su počeli da viču uvrede na račun policajaca. [43] Nakon uvođenja sistema klasifikovanja, prvi film za odrasle, Goli u sedlu (Easy Rider), je odmah postao hit i doprineo popularnosti upotrebe droga. Film sledi avanture dva dugokosa hipika, dilera kokaina i vozača motocikla dok se prepuštaju rok muzici, halucinogenim drogama, hipi komunama i javnim kućama. Tokom produkcije filma koristile su se prave droge. Njihov stil života antisocijalnog samougađanja lišenog konvencionalnih vrednosti postaje san mnogih omladinaca i pretvara drogu u simbol kontra kulture. Režiser je priznao: „Ja sam, u stvari, odgovoran za problem kokaina u SAD. Pre filma Easy Rider, na ulici nije bilo kokaina. Nakon filma Easy Rider, kokain je svuda.“ [44]

Nakon uvođenja sistema klasifikovanja filmova, Holivud započinje masovnu produkciju filmova koji izopačena ponašanja kao seksualna razuzdanost, nasilje, ilegalne droge i organizovani kriminal prikazuju u pozitivnom svetlu. Jedna studija pokazuje da je oko 58 posto holivudskih filmova snimljenih između 1968. i 2005. klasifikovano kao R (za odrasle). [45]

Američki intelektualac Victor B. Cline je analizirao trideset i sedam filmova koji su bili prikazani u Salt Lake City 1970-tih godina. On je pronašao da je 57 posto filmova prikazivalo nepoštenje kao junaštvo, ili da opravdava junaka zbog datih okolnost i da je 38 posto filmova prikazivalo krimnalna dela kao nešto što se isplati, ili kao uspešnu i uzbudljivu razonodu koja nema nikakve negativne posledice. U 59 posto filmova, junaci su ubili jednog ili više ljudi. Sedamdeset i dva posto junakinja su prikazane kao seksualno promiskuitetne u nekoj meri. U stvari, samo jedan film je pokazao normalne polne odnose između muškarca i žene koji su zakonito bili u braku. U samo 22 posto filmova je jedan od glavnih likova je prikazan da učestvuje u onome što bi se moglo nazvati zdrav i razumno zadovoljavajući brak. [46]

Najobičniji argument protiv kritike nasilja i seksualnosti u filmovima je da takve stvari postoje u pravom životu i da filmovi samo prikazuju prirodu stvarnosti i nemaju nikakav negativni uticaj. Ali iz gore navedenih detalja, to je očigledno neistina. Osim toga, mnogobrojni filmovi koje su proizveli Holivudski levičari prirodno prikazuju njihove sopstvene vrednosti, pa zauzvrat menjaju vrednosti društva. Prema filmskom kritičaru i bivšem Holivudskom scenaristi, Majklu Medvedu, socijalistički revolucionari liberalnog uma u Holivudu oblikuju vrednosti društva napadajući legitimnost porodice, promovišući seksualnu perverziju i veličajući ružnoću. [47]

Drugi tvrde da je obilje moralno izopačenog sadržaja u industriji filma naprosto podstaknuto silama tržišta. Ali bez obzira na načine, đavolji ciljevi su postignuti do zastrašujućih posledica. Brzina i snaga kojom je industrija filma iskorišćena da uništi moral javnosti je zapanjujuća. Neki filmovi idolizuju zveri ili čudovišta; one koji prikazuju čoveka da se pretvara u zver ili da se čak bavi bestijalnostima, glavnina Holivuda odobrava i hvali. To je stvarni odraz toga kako je đavo doveo svet pod svoju vlast – ljudski rod je došao do toga da prigrli čudovišta.

Ti anti tradicionalni filmovi istražuju i razmatraju probleme društva s površnom detaljnošću, ali to su zapravo izgovori da se načini komplikovana, živopisna sredina u koju će publika biti uvučena. Studiozno proizvedena atmosfera dozvoljava publici da razmišlja o normama morala kao da su puka slučajnost. Ružna dela koja tradicionalno društvo ne odobrava se uvek mogu, na neki način, opravdati, simpatisati ili čak učiniti da izgledaju pozitivna. Konačna poruka, usađena u mozak publike, je da ne postoji jasna podela između pravednog i nepravednog ili dobra i zla, da su tradicije dosadne i represivne i da je moral relativan.

6. Televizija: Korupcija u svakom domaćinstvu

Televizija je postala sveprisutan deo svakodnevnog života, a često gledanje televizije može da promeni čovekov pogled na svet, a da to i ne primeti. Istraživanje koje je vodio Centar za istraživanje medija je otkrilo da što ljudi više gledaju televiziju, to su manje verni tradicionalnim vrlinama kao što su iskrenost, pouzdanost i poštenje, pa im je stav prema pitanjima seksualnog morala sve više opušteniji – kao što su seksualni odnosi van braka, pobačaj i homoseksualnost. [48]

Iako je procenat dve grupe ljudi – onih koji gledaju malo TV i kažu da veruju u boga i onih koji puno gledaju TV i kažu da veruju u boga –bio skoro jednak (85 posto odnosno 88 posto), što pojedinac više gleda televiziju, to mu je teže da ceni verska načela. Na primer, kad im je u anketi postavljeno pitanje da izaberu između: „Ljudi uvek i u svim okolnostima treba da žive prema božjem učenju i načelima“ ili „Ljudi treba da kombinuju svoje lične moralne norme sa božjim moralnim kodeksima,“ oni koji su više gledali televiziju su obično birali ovu drugu opciju.

Iz takvih podataka, generalno se može zaključiti da televizija izlaže ljude moralnom relativizmu.

Televizija je sastavni deo ljudske svakodnevice od 1950-tih godina. Ne samo da TV serijali i filmovi postižu sličan uticaj na oblikovanje ljudskih vrednosti, već takođe talk-show emisije, humorističke serije i čak dokumentarci, neprekidnim svakodnevnim ponavljanjem tiho ulivaju u glavu svojoj publici svakakve vrste izopačenih ideja.

Uzmimo talk show kao primer. Televizijski studiji su posebno zainteresovani da pozovu goste čija mišljenja ili ponašanja protivreče tradicionalnim vrednostima ili koji žive konfliktan život, ili da pozovu „stručnjake“ i raspravljaju o nekim spornim pitanjima morala. Gosti su podstaknuti da „hrabro“ razotkriju „duboke“ ili „komplikovane“ probleme svojih ličnih života. Domaćin, stručnjaci ili čak publika daju razne „opcije“ kao rešenje problema. Da bi se osigurala gledanost emisije, obično se ne prosuđuje moralna ispravnost. Na taj način, mnoge emisije postaju mesto pokazivanja pokvarenih i izopačenih ponašanja i gledišta. Ljudi su se postepeno složili da vrednosti kojih su se obično pridržavali, pod posebnim okolnostima, ne treba primenjivati, što u stvari, negira postojanje univerzalnih načela.

Mnoge udarne TV emisije su pune odurnih i neukusnih stvari koje teško gledati. Neki voditelji emisija, uključujući i voditeljke, se ponose psovanjem. Priličan broj emisija indoktriniše ljude vulgarnim ukusom i nekulturnim ili netradicionalnim stvarima kroz zabavu, dok je publika u stanju opuštenosti. Kako vreme prolazi, ljudi uopšte ne osećaju opasnost i čak počinju da priznaju i uvažavaju takve stvari, razarajući na taj način svoje moralno razmišljanje.

Humorističke serije se upotrebljavaju da se normaliziraju izopačene vrednosti i ponašanje, kakvo se zapravo retko viđa u svakodnevnom životu, tako što se neprekidno emituje na televiziji.

Shapiro je dao primer prizora iz epizode „Ona koja će se poroditi“ iz popularne američke sitkom serije Friends (Prijatelji). Rossova bivša žena, lezbijka Carol, će da rodi bebu. Ross je normalno zabrinut jer će njegovo dete da odrasta u lezbejskoj porodici. Dok se Ross oseća uznemireno, Phoebe mu kaže: „Kad sam ja odrastala, znaš, moj otac nas je napustio i moja majka je umrla, onda je moj očuh otišao u zatvor, tako da sam jedva imala dovoljno delića roditelja da sastavim jednog celog. A tu je ova mala beba koja ima tri cela roditelja koji je toliko vole da se bore oko toga ko će je najviše voleti, a još nije ni rođena. To je jednostavno, jednostavno najsrećnija beba na celom svetu.“ [49]

Ross odmah oseća olakšanje i utehu u njenom gledištu. Kako Shapiro piše, epizoda opisuje „trudnu lezbejku i tri roditelja u domaćinstvu kao ne samo normalnu stvar, već zadivljujuću.“

Moderna medicina je otkrila da ljudski mozak doživljava pet raznih vrsta električnih obrazaca ili „moždanih talasa“. Dva talasa koja najčešće dolaze dok je pojedinac u stanju budne svesti su talasi alfa i beta. Kad su ljudi zaposleni i rade, kod njih preovlađuju beta moždani talasi. Oni pokazuju povećanu sposobnost analiziranja i skloni su da upotrebljavaju logično razmišljanje. U raspravi, osoba će pretežno pokazivati beta moždane talase. Drugim rečima, ljudi u stanju kad beta talasi preovlađuju su oprezniji i manje naivni. Kad su ljudi opušteni I preovlađuju alfa talasi, njihove emocije preuzimaju kontrolu i njihova analitička sposobnost slabi. Kad ljudi gledaju televiziju, oni nisu spremni da ozbiljno razmišljaju, već su opušteni i podložni uticaju. Pod takvim okolnostima, ljudi su skloni da budu podsvesno uvereni u teme i gledišta prikazane na TV programu.

Istraživanje pokazuje da skoro dve trećine programa, uključujući dečje programe, sadrži prizore nasilja. Obmanjujući seksualni sadržaj se takođe nalazi u svim TV programima i filmovima. Sledeći časove seksualnog vaspitanja u školama, mladi navode medije kao drugi najvažniji izvor za učenje o polnim aktivnostima.

Obimna količina istraživanja jasno pokazuje da sadržaji nasilja u medijima čine mlade neosetljivim na nasilje i povećava njihovu šansu da izvrše nasilno delo kasnije u životu. Mediji imaju vrlo loš uticaj na omladinu, povećavajući sklonost nasilju, maloletnim polnim aktivnostima i tinejdžerskoj trudnoći. Devojčice koje često gledaju program koji sadrži seksualne aktivnosti su dvostruko više sklone da u roku od tri godine postanu trudne u poređenju sa devojčicama koje retko gledaju takve programe. Medijski programi takođe povećavaju opasnost seksualnih napada i opasnog ponašanja. [50]

Poplave pornografskog i seksualnog sadržaja vrše direktan napad na vrednosti društva i tradiciju. Kao što je jedan istraživač izjavio: „Mediji su toliko neodoljivi i toliko puni seksa da je teško za bilo koje dete [ili] čak kritičara da se odupre… Smatram medije našim pravim seksualnim učiteljima. [51] Zbog uticaja medija, seks zvan braka, preljuba i druga slična ponašanja su uzeta zdravo za gotovo kao deo normalnog stila života – dok god su sve strane zainteresovane, nema ništa loše u tome.

U knjizi Primetime Propaganda (Propaganda u udarnom terminu), Shapiro proučava skoro 100 uticajnih američkih TV serija. Otkriva da kako je vreme prolazilo, ti programi su sve više promovisali liberalizam i levičarska uverenja, ateizam i potcenjivanje vere, seks i nasilje, feminizam, homoseksualnost i transseksualizam, odbacivanje morala i tradicionalnih odnosa između muža i žene, ili roditelja i deteta. Oni su takođe utemeljili kao protagoniste nemilosrdne anti-heroje lišene saosećanja. Njihova evolucija je proces neprekidnog propadanja morala. Ta vrsta anti tradicionalnog stila života je ima veliki uticaj na način razmišljanja šire javnosti, naročito mladih ljudi. [52]

Mnoge emisije na MTV stanici, na primer, bezrezervno promovošu mladoj publici meku pornografiju i čak perverzno seksualno ponašanje. [53] Pošto je primenjen sistem klasifikovanja filmova, mnogi pornografski filmovi mogu da se prodaju sve dok su označeni sa X. Kako se tehnologija razvijala, ti vulgarni proizvodi su prešli iz podzemlja u široku potrošnju,pa mogu lako da se nabave u video klubovima, na pretplatničkim stanicama i u hotelima.

Televizijski sadržaji počinju da zagađuju ljude već od veoma mladih dana. Crtani filmovi pokazuju ružne likove ili preterano nasilje. Drugi dečji sadržaji su krcati skrivenim motivima progresivizma i liberalizma, poput učenja homoseksualnosti pod nazivom „kulturne raznolikosti.“ Oni koriste izreke kao „Samo jedna osoba na ovom čitavom svetu je kao ti“ da bi odgajili nezarađeno samopoštovanje i pojam prihvatanja svih ljudi bez obzira na njihovo nemoralno ponašanje. [54]

Naravno, mali broj holivudskih producenata ima bilo kakvu vrstu formalnog plana da usadi pokvarenu ideologiju u svoje gledaoce. Ali kada se sami producenti programa slažu sa idejama progresivizma i liberalizma, onda će te pokvarene ideologije neizbežno završiti u programima. Pravi plan je đavolski, a radnici u medijima koji suviše skrenu od božanskog postaju marionete zla.

7. Mediji: Ključno bojno polje u totalnom ratu

Komunistička filozofija borbe ne bira sredstva i ne poštuje nikakva moralna ograničenja u postizanju svojih političkih ciljeva. U američkoj predsedničkoj kampanji 2016. godine, kandidat Donald Trump je bio protiv „političke korektnosti“ pa je predstavio svoju nameru da pomeri Ameriku od krajnje političke levice na desnicu: povratak tradicionalnim vrednostima, vladavina prava, smanjenje poreza radi oživljavanja ekonomije, obnova ljudskog poštovanja i poniznost pred Bogom itd. Njegov otvoren način izražavanja je izazvao paniku kod liberala. Naoružani glavnim medijima, oni su se okomili i svestrano napali Trumpa.

Tokom predsedničke kampanje, levičarski mediji su koristili razne načine da namerno demonizuju i kleveću Trumpa i progone njegove pristalice, koji su opisani kao rasisti, seksisti, protiv imigrantski ksenofobi i neobrazovani belci. Drugim rečima, mediji su pokušali da utiču na rezultate izbora manipulišući javnim mnjenjem. Osim malog broja medija, skoro 95 posto medija su neprekidno prognozirali da će Trump sigurno izgubiti na izborima. Protivno očekivanjima, Trump je porazio svog suparnika i bio izabran za četrdeset i petog predsednika SAD-a.

Pod normalnim okolnostima, koliko god žestoka bila retorika tokom kampanje, stranke i grupe bi trebale da se vrate normalnom delovanju pošto su izbori završeni. Još važnije, mediji treba da podrže principe poštenosti, stave interese nacije na prvo mesto i održe neutralnost. Međutim, nakon predsedničkih izbora 2016. u SAD, videli smo da su mediji nastavili svoju besnu kampanju čak i po cenu rizika svog imidža.

Većina medija je namerno ignorisala dostignuća Trumpove administracije, kao nagli porast berze na rekordni stepen, američka diplomatska dostignuća i skoro potpuno iskorenjivanje terorističke grupe ISIS. Stopa nezaposlenosti je postala najniža u prethodnih osamnaest godina u SAD-u, američka ekonomija oživljava.

Osim toga, mediji čine sve moguće da sputaju Trumpovu administraciju iznoseći neosnovane optužbe. Na primer, mediji su zakuvali teoriju zavere o tajnom sporazumu između Trumpa i Rusije, ali posebni istražni savet nije našao nikakve dokaze o tome. Kongresni izveštaj jasno izjavljuje da nije bilo tajnog sporazuma između Trumpa i Rusije. [55]

Da bi napali Trumpa, mediji su takođe kreirali mnogo lažnih vesti. U decembru 2017. godine, jedan TV gigant je morao da udalji dva starija novinara na četiri nedelje bez plate i da preuredi njihov rad jer su sastavili lažne izveštaje da je Trump naredio Michaelu Flynnu da stupi u kontakt sa Rusijom. [56] Na kraju, ta dva novinara su bili prisiljena da napuste TV stanicu. Upravo taj tim je ranije ostvario izvanredna dostignuća osvojivši četiri nagrade Peabody i 17 nagrada Emmy, ali lažne novosti su im donele sramotu.

Kad je Trump osudio sramnu MS-13 bandu, a naročito one članove koji su ušli u SAD kao ilegalni imigranti, rekao je: „Oni nisu ljudi. To su životinje i moramo biti jako, jako oštri.“ Međutim, većina medija u Americi je odmah izvadila njegovu izjavu iz konteksta, tvrdeći da je Trump rekao da su ilegalni emigranti životinje.

U maju 2018. godine, fotografija uplakane devojčice iz Hondurasa je naširoko bila u opticaju medija i na internetu. Tu malu devojčicu i njenu majku je zaustavila granična patrola dok su pokušavale da se ušunjaju u SAD. Mediji su tvrdili da je devojčica nasilno oduzeta od njene majke i iskoristili tu priliku da kritikuju Trumpove pogranične zakone i njegov netolerantan stav prema ilegalnoj imigraciji. Kasnije, da bi ismejavali Trumpa, časopis Time je stavio fotografiju te male devojčice i fotografiju Trumpa na naslovnu stranu časopisa i dodao natpis „Dobrodošli u Ameriku“. Međutim, otac te devojčice je posle rekao medijima da je pogranični službenici nisu oduzeli od njene majke. [57]

Prema istraživanju Centra za istraživanje medija, Trump je u fokusu večernjih vesti na tri glavne američke medijske mreže tokom zadnje dve godine, zauzimajući trećinu ukupnog medijskog prostora večernjih vesti. 2017. godine, 90 posto izveštavanja o Trumpu je bilo negativno. 2018. godine, negativno izveštavanje je dostiglo 91 posto. Istraživanje je zaključilo: „Bez sumnje, nijedan predsednik nikad nije dobijao tako nepovoljno izveštavanje, tokom tako dugog vremena, kao Trump.“ [58]

Međutim, američka javnost postaje sve svesnija lažnih vesti. Prema anketi koju je sproveo fakultet Monmouth u aprilu 2018. godine, procenat Amerikanaca koji smatraju da glavni mediji barem ponekad izveštavaju lažne novosti se, od 63 posto prošle godine, popeo na 77 posto. [59] 2016. godine, Gallupova anketa je otkrila da je američko poverenje u medije palo rekordno nisko, sa samo 32 posto ljudi koji imaju „mnogo“ ili „podosta“ poverenja u medije, manje za 8 posto od prošle godine. [60] Ne iznenađuje da se vlasnik jedne velike medijske kompanije požalio: „Lažne vesti su zloćudni tumor naših vremena.“ [61]

Sudeći po rezultatima američkih izbora, pola Amerikanaca podržava Trumpa, ali stav koji iznose mediji je jednostran. Pod takvim nenormalnim okolnostima, Trump je napadnut i demonizovan jer se jako zalaže za ponovno uspostavljanje tradicije i njegovi ideali ne mogu da koegzistiraju sa protiv tradicionalnom ideologijom političke levice. Ako napadi medija na Trumpa budu mogli da prouzrokuju da javnost izgubi svoje pouzdanje u njega, oni će postići svoj osnovni cilj – sprečiti društvo da se vrati tradiciji.

Međutim, više zabrinjava što su mnogi mediji postali katalizatori rasta radikalne retorike, podsticanja neprijateljstva i mržnje i polarizacije stanovništva, pa na taj način još više povećavaju pukotine u društvu. Osnovna etika se odbacuje i posledice se ignorišu do tačke samouništenja, samo da bi se protivnik doveo do propasti. Zemlja je gurnuta u stanje ekstremnog haosa i opasnosti.

Zaključak: Povratak odgovornosti u medijima

Dok bi smo mogli reći da se tokom prošlog veka avet komunizma samo delimično infiltrirala i kontrolisala razne oblasti na svetu, što se tiče stanja danas, avet već vlada našim svetom – svi aspekti ljudskog sveta su već podvrgnuti njenom uticaju. Ogroman uticaj medija na čovečanstvo je efikasno upotrebljen da ispira mozak, vara i korumpira ljudski moral, prouzrokujući ljudima da podsvesno odstupaju od tradicije.

U Zapadnim zemljama, mnoge liberalne medijske ustanove su postale alatke za skrivanje istine i varanje ljudi. Mnogi su odustali od osnovne profesionalne etike i sada pribegavaju svakakvim vrstama bezobzirnih napada, vređanja i klevete, nezavisno od uticaja na njihov ugled ili na društvo.

Avet je uspešna jer je iskoristila ljudske mane: težnju za ugledom i dobiti, neznanje, lenjost, sebičnost, pogrešno tumačeno saosećanje, borbenost i tome slično. Neki novinari se pravdoljubivo bune protiv tradicionalnih vrednosti pod fasadom poznavanja istine. Neki se pravdaju već moralno niskim „zahtevima javnosti“ da bi pridobili gledanost. Neki se upravljaju prema nižim normama zarad sopstvene karijere. Neki stvaraju lažne vesti usled zavisti i neprijateljstva. Neki veruju lažnim vestima jer su neuki i lenji. Neki iskorišćavaju dobrotu i saosećanje drugih zalažući se za socijalnu pravdu, pa na taj način guraju čitavo društvo političkoj levici, dok pribegavaju beskrupuloznoj taktici da bi postigli svoje političke i ekonomske ciljeve.

Zadatak medija je uzvišen. On treba da bude nit života koja snabdeva ljude informacijama o događajima u društvu, pa je važna sila u održavanju zdravog razvoja društva. Objektivnost i nepristranost su osnovni etički zahtevi za medije i oni su ključ poverenja koje su im ljudi dali. Ali u sadašnjim medijima vlada haos, što jako utiče na poverenje koje ljudi imaju u njih. Povratak originalnoj misiji medija i ponovo uspostavljanje časti novinarskog zanata su plemenite odgovornosti ljudi zaposlenih u toj profesiji.

Obnavljanje misije medija znači da mediji treba da teže istini. Izveštaji medija o istini moraju da budu iscrpni i iz iskrenog izvora. Kad se izveštava o društvenim pojavama, mnogi mediji prikazuju samo deo stvarnosti na načine koji su često varljivi pa mogu da prouzrokuju više štete nego čiste laži.

Deo zadatka medija je da promovišu dobrotu. Dobrota medija nije zloupotreba simpatije niti politička ispravnost. Njen cilj mora da bude dugovečno blagostanje čovečanstva. Jedini izlaz za ljudski rod nije dobijanje kratkoročnih ekonomskih koristi niti je pad u izmišljenu komunističku utopiju, već da sledi put tradicije koju su stvorila božanstva, podiže norme morala i vraća na svoje izvorno mesto – istinito i divno izvorište samog života.

Mediji su dobri ako mogu da pomognu društvu da vrednuju i podržavaju moral jer se i dobro i zlo nalaze u ljudskom društvu. Odgovornost medija je da šire istinu, veličaju vrlinu, razotkriju zlo i suzbiju ga.

Po povratku svojoj misiji, mediji moraju da obraćaju više pažnje na glavne događaje koji utiču na budućnost ljudskog roda. Poslednji vek je bio očevidac velike konfrontacije između slobodnog sveta i komunističkog tabora. Dok je izgledalo kao ideološka borba, to je zapravo bila borba na život i smrt između ispravnosti i zla, jer komunizam uništava moral koji održava civilizaciju ljudskog roda. A nakon pada komunističkih režima u Istočnoj Evropi, njihov duh i dalje ostaje, neporažen.

U Kini, zemlji drevne kulture, Komunistička partija je od 1999. godine proganjala duhovnu praksu Falun Gong, koja podržava univerzalna načela istine, dobrote i tolerancije. Taj progon je uticao na milione ljudi širom najnastanjenije zemlje na svetu; taj progon traje skoro dve decenije i dostigao je mere neuporedive brutalnosti. To je najveći progon vere u savremenoj istoriji.

Progon Falun Gonga je progon osnovnih vrednosti ljudske civilizacije i monstruozan napad na slobodu uverenja. Međutim, izveštaji Zapadnih medija su bili nesrazmerno mali ako uporedimo intenzitet i surovost stvarnih događaja koji su se odigravali. Većina glavnih medija su pod političkim uticajem Kineske komunističke partije, pa su sprovodili autocenzuru ili ćutali po tom izuzetno zabrinjavajućem pitanju. Neki su čak učestvovali u pomaganju KPK da raširi svoje laži.

U isto vreme se pojavio pravac koji se protivi komunizmu i podržava povratak tradiciji. U Kini, više od 300 miliona ljudi je istupilo iz KPK i njenih povezanih organizacija u pokretu pod imenom „Tuidang“ (Istup iz Partije). Ipak takva krupna pojava, koja je od velike važnosti za budućnost Kine i sveta, se retko pominje u Zapadnim medijima.

Danas, kako svet prolazi velike promene, istina i tradicionalne vrednosti su važnije nego ikad. Svetu su potrebni mediji koji mogu da razlikuju dobro od zla, čine dobra dela i održavaju moral javnosti. Prevazilaženje interesa pojedinaca, kompanija i političkih stranaka s ciljem da se prikaže stvarni svet je dužnost svakog novinara.

Danas, dok se suočavaju sa padom morala u medijskoj profesiji, neophodno je da čitaoci i publika svesno razlikuju dobro od zla i racionalno razmotre informaciju koju iznose mediji. Ljudi moraju da prosuđuju o pitanjima u skladu sa moralnom tradicijom, posmatraju pojave društva kroz naočare univerzalnih vrednosti i tako poguraju medije da ispune svoje istorijske zadatke. To je takođe sredstvo za ljudski rod da izbegne uticaj komunističke aveti i pronađe put u bolju budućnost.

Reference

[1] ThomasJefferson, The Works, vol. 5 (Correspondence 1786–1789), quoted in OnlineLibraryofLiberty, accessed on October 2, 2018, http://oll.libertyfund.org/quote/302.

[2] JosephPulitzer, “WhySchoolsofJournalism?” The New Republic, October 9, 1930, 283.

[3] “RulesoftheCommunistLeague,” TheCommunistLeague, Marx/Engels Internet Archive, accessedOctober 4, 2018, https://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/communist-league/index.htm.

[4] LinBiao, “Speech at theEnlargedMeetingofthePolitburo,” CollectionofDocuments From China’sCulturalRevolution (May 18, 1966). [In Chinese]

[5] HuQiaomu, “Newspapers Are Textbooks,” TheCollected Works ofHuQiaomu, Vol. III, (Beijing, People’sDailyPublishingHouse, 1994), p. 303. [In Chinese]

[6] Han Mei, “UK DeclassifiesFilesSaying 10,000 WereKilled at Tiananmen; BodiesStoredUnderground in Heaps,” SoundofHope Radio, December 20, 2017, http://www.soundofhope.org/gb/2017/12/20/n1378413.html. [In Chinese]

[7] “Self-ImmolationHoax on TiananmenSquare,” Minghui.org, http://en.minghui.org/cc/88/.

[8] “General Overview: IntensifytheFosteringof a MechanismforInnovation, Construct a High-Grade Propaganda Cultural Team,” XinhuaNewsNetwork, September 28, 2011, http://cpc.people.com.cn/GB/64107/64110/15777918.html. [In Chinese]

[9] MatthewVadum, “JournalisticTreachery,” CanadaFreePress, July 1, 2015, https://canadafreepress.com/article/journalistic-treachery.

[10] MarcoCarynnyk, “The New YorkTimesandtheGreatFamine,” TheUkrainianWeekly No. 37, Vol. LI (September 11, 1983), accessedOctober 5, 2018, http://www.ukrweekly.com/old/archive/1983/378320.shtml.

[11] Robert Conquest, TheHarvestofSorrow: SovietCollectivizationandtheTerror-famine (Oxford: OxfordUniversityPress, 1986), 319.

[12] Quoted in Arnold Beichman, “Pulitzer-WinningLies,” TheWeekly Standard, June 12, 2003, https://www.weeklystandard.com/arnold-beichman/pulitzer-winning-lies.

[13] Ronald Radosh, Red Star OverHollywood: The Film Colony’s Long RomanceWiththeLeft (San Francisco: EncounterBooks, 2005), 80.

[14] Ibid., 105.

[15] Edgar Snow, Random Notes on Red China, TranslationbyXiBoquan, (Nanjing: JiangsuPeople’sPublishingHouse, 1991), p. 1.

[16] Ruth Price, TheLivesofAgnesSmedley (Oxford: OxfordUniversityPress, 2004), 5–9.

[17] LymariMorales, “Majority in U.S. Continues to DistrusttheMedia, PerceiveBias,” Gallup, September 22, 2011, https://news.gallup.com/poll/149624/majority-continue-distrust-media-perceive-bias.aspx.

[18] Tim Groseclose, LeftTurn: How Liberal MediaBiasDistortstheAmericanMind (New York: St. Martin’sPress, 2011).

[19] Ibid., “TheSecond-Order Problem ofanUnbalancedNewsroom,” Chapter 10.

[20] LydiaSaad, “U.S. ConservativesOutnumberLiberalsbyNarrowing Margin,” Gallup, January 3, 2017, https://news.gallup.com/poll/201152/conservative-liberal-gap-continues-narrow-tuesday.aspx.

[21] ChrisCillizza, “Just 7 PercentofJournalists Are Republicans. That’s Far FewerthanEven a Decade Ago,” TheWashington Post, May 6, 2014, https://www.washingtonpost.com/news/the-fix/wp/2014/05/06/just-7-percent-of-journalists-are-republicans-thats-far-less-than-even-a-decade-ago/?noredirect=on&utm_term=.3d0109901e1e.

[22] “2016 General ElectionEditorialEndorsementsby Major Newspapers,” TheAmericanPresidency Project, http://www.presidency.ucsb.edu/data/2016_newspaper_endorsements.php.

[23] Ben Shapiro, “TheClique: HowTelevisionStays Liberal,” Primetime Propaganda: TheTrueHollywoodStoryofHowtheLeftTookOverYour TV (New York: BroadsideBooks, 2012).

[24] Ibid., “MakingtheRightCry: HowTelevision Drama GlorifiesLiberalism.”

[25] Ibid., “TheClique: HowTelevisionStays Liberal”

[26] Quoted in Jim A. Kuypers, PartisanJournalism: A HistoryofMediaBias in theUnitedStates (Lanham: Rowman&Littlefield, 2014), 8.

[27] S. Robert Lichter, et. al., TheMedia Elite (CastleRock, Colo.: Adler PublishingCo., 1986).

[28] Kuypers, PartisanJournalism, 2.

[29] Jim A. Kuypers, PressBiasandPolitics: HowtheMediaFrameControversialIssues (Santa Barbara, Calif.: GreenwoodPublishingGroup, 2002).

[30] Quoted in Kuypers, PartisanJournalism, 4.

[31] NewtGingrich, “China’sEmbraceofMarxism Is BadNewsforItsPeople,” FoxNews, June 2, 2018, http://www.foxnews.com/opinion/2018/06/02/newt-gingrich-chinas-embrace-marxism-is-bad-news-for-its-people.html.

[32] Tim GrosecloseandJeffMilyo, “A MeasureofMediaBias,” TheQuarterlyJournalofEconomics, Vol. 120, No. 4 (November, 2005), 1205.

[33] Quoted in Maxwell E. McCombsand Donald L. Shaw, “The Agenda-SettingFunctionofMassMedia,” ThePublicOpinionQuarterly, Vol. 36, No. 2 (Summer, 1972), 177.

[34] PatriciaCohen, “Liberal ViewsDominateFootlights,” New YorkTimes, October 14, 2008, https://www.nytimes.com/2008/10/15/theater/15thea.html.

[35] Groseclose, Preface, LeftTurn.

[36] Jonathan Derek Silver, Hollywood’sDominanceoftheMovieIndustry: HowDidItAriseandHowHasItBeenMaintained?, doctoraldissertation, theQueenslandUniversityofTechnology (2007), Section 1.4, https://eprints.qut.edu.au/16687/1/Jonathan_Derek_Silver_Thesis.pdf

[37] John Belton, AmericanCinema / AmericanCulture, 2nd Edition (McGraw-HillPublishingCompany, 2005), Chapter 14.

[38] ToddGitlin, TheWholeWorld Is Watching: MassMedia in theMakingandUnmakingofthe New Left (Berkeley: UniversityofCaliforniaPress, 2003), 199.

[39] Steven J. Ross, HollywoodLeftandRight: HowMovieStarsShapedAmericanPolitics (OxfordUniversityPress, 2011), 322.

[40] Ibid., 338.

[41] Ibid., 338–39.

[42] Ibid., 352.

[43] Gitlin, TheWholeWorld Is Watching, 199.

[44] Peter Biskind, EasyRiders, RagingBulls: HowtheSex-Drugs-and-Rock ‘N’ RollGenerationSavedHollywood (New York: Simon andSchuster, 1999), 74.

[45] AshleyHaygood, TheClimbofControversial Film Content, master’sthesis in Communication at LibertyUniversity, May 2007, accessedOctober 5, 2018, https://digitalcommons.liberty.edu/cgi/viewcontent.cgi?&httpsredir=1&article=1007&context=masters&sei-re.

[46] Victor B. Cline, “HowtheMassMediaEffectsOurValuesandBehavior,” Issues in ReligionandPsychotherapy, Vol 1, No. 1. (October 1, 1975), https://scholarsarchive.byu.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1004&context=irp.

[47] Michael Medved, Hollywoodvs. America (New York: HarperPerennial, 1993), 3.

[48] “TheMediaAssault on AmericanValues,” MediaResearch Center, accessedOctober 2, 2018, https://www.mrc.org/special-reports/media-assault-american-values.

[49] Shapiro, “Prologue: HowConservativesLosttheTelevisionWar,” Primetime Propaganda.

[50] “TheImpactofMediaUseandScreen Time on Children, Adolescents, andFamilies,” AmericanCollegeofPediatricians, November 2016, https://www.acpeds.org/wordpress/wp-content/uploads/11.9.16-The-Impact-of-Media-Use-and-Screen-Time-on-Children-updated-with-ref-64.pdf.

[51] CongressionalRecord, Volume 141, Number 146 (September 19, 1995), https://www.gpo.gov/fdsys/pkg/CREC-1995-09-19/html/CREC-1995-09-19-pt1-PgS13810.htm.

[52] Shapiro, Primetime Propaganda.

[53] LibbyCopeland, “MTV’sProvocative ‘Undressed’: Is ItRotten to the (Soft) Core?,” Los AngelesTimes, February 12, 2001, http://articles.latimes.com/2001/feb/12/entertainment/ca-24264.

[54] Shapiro, “RobbingtheCradle: HowTelevisionLiberalsRecruitKids,” Primetime Propaganda.

[55] ErinKelly, “Speaker Paul Ryan: ‘No EvidenceofCollusion’ betweenTrumpCampaignandRussians,” USA Today, June 7, 2018, https://www.usatoday.com/story/news/politics/2018/06/07/paul-ryan-no-evidence-collusion-between-trump-campaign-russians/681343002/.

[56] JuliaManchester, “Trump: ABC ShouldHaveFired ‘Fraudster’ BrianRoss,” TheHill, December 8, 2017, http://thehill.com/homenews/administration/364061-trump-abc-should-have-fired-fraudster-brian-ross.

[57] SamanthaSchmidtand Kristine Phillips, “TheCryingHonduranGirl on theCoverof Time WasNotSeparated from HerMother,” Washington Post, June 22, 2018, https://www.washingtonpost.com/news/morning-mix/wp/2018/06/22/the-crying-honduran-girl-on-the-cover-of-time-was-not-separated-from-her-mother-father-says/?noredirect=on&utm_term=.bd08dbdaf5bc.

[58] RichNoyes, “TV vs. Trump in 2018: LotsofRussia, and 91% Negative Coverage (Again!),” NewsBusters, March 6, 2018, https://www.newsbusters.org/blogs/nb/rich-noyes/2018/03/06/tv-vs-trump-2018-lots-russia-and-91-negative-coverage.

[59] “‘FakeNews’ Threat to Media; EditorialDecisions, OutsideActors at Fault,” MonmouthUniversityPolling Institute, April 2, 2018, https://www.monmouth.edu/polling-institute/reports/monmouthpoll_us_040218/.

[60] Art Swift, “Americans’ Trust in MassMediaSinks to New Low, Politics,” Gallup, September 14, 2016, https://news.gallup.com/poll/195542/americans-trust-mass-media-sinks-new-low.aspx.

[61] PolinaMarinova, “New L.A. TimesOwnerTellsReaders: ‘FakeNews Is theCancerofOurTimes,’” Fortune, June 18, 2018, http://fortune/2018/06/18/los-angeles-times-owner/