Falun Dafa Minghui.org

Kako avet komunizma vlada svetom (16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove životne sredine)

(Minghui.org)

[Napomena urednika] Ova serija članaka predstavlja srpski prevod knjige "Kako avet komunizma vlada svetom" prvobitno objavljene u listu The Epoch Times, a čiji su autori urednički tim "Devet komentara o Komunističkoj partiji".

Sadržaj knjige

Kako avet komunizma vlada svetom: Predgovor

Kako avet komunizma vlada svetom: Uvod

1. poglavlje: Strategije aveti za uništavanje čovečanstva

2. poglavlje: Evropski koreni komunizma

3. poglavlje: Tiranija na Istoku

4. poglavlje: Izvoz revolucije

5. poglavlje: Infiltriranje na Zapad

6. poglavlje: Pobuna protiv Boga

7. poglavlje: Uništavanje porodice

8. poglavlje: Kako komunizam seje haos u politici

9. poglavlje: Komunistička ekonomska zamka

10. poglavlje: Degradacija pravosudnog sistema

11. poglavlje: Skrnavljenje umetnosti

12. poglavlje: Sabotiranje obrazovanja

13. poglavlje: Mediji - glasnogovornici komunističke aveti

14. poglavlje: Popularna kultura - prepuštanje dekadenciji

15. poglavlje: Komunistički koreni terorizma

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove životne sredine

17. poglavlje: Globalizacija - komunizam u svojoj srži

18. poglavlje: Globalne ambicije Komunističke partije Kine

Kako avet komunizma vlada svetom: Zaključak

Šta sadrži ovaj nastavak?

16. poglavlje: Komunizam u pozadini pokreta za zaštitu čovekove životne sredine

Uvod

1. Komunistički koreni pokreta za zaštitu životne sredine (environmentalizma)

a. Tri stadijuma environmentalizma

b. Environmentalizam i marksizam: Isti koreni

c. Ekološki marksizam

d. Ekološki socijalizam

e. Zelena politika: Zeleno je novo crveno

f. Ekoterorizam

g. Greenpeace: ne-miroljubiva priča

2. Mit o konsenzusu o klimatskim promenama

a. Kratka istorija 'konsenzusa' o klimatskoj nauci

b. Uspostavljanje dogme u naučnim krugovima

c. Naučnici su podeljeni oko 'konsenzusa'

d. Zašto naučnici za zaštitu životne sredine (environmentalisti) naglašavaju mogućnost katastrofičnih scenarija

3. Environmentalizam: još jedan oblik komunizma

a. Politička infiltracija: Izgradnja svetske vlade

b. Okrivljavanje kapitalizma

c. Medijsko suzbijanje oponirajućih glasova

d. 'Civilne' grupe manipulisane za uličnu revoluciju

e. Nova religija antihumanizma

4. Zaključak: Poštujmo božansko i vratimo se tradiciji kako bismo izbegli krizu životne sredine

Reference

16. POGLAVLJE: KOMUNIZAM U POZADINI POKRETA ZA ZAŠTITU ČOVEKOVE ŽIVOTNE SREDINE

Uvod

Zemlja je životno okruženje čovečanstva koje osigurava hranu, resurse, i uslove za razvoj. Omogućila je čoveku da napreduje hiljadama godina.

Čovečanstvo je u bliskoj interakciji s prirodnim okruženjem. Tradicionalna kineska i zapadna kultura naglašava dobroćudnu simbiozu čoveka i prirode. Kao što je drevni kineski filozof Dong Zhongshu napisao u Raskošna rosa prolećnog i jesenjeg letopisa: „Sve na zemlji je stvoreno za potrebe čoveka.“ [1] Značenje podrazumeva ideju Tvorca kako čovečanstvu treba omogućiti okolnosti za život i da je sve na planeti dato čoveku na korišćenje. Ljudi istovremeno u svojim životima moraju da slede načela neba i zemlje, umereno koriste sve blagodeti i proaktivno održavaju i čuvaju prirodno okruženje u kom čovek obitava.

Zapadna tradicionalna kultura kaže da Tvorac pruža prirodno okruženje ljudskim bićima i očekuje da njime upravljaju. Stoga, čovek treba da ceni i dobro gospodari svojim prirodnim okruženjem. U filozofiji tradicionalne kineske kulture postoji ravnoteža unutar svega, ali i imperativ da se ne škodi drugima. Konfučijska doktrina sredine kaže: „To je isti sistem zakona po kom su sve stvorene stvari napravljene i razvijaju se same, svojim redosledom i sistemom, bez uzajamnog nanošenja štete; da se procesi Prirode odvijaju bez sukoba ili zbrke.“ [2]

Kineski preci su cenili zaštitu životne sredine. Prema istorijskim zapisima, u doba Yu Velikog: „Tokom tri prolećna meseca, ljudi nisu nosili sekire u šumu kako bi šuma mogla da buja. Tokom tri meseca leta, ljudi nisu stavljali mreže u reke da bi ribe mogle da se razmnožavaju.“ [3]

Zengzi, konfučijski učenjak, piše: „Drvo se može poseći samo u pravim sezonama i životinje zaklati samo u pravo vreme.“ [4] To nam iskazuje tradicionalnu kinesku ideju umerenosti u svim situacijama kao i poštovanju i zaštiti prirode.

Zagađenje nakon industrijske revolucije prouzrokuje ozbiljnu ekološku štetu, a zapadna društva postaju svesnija tog problema. Nakon primene zakona i standarda o zaštiti životne sredine, pitanje industrijskog zagađenja se efikasno rešava i stanje životne sredine se znatno poboljšava. Svest javnosti o zaštiti životne sredine u tom procesu enormno raste i široko se prihvata činjenica kako je zaštita životne sredine vredan cilj.

Moramo da razlikujemo nekoliko ideja: zaštitu životne sredine, pokreti za zaštitu životne sredine, i pokret za zaštitu životne sredine (environmentalizam). Zaštita životne sredine, kako i naziv sugeriše, podrazumeva zaštitu okoline. Ljudi su razumeli potrebu da se bave time od početka ljudske civilizacije i to nije imalo nikakve veze s bilo kojom određenom političkom ideologijom.

Pokret za zaštitu životne sredine je društveni i politički pokret vezan za pitanja zaštite životne sredine, čiji je primarni cilj menjanje ekoloških zakona, javnih mišljenja i navika, kroz masovne pokrete, političku agitaciju i uticaj na medije. Environmentalizam je filozofija i ideologija koja naglašava potrebu zaštite životne sredine i harmoničnog zajedničkog života između ljudskog društva i prirodne ekologije. Motivi u pozadini zaštite životne sredine i environmentalizma nisu isti kao oni u komunizmu - ali komunisti su majstori u iskorišćavanju masovnih pokreta i njihovim manipulisanjem zarad sopstvenih ciljeva. Vidljivo je kako komunisti od samog početka modernog environmentalizma sistematski rade na delegiranju ovog pokreta.

Pitanja oko environmentalizma (pokreta za zaštitu životne sredine) su danas izuzetno složena: Pokret iskorišćava senzacionalnu retoriku i istinsku želju ljudi da zaštite okolnu kako bi stvorio globalni politički pokret. Mnogi učesnici su dobronamerni, gaje osećaj za pravdu i istinski ih brine budućnost čovečanstva.

Međutim, mnogi ne primećuju da komunisti koriste environmentalizam kako bi njihova agenda zadobila legitimitet i podršku javnosti. Zato zaštita životne sredine postaje izrazito politizovana, ekstremna i čak pretvorena u kvazi religiju – religiju kojoj nedostaju tradicionalni moralni temelji. Obmanjujuća propaganda i različite obavezujuće političke mere postaju dominantne i pretvaraju environmentalizam u neku vrstu „malog komunizma.“

Ovo poglavlje se fokusira na ideološku vezu između pokreta za zaštitu okoline (environmentalizma) s komunizmom i kako je pomenuti pokret iskorišćen, manipulisan i preusmeren da služi ciljevima komunizma, ali osvrće se i na moguće posledice ovog fenomena ako mu se dopusti njegovo nesmetano razvijanje.

1. Komunistički koreni pokreta za zaštitu životne sredine (environmentalizma)

Komunizam je na mnogim poljima napravio pedantne pripreme za uništavanje čovečanstva. Originalno iz Evrope, komunizam pokreće nasilne revolucije i osvaja vlast kroz dve velike sile Istoka - Rusiju i Kinu. Komunistički logor i zapadno društvo ulaze u dugi hladnoratovski sukob. Nakon raspada Sovjetskog Saveza i istočnoevropskog komunističkog bloka, komunisti počinju da šire svoje faktore u istočnom i zapadnom društvu nastojeći da uspostave strogo kontrolisanu globalnu vladu.

Komunizam mora, kako bi postigao taj cilj, da stvori ili iskoristi određenog „neprijatelja“ koji preti celom čovečanstvu, zastrašujući pritom celokupnu javnost kako bi se ljudi sveta odrekli individualnih sloboda, a države sopstvene nezavisnosti. Stvaranje globalne panike na račun predstojećih ekoloških katastrofa je naizgled obvezna stanica na putu ka tom cilju.

a. Tri stadijuma environmentalizma (pokreta za zaštitu životne sredine)

Formiranje i razvoj pokreta za zaštitu životne sredine se neraskidivo povezuje s komunizmom. Njegov razvoj, naime, prolazi kroz tri faze. Prva faza je teorijsko razdoblje nastajanja koje započinje s objavljivanjem Komunističkog manifesta Karla Marksa i Friedricha Engelsa 1848. godine, a završava 1970. godine i prvim Danom planete Zemlje.

Marks i njegovi učenici na početku ove faze ne uzimaju environmentalizam kao fokus svog teorijskog diskursa, ali marksistički ateizam i materijalizam se prirodno usklađuju sa glavnom tendencijom pokreta. Marks izjavljuje kako se kapitalizam protivi prirodi (ili životnoj sredini). Marksovi učenici osmišljavaju pojam „ekosistem“ i diskretno uključuju environmentalizam u određene predmete ostavljajući ga da tamo sazreva.

U poslednjoj deceniji ove faze, od 1960. do 1970. godine, u SAD-u se pojavljuju dve najprodavanije knjige - Silent Spring (1962.) i Population Bomb (1968.) Environmentalizam ulazi u javnu arenu pod velom „zaštite životne sredine.“

Glavni događaj na početku druge faze je prvi Dan planete Zemlje održan 1970. godine, a Ujedinjene Nacije uskoro, 1972. godine, održavaju prvu konferenciju UN-a o ljudskoj životnoj sredini u Stockholmu. U ovoj fazi se rapidno osnivaju mnoge organizacije, a raste i broj njihovih aktivnosti. U Sjedinjenim Državama i Evropi vrše pritisak na vlade putem propagande, protesta i aktivizma pod izgovorom naučnog istraživanja, zakonodavstva, sastanaka itd.

Kontrakultura na makro nivou tokom 1960-tih je nalik vojnoj paradi komunističkih elemenata na Zapadu. Dolazi u centar pažnje angažujući antiratne pokrete i pokrete građanskih prava, a zatim se hitro šire na druge oblike antikapitalističkih frontova, poput feminističkog pokreta, homoseksualnog pokreta itd.

Posle 1970-tih i stišavanja vijetnamskih antiratnih pokreta, komunističke ideje započinju proces institucionalizacije nazvan „dugi marš kroz institucije“ i istovremeno preplavljuju pokrete feminizma i environmentalizama - i to je osnovni uzrok rasta ideologije pokreta za zaštitu životne sredine i agitovanja za iste.

Jedna od najvažnijih environmentističkih struja iz perioda 1970-tih godina su hipici, okosnica kontrakulture. Komunizam je zapravo u procesu presvlačenja u novu kožu pod velom pokreta za zaštitu životne sredine posle neuspeha u Hladnom ratu. Nit vodilja je, naime, uvesti globalni komunizam po svaku cenu.

Treća faza započinje u predvečerje Hladnog rata. Ujedinjeni Narodi su osnovali Međuvladin odbor za klimatske promene (IPCC) ne bi li koncept globalnog zagrevanja uveli u domen politike. [5] U Moskvi se uoči raspada Sovjetskog Saveza 1990. godine održava međunarodna konferencija za zaštitu životne sredine. U svom govoru, glavni sekretar Komunističke partije Sovjetskog Saveza, Mihail Gorbačov se zalaže za uspostavljanje međunarodnog sistema ekološkog praćenja i potpisuje sporazum o zaštiti „jedinstvenih zona životne sredine“ i izražava podršku UN-ovim ekološkim programima pozivajući na sledeću konferenciju (održanu u junu 1992. godine u Brazilu). [6]

Skoro svi zapadnjački environmentalisti prihvataju pomenute predloge i od tog trenutka počinju da sagledavaju globalno otopljenje kao glavnu pretnju čovečanstvu. Naglo eskalira i propaganda koja zaštitu životne sredine iskorišćava kao izgovor za formiranje rigidnih političkih mera, a rapidno raste broj i obim zakona i propisa za zaštitu životne sredine.

Environmentalizam postaje glavna alatka za ograničavanje sloboda građana širom sveta, gubljenje suvereniteta nacija i limitiranje i borbu protiv slobodnih zapadnjačkih društava. Bivši komunisti Sovjetskog Saveza zajedno s komunistima i njihovim istomišljenicima na Zapadu posle završetka Hladnog rata kreću ponovo kroz pridruživanje pokretu za zaštitu životne sredine. Environmentalizam se pojavljuje na svetskoj pozornici kao sila koja sve više poprima komunističke boje.

b. Environmentalizam i marksizam: Isti koreni

U razumevanju vernika ispravnih religija Istoka i Zapada, bog stvara ljudska bića po sopstvenom liku, pa je ljudski život obdaren višom vrednošću, svrhom i dostojanstvom kad se uporedi s ostalim oblicima života na Zemlji. Bog takođe stvara prirodno okruženje. Čovek ima obvezu da se brine se o prirodi koja postoji za čoveka, a ne obrnuto.

Međutim, u očima ateista i materijalista, ljudski život ne sadrži tako poseban kvalitet. Engels u jednom od svojih eseja piše sledeće: „Život je način postojanja albuminskih (tj., proteinskih) tela.“ [7] Prema ovom shvatanju, ljudski život nije ništa drugo nego jedinstvena konfiguracija proteina koja se ni po čemu bitnom ne razlikuje od životinja ili biljaka. Dakle, prosta logika nalaže kako ljudska bića mogu da budu lišena slobode i čak i svog života u ime zaštite prirode.

Nemački hemičar i Marksov kolega, Justus von Liebig, je 1862. godine u knjizi o organskoj hemiji kritikovao britanske poljoprivrednike zbog korišćenja uvezenog ptičjeg izmeta kao đubriva. Britanska poljoprivreda je imala koristi od ptičjeg izmeta, efikasnog đubriva i prinosi useva su se znatno povećali. Britanci su do sredine devetnaestog veka posedovali dovoljno visokokvalitetnih izvora hrane. Poslovanje i zarada povezana s izmetom ptica je doprinela preduzetnicima u različitim zemljama, britanskim poljoprivrednicima i lokalnoj populaciji.

Zašto se von Liebig protivio ovoj praksi? Prvo, postupak skupljanja ptičjeg izmeta, po njemu, škodi prirodi; drugo, trgovci iskorišćavaju radnike s niskim platama; treće, visoki prinosi hrane podstiču porast broja stanovnika, a to zauzvrat zahteva više hrane i premašuje prirodni kapacitet; i četvrto, više ljudi i stoke znači više stajskog gnoja i đubreta. [8]

Marks je, u to doba, prilikom pisanja Das Kapitala pažljivo proučavao von Liebigovo delo. Pohvaljuje ga jer „razvija s gledišta prirodne nauke, negativnu, tj. destruktivnu stranu moderne poljoprivrede“. [9] Marks, poput von Liebiga, smatra svaki napor stvaranja bogatstva kroz upotrebu prirodnih resursa, začaranim opakim krugom, zaključujući kako je „racionalna poljoprivreda nespojiva sa kapitalističkim sistemom.“ [10]

Lenjin i boljševička partija nakon državnog udara u Rusiji hitro proglašavaju „uredbu na zemljište“ i „uredbu na šume“ nacionaliziravši zemljišta, šume, vode, minerale, životinje, i biljne resurse kako bi spriječili javnost da ih koristi bez ovlaštenja. [11]

Američki meteorolog i pisac Brian Sussman navodi u svojoj knjizi, Eko tiranija: Kako će zeleni plan levice uništiti Ameriku, da su Marksove i Lenjinove ideje u velikoj meri usklađene s onima današnjih environmentalista. Po njihovom mišljenju, niko nema pravo da profitira na račun prirodnih resursa. „Da li je reč o spašavanju šuma, kitova, puževa, ili klime, sve to počiva na duboko ukorenjenom verovanju kako je želja za takvim profitom nemoralna i uništiće planetu ako se na kraju ne zaustavi, piše Sussman. [12]

Ovaj globalni ekološki pokret uključuje veliki broj mislilaca, političara, naučnika, društvenih aktivista i medijskih ličnosti. Ovaj tekst nije dovoljno opširan da u celosti istakne njihove misli, govore i radnje, ali moramo da izdvojimo jednu ličnost; Mauricea Stronga, osnivača UN-ovog programa za zaštitu životne sredine. Kanađanin, Maurice Strong, organizuje 1972. godine Konferenciju UN-a o ljudskoj životnoj sredini, a 1992. godine Konferenciju UN-a za životnu sredinu i razvoj. Maurice je rođak Anne Louise Strong, poznate prokomunističke novinarke koja je živela u Kini. Strong, inače pod dubokim uticajem svoje tetke, opisuje sebe „socijalistom u ideologiji i kapitalistom u metodologiji.“ [13]

Strong zauzima važno mesto u globalnom pokretu za zaštitu životne sredine. „Deli gledišta najradikalnijih uličnih demonstranata, ali glumi ulogu glavnog sekretara utičući na stvari u odelu i kravati tokom globalnih konferencija umesto da galami do promuklosti ispred policijskih barikada za vreme istih događaja.“ [14]

Stavovi Strongove UN agencije su skoro identični marksizmu, piše Sussman: „Privatno vlasništvo zemljišta je glavni instrument akumuliranja bogatstva i zato doprinosi društvenoj nepravdi. Javna kontrola korišćenja zemljišta je zbog toga neophodna.“ [15] Strong odlučuje da se skrasi u Pekingu posle penzionisanja i umire 2015. godine.

Pokojna Natalie Grant Wraga, stručnjak za Sovjetski Savez, sprovodi dubinsku studiju pomenute tematike i navodi sledeće: „Zaštita žovotne sredine se može koristiti kao izgovor za usvajanje niza mera namenjenih narušavanju industrijske baze razvijenih zemalja. Takođe može da donese teškoće jer umanjuje životni standard i usađuje komunističke vrednosti.“ [16] Zapravo, environmentalizam ne potiče samo iz bivšeg komunističkog bloka. On seže dublje i povezan je sa sveukupnim ciljem komunizma koji nastoji da potkopa slobodu širom sveta.

c. Ekološki marksizam

Britanski naučnici Ray Lankester i Arthur Tansley oformljuju pojam ekologije i ekosistema na prelazu devetnaestog i dvadesetog veka. Obojica su fabijanski socijalisti, što je varijacija marksizma. Lankester, po struci zoolog, u relativno mlađem uzrastu postaje prijatelj ostarelog Marksa. Lankester često posećuje Marksovu kuću u njegovom poodmaklom dobu i bio je među nekolicinom koja je prisustvovala Marksovoj sahrani. Lankester u pismu Marksu navodi kako je proučavao Das Kapital, Marksovu knjigu iz 1867. godine „s najvećim zadovoljstvom i koristi.“ [17]

Tansley je najvažnija figura u ekologiji i botanici tog perioda u Engleskoj, a kao prvi predsednik Britanskog ekološkog društva smišlja pojam „ekosistem.“ Tansley tokom svojih studija na Londonskom univerzitetu pada pod duboki Lankesterov uticaj. [18]

Prvobitne veze između ekoloških ideja i marksizma se naizgled pojavljuju u trouglu Lankester, Tansley i marksizam - iako, naravno, ekologija i environmentalizam ne predstavljaju istu stvar. Ekologija se odnosi na vezu živih bića i životne sredine, dok se environmentalizam bavi ekološkim katastrofama. Ekologija se, međutim, usko povezuje s environmentalizmom jer pruža teoretsku osnovu za definisanje ekoloških katastrofa. Ekološki marksizam proizlazi iz ekologije i ide korak dalje od tih ideja.

Ekološki marksizam dodaje pojam ekološke krize kao dodatak marksističkim argumentima o ekonomskoj krizi kapitalizma. Tako nastoji da proširi navodni sukob buržoazije i proletarijata dodavajući pitanje inherentnog sukoba između proizvodnje i životne sredine. To je teorija dvostruke krize ili dvostrukog sukoba. U marksističkoj teoriji, osnovni sukob kapitalizma je između produktivnih snaga i odnosa sa proizvodnjom, što se naziva primarnim sukobom. Sekundarni sukob se odvija između proizvodne životne sredine (ekosistema) i proizvodnih snaga i sveukupnih odnosa u proizvodnji. U ovoj teoriji, primarni sukob vodi u ekonomsku krizu, dok sekundarni sukob vodi u ekološku krizu. [19]

Vekovni razvoj kapitalizma demanuje marksistička predviđanja kako će se kapitalizam urušiti usled ekonomske krize. Naprotiv, kapitalizam nastavlja da prosperira. Kao odgovor, pojam ekološke krize postaje alat komunizma jer levičarski akademici otkrivaju da marksizam može da posluži kao teoretska osnova za environmentalizam kako bi se radikalizovao pokret za zaštitu životne sredine i pogled na svet.

d. Ekološki socijalizam

Kako i samo ime sugeriše, ekološki socijalizam je ideologija koja kombinuje ekologiju i socijalizam. Kritičari je nazivaju „lubenica“ - zelena izvana i crvena iznutra - zbog dodavanja tipičnih socijalističkih zahteva, poput „socijalne pravde“, ekološkim problemima u očiglednom pokušaju unapređivanja socijalističke ideologije kroz nove načine.

Dobra ilustracija ekološkog socijalizma je Eko-socijalistički manifest, koji 2001. godine objavljuju Joel Kovel i Michael Lowy. Kovel nije uspeo da u svojoj kampanji postane kandidat Stranke zelenih na američkim predsedničkim izborima. Lowy je član Trockističke četvrte internacionale. Manifest navodi da kapitalizam nije u stanju da reši ekološku krizu i biće zamenjen ekološkim socijalizmom. Oni ne smatraju ekološki socijalizam granom socijalizma, već ga percipiraju kao novo ime socijalizma u novoj eri. [20]

Kovel 2002. godine objavljuje knjigu pod imenom Neprijatelj prirode: Kraj kapitalizma ili kraj sveta? Knjiga detaljno opisuje teoriju ekološkog socijalizma, oštro kritikuje kapitalizam i sugeriše promenu trenutnog stanja otelotvorenjem novih radikalnih smernica. [21]

e. Zelena politika: Zeleno je novo crveno

S environmentalizmom u politici imamo zelenu ili eko-politiku. Stranka zelenih, osnovana u mnogim zemljama sveta, je posledica zelene politike koja obično prevazilazi zaštitu životne sredine kako bi se bavila socijalnom pravdom, feminizmom, antiratnim aktivizmom i pacifizmom. Globalni zeleni su, na primer, međunarodna organizacija povezana sa Strankom zelenih i njihova povelja iz 2001. godine u snažnoj je sprezi s marksističkom ideologijom, a takođe veoma naglašava i navodnu jednakost između čoveka i životinja. [22]

Socijalizam i komunizam obično pokreću environmentalizam (pokret za zaštitu okoline). Nakon pada komunističkih režima u Rusiji i Istočnoj Evropi, mnogi bivši članovi komunističke partije i preostalih komunističkih snaga se udružuju ili osnivaju stranke zelenih, što rezultira levičarskom ideologijom Stranke zelenih, otkuda i potiče izraz Zelena levica.

Bivši vođa Sovjetskog Saveza, Gorbačov, padom sovjetske komunističke partije pokušava neuspešno da ponovo uđe u politiku. Tada postaje environmentalista i osniva Međunarodni zeleni krst. Jasno je da Gorbačov pritom rado unosi komunističke faktore u svoje težnje za zaštitu okoline. Takođe i često promoviše uspostavljanje svetske vlade s ciljem zaustavljanja ekološke krize. [23]

Mnoge komunističke partije Zapada su direktno uključene u pokrete za zaštitu životne sredine. Jack Mundey, jedan od osnivača australijskog pokreta za zelenu zabranu, je član Komunističke partije Australije. Njegov supruga je predsednica Komunističke partije Australije. [24]

f. Ekoterorizam

Environmentalizam je od starta bio relativno radikalno nastrojen zbog levičarskih uticaja. Sastoji se od mnogih radikalnih ogranaka, poput duboke ekologije, ekofeminizma, socijalne ekologije, bioregionalizma itd. Neki od tih ogranaka su izrazito radikalni. Najpoznatije među njima su Zemlja prva! i Front za oslobođenje Zemlje. Bave se neposrednim delovanjem koristeći eksploziv i podmećući požare u pristupu poznatom kao ekoterorizam. Namera je zaustavljanje aktivnosti koje ova grupa smatra štetnim po životnu sredinu.

Zemlja prva! je osnovana 1979. godine uz slogan „bez kompromisa u odbrani majke Zemlje!“ Grupa sprovodi direktne akcije s ciljem preventive seče stabala, izgradnje brana i drugih projekata. Jedna od poznatijih taktika se naziva „sedenje na stablima“, naime, aktivisti sede ispod ili se penju na drveće kako bi sprečili seču. Aktivizam pomenute grupe privlači mnogo novih članova, uključujući levičare, anarhiste i druge grupe željne bunta protiv mainstream društva.

Radikalniji članovi grupe su 1992.godine osnovali Front oslobođenja Zemlje koja se društvenim trendovima suprotstavlja podmetanjem požara. Krajem 2000. godine na Long Islandu preduzimaju akciju podmetanja požara u devet luksuznih vila koje su preko noći spaljene do temelja. Kao glavno opravdanje za takvo delo navode kako su vile izgrađene na zemljištu prirodne šume. Front oslobođenja Zemlje nakon paljevine proglašava sledeći slogan „Ako vi gradite, mi ćemo paliti!“

FBI objavljuje 2005. godine kako je Front za oslobođenje Zemlje najveća teroristička pretnja u SAD-u, a osumnjičena je za umešanost u preko 1200 nezakonitih dela i materijalnu štetu merenu u desetinama miliona dolara. [25] Njihove aktivnosti odavno premašuju granice uobičajenog političkog protesta ili razlike u stavovima. Komunistička ideologija iskorišćava mržnju kako bi određeni broj environmentalista preobratila u ekoteroriste, odnosno u grupu nimalo drugačiju od bilo koje druge terorističke grupe.

g. Greenpeace: Ne-miroljubiva priča

Greenpeace je osnovan 1971. godine i najveća je organizacija za zaštitu životne sredine na svetu, s kancelarijama u četrdeset država i prihodom većim od 350 miliona dolara. Greenpeace je takođe jedna od najradikalnijih organizacija za zaštitu životne sredine.

Paul Watson, suosnivač Greenpeacea,je napustio organizaciju 1977. godine i izjavio: „Tajna uspeha Davida McTaggarta [bivšeg predsednika] je tajna uspeha Greenpeacea: Nije važno šta je istina, bitno je samo ono što ljudi veruju da je istina ... Vi ste ono što mediji odluče da ste. [Greenpeace] je postao mit, odnosno mašina koja stvara mit.“ [26]

Patrick Moore, još jedan suosnivač Greenpeacea, je bio posvećen zaštiti životne sredine. Kasnije je napustio organizaciju jer je otkrio da ona „naglo skreće prema političkoj levici.“ [27] Razvija se u ekstremističku organizaciju s političkim agendom koja gaji netrpeljivost prema čitavoj industrijskoj proizvodnji i sprovodi program više orijentisan ka politici nego prema zdravoj nauci. [28]

Strategija radikalnih organizacija za zaštitu životne sredine je da koristi bilo koja sredstva u svrhu postizanja svojih ciljeva. U tom pogledu radikalni environmentalizam je sasvim u skladu s komunizmom. Šest aktivista Greenpeaca 2007. Godine je provalilo u elektranu za preradu uglja kako bi napravili sabotažu. Na sudu su optuženi za nanošenje materijalne štete u iznosu od 30.000 funti. Priznali su nameru gašenja elektrane, ali svoj čin su pokušali da opravdaju sprečavanjem još veće štete (environmentalističke krize usled ispuštanja gasova koji proizvode efekat staklene bašte). Sud je na kraju presudio da njihova dela nisu bila zlonamerna.

Sudske presude u korist Greenpeaca su bile uobičajene i pre ovog slučaja, incidenti uključuju prouzrokovanje štete u nuklearnim elektranama, automobilskim kompanijama i proizvodnim pogonima borbenih aviona. [29] Granica između legitimne i nelegitimne taktike je sasvim izbrisana primenom takve logike.

Tradicionalni marksizam-lenjinizam koristi obećanje o mogućoj utopiji da bi ozakonio ubijanje, pljačku i podmetanje požara. Slično tome, pod velom pokreta za zaštitu okoline, komunisti upozoravaju na ekološke krize kako bi legalizovali nasilne i nezakonite taktike.

U navedenom primeru aktivisti Greenpeacea uspešno uveravaju porotu da prihvati njihove zločinačke motive kao nešto legitimno, demonstrirajući da velika grupa ljudi u društvu može da se dovede u zabludu i prihvati varljive i neosnovane argumente. Sve je to deo napuštanja univerzalnih vrednosti i znak pada društvenog morala.

2. Mit o konsenzusu o klimatskoj promeni

Klimatske promene su vruća tema u današnjem društvu. Javna rasprava o ovom pitanju neuobičajeno je aktivna, s različitim mišljenjima medija, kako u široj javnosti, tako i u politici. Najčešći argument je da ljudska emisija gasova koji proizvode efekat staklene bašte prouzrokuje globalno zagrevanje koje dovodi do opasnih klimatskih katastrofa. Zagovornici tvrde da se do ovog zaključka dolazi putem naučnog konsenzusa ili je to već utvrđena nauka. Ljudi koji odbacuju ovaj zaključak su, nekim environmentalistima, ne samo anti-naučni, već se smatraju i anti-čovečnima.

Već pomenuti aktivisti Greenpeacea koji su oštetili elektranu su oslobođeni svog zločina jer je poznati stručnjak, zagovornik ovog „konsenzusa“, svedočio u njihovu korist, tvrdeći da bi količina gasova koje svaki dan ispušta elektrana dovela do istrebljenja čak četiri stotine vrsta životinja itd.

Da li su naučni krugovi zaista postigli konsenzus? Penzionisani profesor meteorologije Tehnološkog instituta države Massachusetts, Richard Lindzen, 2007. godine je napisao članak u kom izražava svoje gledište da nauka o klimi, zapravo, nije utvrđena. [30] Steven Koonin, bivši američki ministar energetike i profesor na njujorškom univerzitetu, navodi u članku iz 2014. godine kako „Nauka o klimi nije utvrđena“, „Vrlo smo daleko od znanja potrebnog za stvaranje dobrih zakona o klimi.” [31] U drugom članku, Koonin podseća čitaoce: „Javnost uglavnom nije svesna intenzivnih rasprava u okviru klimatskih nauka. Na nedavnom sastanku nacionalne laboratorije sam uočio da više od 100 aktivnih vladinih i univerzitetskih istraživača vrlo živo izazivaju jedan drugog u debati i trude se da odvoje ljudske uticaje od prirodne klimatske promenjivosti. Nisu upitne nijanse, već osnovni aspekti našeg razumevanja, poput očiglednog i neočekivanog usporavanja porasta globalnog nivoa mora u poslednje dve decenije.“ [32]

Površinska temperatura planete je u opštem porastu od 1880. godine, a ugljen dioksid i drugi gasovi koji stvaraju efekat staklene bašte, koje ljudi ispuštaju u atmosferu imaju efekat zagrevanja planete. Što se tiče ovih osnovnih pitanja, naučnici se ne razlikuju u svojim mišljenjima. Međutim, važnija pitanja, pitanja o kojima naučnici žustro raspravljaju, su sledeća: Da li je zagrevanje prvenstveno prouzrokovano ljudskom aktivnošću ili prirodnim činiocima? Koliko će se planeta zagrejati do kraja dvadeset prvog veka? Ima li čovječanstvo sposobnost predviđanja klimatskih promjena u budućnosti? Hoće li zagrevanje izazvati katastrofu?

Iz druge perspektive, međutim, čini se da je naučna zajednica postigla neku vrstu konsenzusa ili do neke granice ustalila nauku o klimatskim promenama, budući da se glasovi onih koji oponiraju tzv. konsenzusu retko pojavljuju u medijima ili akademskim časopisima.

Fizičar Michael Griffin, bivši administrator NASA-e, je izjavio u intervjuu za Nacionalni javni radio 2007. godine:

Ne sumnjam da globalno - da postoji trend globalnog zagrevanja. Nisam siguran da li bi bilo pošteno reći da je to problem s kojim moramo da se borimo. Pretpostaviti da je to problem je pretpostaviti da je stanje zemljine klime u današnje vreme optimalno, najbolja klima koju možemo da imamo ili smo ikada imali i da trebamo da preduzmemo korake da bismo bili sigurni da se neće promeniti.

Pre svega, mislim da su ljudska bića nesposobna da osiguraju stabilnost klime, što pokazuju milioni godina naše istorije i drugo, nekako bih priupitao, koja ljudska bića - gde i kada - imaju privilegiju da odluče da je upravo ovakva klima koju imamo danas ovde, u ovom trenutku, najbolja klima za sva ostala ljudska bića. Mislim da bi to bio prilično arogantan stav ljudi. [33]

Iako je Griffin pokušavao da izrazi poniznost koju ljudi treba da imaju prema nauci, odmah je naišao na oštre kritike medija i nekih klimatskih naučnika, koji su čak prozvali njegove primedbe neukima. Sutradan je, izložen ogromnom pritisku, bio prisiljen da se izvini. [34]

Nekoliko meseci kasnije, u drugom intervjuu, Griffin je izjavio: „Lično mislim da su ljudi preterali u raspravi o klimatskim promenama, do tačke gde postaje skoro nezakonito smatrati to tehničkim predmetom. To poprima skoro verski status, što smatram bednim.“ Iz Griffinovog stava u vezi „naučnog konsenzusa“, vidimo da tzv. konsenzus o klimatskim promenama u suštini nije bio deo naučnog procesa. On shvata naučni napredak kao rezultat rasprave: „Razvijate svoje teorije, objavljujete svoje podatke, unapređujete svoje ideje, a drugi to pobijaju, ili pokušavaju da to učine. Naučni konsenzus se razvija na taj način.“ [35] Korišćenje svih načina i sredstava za gušenje same naučne rasprave narušava duh nauke.

Profesor Lennart Bengtsson, saradnik Britanskog kraljevskog meteorološkog društva i bivši direktor Evropskog centra za kratkoročne vremenske prognoze se na račun izuzetnog ugleda i zasluženog poštovanja u svojoj oblasti, pridružuje Zadužbini za politiku globalnog zagrevanja (eng.GWPF), savetodavnoj grupi koja osporava teorije globalnog zagrevanja. Zbog toga je suočen s teškim kritikama i pritiskom svojih kolega širom sveta i primoran da podnese ostavku dve nedelje kasnije.

U pismu ostavke, Bengtsson navodi sledeće: „Ovih dana sam pod tako ogromnim pritiskom zajednice iz čitavog sveta i to mi postaje gotovo nepodnošljivo. Ako se to nastavi, neću biti u mogućnosti da obavljam svoj normalan rad i čak ću se zabrinuti za sopstveno zdravlje i sigurnost. ... Kolege povlače svoju podršku, druge kolege izlaze iz zajedničkog autorstva itd. ... Nikad ne bih očekivao nešto slično [u vreme senatora McCarthyja] u takvoj standardno mirnoj zajednici poput meteorologije. Očigledno se preobrazila poslednjih godina.“ [36]

Bengtssonovo opažanje je ispravno: Pomenut „preobražaj poslednjih godina“ je posledica ubačene komunističke ideologije i taktike borbe u oblasti meteorologije.

Navodni naučni konsenzus o klimatskim promenama je u stvarnosti preobrazio teoriju o klimatskim promenama u dogmu. Klimatske promene takođe predstavljaju presudna načela današnjeg environmentalizma – nešto sveto, nepovredivo i neupitno. Naučnici, mediji i aktivisti za zaštitu životne sredine koji prihvataju ovaj princip zajedno rade na širenju straha od predstojeće katastrofe. Ova je doktrina pokretu za zaštitu životne sredine važno sredstvo kako bi strahom primorali javnost da se pokori političkoj agendi. Procesom uspostavljanja i učvršćivanja ove dogme i tehnikom političke borbe komunističkog stila, poput obmane, zlostavljanja na radnom mestu, javnog ponižavanja, prozivanja i otvorenog sukoba – sve postaju očigledne.

a. Kratka istorija 'konsenzusa' o klimatskoj nauci

Godine 1988. je osnovan Međudržavni panel o klimatskim promenama (eng.IPCC). Jedan od važnijih zadataka panela je procena postojećih naučnih istraživanja otprilike svakih pet godina i objavljivanje merodavnih izjava na temu klimatskih promena. Trebalo je uspostaviti naučni konsenzus o klimatskim pitanjima i pružiti naučnu osnovu za donošenje političkih odluka. [37] Izveštaj IPCC-a neretko obuhvata listu više hiljada prvih autora, koautora i recenzenata. Stoga su zaključci u IPCC izveštajima često smatrani konsenzusom hiljada vrhunskih svetskih naučnika.

Okvirna konvencija Ujedinjenih naroda o klimatskim promenama (eng.UNFCCC)je izjavila 1992. godine da je njen cilj postizanje stabilizacije koncentracije gasova sa efektom staklene bašte u atmosferi na nivou koji sprečava opasni antropogeni uticaj na klimatski sistem. Mora se napomenuti da se već pretpostavljalo kako su klimatske promene prouzrokovali ljudi i da su one opasne. Kasnije je IPCC-u određeno da se identifikuje „uticaj ljudi na klimu“ i „opasne društveno-ekonomske uticaje klimatskih promena.“ [38] Pretpostavka UNFCCC-a da su ljudi odgovorni za opasne klimatske promene je ograničila ono što IPCC treba da otkrije. Takođe, ako klimatske promene nisu opasne ili prouzrokovane isključivo industrijom, donošenje političkih mera kao i samo egzistiranje IPCC-a postaje nepotrebno. Takvi sukobi interesa su takođe ograničili fokus istrage IPCC-a. [39]

Izveštaji IPCC-a uklanjaju nesigurne izjave

Neposredno pre nego što je IPCC objavio svoj Drugi izveštaj o proceni 1995. godine, primerak izveštaja je nabavio i Frederick Seitz, svetski poznati fizičar, bivši predsednik Nacionalne akademije nauka i predsednik njujorškog univerziteta Rockefeller. Kasnije Seitz otkriva da je sadržaj izveštaja u velikoj meri izmenjen posle naučne provere uoči štampanja. Izbrisane su sve nesigurnosti u vezi ljudskih aktivnosti koje utiču na klimatske promene.

Seitzov članak u časopisu The Wall Street Journal navodi sledeće: „Za mojih više od 60 godina kao člana američkih naučnih krugova, ... nikada nisam svedočio tako uznemirujućoj korupciji u postupku stručnog pregleda nego događaja koji su prethodili ovom izveštaju IPCC-a.” [40]

Izbrisane izjave uključuju sledeće: [41]

  • „Nijedno od gore navedenih istraživanja ne pokazuje jasne dokaze da posmatrane [klimatske] promene možemo da pripišemo specifičnom uzroku povećanja gasova sa efektom staklene bašte.“

  • „Nijedna studija do danas nije u potpunosti ili delimično pripisala [primećene klimatske promene] antropogenim [veštačkim] uzrocima.“

  • „Bilo kakve tvrdnje o potpunom otkrivanju značajnih klimatskih promena će verojatno ostati sporne do smanjivanja nesigurnosti u pogledu ukupne prirodne promenjivosti klimatskog sistema.“

Iako je IPCC kasnije utvrdio da sve modifikacije odobrava autor, izmene otkrivaju da na njegov izveštaj utiče politika. Evaluacijski izveštaj ne sadrži nikakvo originalno istraživanje, već uglavnom sažima ono postojeće. Budući da postojeće istraživanje sadrži toliko različitih pogleda, kako bi se prema utvrđenom planu „postigao konsenzus“, IPCC jednostavno eliminiše protivrečne stavove.

U aprilu 2000. godine, Treći IPCC izveštaj o proceni u svom nacrtu kaže: „Postoji vidljiv ljudski uticaj na globalnu klimu.“ Verzija objavljena u oktobru iste godine kaže: „Verovatno je da su povećane koncentracije antropogenih gasova značajno doprinele obimnom zagrevanju u poslednjih 50 godina.“ U konačnom, službenom zaključku, izjava je još naglašenija: „Većina uočenog zagrevanja tokom poslednjih 50 godina je verovatna posljedica povećanja koncentracije gasova sa efektom staklene bašte.“

Kada je glasnogovornik ekološkog programa UN-a, Tim Higham, upitan o naučnoj osnovi retoričkih promena, njegov odgovor je bio iskren: „Nije bilo nove nauke, ali su naučnici želeli da predstave jasnu i snažnu poruku političarima.“ [42]

Drugim rečima, UNFCCC je dao zadatak IPCC-u, jasno im dajući do znanja kakav odgovor žele da dobiju. IPCC je samo dostavio traženo.

Izveštaj IPCC-a prenaglašava 'konsenzus katastrofe'

Paul Reiter, profesor na Institutu Pasteur u Francuskoj, je vodeći stručnjak za malariju i druge bolesti koje prenose insekti. On se nije složio s izveštajem IPCC-a i morao je da zapreti sudskom tužbom ne bi li IPCC uklonio njegovo ime s popisa vrhunskih dve hiljade naučnika koji podržavaju izveštaj. Tvrdi kako IPCC „proizvodi da se svi vrhunski naučnici slažu, ali to nije istina.“ [43]

U svom iskazu američkom Senatu 25. aprila 2006., Reiter govori: „Bolan aspekt rasprave je da ovu lažnu 'nauku' na javnom forumu podržavaju uticajni paneli 'stručnjaka.' Mislim pritom na Međudržavni panel o klimatskim promenama (IPCC). Svakih pet godina ova organizacija UN-a objavljuje 'konsenzus najboljih svetskih naučnika' o svim aspektima klimatskih promena. Ne samo da je sumnjiv postupak odabira tih naučnika, takav konsenzus je stvar politike, a ne nauke.“ [44]

Environmentalisti promovišu predstavu da će bolesti koje prenose insekti, poput malarije, harati kako se nastavi klimatsko zagrevanje, a to je takođe i glavni argument IPCC-a. Bloomberg je izjavio 27. novembra 2007. godine: „Globalno zagrevanje izložiće još više miliona ljudi opasnosti od malarije i denga groznice, navodi se u izveštaju Ujedinjenih naroda, koji poziva na hitan pregled zdravstvenih opasnosti koje predstavljaju klimatske promene.“ [45] Međutim, Reiter ne priznaje ovu jednostavnu povezanost između klimatskog zagrevanja i širenja zaraznih bolesti.

Ističe kako malarija nije ograničena na tropska područja. Velika epidemija malarije se dogodila u bivšem Sovjetskom Savezu 1920-tih, a druga u gradu Arhangelsk u blizini Arktičkog kruga sa zabeleženih trideset hiljada slučajeva zaraze i deset hiljada smrti. [46] Prema izveštaju časopisa Naturea iz 2011. godine, naučnici otkrivaju da se, suprotno prethodnoj pretpostavci, rast malarične zaraze od komaraca usporava s rastom temperature. [47] Ovo potvrđuje Reiterovo mišljenje.

Povlačenje drugog naučnika iz IPCC-a takođe pokazuje da IPCC koristi navodni „konsenzus katastrofe“ u svrhu svoje operativne kulture. Christopher Landsea, istraživač uragana iz Uprave za američke okeane i atmosferu i jedan od vodećih autora četvrtog izveštaja IPCC-a o proceni, povlači se iz organizacije u januaru 2005. godine. U otvorenom pismu je izjavio: „Lično, ne mogu u dobronamerno da nastavim da doprinosim naučno neosnovanom procesu koji smatram motivisanim unapred stvorenom agendom.“ Proziva IPCC da potvrdi da će izveštaj da se prikloni nauci, a ne senzacionalizmu. [48]

Landsea se ne slaže s vodećim autorom izveštaja IPCC-a u pogledu veze između uragana i klimatskih promena. Vodeći autor IPCC-a (koji inače nije stručnjak u oblasti istraživanja uragana) naglašava da bi klimatsko zagrevanje izazvalo intenzivnije uragane. Isti, međutim, ne podupire čvrste činjenične podatke koji bi podržali njegovu tvrdnju. Landsea ističe kako pređašnji podaci ne mogu da potvrde takvu povezanost; čak ako ona teoretski i postoji, neznatna je i zanemariva.

David Deming, geolog i geofizičar na Univerzitetu u Oklahomi, je pribavio 150 godina stare podatke o temperaturi za Severnu Ameriku proučavanjem ledenih jezgara i objavio svoj istraživački članak u časopisu Science. Zagovornici konsenzusa su u to vreme Deminga smatrali pristalicom konsenzusa. Deming tokom saslušanja u američkom Senatu ističe da mu je vodeći autor IPCC-a poslao email u kom se navodi sledeće: „Moramo se rešiti srednjovjekovnog toplog perioda.“ [49] Srednjovjekovni topli period se odnosi na klimatsko zagrevanje oblasti severnog Atlantika između 950. i 1150. godine. Brisanje tog perioda u krivoj koja označava istoriju klimatskih promena, ojačava tvrdnju da sadašnje zagrevanje nema presedana.

Takvih je incidenata mnogo. U svojoj knjizi Crvene vruće laži, kako paničari globalnog zagrevanja koriste pretnje, prevaru i trikove da bi vas pogrešno informisali, Christopher C. Horner, stariji američki istraživač na Kompetitivnom institutu za preduzetništvo, navodi mnoge izvorne autore IPCC izveštaja koji se protive zaključcima orgnizacije i njegovim ispolitizovanim postupcima. [50] Postavili su svrsishodna pitanja i izneli prateće podatke kako bi osporili IPCC-ov tzv. konsenzus. Međutim, njihovi vapaji su bili marginalizovani u sadašnjem akademskom i medijskom okruženju.

b. Uspostavljanje dogme u naučnim krugovima

Uspostavljanje i konsolidacija navodnog konsenzusa o klimatskim promenama je glavni korak u korišćenju environmentalizma za potrebe manipulisanja javnosti, pojačavanja svesti o katastrofi i izobličavanju ljudskih vrednosti. Ako se dovede do svog kraja, prirodna putanja nam donosi uspostavljanje globalne super-vlade – odnosno, komunizma. Iako se pomenuto uglavnom odigravalo u naučnim krugovima, bilo je potpomognuto zajedničkom snagom medija, vlade i akademskih institucija.

Bez obzira na akademski ugled naučnika, jednom kad ovaj javno izrazi sumnju u konsenzusnu dogmu, odmah se suočava s ogromnim pritiskom svojih kolega i akademskih institucija, prisiljavajući ga da se podredi većini. Ljudi s iskustvom življenja u komunističkom totalitarnom društvu gaje slična iskustva s jedinom razlikom što su ovi kritikovali dogmu komunističke partije.

David Bellamy je poznati britanski aktivista za zaštitu životne sredine i predsednik Kraljevskog društva za očuvanje životinjskog sveta. Međutim, javno iskazivanje sumnje u konsenzusnu dogmu teorije globalnog zagrevanja, čini da je Društvo objavilo izjavu kojom izražava nezadovoljstvo njegovim istupom. [51] Tada prestaje da obavlja funkciju predsedavajućeg, a aktivisti koji su ga pre poštovali sumnjaju u njegovu uračunljivost ili pomišljaju da je na platnom spisku velikih naftnih kompanija (Big Oil). [52]

Henk Tennekes, bivši direktor Kraljevskog holandskog meteorološkog društva je bio otpušten jer je odbio da podrži konsenzusnu dogmu o klimatskim promenama. Slično tome, službenik Svetske meteorološke organizacije, Aksel Winn-Nielsen, je izložen klevetama IPCC koji ga etiketira kao „industrijsko oruđe.“ Italijanskim istraživačima Alfonsu Suteri i Antoniosu se uskraćuju sredstva za istraživanje nakon što su ovi posumnjali u teoriju antropogenog klimatskog zagrevanja. [53]

U svojoj knjizi Klima ekstremnosti: Nauka globalnog otopljavanja koju ne žele da znate, Patrick J. Michaels, bivši predsednik Američkog udruženja državnih klimatologa i klimatolog na Univerzitetu u Virginiji, nabraja brojne primere u kojima aktivisti za zaštitu okoline potiskuju naučne disidente u svrhu postizanja navodnog konsenzusa. Budući da je insistirao na stavu da klimatske promene ne prouzrokuju katastrofu - optimističnom stavu u konfliktu s konsenzusnom dogmom - guverner Virginije mu je saopštio da više ne može da govori na temu globalnog otopljavanja kao državni klimatolog. Na kraju je odlučio da podnese ostavku.

George Taylor s Državnog univerziteta Oregon, drugi državni klimatolog, nailazi na iste probleme i na kraju je bio prisiljen da podnese ostavku. Davidu Legatesu, bivšem direktoru Centra za klimatske studije na Univerzitetu Delaware i tamošnjem državnom klimatologu, guverner saopštava da ne može da istupa kao državni klimatolog po pitanju globalnog zagrevanja. Asistent klimatologa države Washington, Mark Albright, je dobio otkaz jer obavestio e-mailom radoznalog novinara i građane o celokupnom zapisu snežnih padavina na Kaskadskom gorju, umesto nepotpunih zapisa (koji sugerišu zagrevanje), mada ga je šef upozorio da ne radi to. [54]

Ovde je fokus rasprave oblast ekspertize klimatologa - pitanja klimatske nauke, a ne pitanja državne politike. U komunističkim zemljama je grubo političko uplitanje u nauku uobičajeno. U zapadnim zemljama se environmentalistička politika koristi kako bi se mešala u akademske slobode.

Akademska istraživanja koja sumnjaju u dogmu konsenzusa se retko viđaju u akademskim časopisima, pojavi koja je započela 1990-tih. Michaels je izjavio u Zaveri staklene bašte, dokumentarcu iz 1990. godine, na britanskom TV kanalu (Channel 4), da se izazivaju nevolje ako je čovekovo političko gledište neprihvatljivo. Njegov rad je bio odbijen u nizu naučnih časopisa. Upitavši urednika časopisa zašto je tako postupio, dobija odgovor kako njegov rad mora da prođe više norme ocenjivanja od ostalih.

Ondašnje razumevanje je, u skladu s izveštajem IPCC iz 1990. godine, bilo da je obim globalnog zagrevanja ekvivalalentan prirodnim klimatskim promenama. Iako je Michaelovo gledište bilo drugačije od gledišta mnogih drugih, ono se nije moglo smatrati naročito jeretičkim. Međutim, cilj uspostavljanja lažnog konsenzusa je već bio postavljen i svi su ga trebali da ga prihvate.

Težište državnih finansiranja uveliko doprinosi formiranju i konsolidaciji navodnog konsenzusa. Hipoteza da ljudi izazivaju globalno zagrevanje i prouzrokuju prirodne katastrofe dovodi do toga da istraživanja klimatskih promena utiču na donošenje političkih odluka. Stoga će istraživanja koja podržavaju ovu hipotezu prirodno dobijati puno sredstava za istraživanje i zato će se objavljivati i veliki broj akademskih članaka. Nametnuti konsenzus će, s druge strane, ometati naučnike u traženju i istraživanju drugih mogućih smerova.

William Gray je poznati profesor i pionir američkog istraživanja uragana. Kao kritičar konsenzusne dogme u klimatsku teoriju, ustanovio je da mu se zahtevi za dobijanje sredstava za finansiranje istraživanja u više navrata odbijaju. [55]

Mnogi naučnici koji sumnjaju u konsenzusnu dogmu o klimatskim pitanjima su održali u martu 2008. godine privatni akademski događaj u New Yorku. Izjavili su da su naišli na razne prepreke pokušavajući da objave svoje rezultate istraživanja u akademskim časopisima. Meteorolog Joseph D'Aleo, bivši predsednik Odbora američkog meteorološkog društva za prognozu i analizu vremena, rekao je da se neke njegove kolege nisu usuđivali da prisustvuju sastanku zbog straha od otkaza i da veruje da „vrlo verovatno postoji suzdržana većina“ naučnika iz oblasti klimatologije, meteorologije i srodnih nauka koji ne podržavaju „konsenzus.“ [56]

Profesorka Judith Curry, bivši dekan Škole za nauku Zemlje i atmosfere na Georgia institutu za tehnologiju, citira reči naučnika zaposlenog u NASA-i prilikom svedočenja u Senatu 2015. godine: „Prisustvovao sam sastanku uskog kruga naučnika povezanih s NASA-om i naš glavni menadžer mi je rekao da mu njegov nadređeni poručuje da ne trebamo da pokušavamo da objavljujemo radove koji su u suprotnosti s aktuelnim tvrdnjama o globalnom otopljavanju, jer će on (njegov nadređeni) biti u nevolji suočen s 'nepoželjnim' publicitetom.” [57]

Curry nadalje navodi u svom svedočenju: „Klimatološki naučnik koji iznosi izjavu o dvoumljenju ili u nekoj meri sumnja u klimatsku debatu je kategorizovan kao „trgovac sumnjama“, za čije se motive pretpostavlja da su ideološki ili finansijski motivisani korporativnim interesima industrije fosilnih goriva. Moje lično iskustvo u javnoj raspravi je o tome kako je IPCC okarakterisao dvoumljenje što prouzrokuje da me označe kao 'klimatskog jeretika' koji se okreće protiv svojih kolega. … Na klimatske naučnike se stavlja ogroman pritisak da se usklade sa tzv. konsenzusom. Taj pritisak ne dolazi samo od političara, već i od saveznih agencija za finansiranje, univerziteta, profesionalnih društava kao i samih naučnika koji su zeleni aktivisti i zagovornici tog pitanja. Iza ojačavanja ovog konsenzusa stoje jaki monetarni, reputacijski interesi,kao i interesi nadzornih tela.“[58]

Curry je članica Američkog meteorološkog društva i Odbora nacionalnog veća za klimatska istraživanja. Odlučuje da se rano pouvče uprkos akademskom uspehu jer nije bila u stanju da radi pod takvim pritiskom. Budući da je poslednjih godina osporavala „konsenzus“ IPCC-a, senator, mediji, drugi naučnici je stigmatizuju kao „anti-naučnu“. Član Kongresa je čak uputio pismo dekanu Georgia institutu za tehnologiju kako bi ovaj pronašao njene motive. [59] Kao drugi razlog za prevremenu penziju izdvaja to što joj nije bilo omogućeno da objasni studentima i postdoktorskim istraživačima kako „se snaći unutar LUDILA u oblasti klimatskih nauka.“ [60]

Roger Pielke Jr., profesor na Univerzitetu Colorado, je sarađivao s Curry na temu klimatskih promena. Prvobitno je radio na Univerzitetskom kooperativnom institutu za istraživanje nauke životne sredine (eng.CIRES). Mada prihvata većinu IPCC „konsenzus“ zaključaka izložen je sličnim pritiscima jer ističe kako podaci ne podržavaju ideju da klimatske promene prouzrokuju ekstremne vremenske pojave poput uragana, tornada i suše. Na kraju prelazi u Centar za sportsko upravljanje univerziteta Colorado. [61]

Pielke izdvaja da Curryjino iskustvo dokazuje da „istaknuto mesto u akademskoj zajednici ne garantuje akademsku slobodu.“ [62] Nije ni čudo što Joanne Simpson, profesorka na Američkoj inženjerskoj akademiji i izuzetna bivša atmosferska NASA naučnica, tek nakon penzionisanja iskazuje skeptizicam prema „konsenzusu“: „Budući da više nisam povezana ni sa jednom organizacijom niti primam bilo kakva finansijska sredstva, mogu biti sasvim iskrena.“ Izjavljuje: „Kao naučnik, ostajem skeptična.“ [63]

c. Naučnici su podeljeni oko 'konsenzusa'

Pomenuto je ranije da naučnici imaju različita mišljenja o tome da li je ljudska aktivnost glavni faktor koji utiče na klimatske promene, a takođe i kako će se klimatske promene manifestovati u budućnosti. Mnogo je razloga za različita mišljenja. Prvo, klimatske promene su vrlo široka i složena tema koja uključuje mnoge oblasti, poput astronomije, meteorologije, ekologije, fotohemije, spektroskopije, okeanografije itd. Klima uključuje mnoge interaktivne podsisteme, kao što su atmosfera, hidrosfera, biosfera i litosfera. Postoje mnogi fizički, hemijski i biološki procesi koji su još uvek daleko da bi ih dovoljno dobro spoznali.

Gledajući geološku istoriju naše planete, ona nikad nije prestala da prolazi kroz klimatske promene, a česte su bile i epizode globalnog zagrevanja. Pre više od 3,000 godina, tokom kineske Shang dinastije, Centralna nizija (deo Severnokineske nizije) je bila suptropski krajolik. Ljudi su lovili slonove i to je u više navrata zabeleženo u tadašnjim zapisima na oklopima kornjača. Procenjuje se da je prosečna godišnja temperatura bila za oko 2 stepena (Celzijusa) viša nego danas. U dinastiji Tang (626–907) se dogodio još jedan period zagrevanja. Agrumi su se uzgajali na zemljištu carske palate Chang'an u oblasti današnje severozapadne Kine. [1] Na Zapadu su srednjovekovni Evropljani gradili zadivljujuće katedrale u periodu zagrevanja od 950. do 1250. godine. [2]

Severna hemisfera je, prema geološkim zapisima, doživela brzo zagrevanje pre otprilike 11.270 godina i tada prosečna temperatura naglo raste za oko 4 C u roku od nekoliko godina. Još jedno poznato zagrevanje se odvija krajem perioda Mlađeg Dryasa pre otprilike 11.550 godina, kad je temperatura tokom decenija porasla i za oko 10 C. [3] Uzroci ovih klimatskih promena su i dalje predmet naučnih rasprava.

Naravno, ako nismo u stanju da objasnimo razloge klimatskih promena u istoriji, onda nam je teško da objasnimo uzroke klimatskih promena današnjeg doba. Istorijski uzroci klimatskih promena iz prošlosti su možda i dalje na snazi. Mnogi naučnici veruju da to pitanje treba da tretiramo s poniznošću i da budemo spremni da priznamo granice našeg znanja.

Istaknuti naučnik Freeman Dyson, član Američke nacionalne akademije nauka i saradnik Kraljevskog društva, veruje da moderna nauka ne razume klimatske promene:

„Od tih uverenja je najupitnija predstava da je nauka o klimatskim promenama utvrđena i shvaćena. Za najveću od svih klimatskih promena važi ledeno doba koje je prekrilo polovinu Severne Amerike i Evrope s kilometar debelim ledenim pokrivačem. Ledeno doba se ponavljalo više puta u prošlosti, a uskoro će započeti još jedno. Novo ledeno doba će predstavljati katastrofu kudikamo veću od bilo kakvog klimatskog zagrevanja. Postoji mnogo teorija o ledenom dobu, ali bez pravog razumevanja. Sve dok ne razumemo ledeno doba, nećemo razumeti ni klimatske promene.“ [4]

Zbog složenosti klimatskih pitanja je nemoguće sprovesti eksperimente i proveriti teorije u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Naučnici koji se bave klimatološkim istraživanjima se sada oslanjaju na digitalne klimatske modele.

Ključni dokazi pruženi u izveštaju IPCC-a podržavaju zaključak da su ljudi glavni uzrok globalnog zagrevanja, a on proizilazi iz simulacija klimatskih promena. Nagađanja o tome koliko će temperatura porasti na kraju 21. veka su takođe rezultat takvih simulacija. Katastrofalne posledice predviđene klimatskim promenama se takođe zasnivaju na špekulacijama korišćenjem računarskih modela.

Ipak ti modeli dolaze sa svojim sopstvenim ograničenjima i mnogi naučnici sumnjaju u njihovu pouzdanost. Profesorka Judith Curry veruje da prirodni činioci izuzeti u oblikovanju klimatskih promena igraju veliku ulogu. [5] U članku objavljenom u Biltenu američkog meteorološkog društva piše kako IPCC uglavnom ignoriše nesigurnost proračuna modela. [6]

Zbog nedostatka razumevanja ključnih procesa klimatskih promena ili zbog želje za računanjem, neke činjenice u klimatskim modelima se ne mogu realno prikazati. Istraživači usvajaju parametrizaciju koja pojednostavljuje model korišćenjem nepotpunih podataka za procese poput stvaranja oblaka (uključujući njihovu interakciju s vodenom parom), padavine, interakcija između oblaka i zračenja sunca, hemijskih i fizičkih procesa aerosola (tekuće ili čvrste sitne atmosferske čestice) i slično. [7] Sve to unosi značajnu nesigurnost u pomenuti model.

Vodena para je najrasprostranjeniji i najvažniji gas sa efektom staklene bašte u atmosferi, ali zato što se veoma razlikuje zavisno od perioda i lokacije, odgovarajuća nesigurnost je takođe velika. [8] Na različitim visinama, efekat staklene bašte vodene pare varira, a satelitska merenja vertikalne raspodele vodene pare mogu biti i do 40% netačna. [9]

Oblaci na nižim nadmorskim visinama imaju snažan efekat hlađenja prouzrokovan odrazom sunčeve svetlosti, a poluprovidni cirus oblaci na većim visinama imaju efekt zagrevanja. Neki aerosoli, poput onih iz vulkanskih erupcija, blokiraju sunčevu svetlost i podstiču hlađenje, dok drugi, poput čestica čađi, apsorbuju zračenje i stvaraju zagrevanje. U međuvremenu, aerosoli će verovatno rasejavati oblake i prouzrokovati indirektno hlađenje. Prostorna i geografska distribucija aerosola i oblaka i njihova optička svojstva jako variraju širom planete. Ostali činioci takođe utiču na promene u koeficijentu refleksije (sunčeva refleksija Zemlje), poput rasta i umiranja vegetacije.

Zbog nedostatka dovoljnih podataka o posmatranju ili nedovoljnog razumevanja današnjih naučnika, ovi važni procesi dovode do velikog stepena slobode (tj. proizvoljnosti) u parametrizaciji klimatskih modela, što jako povećava njihovu nesigurnost. Te nesigurnosti podstiču veliki skepticizam oko ispravnosti modela. Na primer, gasovi staklene bašte kao ugljen dioksid direktno zrače Zemlju oko 2,5 vata po metru kvadratnom, [10] dok Zemlja prima oko 1.366 vata [11] zračenja sunčeve energije po kvadratnom metru. Dve hiljade promena u koeficijentu refleksije prouzrokovane nesigurnošću u oblikovanju aktivnosti oblaka ili aerosola je dovoljna da se nadmaši ono što se tvrdi tj. uloga gasova staklene bašte.

Naučnik sa Univerziteta Harvard, Willie Soon i drugi smatraju da klimatski modeli nisu prikladni za nagađanja o budućim klimatskim promenama. [12] Princetonski fizičar Dyson, naziva parametrizaciju u modelu „faktorom gluposti“, jer ti parametri mogu veštački da se podese. On misli da možemo da učimo iz modela, ali ne možemo da ga koristitimo za predviđanje: „Dakle, onda imate formulu. ... Ali ako ga koristite za drugačiju klimu, kada imate dvostruko više ugljen dioksida, nema garancije da je to ispravno. Ne postoji način da se to ispita.“ [13] Dyson takođe kritikuje IPCC zbog toga što je velikim delom ignorisana uloga sunca u klimatskom sistemu. Veruje da je sunce, a ne čovek, glavna odrednica klimatskih promena.

Počev od 2002. godine, izraelski naučnik Nir J. Shaviv, piše niz radova tvrdeći da je na osnovu povezanosti obima pokrića oblaka viđenih satelitima i količine kosmičkog zračenja, Zemljino ledeno doba povezano s kosmičkim zracima. Zaključuje da poslednje prouzrokuje klimatske promene. Istovremeno, kaže da su promene zračenja sunca odigrale sličnu (ako ne i veću) ulogu, u poređenju sa ljudskim aktivnostima, u pogledu rasta prosečnih globalnih temperatura dvadesetog veka. Veruje da gasovi staklene bašte koje proizvodi čovek igraju manju ulogu u globalnom otopljavanju nego što se to uopšteno veruje. [14]

Postoje neke unutrašnje promene u samoj klimi koje tek treba u potpunosti razumeti i one onemogućavaju pravilan prikaz digitalnih klimatskih modela. Postojeći klimatski modeli ne mogu pravilno da opišu fenomen El Niña, a kamoli da ga predvide. [15] Pošto su najviše temperature u periodu holocena bile između 7.000 i 9.000 godina, globalna temperatura pada za 0,5 C do 1 C, ali proračuni modela pokazuju da je u poslednjih 11.000 godina porasla za 0,5 do 1 stepen. Činjenica da se sadržaj ugljen dioksida povećavao u poslednjih 6.000 do 7.000 godina pokazuje da je model osetljiv samo na zagrevajuće efekte gasova. [16] Uopšteno, među raznim činiocima koji utiču na promenu klimatskog sistema, modeli mogu da odražavaju samo efekte zagrevanja prouzrokovanog gasovima staklene bašte, dok se hlađenje prouzrokovano drugim činiocima ne odražava tačno.

Osim toga, uočeni porast temperature između 1998. i 2013. godine skoro da stagnira. Hans von Storch, nemački naučnik za klimu i profesor na Univerzitetu u Hamburgu, je rekao 2013. godine: „Pred nama je zagonetka. Nedavna ispuštanja CO2 su zapravo povećana brže nego što smo očekivali. Posledica je da smo prema većini klimatskih modela trebali da vidimo porast temperature za oko 0,25 C u poslednjih 10 godina. To se nije dogodilo. U stvari, porast u poslednjih 15 godina iznosi tek 0,06 C - vrednost sasvim bliska nuli.“ Storch misli da to znači da je model verovatno precenio ulogu ugljen dioksida ili podcenio uticaj prirodnih promena klime. [17]

Takođe postoje različita mišljenja među naučnicima o tome kako da se gleda na unutrašnje procese klimatskog sistema. Richard Lindzen, prethodno pomenuti član Američke akademije nauka, veruje da u klimatskom sistemu postoji samo-regulišući mehanizam koji veoma smanjuje efekte zagrevanja gasova. U sopstvenom radu iz 2001. godine navodi da su prema opažanjima, tropski cirus oblaci velikih visina (koji omogućuju prolaz sunčeve svetlosti, ali blokiraju ispuštajuće infracrvene zrake s površine i imaju efekat staklenika) u negativnoj korelaciji s temperaturom površine mora i kad se temperatura povećava, oblačni prekrivač se smanjuje. To omogućava površini Zemlje da neometana od infracrvenog zračenja rasprši toplotu u svemir. Taj samo-regulišući mehanizam je upoređen sa zenicom ljudskog oka (koja se prilagođava svetlosnoj izloženosti) i uveliko ublažava efekat staklenika. [18] Lindzenova teorija je još uvek predmet rasprave.

Bivši NASA-in naučnik Roy Spencer sa Univerziteta u Alabami rekapitulira satelitska posmatranja i iznosi različite uvide u vezi uloge sloja oblaka. Ističe kako postojeći klimatski model tretira formaciju i raspršenost oblaka kao funkciju temperaturnih promena, ali stvarna situacija je sasvim suprotna. Upravo promena volumena oblaka prouzrokuje promene temperature, pa zaključujemo kako je efekat zagrevanja gasovima mnogo manji nego što se predviđa postojećim klimatskim modelom. [19]

Naučnici imaju različita mišljenja o tumačenju posmatranih meteoroloških podataka i pouzdanosti podataka. Dr. John Christy, direktor istraživačkog centra Earth Science Systems na Univerzitetu u Alabami, je jedan od vodećih autora IPCC-a. Analizirao je poremećaj urbanih površinskih rezervoara gasa (atmosferske marginalne slojeve) u blizini meteorološkog opservatorijuma pomoću širenja urbane sredine i razvojem na površini (poput poljoprivrednih aktivnosti). Veruje se da povećana aktivnost čoveka povećava zabeleženu površinsku temperaturu.

U posljednjih sto godina zapisa koji pokazuju porast površinske temperature, najniža noćna temperatura je porasla brže od najviše dnevne temperature. Christy veruje da širenje ljudske aktivnosti na terenu može objasniti tu pojavu, pre nego porast gasova staklene bašte. [20]

Među naučnicima takođe postoji polemika o efektima klimatskog zagrevanja. Na primer, David Russell Legates, direktor Centra za klimatske studije na Univerzitetu Delaware, je 2014. godine svedočio u američkom Senatu: „Moj opšti zaključak je da su suše u Sjedinjenim Državama češće i jače tokom hladnijih perioda. Dakle, istorijski zapis ne opravdava tvrdnju da bi globalno zagrevanje moglo negativno da utiče na poljoprivredne aktivnosti.“ [21]

William Happer, bivši zamenik rektora Univerziteta Princeton, je svedočeći u Senatu izjavio kako je trenutni nivo ugljen dioksida istorijski nizak i da će veći nivoi ugljen dioksida koristiti biljnom životu, uključujući i poljoprivredne kulture - činjenicu koju je IPCC ignorisao. Happer je osnovao klimatski model tokom 1990-tih kad je bio šef Biroa za istraživanje energije u Odeljenju za energetiku. Veruje da je porast temperature predviđen postojećim klimatskim modelima mnogo veća od primećene jer model precenjuje promenjivost klimatskog sistema. [22]

d. Zašto environmentalisti ističu mogućnost katastrofičnih scenarija

Glavni naučnik IPCC-a je jednom prilikom izjavio: „Ako u budućnosti želimo dobre zakone za zaštitu životne sredine, morćemo da imamo katastrofu. To je poput sigurnosti u javnom prevozu. Jedini način da ljudi nešto urade je da se dogodi nesreća.“ [23] Iako je kasnije pojasnio da se ne zalaže za fabrikovanje podataka, poruka je bila jasna: Katastrofa je glavni pokretač delovanja i donošenja zakona.

Povezivanje globalnog zagrevanja sa slučajevima ekstremnih vremenskih prilika je postala popularna metoda za potrebe naglašavanja ozbiljnosti klimatskih problema. Naučne hipoteze koje su usklađene s popularnim trendom se takođe neprestano pojavljuju.

Severnu Ameriku je početkom 2014. godine zadesila izuzetno hladna zima. Jedna teorija o uzrocima oštre zime je da globalno zagrevanje prouzrokuje topljenje Severnog pola koje menja putanju vazdušne struje. Posledica je da ekstremno hladna vazdušna masa sa Severnog pola silazi južnije i stvara češće hladno vreme u toj oblasti. Mediji i environmentalisti podržavaju takvu nelogičnu hipotezu: čak je i velika hladnoća prouzrokovana globalnim zagrevanjem, tvrde. U stvari, meteorološki zapisi tokom dugoročnog perioda pokazuju da se pojavljivanja ekstremno hladnog vremena u Severnoj Americi smanjuju, a ne obrnuto.

Pet uglednih meteorologa je 2014. Godine objavilo zajedničko pismo u časopisu Science želeći da ilustruju tu činjenicu. Navode da je početkom 1960-tih, krajem 1970-tih (posebno 1977.) i 1983., kad je sloj leda na Severnom polu bio mnogo deblji i širi nego sada, bilo mnogo hladnije vreme nego 2014. godine. Izvesno je da su se poslednjih pedeset do sto godina smanjila pojavljivanja izuzetno hladnog vremena. [24]

John Wallace, profesor atmosferskih nauka, kaže: „Uspostavljanje veze između ekstremnih vremenskih događaja i klimatskih promena nije tako lako kao što se možda čini. Moć statističkog zaključivanja ograničena je veličinom uzorka. … Čak i kad je veza statistički značajna, kao u slučaju toplotnih talasa, što ekstremniji događaj, to je manji relativni doprinos globalnog zagrevanja u uočenoj anomaliji. … Ograničenja nametnuta veličinom uzorka ne bi bila tako ozbiljna stvar da su mehanizmi koji povezuju ekstremne vremenske događaje s klimatskim promenama dobro razumljivi, ali nažalost, nisu.” [25]

Steve Koonin, bivši drugi senatorski podsekretar za nauku pri Američkom ministarstvu energetike, objavljuje članak u novembru 2017. godine u časopisu The Wall Street Journal pod imenom: „Varljivi novi izveštaj o klimi.“ Kritikuje Poseban izveštaj o klimatskim naukama američke Vlade jer naglašava mentalitet katastrofe svojim pogrešnim prikazivanjem porasta nivoa mora. [26]

Poseban izveštaj o klimatskoj nauci navodi da se od 1993. godine nivo mora povećao dvostruko više nego što je to zabeleženo tokom ostatka dvadesetog veka. Ali izveštaj zanemaruje činjenicu da je nedavna brzina porasta bila uporediva s brzinom porasta početkom dvadesetog veka, kad je ljudska aktivnost malo uticala na životnu sredinu. To je zavaravanje propuštanjem. Rezime izveštaja pokazuje da sredinom 1960-tih toplotni talasi u Sjedinjenim Državama postaju učestaliji. Međutim, podaci skriveni u izveštaju govore da učestalost sadašnjih toplotnih talasa nije veća od one tokom 1900-tih.

Slična taktika zastrašivanja se pojavila i 2014. godine u izveštaju Nacionalne procene klime američke Vlade, koji naglašava povećani intenzitet uragana nakon 1980-tih, ali zanemaruje zapise sačuvane tokom dužeg vremenskog perioda. Nacionalna okeanska i atmosferska uprava (eng.NOAA) nedavno je izjavila da ne može da pronađe dokaze o uticaju na snagu uragana, a koji su posledica ljudske aktivnosti. [27]

Zapravo, toplotni talasi su se najčešće događali 1930-tih, a ne u 21. veku. Indeks toplotnog talasa američke Agencije za zaštitu životne sredine pokazuje da je četiri godine tokom 1930-tih godišnji indeks toplotnog talasa bio 0.45, dok je najtoplija godina u 21. veku do sada imala indeks od oko 0.3. [28] Ispuštanje gasova tokom 1930-tih je bilo samo 10% ako se uporedi sa emisijama gasova tokom 21. veka. [29]

Profesor Mike Hulme, direktor britanskog Tyndall Centra za istraživanje klimatskih promena, kaže: „Poslednjih nekoliko godina je u ovoj zemlji stvorena nova ekološka pojava - pojava 'katastrofalnih' klimatskih promena. Čini se da puka „klimatska promena“ nije dovoljno loša, pa sada mora biti 'katastrofalna' da bude vredna pažnje. … Zašto u tome nisu samo učesnici kampanja, već i političari i naučnici, koji otvoreno zbunjuju s terminima straha, terora i katastrofe s vidljivom fizičkom stvarnošću klimatskih promena, aktivno ignorišući pažljivu zaštitu koja okružuje naučna predviđanja?“ [30]

Pokojni Stephen H. Schneider bio je zagovornik „konsenzusa“ klimatske teorije i vodeći autor koordinacije u Radnoj grupi II Međudržavnog odbora za klimatske promene (IPCC), Treći izveštaj o proceni. U intervjuu za magazin Discover 1989. godine, kaže: „S jedne strane, kao naučnici smo etički vezani za naučne metode. S druge strane, mi nismo samo naučnici, već i ljudska bića. Da bismo to učinili treba nam široka podrška kako bismo osvojili maštu javnosti. To, naravno, podrazumeva dobijanje puno medijske pažnje. Stoga treba da se ponude zastrašujući scenariji, da se izađe s pojednostavljenim, dramatičnim izjavama i da se što manje pominju eventualne sumnje u naše teorije.“ Veruje da naučnici moraju da biraju između „efikasnosti i iskrenosti“, iako dodaje da želi oboje. [31]

Klimatska kriza dobija mnogo reklame. Iza nje su zlobne snage koje ne samo žele da utru put ka globalnoj vladi, već i da unište istraživačku etiku naučne zajednice. Klimatologija je nauka stara svega nekoliko decenija. Ipak, hipoteze oko globalnog otopljenja se ishitreno prihvataju kao činjenica. Globalno zagrevanje dobija snažnu podršku na naslovnim stranama medija kako bi se prikrile netačnosti zasnovane na nauci. Vlade ulažu sredstva u istraživanje hipoteza o globalnom otopljenju, dok istovremeno marginaliziraju druga otkrića. U procesu uspostavljanja, učvršćivanja i jačanja „konsenzusa“ se otkriva komunistička priroda borbe i mržnje.

Dok naučnici grade „konsenzus“, mediji i političari označavaju „konsenzus“ katastrofalnih klimatskih promena „naučno dokazanim“ i šire ga svetom kao nepobitnu doktrinu. Razmišljanje na tu temu je uglavnom unificirano, a isprepletene i zamršene predstave dobra i zla su usađene u ljudske umove.

Gore pomenuto odbacivanje Greenpeaceovih eko terorističkih zločina u Britaniji se zasnivalo upravo na tzv. konsenzusu da gasovi izazivaju klimatsku katastrofu. Mnoštvo propisa i zakona zasnovanih na ovoj doktrini postoje kako bi se svet bacio u haos. Uništavanje starog sveta bez obzira na sredstva je osnovna strategija komunizma. Sve te mere postoje kako bi se popločao put ka lažnom rešenju - globalnoj vladi – za fabrikovanu krizu i tobožnju svrhu spašavanja zemlje i čovečanstva.

3. Environmentalizam: još jedan oblik komunizma

U proteklim decenijama prilikom povlačenja komunističkih snaga i okolnostima tokom kojih su se razotkrili politički i ekonomski problemi komunističkih režima, komunizam se prikačio za environmetalizam (pokret za zaštitu životne sredine) kako bi nastavio sa svojim planom.

a. Politička infiltracija: Izgradnja svetske vlade

Jedna važna metoda koju komunizam koristi za uspostavljanje kontrole je upotreba države da oduzme ljudima njihovu imovinu i slobodu kako bi beskonačno proširila državnu moć. U demokratskom zapadnom svetu je vrlo teško primeniti takvu metodu u praksi. Međutim, environmentalizam nudi komunizmu čarobno oružje. Ljudi se lišavaju svojih prava u ime „zaštite životne sredine.“

Prvo, environmentalističke ideologije se koriste za preraspodelu bogatstva. Komunističke države obično raspodeljuju bogatstvo putem revolucije. Tokom godina, međutim, taj pristup postaje sve teži. Stoga su aktivisti za zaštitu životne sredine usvojili indirektne strategije, prisilivši ljude da se odreknu slobode i imovine u ime sprečavanja ekološke tragedije. Organizator kampanje za grupu Prijatelji Zemlje je jednom prilikom na konferenciji UN-a izjavio: „Odgovor na klimatske promene u svojoj srži mora da ima preraspodelu bogatstva i resursa.“ [32] Vodeći mislilac zelenih sa Univerziteta u Westminsteru je izjavio novinaru da se racionalizacija ugljenika „mora nametnuti ljudima, hteli to oni ili ne“ i da je „demokratija manje važan cilj od zaštite planete i nestanka života, kraja života na njemu.“ [33]

Velika Britanija je prva osnovala koncept pojedinačnih bonova s razmerom ugljenika u „borbi“ protiv klimatskih promena. Određeni britanski naučnik to shvata kao „uvođenje druge valute s tim da svi imaju isti dodatak - preraspodelu bogatstva potrebnu za kupovinu ugljenikovih kredita od nekoga siromašnijeg.“ [34]

Oni koji su živeli u Sovjetskom Savezu ili u komunističkoj Kini će lako sagledati ovu meru kao drugu metodu za izgradnju totalitarnog sistema. Kina je nekada koristila bonove za hranu za kupovinu osnovnih stvari poput ulja za kuvanje, žitarica i platna. S jedne strane se, racionalizacijom hrane, bogatstvo preraspoređivalo; s druge strane je vlada dobila apsolutnu kontrolu nad bogatstvom i slobodom.

Environmentalističke ideologije se takođe koriste za ograničavanje individualnih sloboda. U zemljama Zapada, koje se ponose tradicijom ličnih sloboda, je izuzetno teško naterati ljude da se automatski odreknu svojih prava i prihvate brojna ograničenja u privatnom životu. Zamišljanje ekološke katastrofe postaje zgodno sredstvo za primoravanje ljudi kako bi se ovi odrekli svoje slobode i prava. „Globalno zagrevanje“ i „posljednji dani na Zemlji“ postaju najbolji slogani aktivista za zaštitu životne sredine. Australijska koalicija Carbon Sense je sastavila popis predloga u svrhu korišćenja zakona države kako bi se ljudi prisilili da promene svoje ponašanje u ime rešavanja pitanja globalnog zagrevanja:

  • Zabraniti otvorene vatre i vruće šporete

  • Zabraniti sijalice sa užarenom žicom

  • Zabraniti flaširanu vodu

  • Zabraniti privatne automobile u nekim oblastima

  • Zabraniti plazma televizore

  • Zabraniti nove aerodrome

  • Zabraniti proširenja postojećih aerodroma

  • Zabraniti stanja pripravnosti (stand by opciju) na uređajima

  • Zabraniti proizvodnju električne energije na ugalj

  • Zabraniti električne sisteme tople vode

  • Zabraniti letovanja automobilom

  • Zabraniti trodnevne vikende

  • Uvesti porez na bebe

  • Uvesti porez na velike automobile

  • Uvesti porez na oblasti za parkiranje

  • Uvesti porez na smeće

  • Uvesti porez na drugu kuću

  • Uvesti porez na drugi automobil

  • Uvesti porez na turističke letove

  • Uvesti porez na električnu energiju da subvencionira solarnu energiju

  • Uvesti porez na izložbene salone velikih automobila

  • Uvesti eko porez na automobile koji ulaze u gradove

  • Uvesti podnošenje zahteva za dozvolu vožnje automobilom izvan područja vašeg grada

  • Ograničiti izbor uređaja

  • Izdavati ugljenične kredite za svaku osobu pojedinačno

  • Diktirati standarde uštede goriva

  • Istražiti kako da se smanji metan koji proizvode norveški losovi

  • Ukloniti bele crte na ulicama kako bi motoristi pažljivije vozili. [35]

Treće, environmentalizam se može iskoristiti i koristi se za širenje veličine i ovlašćenja velike vlade. Razne zapadne države ne samo da osnivaju ogromne agencije za zaštitu životne sredine, već i koriste životnu sredinu kao izgovor za uspostavljanje novih vladinih agencija i proširivanje ovlašćenja postojećih agencija. Sve agencije gaje birokratsku tendenciju za samoodržanje i širenje, a agencije za zaštitu životne sredine nisu izuzetak. One zloupotrebljavaju moć u svojim rukama za širenje priča o ekološkoj katastrofi u široj javnosti kako bi iskamčili više sredstava i osigurali svoje pozicije unutar državne strukture. Porezni obveznici su ti koji na kraju plaćaju račun.

Grad San Francisco je odredio poziciju za gradskog šefa klime s godišnjom platom od 160,000 dolara. Jedna od najsiromašnijih opština u Londonu, Tower Hamlets, ima pedeset i osam službenih položaja povezanih s klimatskim promenama. [36] Istu logiku koriste univerziteti i fabrike za potrebe zapošljavanja službenika za „različitost.“

Environmentalizam se može upregnuti da javnost pomisli da je demokratija zastarela kako bi se podstaklo uspostavljanje multinacionalne ili čak globalne totalitarne vlade. Environmentalisti tvrde da demokratije ne mogu da kontrolišu nadolazeću ekološku krizu. Umesto toga, da bismo prevladali izazove pred pragom, moramo da usvojimo totalitarne ili autoritarne oblike vlasti ili barem neke njihove aspekte. [37]

Autorica Janet Biehl precizno rezimira taj mentalitet smatrajući da je „ekološka kriza rešiva samo totalitarnim sredstvima“ i „da je potrebna eko-diktatura“ [38], s očiglednim razlogom da nijedno slobodno društvo ne bi samo sebi učinilo ono što zelena agenda zahteva.

Paul Ehrlich, jedan od osnivača environmentalizma, piše u knjizi Kako preživeti: Plan za spas svemirskog broda Zemlje:

  1. Kontrola stanovništva se mora uvesti u nerazvijene zemlje kao i u prerazvijene zemlje;

  2. Prerazvijene zemlje moraju da postanu manje razvijene;

  3. Nerazvijene zemlje moraju da postanu polurazvijene;

  4. Moraju da se uspostave procedure za nadgledanje i regulisanje svetskog sistema u stalnom nastojanju da se održi optimalna ravnoteža između stanovništva, resursa i životne sredine.“ [39]

U praksi, izuzev globalne totalitarne vlade, nijedna vlada ili organizacija ne bi bila u stanju da ima takav autoritet. Zapravo, to znači korišćenje environmentalizma za potrebe stvaranja globalne totalitarne vlade.

Na kraju, program za zaštitu životne sredine sugeriše da je komunistički sistem nadmoćniji i glorifikuje komunistički totalitarizam. Budući da rast stanovništva prouzrokuje veću potrošnju resursa, više ispuštanja ugljenika i više otpada, environmentalisti se zalažu za kontrolu populacije ili čak smanjenje broja stanovnika. To je nagnalo mnoge zapadnjačke aktiviste za zaštitu životne sredine da promovišu kontrolu stanovništva koju inače vrši Komunistička partija Kine.

Reuters u svojem izveštaju pretpostavlja kako je kineska politika jednog deteta tokom 1980-tih, ograničila broj stanovnika na 1.3 milijarde; u suprotnom bi populacija dostigla 1.6 milijardi. Autor izveštaja napominje da je politika KPK imala propratni učinak u pogledu smanjenja globalnog ispuštanja ugljenika u atmosferu. Ali zanemaruje eliminaciju stotina miliona mladih života i veliku patnju pogođenih porodica.

Jedan od najvećih problema koji utiču na životnu sredinu je zagađenje, pre svega zagađenje vazduha i vode. Ekonomski model KPK troši energiju ogromnom brzinom, što Kinu čini najvećim zagađivačem u svetu s najgorim zagađenjem vazduha u velikim gradovima i teškim zagađenjem vode. Voda iz većine kineskih reka više nije pitka. Peščane oluje iz Kine prelaze preko Koreje i Japana i čak putuju do Tihog okeana kako bi stigle do američke zapadne obale.

Istinski environmentalisti bi logično trebali itekako da kritikuju komunističku Kinu, ali interesantno je da mnogi od njih hvale KPK, čak gledajući na nju kao na nadu za zaštitu životne sredine. Webstranica za vesti Komunističke partije SAD (People’s World), opširno izveštava o novostima na temu zaštite životne sredine. Srž njihovih izveštaja se odnosi na tvrdnju kako Trumpova administracija ne mari za životnu sredinu i preti uništenjem ne samo sopstvene zemlje, nego i sveta. KPK, s druge strane, važi za silu koja će da spasi svet. [40]

Bivši predsjednik Češke Republike i ekonomista, Václav Klaus, piše u knjizi Plava planeta u zelenim okovima: Šta je ugroženo: Klima ili sloboda?: „Environmentalizam je pokret koji namerava da radikalno promeni svet bez obzira na posledice (na trošak ljudskih života i strogo ograničenja slobode pojedinca). On namerava da promeni čovečanstvo, ljudsko ponašanje, strukturu društva, sistem vrednosti - jednostavno sve!“ [41]

Klaus veruje da je odnos environmentalista prema prirodi analogan marksističkom pristupu ekonomiji: „U oba slučaja je cilj zameniti slobodnu, spontanu evoluciju sveta (i čovečanstva) tobožnjim optimalnim, centralnim ili - koristeći današnji moderan pridev - globalnim planiranjem svetskog razvoja. Kao i u slučaju komunizma, pristup je utopijski i dovodi do potpuno različitih rezultata od onih nameravanih. Ova utopija se, poput drugih, nikada neće ostvariti, a napori da se ipak ostvari se mogu sprovesti samo ograničenjem slobode i diktatom male, elitističke manjine nad ogromnom većinom.“ [42]

„Ta ideologija propoveda o Zemlji i prirodi pod sloganima njihove zaštite - i nalik starim marksistima – želi da zameni slobodnu i spontanu evoluciju čovečanstva nekakvim centralnim (sada globalnim) planiranjem celog sveta.“ [43]

Iz tih razloga se Klaus snažno protivi pokušajima korišćenja pitanja zaštite životne sredine kako bi se formirala nacionalna ili globalna vlada koja bi podčinila celokupan svet.

b. Okrivljavanje kapitalizma

Jedan od ciljeva komunizma je svrgavanje kapitalizma. Environmentalizam tretira kapitalizam kao neprijatelja životne sredine, pa deli zajedničkog neprijatelja s komunizmom. Komunizam se prebacio na drugi kolosek i zauzeo za environmentalistička pitanja pošto je naišao na teškoće tokom radničkog pokreta u razvijenim zemljama Zapada,. Normalni aktivizam za zaštitu životne sredine se preobrazio u aktivizam usmeren na pokoravanje kapitalizma.

Komunistička doktrina izvorno opisuje utopiju, kao „raj na Zemlji“, kako bi podstakla pobunu i svrgnula postojeći društveni sistem. Komunizam, pod okriljem environmentalizma, usvaja sličan pristup, ali njegova vizija je sušta suprotnost; umesto predivne radničke utopije se propagira zastrašujuća distopija, vizija „pakla na Zemlji.“ Prema ovom scenariju, za sto godina će opstanak čovečanstva biti ugrožen zbog globalnog otopljavanja, klizišta, cunamija, suša, poplava i toplotnih talasa.

Taj pokret ne regrutuje siromašne, već bogate od kojih se očekuje napuštanje njihovog uobičajenog životnog stila. Ali potrebna je vladina intervencija koja će ih naterati da odbace komfor i naučeni praktični život. Jedna vlada očigledno nije dovoljna, pa se opunomoćuju Ujedinjeni narodi ili neka druga globalna vlada. Ako pokret ne može da se ostvari, može se još više istaći vizija predstojeće ekološke krize, podižući potrebnu paniku i strah, kako bi se uticalo na javnost i vlade da prihvate snažno sprovođenje politike za zaštitu životne sredine. Kao posledica toga bi se postigao cilj uništavanja kapitalizma i nametanja komunizma.

Izvorne komunističke doktrine nalažu da nakon sticanja moći, prvi korak bude oduzimanje bogatstava imućnih s pretpostavljenom svrhom distribucije istog siromašnima. U stvarnosti, siromašni ostaju siromašni dok svo bogatstvo završava u rukama korumpirane vlasti i činovništva. Drugi korak podrazumeva uspostavljanje ekonomije pod nadzorom države i ukidanje privatne imovine. To uništava nacionalnu ekonomiju i osuđuje stanovništvo na težak život.

Osvrnimo se na ciljeve environmentalizma (pokreta za zaštitu životne sredine). Prvo, on poziva bogate zemlje da pomognu siromašnijima, odnosno preraspodele bogatstvo na globalnom nivou. U stvarnosti, siromašne zemlje ostaju siromašne, jer novac namenjen njihovom razvoju obično završi u rukama korumpiranih zvaničnika tih zemalja.

Drugo, environmentalizam zagovara širenje vlade i zamenu tržišnih mehanizama komandnom ekonomijom, koristeći sve vrste drakonskih politika zaštite životne sredine kako bi se omelo normalno funkcionisanje kapitalizma, prisiljavajući zatvaranje preduzeća ili njihov premeštaj u inostranstvo, upropaštavajući ekonomiju zemlje. Pomoću tih tržišno fokusiranih metoda, pokret za zaštitu životne sredine nastoji da onesposobi kapitalizam. U tom smislu, environmentalizam deli veliku sličnost s doktrinama klasičnog komunizma. Jednostavno rečeno, environmentalizam je komunizam pod drugim imenom i kao takav cilja da opustoši svet.

Fokus environmentalizma je širenje straha od budućih katastrofa i držanje javnosti i vlada taocima tog straha. Ali među onima koji aktivno promovišu ovu paniku smaka sveta, mnogi žive luksuzno, nimalo ne štede energiju i ostavljaju iza sebe veliki trag ugljenika. Jasno je da oni ne misle da katastrofa vreba iza ugla.

Kako bi iskoristili mentalitet krize, naročito koristeći „zajedničkog neprijatelja“ i „globalnog zagrevanja“ i ujedinili različite snage u svrhu oponiranja kapitalizmu, postaje nužno da environmentalisti naglase i preuveličaju prirodu navodne krize.

Najjednostavniji način je da se stvori ogroman, masovni strah od korišćenja najjeftinijih izvora energije, odnosno, fosilnih goriva - uglja, nafte, prirodnog gasa - i nuklearne energije. Environmentalisti su pre nekoliko decenija uspeli da uplaše ljude nuklearnom energijom, a sada pokušavaju da preplaše ljude kako bi odustali od korišćenja fosilnih goriva tvrdeći da ona prouzrokuju kataklizmičko globalno zagrevanje.

Rigidni ekološki propisi postaju važni alati u borbi protiv kapitalizma, a posebno kapitalističkih ekonomija pa su prozvani ubicama radnih mesta. Programi zelenog podsticaja, programi čiste energije, novi propisi za elektrane, strožiji propisi za motorna vozila, Pariski sporazum i tako dalje, se svi odreda promovišu pod plaštom prevencije globalnog zagrevanja.

Međutim, klimatska nauka zapravo nije uspela da definiše da globalno zagravanje prouzrokuje ljudska aktivnost, ili da će globalno zagrevanje definitivno dovesti do katastrofe. Ako su prirodni uzroci u pozadini klimatskih promena, onda sve ove vladine politike služe samo sputavanju ekonomskog razvoja i istovremeno ne donose čovečanstvu nikakvu korist.

Pod uticajem environmentalizma, ljudi slepo podižu granice normi za emisije izduvnih gasova motornih vozila i zabranjuju razne supstance i hemikalije bez ikakvih naučnih osnova. To, naravno, podrazumeva veći trošak proizvodnje i manju dobit, a nadalje sledi veća nezaposlenost i premeštaj industrije u zemlje razvoja gde su troškovi proizvodnje niži. Čak i zagovornici zaštite životne sredine priznaju da povećana efikasnost potrošnje goriva svih automobila na 54.5 milja po galonu do 2025. godine u najboljem slučaju smanjuje stepen globalnog zagrevanja za 0.02 C do 2100. godine. [44] U stvarnosti to nimalo ne pomaže smanjenje globalnog zagrevanja. Različita ograničenja sumnjive efikasnosti koštaju milione radnika njihovih radnih mesta i zadaju snažan udarac proizvodnim industrijama, istraživačkim fakultetima, inovativnoj energiji i međunarodnoj konkurentnosti zapadnih zemalja.

Industrije koje niču zbog potrebe zaštite životne sredine u principu egzistiraju na račun vladinih subvencija i ne slede tržišne zahteve ili zakonitosti. Pokretanje masovne proizvodnje u odsustvu istraživačkih napora i potvrde isplativosti je vrlo nepraktično. Te „zelene“ fabrike jedva mogu da opstanu u poslovnom svetu, a kamoli da podstaknu tržište rada. Usled globalizacije se mnoge fabrike sele u inostranstvo i izazivaju gubitke u matičnim zemljama.

Zagovornici zaštite životne sredine s oduševljenjem promovišu zelenu energiju i pokreću solarnu energiju i proizvodnju energije vetrom. Nažalost zagađenje koje nastaje stvaranjem zelene energije je podcenjeno ili naprosto skriveno. Nusprodukt procesa proizvodnje solarnih panela stvara smrtonosni otrov koji se zove silicijumov tetraklorid. Izveštaj Washington Posta citira Ren Bingyana, profesora u Školi za materijalne nauke na Industrijskom univerzitetu Hebei: „Mesto gde to bacite ili zakopate postaje neplodno. Ni trava ni drveće neće tamo rasti. … To je kao dinamit - otrovno je, zagađuje. Ljudska bića nikada to neće smeti da dotknu.“ [45]

Proizvodnja solarnih panela troši ogromnu količinu konvencionalne energije, uključujući ugalj i naftu. Ispravno je reći da zelena energija u takvim slučajevima zagađuje Zemlju umesto da je čini 'zelenom.'

Prema Pariskom sporazumu, do 2025. godine, razvijene zemlje moraju da osiguraju 100 milijardi USD svake godine kako bi pomogle zemljama u razvoju da poboljšaju svoju energetsku strukturu i industrijsku tehnologiju. SAD je jedna od stotinjak zemalja potpisnica sporazuma i obvezuje se da prikupi 75% pomenutih novčanih sredstava. Takođe se očekuje da do 2025. godine smanji svoje ispuštanje štetnih gasova za 26-28% u odnosu na 2005. godinu. Dakle, SAD bi svake godine trebale da smanje emisiju za 1.6 milijardi tona.

Kina je zemlja koja nadmašuje Sjedinjene Države po pitanjima zagađenja životne sredine i Pariski sporazum joj dopušta da dostigne vrhunac emisije ugljen dioksida do 2030. godine. [46]

U pogledu Pariskog sporazuma o klimi, predsednik Trump je izjavio sledeće: Poštovanje odredbi Pariskog sporazuma i opterećujućih energetskih ograničenja postavljenim Sjedinjenim Državama, bi moglo da košta čak 2.7 miliona izgubljenih poslova do 2025. godine prema računici Nacionalnog ekonomskog saradničkog istraživanja. ...

Poštovanje obveza, na koje je pristala prethodna administracija, bi prema toj istoj analizi do 2040. godine smanjilo proizvodnju u sledećim sektorima: papir za 12 posto; cement za 23 posto; gvožđe i čelik za 38 posto; ugalj ... za 86 posto; prirodni gas za 31 posto. Ekonomski trošak bi u tom trenutku bio blizu 3 triliona dolara izgubljenog BDP-a i 6.5 miliona industrijskih radnih mesta, dok bi se prihod domaćinstava smanjio za 7,000 dolara, a neretko i mnogo više od te sume. [47]

Komunističkim zemljama sa usponom pokreta za zaštitu životne sredine je data prilika da se oporave i 'napune baterije' kako bi mogle da nastave svoj obračun sa zapadnim svetom. Nerazumni propisi i sporazumi guše industrije, ekonomiju i tehnologiju zapadnih kapitalističkih zemalja. To je omelo Ameriku u obavljanju uloge svetskog policajca i čuvara zapadnjačkih vrednosti u sudaru s komunizmom.

Ne poričemo potrebu životne sredine za zaštitom. Međutim, cilj zaštite životne sredine treba da služi čovečanstvu, najvišem obliku života. Potreba zaštite životne sredine treba da bude uravnotežena s potrebama čovečanstva. Zaštita životne sredine zbog same sebe je preterana i čini čovečanstvo žrtvom, dok komunizam istovremeno uspeva da delegira pomenuti pokret. Današnji environmentalizam ne vodi brigu o ravnoteži i pretvara se u ekstremističku ideologiju. Nesporno je da mnogi aktivisti gaje dobre namere. Oni se, međutim, usklađuju s komunizmom dok nastoje da mobilišu i prikupe državne resurse zbog ispunjavanja svojih ciljeva .

c. Medijsko suzbijanje oponirajućih glasova

ABC-ova emisija („Dobro jutro Ameriko“)je u junu 2008. godina prikazala posebnu emisiju u kojoj se vizuelizuje budućnost i predviđa uticaj globalnog zagrevanja na Zemlju i čovečanstvo u sledećem veku. U programu „stručnjak“ tvrdi da će se nivo mora 2015. godine brzo povećati, a New York biti preplavljen vodom. Jedan od gostiju je izjavio da će tada harati požar „stotinama kilometara uokolo“, litar mleka će koštati 12.90 dolara, a litar benzina 9 dolara. Predstavljene perspektive su bile toliko preuveličane da voditelj emisije nije mogao da se suzdrži od izražavanja sumnji u takav scenario.

Zapravo, to nije glavno pitanje koje mediji treba da razmatraju. Environmentalizam koristi „svest o krizi“ za izazivanje osetljivosti javnosti, ali svest o krizi i neizvesnost su dva različita pojma. Kako stvari koje nauka još nije potvrdila mogu da uliju svest o krizi? Environmentalizam, zato, pod izgovorom zaštite budućnosti čovečanstva suzbija oponirajuće glasove kako bi došao do javnog konsenzusa presvučenim naučnim racionalizovanjem.

Danski ekonomista Bjørn Lomborg piše u svojoj knjizi, Skeptični environmentalista: Merenje stvarnog stanja sveta, da je klimatsko zagrevanje prouzrokovano ljudskom aktivnošću. Ipak, izdvaja kako će ljudska prilagodljivost i tehnološki napredak sprečiti pojavu kataklizmične katastrofe. Lomborg je na kraju bio izložen kritikama raznih stručnjaka jer njegovi pogledi nisu u skladu s environmentalističkom dogmom da su ljudi ti koji prouzrokuju klimatske promene.

Predsednik UN-ovog odbora za klimatske promene je uporedio Lomborga s Hitlerom. Danski Odbor za naučno nepoštenje je objavio posle istrage da je Lomborg počinio „naučno nepoštenje“ (naknadne vladine istrage dokazuju da je Lomborg nevin). Ipak su njegovi protivnici pokušali da iskoriste odluku Odbora za naučno nepoštenje kako bi ga opozvali s položaja direktora Danskog instituta za ekološku procenu. Prolaznici su ga zaobilazili na železničkoj stanici i nisu hteli da stoje na istoj platformi s njim ili da se nalaze u njegovoj blizini. Jedan aktivista je na njega bacio tortu. [48]

U knjizi, Velika zabluda globalnog zagrevanja: Kako je majka priroda prevarila najbolje svetske klimatske naučnike, Roy Spencer, klimatolog i bivši NASA-in stručnjak za satelite,je objavio popis četrnaest aktivističkih propagandnih tehnika, neke od njih uključuju izazivanje panike, podnošenje žalbi vlastima, promovisanje mentaliteta stada, samozadovoljno proglašavanje pobede, napadi na osobe i stvaranje glasina. [49]

Britanski novinar Brendan O'Neill je 2006. godine napisao članak o potiskivanju mišljenja i nametanju podrugljive retorike s kojima se suočavaju ljudi u mnogim zemljama ako se usude da posumnjaju u teoriju klimatskih promena. [50] Jedan britanski diplomata je, na primer, u javnom govoru izjavio kako bi mediji one koji sumnjaju u klimatske promene trebali da tretiraju poput terorista i da im treba uskratiti mogućnost javnog istupanja.

O'Neill ističe kako se oni koji su skeptični prema teoriji klimatskih promena etiketiraju kao „revizionisti.“ To uključuje razne grupe ljudi u rasponu od onih koji priznaju klimatsko zagrevanje, ali smatraju da smo u stanju da se nosimo s njim, do onih koji u potpunosti negiraju zagrevanje kao naučnu pojavu. Snaga etikete „revizionista“ je znatna. Charles Jones, penzionisani profesor engleskog jezika sa Univerziteta u Edinburghu, kaže da je izraz osmišljen kako bi skeptike postavio na isti nivo moralne iskvarenosti kao one koji negiraju holokaust. Prema O’Neillu, neki ljudi čak tvrde da su skeptici teorije klimatskih promena saučesnici nadolazećeg eko-holokausta i možda će se u budućnosti suočiti s nekim oblikom Nurnberškog suđenja. Jedan poznati environmentalistički pisac je napisao sledeće: „Kad se konačno uozbiljimo povodom globalnog otopljenja, kad nas uticaji stvarno pogađaju i nalazimo se usred belosvetske muke pokušavajući da smanjimo štetu, trebamo toj kopiladi da priuštimo suđenja za ratne zločine - neku vrstu klimatskog Nurnberga.“

O'Neill u svom članku tvrdi: „Obično se samo u autoritarnim državama, gde diktatori govore o 'misaonim zločinima' i njihovoj pretnji tkivu društva, misli ili reči izjednačuju sa zločinom. ... Samo je mali korak od demonizovanja grupe ljudi i tumačenja njihovih argumenata kao otrovnih i opasnih, do zahtevanja dodatne i oštrije cenzure.“ [51] Ova procena je tačna. Ograničavanje prava na mišljenje je jedan od načina na koji komunizam odvaja ljude od koncepta dobra i zla koji se zasniva na univerzalnim vrednostima.

Profesor astronomije na Harvardu je objavio rad koji objašnjava ulogu sunca u klimatskim promenama zasnovanih na istorijskim temperaturnim zapisima iz Zemljine prošlosti. Budući da isti osporava dogmu kako je čovečanstvo krivac za klimatske promene, aktivistička web stranica ga etiketira kao potencijalnog masovnog ubicu, a ostale pristalice naziva „prestupnicima.“ [52]

Previše je takvih primera. Visoki zvaničnik velike aktivističke grupe upozorava da bi mediji trebali dvaput da razmisle pre emitovanja skeptičnih stavova o klimatskim promenama jer bi „dopuštanje širenja takvih dezinformacija moglo naškoditi.“ [53]

Britanski ministar spoljnih poslova je izjavio da pošto se teroristima ne dopušta pojavljivanje u medijima, skepticima globalnog zagrevanja ne bi trebalo da bude omogućeno pravo iznošenja sopstvenih ideja. [54] Glavni australijski kolumnisti promovišu mogućnost sudskih tužbi protiv onih koji negiraju klimatske promene pod izgovorom „zločina protiv čovečnosti.“ Na samitu na kom prisustvuju važni australijski političari, uključujući premijera, podnose se predlozi da se prekršiocima oduzme njihovo državljanstvo. Jedna od ideja je da se preispitaju australijski državljani i ponovno izda državljanstvo samo onima koji su se izjasnili da su „prijateljski nastrojeni prema klimatskom okruženju.“[55]

Neki su čak pokušali da upotrebe zakonsku silu kako bi utišali protivnike hipoteze o klimatskom zagrevanju. Dvadeset akademika je 2015. godine poslalo pismo američkom predsedniku i glavnom državnom advokatu tražeći da se upotrebi Zakon za suzbijanje organizovanog kriminala (eng.RICO) kako bi se istražile firme i organizacije koje gaje nestandardne poglede na klimatske promene. To je ništa više nego pokušaj da se putem zakona suzbije slobode govora. [56]

Glavni državni advokati nekoliko saveznih država su 2016. godine formirali koaliciju kako bi istražili da li su tradicionalne industrije energije dovele u zabludu investitore i javnost u pogledu „uticaja klimatskih promena“ i ako je tako, da se protiv njih pokrene sudski proces. Kako ističe organizacija The Heritage Foundation, takvo okrivljavanje i istrage usmerene protiv onih sa drugačijim mišljenjem, krše Prvi amandman američkog ustava i guše raspravu o važnim javnim pitanjima. [57]

d. 'Civilne' grupe manipulisane za uličnu revoluciju

Pokretanje masovnih pokreta je jedna od komunističkih strategija korišćenih u svrhu širenja svog uticaja na nacije sveta. Mnoge environmentalističke organizacije mobilišu veliki broj ljudi za sprovođenje kampanja za zaštitu životne sredine. Zalažu se i iskorišćavaju vladine institucije i organizacije UN-a da bi formulisale i sprovele neprimerene sporazume i propise. Takođe prave nasilne incidente kako bi ućutkali širu javnost.

Kao što je rekao radikalni levičar Saul Alinsky, potrebno je sakriti istinsku svrhu pokreta i mobilisati ljude u velikoj meri kako bi podržali lokalne, privremene, prihvatljive, ili dobroćudne ciljeve. Kada se ljudi naviknu na ove relativno umerene oblike aktivizma, relativno ih je lako pridobiti da deluju u svrhu radikalnijih ciljeva. „Upamtite: kad jednom organizujete ljude oko nečeg što je obično dogovoreno kao zagađenje, tada je organizovan narod u pokretu. Odatle je mali i prirodan korak do političkog zagađenja, do zagađenja Pentagona“ , kaže Alinsky. [58]

Više od 20 miliona Amerikanaca učestvuje u uličnim protestima 1970. godine povodom prvog Dana planete Zemlje, a kontrola broja stanovništva postaje metoda izbora za suočavanje sa degradacijom životne sredine. U to doba su mnoge američke levičarske organizacije odlučile da idu tamo gde se ljudi okupljaju i kroz učestvovanje u pokretu za zaštitu životne sredine zagovaraju socijalizam kao sredstvo ograničavanja rasta stanovništva.

Različite levičarske grupe koriste environmentalizam kao ideološki paravan za potrebe izvođenja uličnih akcija koje zagovaraju revoluciju. Ako neka zemlja, na primer, ima „narodni klimatski pokret“, lako ćete zaključiti da je on proizvod komunističkih partija. Dakle, u SAD-u su: Komunistička partija SAD-a, Socijalizam u akciji, Maoistička američka revolucionarna komunistička partija, Ekološko društvo, Socijalistički radnici, Alternativni socijalizam, Američki demokratski socijalizam, Slobodni socijalizam itd., i oni organizuju Narodni klimatski miting i Narodnu klimatsku paradu. Izdvajamo slogane sa tih događaja: „Promena sistema, a ne klimatska promena“, „Kapitalizam nas ubija“, „Kapitalizam uništava okolinu“, „Kapitalizam ubija planetu“ i „Borba za socijalističku budućnost.“ [59]

Te grupe, s mnoštvom crvenih zastava, marširaju kroz Washington i mnoge velike američke gradove. [60] Uz sve veću prisutnost komunističko-socijalističkih elemenata u ulozi jačanja pokreta za zaštitu životne sredine, „green peace“ čini kompletnu tranziciju ka crvenoj revoluciji.

e. Nova religija antihumanizma

Pored iskorišćavanja environmentalizma kao političkog pokreta, komunistički uticaji pretvaraju environmentalizam u antihumanistički kult.

Michael Crichton, autor Jurassic Parka, kaže da je environmentalizam jedna od najmoćnijih religija današnjeg zapadnog sveta. Veruje da pokret za zaštitu životne sredine poseduje tipične religijske karakteristike: „Postoji početni Eden, raj, stanje milosti i jedinstva s prirodom; onda dolazi do pada iz milosti u stanje zagađenja kao posledica jedenja sa stabla znanja i kao posledica naših dela, svima sledi sudnji dan. Svi smo grešnici energije, osuđeni na smrt, osim ako ne potražimo spasenje danas prozvano održivost. Održivost je spas u crkvi životne sredine.“ [61]

Crichton misli da su sva environmentalistička uverenja stvar vere. „Radi se o tome da li hoćeš da budeš grešnik ili ćeš da budeš spašen; hoćeš li da budeš na strani spasenja ili na strani propasti; hoćeš li da budeš jedan od nas ili jedan od njih“, rekao je. [62]

Pomenuto mišljenje su priznali brojni akademici. William Cronon, uticajni američki environmentalistički istoričar, veruje da je pokret za zaštitu životne sredine nova religija, jer nalaže složeni skup etičkih zahteva kojima se rasuđuje ljudsko ponašanje. [63]

Dyson, poznati naučnik i ranije pomenuti kvantni mehaničar kaže u članku, New York Review of Books, iz 2008. godine, da je „globalna sekularna religija“ environmentalizma „zamenila socijalizam i preobrazila se u vodeću sekularnu religiju.“ Ta religija smatra da je „uništavanje planete otpadnim proizvodima našeg luksuznog življenja greh i da je put ispravnosti živeti što moguće skromnije.“ Pojašnjava kako se etika ove nove religije „podučava u vrtićima, školama i fakultetima širom sveta.“ [64]

Mnogi environmentalisti ne izbegavaju ovu temu. Rajendra Pachauri, bivši šef IPCC-a koji je podneo ostavku nakon skandala oko seksualnog uznemiravanja, izjavio je u otkaznom pismu da je environmentalizam „moja religija.“ [65]

Kako pokret za zaštitu životne sredine postaje sve više ideološki i religiozno obojen, postaje i netolerantniji prema različitim pogledima. Bivši češki predsednik Klaus smatra da je environmentalistički pokret sada više vođen ideologijom nego naukom i postaje kvazireligija koja cilja da uništi postojeće društvo. Ta nova religija, poput komunizma, opisuje divnu sliku utopije, postignutu ljudskom mudrošću koja je usmerena ka planiranju prirodne životne sredine i spašavanju sveta. To „spasenje“ se zasniva na suprotstavljanju postojećoj civilizaciji. Na primer, predsednik veća pri UN-ovom Univerzitetu za mir i tvorac Protokola iz Kyota, kaže: „Zar nije rušenje industrijalizovanih civilizacija jedina nada za planetu?“ [66]

Klaus sažima svoja stajališta: „Ako ozbiljno shvatimo environmentalistička obrazloženja, ustanovćemo da je njihova ideologija anti-humana.“ Slaže se s biologom Ivanom Brezina koji kaže da environmentalizam nije racionalan, naučni odgovor na ekološke krize, već se svodi na sveukupno poricanje civilizacije. [67]

Environmentalizam podstiče mržnju među ljudima napadajući ljude drugačijih mišljenja - sve u ime zaštite životne sredine. Očgledan u ovoj mržnji i ekstremizmu je radikalni antihumanizam. Kanadski politički kritičar, Mark Steyn, kaže da smo prema aktivistima za zaštitu životne sredine: „Mi zagađenje, a sterilizacija je rešenje. Najbolji put osiguravanja deci održivije životne sredine je uopšte ne imati decu.“ Navodi primer Britanke, Toni Vernelli, koja je imala pobačaj i podvrgla se sterilizaciji jer je poverovala da je rađanje dece loše za životnu sredinu. [68]

Takvo razmišljanje proglašava čoveka glavnim krivcem za uništavanje prirode. Ono postavlja prirodnu životnu sredinu u ulogu vrhovnog prioriteta, sasvim iznad svetog položaja ljudskih bića i čak ima aspiraciju da kontroliše ljudsku plodnost i liši ljude njihovog egzistencijalnog prava. To gledište se nimalo ne razlikuje od komunističkih stavova koji su antihumani u svojoj srži. Ova nova religija zamenjuje tradicionalno verovanje da je čovek gospodar Zemlje. Ova kombinacija religioznosti, totalitarizma, prisilnog jedinstva ideja i antikapitalističke revolucije, ne može da garantuje zaštitu prirode od ljudskog delovanja. Naprotiv, ona će da uništi postojeću civilizaciju, slobodu i red i stvori neviđenu paniku i haos, skrećući čovečanstvo na stranputicu. To je prava narav komunističkog uticaja skrivenog iza kulisa pokreta za zaštitu životne sredine.

Zaključak: Potujmo božansko i vratimo se tradiciji kako bi izbegli ekološku krizu

Bog je stvorio čovečanstvo i lepu i prosperitetnu Zemlju. Takvo je okruženje u kojem se ljudska bića razmnožavaju i žive. Ljudi imaju pravo da troše prirodne resurse, ali su istovremeno obavezni da cene prirodne resurse i brinu o životnoj sredini. Ljudska bića su tokom hiljada godina živela u skladu s prirodom i marila za upozorenja koja su bogovi ostavili čoveku u drevnim vremenima.

Ekološki problemi se pojavljuju u modernom vremenu i zapravo su posledica iskvarenosti ljudskog srca. Moralna pokvarenost je dodatno potencirana snagom nauke i tehnologije. Zagađena prirodna sredina je samo spoljna manifestacija čovekove unutrašnje moralne zagađenosti. Ako želimo da pročistimo životnu sredinu, potrebno nam je prvo da pročistimo naša srca.

Porast svesti o zaštiti životne sredine proizlazi iz ljudskog nagona o samoodržanju. Mada prirodno i razumljivo, ono postaje propust koji iskorišćava komunistička avet. Komunizam se mobilisao kako bi stvorio paniku velikih razmera, zagovarao iskrivljeni sistem vrednosti, uskratio ljudsku slobodu, pokušao da proširi državna ovlašćenja, pa čak i nametne globalnu vladu. Prihvatanje ovog alternativnog oblika komunizma u pokušaju spašavanja životne sredine, preti porobljavanju čovečanstva i olakšava njegovo razaranje.

Nametanje krutog političkog programa ne rešava probleme zagađenja životne sredine. Takođe se ne možemo osloniti ni na modernu tehnologiju da nas izbavi. Rešavanje krize iziskuje sticanje dubljeg razumevanja univerzuma i prirode, kao i međuodnosa čoveka i prirode dok održavamo ispravno moralno stanje. Čovečanstvo mora da povrati svoje tradicije, poboljša moral i vrati se na put koji su odredili bogovi. Čineći tako, ljudi će prirodno steći božansku mudrost i blagoslove. Predivan prirodni svet prepun života će biti povraćen. Prosperitet i blagostanje neba i zemlje će zauvek pratiti čoveka.

Reference

[1] Dong Zhongshu, Luxuriant Dew of the Spring and Autumn Annals, Images for the regulation of dress, 14.董仲舒:《春秋繁露·服制象》,第十四,https://ctext.org/chun-qiu-fan-lu/fu-zhi-xiang/zh. The line in question appears both as “天之生物也,以养人” and “天地之生萬物也以養人.” [In Chinese]

[2] Confucius, The Universal Order or Conduct of Life, a Confucian Catechism, “Being a Translation of One of the Four Confucian Books, Hitherto Known as the Doctrine of the Mean” (The Shanghai Mercury, Limited, 1906), 68. https://bit.ly/2T74Dsb

[3] Lost Book of Zhou. Da Jujie.《逸周書·大聚解》, https://ctext.org/lost-book-of-zhou/da-ju/zh. [In Chinese]

[4] The Classic of Rights. Zhai Yi.《禮記·祭儀》,https://ctext.org/text.pl?node=61379&if=gb&show=parallel. [In Chinese]

[5] Rupert Darwall, The Age of Global Warming: A History (London: Quartet Books Limited, 2013), Chapter 1.

[6] Wes Vernon, “The Marxist Roots of the Global Warming Scare,” Renew America, June 16, 2008, https://web.archive.org/web/20100724052619/http://www.renewamerica.com:80/columns/vernon/080616.

[7] Frederick Engels, “Notes and Fragments,” Dialectics of Nature, 1883, accessed December 28, 2018, https://www.marxists.org/archive/marx/works/1883/don/ch07g.htm.

[8] Brian Sussman, Eco-Tyranny: How the Left’s Green Agenda Will Dismantle America (Washington, D.C.: WND Books, 2012), 8–9.

[9] Ibid., 10.

[10] Ibid., 11.

[11] Ibid., 14–15.

[12] Ibid., 11.

[13] Grace Baumgarten, Cannot Be Silenced (WestBow Press, 2016), Available: http://j.mp/2HgHJ0q

[14] Wes Vernon, “The Marxist Roots of the Global Warming Scare,” Renew America, June 16, 2008, https://web.archive.org/web/20100724052619/http://www.renewamerica.com:80/columns/vernon/080616.

[15] Sussman, Eco-Tyranny, 35.

[16] Vernon, “The Marxist Roots.”

[17] Lewis S. Feuer, “The Friendship of Edwin Ray Lankester and Karl Marx: The Last Episode in Marx’s Intellectual Evolution,” Journal of the History of Ideas 40 (4): 633–648.

[18] John Bellamy Foster, “Marx’s Ecology in Historical Perspective,” International Socialism Journal 96, Winter 2002, http://pubs.socialistreviewindex.org.uk/isj96/foster.htm.

[19] James O’Connor, “Capitalism, Nature, Socialism: A Theoretical Introduction,” Capitalism, Nature, Socialism 1, no. 1 (1988): 11–38, http://www.vedegylet.hu/okopolitika/O%27Connor%20-%20Capitalism,%20Nature,%20Socialim.pdf.

[20] Joel Kovel and Michael Löwy, “The First Ecosocialist Manifesto,” September 2001,http://green.left.sweb.cz/frame/Manifesto.html.

[21] Joel Kovel, The Enemy of Nature: The End of Capitalism or the End of the World? (London: Zed Books, 2002).

[22] Kevin Andrews, “The Ideological Drive Behind the Greens,” ABC News, November 11, 2010, http://www.abc.net.au/news/2010-11-12/the_ideological_drive_behind_the_greens/41010.

[23] Mikhail Gorbachev, “We Have a Real Emergency,” The New York Times, December 9, 2009, http://www.nytimes.com/2009/12/10/opinion/10iht-edgorbachev.html, and “What Role for the G-20?” The New York Times, April 27, 2009, http://www.nytimes.com/2009/04/28/opinion/28iht-edgorbachev.html.

[24] “Jack Mundey,” Sydney’s Aldermen, http://www.sydneyaldermen.com.au/alderman/jack-mundey/.

[25] Noel Moand, “A Spark That Ignited a Flame: The Evolution of the Earth Liberation Front,” in Igniting a Revolution: Voices in Defense of the Earth, eds. Steven Best and Anthony J. Nocella, II (Oakland, Calif.: AK Press, 2006), 47.

[26] Leslie Spencer, Jan Bollwerk, and Richard C. Morais, “The Not So Peaceful World of Greenpeace,” Forbes, November 1991, https://www.heartland.org/_template-assets/documents/publications/the_not_so_peaceful_world_of_greenpeace.pdf.

[27] Ted Thornhill, “Humans Are NOT to Blame for Global Warming, Says Greenpeace Co-founder, as He Insists There Is ‘No Scientific Proof’ Climate Change Is Manmade,” Daily Mail, February 27, 2014, http://www.dailymail.co.uk/sciencetech/article-2569215/Humans-not-blame-global-warming-says-Greenpeace-founder-Patrick-Moore.html#ixzz2vgo2btWJ.

[28] Patrick Moore, “Why I Left Greenpeace,” The Wall Street Journal, April 22, 2008, https://www.wsj.com/articles/SB120882720657033391.

[29] John Vidal, “Not Guilty: The Greenpeace Activists Who Used Climate Change as a Legal Defence,” The Guardian, Sept 10, 2008, https://www.theguardian.com/environment/2008/sep/11/activists.kingsnorthclimatecamp.

[30] Richard Lindzen, “The Climate Science Isn’t Settled,” The Wall Street Journal, November 30, 2009, https://www.wsj.com/articles/SB10001424052748703939404574567423917025400.

[31] Steven E. Koonin, “Climate Science Is Not Settled,” The Wall Street Journal, September 19, 2014, https://www.wsj.com/articles/climate-science-is-not-settled-1411143565.

[32] Steven Koonin, “A ‘Red Team’ Exercise Would Strengthen Climate Science,” The Wall Street Journal, April 20, 2017, https://www.wsj.com/articles/a-red-team-exercise-would-strengthen-climate-science-1492728579.

[33] “NASA Administrator Not Sure Global Warming a Problem,” Space Daily, May 30, 2007, http://www.spacedaily.com/reports/NASA_Administrator_Michael_Griffin_Not_Sure_Global_Warming_A_Problem_999.html.

[34] Alicia Chang, “NASA Chief Regrets Remarks on Global Warming,” NBC News, June 5, 2007, http://www.nbcnews.com/id/19058588/ns/us_news-environment/t/nasa-chief-regrets-remarks-global-warming/.

[35] Rebecca Wright, Sandra Johnson, Steven J. Dick, eds., NASA at 50: Interviews with NASA’s Senior Leadership (Washington, D.C.: National Aeronautics and Space Administration, 2009), 18.

[36] “Lennart Bengtsson Resigns: GWPF Voices Shock and Concern at the Extent of Intolerance Within the Climate Science Community,” The Global Warming Policy Foundation, May 5, 2014, http://www.thegwpf.org/lennart-bengtsson-resigns-gwpf-voices-shock-and-concern-at-the-extent-of-intolerance-within-the-climate-science-community/.

[37] Judith Curry, “Climate Change: No Consensus on Consensus,” CAB Reviews Vol 8, No 001, 2013, 1–9.

[38] Judith A. Curry, “Statement to the Committee on Science, Space and Technology of the United States House of Representatives,” Hearing on Climate Science: Assumptions, Policy Implications and the Scientific Method, March 29, 2017, https://docs.house.gov/meetings/SY/SY00/20170329/105796/HHRG-115-SY00-Wstate-CurryJ-20170329.pdf.

[39] Ibid.

[40] Frederick Seitz, “Major Deception on Global Warming,” The Wall Street Journal, June 12, 1996, https://www.wsj.com/articles/SB834512411338954000.

[41] Ibid.

[42] Larry Bell, “The New York Times’ Global Warming Hysteria Ignores 17 Years of Flat Global Temperatures,” Forbes, August 21, 2013, https://www.forbes.com/sites/larrybell/2013/08/21/the-new-york-times-global-warming-hysteria-ignores-17-years-of-flat-global-temperatures/.

[43] Christopher C. Horner, Red Hot Lies: How Global Warming Alarmists Use Threats, Fraud, and Deception to Keep You Misinformed (New York: Simon and Schuster, 2008), 319; quote attributed to Brendan O’Neill, “Apocalypse My Arse,” Spiked Online, March 9, 2007, https://www.spiked-online.com/2007/03/09/apocalypse-my-arse/, accessed January 19, 2019.

[44] Paul Reiter, “Malaria in the Debate on Climate Change and Mosquito-Borne Disease,” Hearing Before the Subcommittee on Global Climate Change and Impacts of the Committee on Commerce, Science, and Transportation, United States Senate, April 25, 2006, https://www.commerce.senate.gov/pdf/reiter-042606.pdf.

[45] Ibid.

[46] Ibid.

[47] Zoë Corbyn, “Global Warming Wilts Malaria,” Nature, December 21, 2011, https://www.nature.com/news/global-warming-wilts-malaria-1.9695.

[48] James Tylor, “Climate Scientist Quits IPCC, Blasts Politicized ‘Preconceived Agendas,’” The Heartland Institute, April 1, 2005, https://www.heartland.org/news-opinion/news/climate-scientist-quits-ipcc-blasts-politicized-preconceived-agendas?source=policybot.

[49] Horner, Red Hot Lies, 108; David Deming, “Statement to the U.S. Senate Committee on Environment and Public Works,” Full Committee Hearing on Climate Change and the Media, December 6, 2006, https://www.youtube.com/watch?v=u1rj00BoItw.

[50] Horner, Red Hot Lies, 329.

[51] Jonathan Leake, “Wildlife Groups Axe Bellamy as Global Warming ‘Heretic,’” Times Online, May 15, 2005, https://web.archive.org/web/20080906161240/http://www.timesonline.co.uk/tol/news/uk/article522744.ece.

[52] Christopher C. Horner, Red Hot Lies, 110–111.

[53] Ibid.

[54] Patrick J. Michaels and Robert C. Balling Jr., Climate of Extremes: Global Warming Science They Don’t Want You to Know (Washington, D.C.: Cato Institute, 2009), x–xiii.

[55] Christopher C. Horner, Red Hot Lies, 73.

[56] “Climate Skeptics Reveal ‘Horror Stories’ of Scientific Suppression,” U.S. Senate Committee on Environment and Public Works Press Releases, March 6, 2008, https://www.epw.senate.gov/public/index.cfm/press-releases-all?ID=865dbe39-802a-23ad-4949-ee9098538277

[57] Judith A. Curry, “Statement to the Subcommittee on Space, Science and Competitiveness of the United States Senate,” Hearing on “Data or Dogma? Promoting Open Inquiry in the Debate over the Magnitude of Human Impact on Climate Change,” December 8, 2015, https://curryja.files.wordpress.com/2015/12/curry-senate-testimony-2015.pdf.

[58] Ibid.

[59] Ibid.

[60] Scott Waldman, “Judith Curry Retires, Citing ‘Craziness’ of Climate Science,” E&E News, January 4, 2017, https://www.eenews.net/stories/1060047798.

[61] Rich Lowry, “A Shameful Climate Witch Hunt,” National Review Online, February 27, 2015, https://www.nationalreview.com/2015/02/shameful-climate-witch-hunt-rich-lowry/.

[62] Waldman, “Judith Curry Retires”

[63] “U. S. Senate Minority Report: More Than 650 International Scientists Dissent Over Man-Made Global Warming Claims. Scientists Continue to Debunk ‘Consensus’ in 2008,” U.S. Senate Environment and Public Works Committee Minority Staff Report (Inhofe), Dec 11, 2008, https://www.epw.senate.gov/public/_cache/files/8/3/83947f5d-d84a-4a84-ad5d-6e2d71db52d9/01AFD79733D77F24A71FEF9DAFCCB056.senateminorityreport2.pdf.

Slijede reference koje se odnose na odeljke c. i d.

[1] Zhu Kezhen, Preliminary Research on Climate Change Throughout Five Thousand Years of Chinese History(Kaoguxuebao, First Issue, 1972), 168–189. [In Chinese].

[2] Martin Durkin, The Great Global Warming Swindle (documentary film, 2007), Channel 4 (U.K.), March 8, 2007.

[3] Takuro Kobashi, et. al., “4 ± 1.5° C Abrupt Warming 11,270 Years Ago Identified From Trapped Air in Greenland Ice,” Earth and Planetary Science Letters 268 (2008): 397–407.

[4] Freeman Dyson, “Misunderstandings, Questionable Beliefs Mar Paris Climate Talks,” The Boston Globe, December 3, 2015. https://www.bostonglobe.com/opinion/2015/12/03/freeman-dyson-misunderstandings-questionable-beliefs-mar-paris-climate-talks/vG3oBrbmcZlv2m22DTNjMP/story.html.

[5] Scott Waldman, “Judith Curry Retires, Citing ‘Craziness’ of Climate Science,” E&E News, January 4, 2017, https://www.eenews.net/stories/1060047798.

[6] J. A. Curry and P. J. Webster, “Climate Science and the Uncertainty Monster,” Bulletin of American Meteorology Society 92, no. 12:1667–1682. https://journals.ametsoc.org/doi/pdf/10.1175/2011BAMS3139.1.

[7] IPCC, “Working Group I: The Physical Science Basis,” IPCC Fourth Assessment Report: Climate Change 2007.https://archive.ipcc.ch/publications_and_data/ar4/wg1/en/ch8s8-2-1-3.html.

[8] Ibid, https://archive.ipcc.ch/publications_and_data/ar4/wg1/en/faq-2-1.html.

[9] Mark W. Shephard et al., “Comparison of Tropospheric Emission Spectrometer Nadir Water Vapor Retrievals with in situ measurements,” Journal of Geophysical Research 113, no D15S24, doi:10.1029/2007JD008822.

[10] “Climate Change,” APS Physics, American Physical Society Web Page. https://www.aps.org/policy/reports/popa-reports/energy/climate.cfm.

[11] “Solar Constant,” Encyclopedia Britannica. https://www.britannica.com/science/solar-constant.

[12] Willie Soon, et al., “Modeling Climatic Effects of Anthropogenic Carbon Dioxide Emissions: Unknowns and Uncertainties,” Climate Research 18 (2001): 259–275.

[13] Michael Lemonick, “Freeman Dyson Takes on the Climate Establishment,” Yale Environment 360, June 4, 2009. https://e360.yale.edu/features/freeman_dyson_takes_on_the_climate_establishment.

[14] Nir J. Shaviv, “Celestial Driver of Phanerozoic Climate?” Geological Society of America Today 13, no. 7: 4–10, July 2003. https://www.geosociety.org/gsatoday/archive/13/7/pdf/i1052-5173-13-7-4.pdf.

[15] J. Emile-Geay et al., “Links between Tropical Pacific Seasonal, Interannual and Orbital Variability during the Holocene,” Nature Geoscience 9 (2) (2016): 168–173.

[16] Zhengyu Liu et al., “The Holocene Temperature Conundrum,” PNAS 111, no. 34 (August 26, 2014).

[17] Hans von Storch, “Why Is Global Warming Stagnating?” Der Spiegel, June 20, 2013. http://www.spiegel.de/international/world/interview-hans-von-storch-on-problems-with-climate-change-models-a-906721.html.

[18] Richard S. Lindzen et. al., “Does the Earth Have an Adaptive Infrared Iris?,” Bulletin of the American Meteorological Society 82 (2001): 417–432, https://doi.org/10.1175/1520-0477(2001)082%3C0417:DTEHAA%3E2.3.CO;2.

[19] Roy Spencer and William D. Braswell, “Potential Biases in Feedback Diagnosis from Observational Data: A Simple Model Demonstration,” Journal of Climate, 21 (21): 5624–5628, November 1, 2008.

[20] John R. Christy, Written Report to Senate Commerce, Science and Transportation Committee, November 14, 2007. https://www.nsstc.uah.edu/users/john.christy/christy/ChristyJR_CST_071114_written.pdf.

[21] David Russell Legates, “Statement to the Environment and Public Works Committeeof the United States Senate,” U.S. Senate, July 3, 2014. https://www.epw.senate.gov/public/_cache/files/a/a/aa8f25be-f093-47b1-bb26-1eb4c4a23de2/01AFD79733D77F24A71FEF9DAFCCB056.6314witnesstestimonylegates.pdf.

[22] William Happer, “Data or Dogma? Promoting Open Inquiry in the Debate Over the Magnitude of Human Impact on Earth’s Climate,” Hearing of the U.S. Senate Subcommittee on Space, Science and Competitiveness (U.S. Senate Committee on Commerce, Science and Transportation), December 8, 2015. https://www.commerce.senate.gov/public/_cache/files/c8c53b68-253b-4234-a7cb-e4355a6edfa2/FA9830F15064FED0A5B28BA737D9985D.dr.-william-happer-testimony.pdf.

[23] Sir John Houghton, “Moral Outlook: Earthquake, Wind and Fire,” Sunday Telegraph, October 9, 1995.

[24] Jason Samenow, “Scientists: Don’t Make ‘Extreme Cold’ Centerpiece of Global Warming Argument,” The Washington Post, February 20, 2014. https://www.washingtonpost.com/news/capital-weather-gang/wp/2014/02/20/scientists-dont-make-extreme-cold-centerpiece-of-global-warming-discussions/?noredirect=on&utm_term=.3600e477f052.

[25] John Michael Wallace, “The Misplaced Emphasis on Extreme Weather in Environmental Threat Communication,” The Washington Post, March 14, 2014. https://www.washingtonpost.com/news/capital-weather-gang/wp/2014/03/14/the-misplaced-emphasis-on-extreme-weather-in-environmental-threat-communication/?utm_term=.bf84802d4613.

[26] Steven E. Koonin, “A Deceptive New Report on Climate,” The Wall Street Journal, November 2, 2017. https://www.wsj.com/articles/a-deceptive-new-report-on-climate-1509660882.

[27] Ibid.

[28] “Climate Change Indicators: High and Low Temperatures,” United States Environmental Protection Agency. https://www.epa.gov/climate-indicators/climate-change-indicators-high-and-low-temperatures.

[29] Judith A. Curry, “Statement to the Subcommittee on Space, Science and Competitiveness of the United States Senate,” Hearing on “Data or Dogma? Promoting Open Inquiry in the Debate Over the Magnitude of Human Impact on Climate Change,” December 8, 2015. https://curryja.files.wordpress.com/2015/12/curry-senate-testimony-2015.pdf.

[30] Mike Hulme, “Chaotic World of Climate Truth,” BBC, November 4, 2006. http://news.bbc.co.uk/2/hi/science/nature/6115644.stm.

[31] Roy W. Spencer, Climate Confusion: How Global Warming Leads to Bad Science, Pandering Politicians and Misguided Policies that Hurt the Poor (New York: Encounter Books, 2008), Chapter 5.

[32] Christopher C. Horner, Red Hot Lies: How Global Warming Alarmists Use Threats, Fraud, and Deception to Keep You Misinformed (Washington. D.C.: Regnery Publishing, 2008), 214.

[33] Horner, Red Hot Lies, 215.

[34] Horner, Red Hot Lies, 211.

[35] Horner, Red Hot Lies, 212–213.

[36] Horner, Red Hot Lies, 227.

[37] David Shearman and Joseph Wayne Smith, The Climate Change Challenge and the Failure of Democracy (Westport, Conn.: Praeger, 2007).

[38] Horner, Red Hot Lies, 219–220.

[39] Paul Ehrlich, as quoted in Václav Klaus, Blue Planet in Green Shackles: What Is Endangered: Climate or Freedom?(Washington, D.C.: Competitive Enterprise Institute, 2008), 14.

[40] John Bachtell, “China Builds an ‘Ecological Civilization’ While the World Burns,” People’s World, August 21, 2018. https://www.peoplesworld.org/article/china-builds-an-ecological-civilization-while-the-world-burns/.

[41] Klaus, Blue Planet in Green Shackles, 4.

[42] Klaus, Blue Planet in Green Shackles, 7–8.

[43] Klaus, Blue Planet in Green Shackles, 100.

[44] John Fund, “Rollback Obama’s CAFE Power Grab, Give Car Consumers Freedom,” National Review, May 23, 2018. https://www.nationalreview.com/corner/fuel-standards-cafe-epa-rolls-back/.

[45] Ariana Eunjung Cha, “Solar Energy Firms Leave Waste Behind in China,” The Washington Post, March 9, 2008. http://www.washingtonpost.com/wp-dyn/content/article/2008/03/08/AR2008030802595.html?referrer=emailarticle&noredirect=on.

[46] The Paris Agreement on Climate Change, Natural Resources Defense Council (NRDC), December 2015, IB: 15-11-Y. https://www.nrdc.org/sites/default/files/paris-climate-agreement-IB.pdf.

[47] Donald J. Trump, “Statement by President Trump on the Paris Climate Accord,” The White House, June 1, 2017. https://www.whitehouse.gov/briefings-statements/statement-president-trump-paris-climate-accord/.

[48] Horner, Red Hot Lies, 117.

[49] Roy W. Spencer, The Great Global Warming Blunder: How Mother Nature Fooled the World’s Top Climate Scientists(New York: Encounter Books, 2010), 31.

[50] Brendan O’Neill, “A Climate of Censorship,” The Guardian, November 22, 2006. https://www.theguardian.com/commentisfree/2006/nov/22/aclimateofcensorship.

[51] O’Neill, “A Climate of Censorship.”

[52] Horner, Red Hot Lies, 64.

[53] O’Neill, “A Climate of Censorship.”

[54] Ibid.

[55] Horner, Red Hot Lies, 107.

[56] “Letter to President Obama, Attorney General Lynch, and OSTP Director Holdren,” September 1, 2015. http://web.archive.org/web/20150920110942/http:/www.iges.org/letter/LetterPresidentAG.pdf

[57] Hans von Spakovsky and Nicolas Loris, “The Climate Change Inquisition: An Abuse of Power that Offends the First Amendment and Threatens Informed Debate,” The Heritage Foundation, October 24, 2016. https://www.heritage.org/report/the-climate-change-inquisition-abuse-power-offends-the-first-amendment-and-threatens.

[58] Saul Alinsky, “Tactics,” Rules for Radicals: A Practical Primer for Realistic Radicals (New York: Vintage Books, 1971).

[59] “Climate Movement Drops Mask, Admits Communist Agenda,” PJ Media, September 23, 2014. https://pjmedia.com/zombie/2014/9/23/climate-movement-drops-mask-admits-communist-agenda/.

[60] “People’s Climate March: Thousands Rally to Denounce Trump’s Environmental Agenda,” The Guardian, April 29, 2017. https://www.theguardian.com/us-news/2017/apr/30/peoples-climate-march-thousands-rally-to-denounce-trumps-environmental-agenda.

[61] Michael Crichton, “Crichton: Environmentalism Is a Religion,” Hawaii Free Press, April 22, 2018. http://www.hawaiifreepress.com/ArticlesMain/tabid/56/ID/2818/Crichton-Environmentalism-is-a-religion.aspx.

[62] Ibid.

[63] Robert H. Nelson, “New Religion of Environmentalism,” Independent Institute, April 22, 2010. http://www.independent.org/news/article.asp?id=5081.

[64] Joel Garreau, “Environmentalism as Religion,” The New Atlantis, Summer 2010. https://www.thenewatlantis.com/docLib/20100914_TNA28Garreau.pdf.

[65] Damian Carrington, “IPCC Chair Rajendra Pachauri Resigns,” The Guardian, February 24, 2015. https://www.theguardian.com/environment/2015/feb/24/ipcc-chair-rajendra-pachauri-resigns.

[66] Michael Whitcraft, “A Lot of Hot Air: A Review of Václav Klaus’ Recent Book: Blue Planet in Green Shackles,” Free Republic, June 13, 2008. http://www.freerepublic.com/focus/f-news/2030948/posts.

[67] Vaclav Klaus. “An anti-human ideology.” Financial Post, October 20, 2010. https://business.financialpost.com/opinion/vaclav-klaus-an-anti-human-ideology.

[68] Mark Steyn. “Children? Not if you love the planet.” The Orange County Register, December 14, 2007. https://www.ocregister.com/2007/12/14/mark-steyn-children-not-if-you-love-the-planet.