U članku od 27. maja pod naslovom „Da li britanska nauka pomaže i podržava kinesku trgovinu ljudskim organima?“,The Telegraf, britanske nacionalne dnevne novine, istražuju surovu stvarnost prisilnog uzimanja organa u Kini.
„Tržište prinudnog uzimanja organa je unosno, a neki zapadni stručnjaci sada sumnjaju da su nenamerno promovisali medicinare odgovorne za to“, napisao je reporter Henri Bodkin.
On je rekao da je početkom 2000-ih Kina skočila od korisnika na lidera tehnologije transplantacije. Pozivajući se na informacije Vejna Džordaša, osnivača Global Rights Compliance, u članku se kaže da se broj bolnica za transplantaciju organa u Kini utrostručio za četiri godine. „Obim transplantacija bubrega porastao je za 510 odsto, transplantacija jetre za 1.820 odsto, transplantacija srca za 1.100 odsto i transplantacija pluća za 2.450 odsto“, piše.
Problem je u tome što se sve ovo dogodilo u nedostatku sistema dobrovoljne donacije organa. Procenjeno je da su barem stotine hiljada Falun Gong praktikanata postale žrtve prisilnog uzimanja organa.
Navodi svedoka
Eni Jang, 59, je prevodilac koja radi u Londonu. Dok je još bila u Kini, zbog praktikovanja Falun Gonga bila je zatočena u radnom logoru blizu Pekinga, između marta 2005. i septembra 2006. Pored do 20 sati rada dnevno, ona i drugi zatočeni Falun Gong praktikanti su takođe bili mučeni s vremena na vreme.
Ali svakih nekoliko nedelja, ona i drugi pritvoreni praktikanti su odvođeni u obližnju policijsku bolnicu. „Tamo su podvrgavani opsežnoj seriji medicinskih pregleda: skeneri, analize krvi, rendgenski snimci, sve moguće. Traumatizovane žene su bile zbunjene“, piše u članku. „Zašto je režim koji ih je tako bezobzirno mučio zabrinut za njihovo osnovno zdravlje?“
Jang to nije razumela sve dok kasnije nije pobegla u Veliku Britaniju i pročitala o izveštajima o prinudnom vađenju organa u Kini. „Celo mi je telo drhtalo – mogla sam da budem jedna od njih“, rekla je ona u intervjuu za Telegraf. Ali nije znala koliko je zatvorenika još živo, s obzirom na sistem prisilne transplantacije organa koji sponzoriše kineska država.
Pre dve godine, Jang je svedočio u kineskom tribunalu kojim je predsedavao ser Geoffrey Nice QC, bivši glavni tužilac protiv Slobodana Miloševića. Tribunal je takođe zaključio da su „Falun Gong praktikanti služili kao glavni izvor sistema prisilnog uzimanja organa u Narodnoj Republici Kini“.
Drugi svedok je bivši hirurg Enver Tohti iz Kine. Njemu je naređeno da „duboko reže i brzo radi“ kada vadi organe političkih zatvorenika dok su još živi. Štaviše, 8 specijalnih izvestilaca UN je takođe utvrdilo da su ovaj i drugi dokazi „verodostojni pokazatelji prisilnog uzimanja organa“.
„Običnim jezikom, žrtve se ubijaju po narudžbini, njihova tela se otvaraju radi jetre, srca, bubrega i pluća, čak i za rožnjače. Organi se zatim prodaju na zastrašujuće unosnom međunarodnom tržištu“, piše u članku. „Bubrezi koštaju između 50.000 i 120.000 dolara, a pankreas između 110.000 i 140.000 dolara.“
U skladu sa ovim nalazima, „stručnjaci veruju da je Komunistička partija Kine takođe sve spremnija da dozvoli naučne eksperimente na političkim zatvorenicima bez njihovog pristanka, u stilu najmračnije prakse nacističkih koncentracionih logora“, objašnjava se u članku.
Zapadne zemlje su preduzele mere za suzbijanje prisilnog uzimanja organa. Prošlog meseca usvojen je zakon kojim se britanskim državljanima zabranjuje da putuju u inostranstvo radi kupovine organa.
Povezanost sa zapadnim tehnologijama
Prisilno vađenje organa nije pitanje koje uključuje samo Kinu. „Eminentni [zapadni] medicinari počinju da se nelagodno osvrću na decenije „konstruktivne saradnje“ sa kineskim medicinskim establišmentom – na all inclusive putovanja radi obuke hirurga početnika, i profitabilne aranžmane obuke istih na Zapadu“, piše u članku.
Profesor Rasel Strong, svetski poznati lekar za transplantaciju iz Australije, pozvao je prošlog oktobra „da se svim kineskim hirurzima zabrani pristup zapadnim bolnicama, kako bi ih sprečio da koriste znanja koja tamo steknu na tržištu uzimanja organa“.
„Sve ovo implicira uznemirujuće pitanje. Naime, da li je Zapad pomogao i podržao kinesku industriju vađenja organa?“ objašnjava se u članku. „Ili, ljudskije rečeno, da je Jang ostala u Pekingu da joj na živo izvade srce, šta ako hirurg koji je to učinio prethodno dobio odgovarajuću obuku na britanskom univerzitetu, ili čak na NHS (Nacionalna zdravstvena služba)?“
Lanac snabdevanja
Jedna poznata činjenica je da globalna potražnja za organima znatno nadmašuje legitimnu ponudu. Profesor Martin Eliot iz londonske bolnice Great Ormond Street rekao je da se organi često očajnički traže. To je dovelo do tržišta organskog turizma vrednog oko 1,7 milijardi dolara godišnje. Jedna Japanka je čak platila 5 miliona dolara za jetru, navodi se u članku.
Ovi „agenti“ za transplantaciju dostupni su u mnogim zemljama, a kompanije za zdravstveno osiguranje u Izraelu su čak nudile pomoć klijentima da traže takve agente u Kini. Iako su takvi podsticaji razumljivi, „ono što je manje jasno za slučajnog posmatrača je kako je Kina za nekoliko kratkih decenija uspela da postane svetski centar za transplantaciju organa“.
Vaine Jordash, osnivač Global Rights Compliance, pokušao je da pronađe odgovor. „Početkom 2000-ih, NR Kina je skočila od korisnika do lidera tehnologije transplantacije“, rekao je on. „Izvešteno je da transplantacioni turisti i građani Kine imaju pristup odgovarajućem organu u roku od nekoliko nedelja ili meseci, u poređenju sa drugim zemljama u kojima pacijenti godinama stoje na listi čekanja za transplantaciju uprkos dobro uspostavljenim donorskim sistemima.
Sledeće pitanje je izvor ovih organa. Kineske vlasti su 2009. saopštile da je dve trećine organa korišćenih za transplantaciju uzeto od osuđenika na smrt. „Ali to se jednostavno ne uklapa. Od 2000. broj pogubljenja je opao, dok je sistem transplantacije rastao eksponencijalno“, objašnjava se u članku.
Zbog toga su se ljudi usmerili na Falun Gong, sistem meditacije koji Komunistička partija Kine (KPK) oštro potiskuje. „Usledila su masovna hapšenja. Od tada se broj Falun Gong praktikanata koji su postali žrtve prisilnog uzimanja organa, konzervativno, procenjuje na stotine hiljada“, piše u članku. „Prema Tribunalu za Kinu ser Džefrija Najsa, između 2000. i 2014. godišnje je obavljano 60.000 do 100.000 transplantacija., u kojima su Falun Gong praktikanti bili glavni izvor.”
Nekoliko godina nakon što je otkriveno prisilno vađenje organa, 2010., Kina je rekla da će se nabavka organa od pogubljenih zatvorenika okončati 2015. i da će biti zamenjena dobrovoljnim davanjem. „Ali stručnjaci u to ne veruju. Ističu da broj organa koji se u Kini koriste za transplantaciju uveliko nadmašuje broj koji bi se ikada mogao dobiti od dobrovoljnog davanja“, piše u članku.
Put napred
„Sramota me je što sam, iako sam proveo ceo život u transplantaciji, bio potpuno nesvestan takvih aktivnosti, i to je samo po sebi problem“, primetio je Eliot. „Često te pozovu tamo [Kina], možda da održiš predavanje , možda da držiš obuku, možda da operišeš, a ti zapažaš samo ovaj uski deo onoga što je dozvoljeno da se vidi.”
Ovo se dogodilo u velikim razmerama. „Važno je znati da mnoge organizacije, često sa dobrim namerama, zarađuju novac i imaju koristi od odnosa sa recipročnim izvorima u državama kao što je Kina“, rekao je Eliot.
Dr. Džulijan Šiter, specijalni savetnik Britanskog medicinskog udruženja (BMA), rekao je: „Apsolutno nema sumnje da su ove aktivnosti parodija moralnih obaveza u medicini. Što se tiče zapadnih tehnologija, zagovornici očekuju zakone koji bi „mogli da odvrate čak i od nesvesnog saučesništva u vađenju organa od strane zapadnih kompanija i institucija“.
„Zakonska doktrina pomaganja i podržavanja je jedan takav mogući put koji bi mogao biti posebno opasan za proizvođače medicinskih uređaja“, piše u članku. „Takva doktrina je korišćena 1946. da se osudi generalni direktor Tesch & Stabenov, proizvođač otrovnog gasa ciklon B. gasa, za saučesništvo u holokaustu“.
Kina je poznata po nedostatku transparentnosti u svom medicinskom sistemu, između ostalog. Ovo otežava zapadnoj firmi da se uveri da neki dijagnostički ili hirurški uređaj neće biti korišćen za vađenje organa.
„Ako ne mogu da se uvere da se njihova oprema neće koristiti na taj način, treba da se ozbiljno zapitaju da li treba da budu na tom tržištu“, primetio je Šeter.
