Između 17. i 18. avgusta 2002., grupa Falun Gong praktikanata u gradu Landžou, provincija Gansu, uspešno je presrela TV signal i emitovala video snimke kako bi razotkrila brutalni progon Falun Gonga od strane Komunističke partije Kine (KPK) i razjasnila istinu o sveprisutnoj, klevetničkoj propagandi Partije protiv te prakse. Video snimci su pola sata emitovani na četiri lokalna kanala, pokrivajući niz oblasti u provinciji Gansu, kao i u gradu Sining u provinciji Ćingaj.
Ubrzo nakon toga, 15 Falun Gong praktikanata je uhapšeno i osuđeno na teške kazne do 20 godina. Sun Džaohai, tada 34-godišnak, osuđen je na 19 godina zatvora. Pretrpeo je okrutan progon i za dlaku je izbegao smrt.
Sun je rođen u gradu Jiamusi, provincija Heilongjiang. Odrastao je po terorom porodičnog nasilja svog oca. Sa 20 godina je oboleo od tuberkuloze, sa kavitacijama u oba plućna krila. Kašljao je krv i bio je veoma bolešljiv i mršav. Život mu je bio veoma jadan.
Sun i njegova supruga počeli su da praktikuju Falun Gong 1997. godine i sve njegove bolesti su ubrzo nestale. Baš kada je njegova porodica uživala u sreći, KPK je iznenada pokrenula neviđeni nacionalni progon Falun Gonga, 20. jula 1999. godine.
Kao i desetine hiljada drugih Falun Gong praktikanata, Sun je istupio da progovori bez straha od brutalnog terora.
Dok je služio 19-godišnju kaznu u zatvoru Landžou, u provinciji Gansu, bio je podvrgnut svim vrstama mučenja i zlostavljanja, uključujući zatvaranje u samicu u maloj mračnoj prostoriji, okivanje teškim lancima, dugotrajno lišavanje sna, smrzavanje po hladnom vremenu, uskraćivanje hrane, mučenje na Tigrovoj klupi, vezan za „samrtnu postelju“ i prisilno je hranjen. Od premlaćivanja je zadobio dva preloma rebra i potres mozga.
Pošto je preživeo paklenu torturu i zatvor, Sun je pušten 21. avgusta 2021. Ispričao je svoju priču, koja sledi u nastavku, i kako mu je vera u Falun Gong pomogla da prebrodi najmračniji period u zatvoru.
Početak vežbanja Falun Gonga
Moje ime je Sun Džaohai. Rođen sam 1968. Oba moja roditelja su imala stalno zaposlenje. Ja sam drugo od četvoro dece u mojoj porodici. Od malih nogu uvek sam smatran zrelijim od svojih vršnjaka.
Kao dete, uvek sam uživao u čitanju, a klasične romane sam počeo da čitam još u trećem razredu, iako nisam mogao da prepoznam sve likove u onome što sam čitao. Pročitao bih bilo koju knjigu do koje bih došao i trošio sam sav svoj džeparac kupujući ili iznajmljujući knjige. Bio sam kao knjiški moljac i čitao sam kad god sam mogao.
Fascinirali su me pravedni likovi u drevnim romanima kao što su Tri heroja i Pet galanata, Legenda o Jue Feju, Kanonizacija bogova i Stare i nove priče. Iz knjiga sam naučio o tradicionalnoj kineskoj kulturi i vrednostima „dobronamernosti, pravednosti, učtivosti, mudrosti i vere“, kao i o tome da budem „blag, ljubazan i štedljiv“. Sve je to suptilno uticalo na moj karakter tako da budem odan i pravedan, pošten i od poverenja.
Međutim, otkako se sećam, moja porodica je živela u sredini terora porodičnog nasilja. Moj otac je bio loše volje i alkoholičar. Tukao bi nas i majku kad god je bio neraspoložen.
Kada sam imao 12 godina, toliko sam se uplašio da me otac ne pretuče i posle male greške sam pobegao od kuće i otišao da živim kod rodbine na selu. Vratio sam se tek više od dva meseca kasnije. Možda je moj otac bio zabrinut da ću ponovo pobeći, i od tada me nije tukao.
Moj otac je često zlostavljao moju majku i ona nije imala nikakve nade u život. Pokušala je da izvrši samoubistvo popivši pesticid. Na sreću, spasena je. Kada sam imao oko 18 godina, počeo sam da štitim svoju majku. Svaki put kada bi moj otac pokušao da tuče moju majku, ja bih je sklonio. Počeli su da žive odvojeno pod istim krovom. 1990. godine moj otac se teško razboleo. Moja majka se dobro brinula o njemu bez ikakvih pritužbi, sve dok nije preminuo.
Imao sam nesrećno detinjstvo. Kada sam bio u srednjoj školi, već sam bio prilično samostalan. Često sam se pitao odakle su ljudi došli i zašto smo ovde. Iako sam pročitao mnogo knjiga, takva pitanja su ostala bez odgovora.
1985. godine imao sam 17 godina i završio sam srednju školu. Našao sam posao u fabrici šećera Jiamusi Friendship. Učio sam uz rad i stekao diplomu više škole 1988., sa 20 godina. Taman kada je moj život počeo da obećava, dobio sam temperaturu na više od mesec dana. Otišao sam u bolnicu i dijagnostikovana mi je tuberkuloza tipa 3. Davali su mi lekove protiv tuberkuloze i stavljali me na infuziju u fabričkoj bolnici. Postao sam veoma slab i mršav, uvek sam osećao mučninu i imao kratak dah.
Do jeseni 1989., dobio sam kavitacije u oba plućna krila i počeo sam da iskašljavam krv. Od čak i malog kretanja sam ostajao bez daha, i dva meseca sam bio u bolnici za tuberkulozu. Iako je bolest bila pod kontrolom, svake godine se ponavljala sa blagom prehladom i temperaturom, praćenom tuberkuloznim pleuritisom. U to vreme u Kini, tuberkuloza je bila neizlečiva. Iako sam bio visok 1,72 m, imao sam manje od 50 kg.
Oženio sam se 1994. Supruga i ja smo se odlično slagali i voleli smo jedno drugo. Ni naša finansijska situacija nije bila loša. 1996. godine sam prebačen u Odeljenje ekonomske policije, gde sam na dalje radio.
U martu 1997., koleginica me je upoznala sa Falun Gongom. Ona je ranije potrošila bogatstvo učeći druge čigong škole, ali je zaključila da je Falun Gong prava praksa kultivacije. Rekla mi je da kupim knjigu Džuan Falun (glavni tekst Falun Gonga) i da ću sve razumeti nakon što pročitam knjigu. Bio sam zaista iznenađen što je tako brzo odustala od onoga što je ranije učila i sa takvom odlučnošću prešla na Falun Gong.
Početkom aprila te godine, moja supruga i ja smo otišli u kupovinu i kupili primerak Džuan Faluna na jednoj tezgi. Kada sam stigao kući, jedva sam čekao da pročitam knjigu i proveo sam tri sata listajući je.
Osećao sam se veoma emotivno dok sam čitao knjigu i suze su mi tekle niz lice. Konačno sam pronašao ono što sam tražio i Džuan Falun je odgovorio na sva pitanja koja sam imao kao tinejdžer. Shvatio sam da je smisao života vratiti se svom pravom ja. Falun Gong je divan!
Dva ili tri dana kasnije, moja žena i ja smo se pridružili lokalnoj grupi za vežbanje i grupno učenje Fa. Osmog dana, kada sam ujutru završio vežbe i krenuo kući, osetio sam oštar bol u grudima i leđima. Bol je bio toliko intenzivan da nisam mogao da ispravim leđa. Nisam se uplašio jer sam znao da se uklanjaju loše stvari iz mog tela. Nisam nikome rekao i polako sam krenuo kući, pognutih leđa.
Za tri minuta, bol je iznenada prestao. Moja tuberkuloza je od tada nestala, moje telo je pročistio Učitelj.
Posle dva-tri meseca vežbanja, otvorilo mi se nebesko oko. Dok sam meditirao, video sam mnoge Falune kako se okreću oko mene.
Ništa ne može uzdrmati moju veru
Imao sam jadno detinjstvo i bolnu mladost, ali je Falun Gong izbrisao sve moje patnje. Baš kada sam uživao u plodovima praktikovanja Falun Gonga, okruženje se promenilo.
Dana 20. jula 1999. godine, nakon što smo čuli od kolega praktikanata da vlada planira da zabrani Falun Gong, više od deset nas je odlučilo da ode u Peking da apeluje za pravo da ga praktikujemo.
U vozu za Peking, neke kolege praktikante je policija izvela iz voza, ostavljajući nas sedmoro da nastavimo putovanje. Pre nego što je voz napustio provinciju Heilongjiang, policija je takođe zaustavila mnoge Falun Gong praktikante iz drugih oblasti i vratila ih u njihove rodne gradove. Kada smo čuli da policija veoma pažljivo traži praktikante Falun Gonga na železničkoj stanici u Pekingu, izašli smo iz voza u gradu Sanhe u provinciji Hebei, najbližem gradu Pekingu, i podelili se u tri grupe da bismo autobusom otišli u Peking.
Oko 15 časova, 22. jula videli smo neke praktikante Falun Gonga okupljene ispred opštinske vlade Sanhea, a preko zvučnika je emitovano obaveštenje vlade o zabrani Falun Gonga. Dženg Libin (koji je posle preminuo usled progona) i ja smo zastali i slušali. Ali nismo razgovarali sa tamošnjim lokalnim Falun Gong praktikantima.
Čuli smo da su mnogi Falun Gong praktikanti u Pekingu uhapšeni u proteklih nekoliko dana i postao sam veoma zabrinut i uznemiren. Pre nego što je stigao u Peking, naš autobus je prošao dva kontrolna punkta i oba puta ga je kontrolisala naoružana policija. Vreme je bilo sparno i vruće, a ja sam želeo da stignem u Peking što je pre moguće.
Bilo je oko 17 časova kada smo stigli u Peking. Otišli smo do trga Tjenanmen, i svuda je patrolirala policija u civilu. Atmosfera je bila veoma napeta, ali nisam osećao strah.
Prošlo je 19 časova kada smo stigli u hotel blizu Hrama Zemlje. Osećao sam se pomalo uznemireno i nisam bio siguran šta da radim. Moja jedina pomisao je bila da stupim u kontakt sa pekinškim praktikantima i da smislimo šta ćemo.
Početkom avgusta 1999. održana je konferencija za razmenu iskustava u kultivaciji u napuštenoj pagodi na planini blizu sela Nanšangle, u okrugu Fangšan u Pekingu. Oko 200 Falun Gong praktikanata je uspelo da prisustvuje konferenciji, a većina njih je bila iz severne Kine. Svrha konferencije je bila da se razgovara o tome šta činiti pod velikim pritiskom režima. Mnogi praktikanti su podelili svoja shvatanja, i ono što su videli ili čuli u poslednje vreme. Postigli smo konsenzus da podstaknemo više praktikanta da istupe. Tokom konferencije, zajedno smo radili Dafa vežbe.
Kada je policija u civilu došla na planinu da proveri stvari, razišli smo se i brzo otišli. Jedan broj praktikanata je nažalost uhapšen.
Posle Fa konferencije u Pekingu, vratio sam se u svoj rodni grad, podelio ideje sa nekim lokalnim praktikantima i ponovo otišao za Peking. Moja žena je dala otkaz, pozajmila nešto novca i otišla sa mnom u Peking.
Oko 19 časova, 24. septembra 1999., na Jesenjem Festivalu, naoružana policija je upala u našu iznajmljenu kuću u predgrađu Pekinga nakon prisluškivanja naših telefonskih razgovora. Više desetina praktikanata je takođe uhapšeno i odvedeno u policijsku stanicu Sanjianfang na ispitivanje. Policija je pretukla nekoliko muških praktikanata, uključujući i mene.
Zatim smo odvedeni u pritvorski centar okruga Čaoiang. Pošto su moja žena i još jedna praktikantkinja bile trudne, vraćene su u naš rodni grad u Jiamusi.
Jin Haižu (kolega praktikant) i ja bili smo zajedno zatvoreni u pritvorskom centru Čaojang, gde su uslovi bili veoma loši. Bila je velika gužva i morali smo da spavamo spakovani kao sardine.
Četiri dana kasnije, članovi osoblja Kancelarije za vezu Jiamusi u Pekingu došli su u pritvorski centar i odveli me nazad u Jiamusi. U vozu sam bio vezan oko 27 sati i po dolasku sam odveden direktno u lokalnu policijsku stanicu.
Želeo bih da pomenem nešto čudesno. Kada sam uhapšen u Pekingu, stavio sam sve Falun Gong knjige i materijale kolega praktikanata koji su delili smeštaj sa mnom u putnu torbu i doneo ih sa sobom iz policijske stanice u pritvorski centar, a zatim nazad u svoj rodni grad.
Na putu do lokalne policijske stanice slučajno sam sreo svog mlađeg brata. Zamolio sam policiju da me sačeka i predao sam mu torbu.
U stvari, još ranije sam imao priliku da pobegnem u vozu, ali nisam to učinio jer nisam mogao da ostavim torbu sa knjigama Falun Gonga. Možda zato što sam imao čisto srce da zaštitim knjige, uspeo sam da ih predam svom mlađem bratu.
Dana 1. oktobra 1999. odveden sam u gradski pritvorski centar Jiamusi. U našoj ćeliji je bilo petnaest ili šesnaest ljudi, uključujući pet ili šest praktikanata. Dobijali smo dva obroka dnevno sa pecivom od kukuruznog brašna na pari i slanom supom od repe. Trebalo mi je neko vreme da se naviknem na grubu hranu.
Moja mlađa sestra je preko neke veze dovela jednog policajca u pritvor. Policajac mi je rekao da ću biti pušten ako napišem „izjavu o garanciji“ i odustanem od prakse Falun Gonga. Odbio sam to da uradim.
Dve godine mučnog prinudnog rada
Radni logor Jiamusi u provinciji Heilongjiang nalazio se u opštini Ksigemu, na površini od više od 130.000 kvadratnih metara. Radni logor je bio povezan sa Pravosudnim biroom grada Jiamusi.
Da bi progonili Falun Gong, partijski komitet grada Jiamusi i opštinska vlada izgradili su dve nove zgrade za radni logor, koje su bile opremljene modernim sredstvima za nadzor. Zgrada ženskog odeljenja puštena je u upotrebu u jesen 2000. godine. Imala je ukupnu površinu od 12.000 kvadratnih metara na tri sprata.
Krajem oktobra 1999., sa razglasa u našoj ćeliji čuo sam da sam otpušten sa svog radnog mesta (šećerana).
Dana 3. novembra 1999, trinaest Falun Gong praktikantkinja i četiri praktikanta, uključujući mene, odvedeni su na „javno suđenje“ održano u Palati kulture Jiamusi, pod nadzorom šefova odeljenja javne bezbednosti, tužilaštva, suda i lokalne Službe 610. Ubrzo nakon toga, dobili smo kaznu od jedne do tri godine u logorima za prinudni rad zbog krivičnog dela „remećenja društvenog poretka“. Meni su dali dve godine.
Moj prvi obrok u logoru za prinudni rad Jiamusi bile su lepinje od crnog brašna, sa tankom supom od neoprane smrznute bundeve isečene na velike komade. Nije bilo činija za jelo, pa smo morali da čučimo oko kazana i jedemo. Na dnu kazana bio je sloj mulja.
Radni logor je imao dve brigade, a svaka je imala tri čete. Prvo su me odveli u tim za obuku sa Du Venfuom, Liu Junhuom i Vu Chunlongom (Du i Vu su preminuli zbog progona), a kasnije u četu 4 divizije 2. U leto 2000. godine, nakon što je počela izgradnja ženskog radnog logora, naređeno nam je da tamo nosimo građevinski materijal.
Jednog dana u kasnu jesen, jedna trećina od trideset i šest Falun Gong praktikanata zatočenih u radnom logoru je uspela da pobegne. Incident je šokirao vlasti. Jia Iongfa iz Hebei Forestri Biroa je ponovo uhvaćen iste noći. Stražari su ga brutalno tukli nekoliko dana, a u pritvoru je nastavio da trpi progon. Preminuo je ubrzo nakon što je pušten.
Zbog ovog incidenta vraćeni smo u muški radni logor, gde su stražari formirali tim da nas nasilno „transformišu“. Šef odeljenja za obrazovanje pokušao je da nam ispere mozak propagandom protiv Falun Gonga, ali bezuspešno.
Zimi sam bio zatvoren sam u ćeliji, koja je bila veoma vlažna i hladna, a pod je bio pokriven ledom na mestima gde je bio mokar. Većinu vremena sam bio sam, a nadgledala su me dvojica zatvorenika koje je odredila policija. Kada sam noću morao da koristim toalet, morao sam da zovem i zamolim ih da mi otvore vrata. Ponekad sam odlazio u vešeraj i polivao se hladnom vodom, kako bih ublažio depresiju.
Mesec dana kasnije, jedan dobrodušni čuvar čija je supruga Falun Gong praktikantkinja predložio mi je da me premesti u drugu ćeliju, rekavši da sam predugo zatočen u ovoj ćeliji i da je to nehumano. Jednostavno zato što je pokazao neke simpatije, izgubio je priliku za unapređenje. Desetak dana kasnije, prebačen sam u relativno topliju ćeliju, u pratnji bivšeg praktikanta koji je bio „transformisan“ pod pritiskom.
Dva dana pre kineske Nove godine 2001. premestili su me u veliku ćeliju koju je delilo skoro dvadeset ljudi. Svi su bili bivši praktikanti koji su bili „transformisani“. Pošto sam često pokušavao da ih urazumim, prebačen sam u Brigadu 2, gde su zatvorenici bili nepraktikanti. Preko dana su išli na posao, a ja sam ostajao u ćeliji. Jednom, dok sam vežbao vežbe, ušao je vođa brigade Vang Tiejun i ošamario me.
Kada mi je istekla kazna, 30. septembra 2001. godine, nisam pušten. Rekao sam im da je nezakonito da mi produže kaznu i da će snositi posledice.
U znak protesta udario sam glavom o zid i glava mi je krvarila. To ih je uznemirilo i 3. oktobra te godine su me pustili.
Dve godine bez slobode bile su preduge. Pakleni život je uzeo danak i fizički i psihički. Najviše sam se brinuo za svoju majku, koja je ostala vezana za krevet nakon što je pretrpela moždani udar 1998. Nisam uspeo da ispunim svoju obavezu da se brinem o njoj. Moj mlađi brat i njegova žena su čuvali moju majku, ali nijedan od njih nije imao posao. Moja žena je zarađivala samo nekoliko stotina juana mesečno, tako da je finansijska situacija naše porodice bila veoma teška.
Prinuđen na razvod
Nakon mog oslobađanja, Služba 610 me je stavila na crnu listu. Da bih izbegao dalje uznemiravanje, bio sam primoran da odem daleko od kuće odmah posle kineske Nove godine 2002. Iznajmio sam stan. Noću su me zastrašujuće policijske sirene često držale budnim i znao sam da su Falun Gong praktikanti u bilo kom trenutku u opasnosti da budu protivzakonito uhapšeni.
20. aprila 2002. praktikanti u Jiamusiju uspešno su presreli TV signal i emitovali video zapise o Falun Gongu. Iako nisam bio uključen, smatran sam „važnom“ metom zbog moje čvrste vere u praksu.
Tog dana sam sa suprugom večerao u restoranu na proslavi naše osme godišnjice braka, a planirali smo da za nekoliko dana proslavimo moj trideset četvrti rođendan, ali na kraju nismo uspeli. Posle tog dana više se nismo videli skoro dvadeset godina, a kada smo se ponovo sreli, bivši ljubavnici su bili stranci.
Da ne bih bio uhapšen, odlučio sam da napustim svoj rodni grad. U julu 2002. godine saznao sam da me policija nije zatekla u masovnom hapšenju u našem gradu, ali uhapsila je moju suprugu i odvela je u pritvor, gde je bila zatočena dva meseca.
Pod pritiskom svoje firme i porodice, odustala je od praktikovanja Falun Gonga i razvela se od mene bez mog znanja. Da bi potvrdila da je zaista odustala od Falun Gonga, njen menadžer na poslu ju je naterao da pije alkohol (Falun Gong praktikanti ne piju) na večeri, sve dok se nije jako napila.
(Nastaviće se)
