Komunistička partija Kine (KPK) objavila je 30. novembra 2022. da je njen bivši lider Đijang Cemin preminuo tog dana. Prema savremenim krivičnim zakonima, uobičajeno je da umrlo lice više ne može biti krivično odgovorno. Zbog toga Adolfu Hitleru nije suđeno na Nirnberškom procesu – on je izvršio samoubistvo.
Međutim, posthumna suđenja (održana nakon smrti optuženog), iako retka, imaju presedane i u drevnim i u modernim vremenima. Jovanka Orleanka (1412-1431), zaštitnica Francuske, osuđena je kao jeretik i pogubljena. Zvanična žalba je podneta decenijama kasnije, a njena presuda je poništena 1456. Manente degli Uberti (1212-1264), italijanski aristokrata i vojskovođa, ekshumiran je i suđeno mu je za jeres 1283. Proglašen je krivim, i na njegovim posmrtnim ostacima je izvršeno posthumno pogubljenje. Henriju Plameru (1832-1864), odmetniku na američkom Zapadu koji je optužen za ubistvo nekoliko ljudi, suđeno je posthumno (što je kasnije proglašeno neregularnim), 1993. Sergej Magnicki (1972-2009), poreski savetnik i advokat iz Rusije, osuđen je za utaju poreza 2013. godine, nekoliko godina nakon što je umro u zatvoru 2009. Ova presuda izazvala je osudu međunarodne zajednice. Kongres Sjedinjenih Država je krajem 2012. godine usvojio „Magnitskijev zakon“ koji je imao za cilj da kazni ruske zvaničnike odgovorne za njegovu smrt. Zakon je kasnije proširen na prekršioce ljudskih prava uopšte. Nekoliko drugih zemalja, uključujući Ujedinjeno Kraljevstvo, Kanadu i Evropsku uniju, sledilo je njihov primer u donošenju sličnih zakona.
Gore navedeni primeri ukazuju na to da smrt okrivljenog ne isključuje nužno krivično gonjenje. Počinioc se može posthumno osuditi, ili se protivpravna osuda može poništiti.
Pored sudske kazne, postojali su i drugi oblici posthumnog kažnjavanja nasilnika. Na primer, Čin Hvej, kancelar u dinastiji Song, bio je jedan od najozloglašenijih carskih zvaničnika u drevnoj Kini. Nakon što je umro 1155. godine, Čin je dobio dve pogrdne posthumne titule, od kojih je jedna bila miu čou (izdajnik, od cara Ningzonga 1206) i druga miu hen (opak i brutalan, od cara Lizonga 1254). U Istoriji dinastije Song uvršten je u knjigu „Biografije izdajnika“.
Imajući u vidu gore navedeno, verujem da je pravedna i ispravna ocena zločina koje je počinio Đijang, koji je u julu 1999. godine naredio progon Falun Gonga i predvodio naciju korupcijom, može da ga zacementira kao jednog od najkorumpiranijih, najpromiskuitetnijih zlih vođa u istoriji.
Minghui je nedavno objavio brojne članke o Đijangu, uključujući „Đijang Cemin je odgovoran za kinesku široko rasprostranjenu moralnu korupciju“, „Đijang Ceminovo nasljeđe Kini: Neprocenjivo uništenje“ i „Đijang Ceminova đačka knjižica je puna jedinica.“
U ovom serijalu od tri dela, želeo bih da podelim svoja razmišljanja o tome zašto i dalje moramo da smatramo Đijanga odgovornim nakon njegove smrti.
2. Značaj spašavanja kineskog naroda
Progon koji je Đijang pokrenuo protiv Falun Gonga 1999. godine je politička kampanja usmerena na nedužne građane. Od početka je bio nezakonit i nemoralan, iz tri glavna razloga. Prvo, ciljna grupa (Falun Gong praktikanti) nije prekršila nijedan zakon; oni su jednostavno hteli da slede principe Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti da bi bili bolji građani. Priroda represije bila je zlokobna.
Drugo, Đijangova politika progona bila je nemilosrdna, izlažući praktikante različitim oblicima zlostavljanja, uključujući uznemiravanje, hapšenje, pritvor, mučenje, novčane kazne, suspenziju penzije i prestanak radnog odnosa. Na primer, Đijang je izdao naređenje da se „Smrt od mučenja [praktikanata] računa kao samoubistvo. Pošaljite [telo] direktno na kremaciju – nema potrebe da se proverava identitet [praktikanata]“. Takođe je uputio svoje sledbenike da ubijaju praktikante zbog njihovih organa.
Na kraju, fizička, mentalna i finansijska šteta za praktikante i njihove voljene je ogromna. Neizmeran broj praktikanata je diskriminisan zbog svoje vere, porodice su im se raspale, izgubili su mogućnost za obrazovanje ili posao, a da ne pominjemo mnoge praktikante koji su zatočeni, mučeni ili čak ubijeni zbog svojih organa. Ovaj progon je potpuno nezakonit, apsolutno nemoralan i krajnje brutalan.
Tri davno zakasnele akcije
Đijang je mrtav, ali progon i dalje ne jenjava posle više od 23 godine. To je sramota za Kinu. Po mom mišljenju, Kina bi trebalo da preduzme sledeće tri akcije:
Pošto su ovaj progon sprovodili svi nivoi vlasti po nalogu KPK, trebalo bi objaviti zvaničnu naredbu da se svim vladinim službama naloži da odmah prekinu sve oblike progona.
Li Hongdžiju (osnivaču Falun Gonga) i nebrojenim praktikantima koji su bili na meti zbog svoje vere, zvanično treba uputiti izvinjenje. Trebalo bi sprovesti detaljnu istragu počinilaca umešanih u progon i krivično ih goniti na osnovu rezultata te istrage.
Đijang Cemin i drugi glavni počinioci treba da budu optuženi i izvedeni pred lice pravde.
Iskupljenje za Kineze
Potiskivanjem Falun Gonga, Đijang je poveo Kinu i kineski narod u ambis. Falun Gong uči ljude da budu dobri, usklađivanjem sa univerzalnim vrednostima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. Ciljanje na Falun Gong znači suprotstavljanje univerzalnim vrednostima i prkošenje božanskom. Harmonija neba, zemlje i čovečanstva bila je duboko ukorenjena u tradicionalnoj kineskoj kulturi. Učestvovati u progonu Falun Gong praktikanata znači delovati protiv sopstvene savesti, a to rezultuje posledicama. SARS (2002 – 2004) i COVID (2020 – danas) su samo dva takva primera.
Danas se ljudi često fokusiraju na površne razloge pandemije i drugih katastrofa, zanemarujući osnovne uzroke. U stvari, progon nevinih ljudi i delovanje protiv nebeskih zakona su pravi razlozi zbog kojih Kinu pogađa jedna za drugom katastrofom.
Sa smrću Đijanga, Kina još uvek može da ga izvede pred lice pravde i zvanično objavi kraj progona Falun Gonga. Radeći ove tri stvari, kineski narod bi mogao zaustaviti karmičke dugove koje su Đijang i KPK doneli naciji. Tek tada će Kinezi moći da umanje gubitke koji su im nametnuti i biće blagosloveni dobrom budućnošću.
Još jedna akcija
Pored traženja pravde za Đijanga, Kina i Kinezi takođe treba da napuste KPK i da krenu iznova.
Progon Falun Gonga je mogao da se desi u Kini jer je Đijang iskoristio to što je Ustav rekao da „Vođstvo Komunističke partije Kine je definišuća osobina socijalizma sa kineskim karakteristikama“. Kao generalni sekretar KPK i predsednik Centralne vojne komisije, Đijang je vodio svoje partijske zvaničnike da potisnu Falun Gong uz podršku vojske. Progon se tada proširio na ceo narod, pri čemu su svi nivoi vlasti, preduzeća, škole i lokalne zajednice bili prinuđeni da učestvuju u progonu.
Pored toga, Đijang i njegov režim primorali su njegovog naslednika (i KPK u celini) da obećaju da neće zaustaviti progon ili tražiti pravdu za Falun Gong. Iako su njegovi neposredni ili kasniji naslednici znali da je suzbijanje bilo brutalno i neosnovano, oni su i dalje želeli da zadrže vođstvo Partije radi svoje koristi. Kao rezultat toga, progon se nastavlja i danas.
U ovoj fazi, KPK je osuđena na propast. Međutim, da bi se spasili, Kinezi moraju da napuste režim i okončaju zločine protiv Falun Gonga.
Povratak prave Kine
Otkako je preuzela vlast 1949. godine, KPK je nanela štetu bez presedana kineskom narodu, kulturi i moralnim osnovama.
Tokom istorije, drevni Kinezi, od careva do prosečnih građana, uvek su poštovali božansko i verovali da će „dobro i zlo dobiti šta je zasluženo“. Konfučije je zagovarao „dobronamernost, pravednost, ispravnost, mudrost i veru“. U drevnoj Kini, država nikada ne bi počinila zločin protiv univerzalnih vrednosti kao što su principi Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti.
Kina ima istoriju dugu oko 5.000 godina, dok je KPK uspostavljena pre samo 100 godina. Čak ni komunizam nije trajao više od 200 godina. Osnovna ideologija komunizma uključuje laži, zlo i klasnu borbu i protivi se tradicionalnim vrednostima, a njen materijalizam i ateističke doktrine otvoreno prkose božanskom.
Stoga, da bi se sprečili budući progoni (kao što je progon Falun Gonga), ključno je obnoviti tradicionalnu kulturu i vrednosti. Ukidanjem KPK i partijske kulture, kineski narod će biti oslobođen stiska komunističke ideologije.
Objavljivanje činjenica i zaustavljanje laži koje štete ljudima
Objavljivanje Devet komentara o Komunističkoj partiji 2004. godine, zajedno sa neumornim naporima Falun Gong praktikanata u razotkrivanju progona Falun Gonga od strane KPK i drugih zločina, navelo je preko 400 miliona Kineza da se odrekne članstva u KPK i njene dve mlađe organizacije. (Mladi pioniri i Omladinski savez).
Ali mnogi Kinezi su još uvek zatrovani lažima KPK. Zbog cenzure KPK, oni ne znaju koliko je represija brutalna i nije im jasno da je zlobna KPK protiv nebeskih zakona. Štaviše, velika količina klevetničke propagande, kao što je inscenirano samospaljivanje na Trgu Tjenanmen, još uvek obmanjuje ljude i gura ih protiv Falun Gonga.
Neki ljudi su svesni progona, ali više ne veruju u „dobro se nagrađuje dobrim, a zlo se susreće sa zlim“ zbog ateističke indoktrinacije KPK. Čak i pored simpatija prema Falun Gongu, nisu se usudili da napuste organizacije KPK zbog straha od odmazde režima.
Ovo je ozbiljan problem. Hiljadama godina, bilo je bezbroj priča, romana, drama i ličnih iskustava koja svedoče o nebeskom principu da se „dobro nagrađuje dobrim, a zlo se susreće sa zlim“. Ali u poslednjih nekoliko decenija, KPK je isprala mozak ljudima da veruju da će svako ko ne sluša KPK biti uništen i da će samo sledbenici KPK biti zaštićeni. Tokom svojih brojnih političkih kampanja, KPK je raspirivala mržnju prema zemljoposednicima (zemljišna reforma 1950.), kapitalistima (Tri-anti 1951. i Pet-anti 1952.), intelektualcima (Anti-dešnjaci tokom 1957. – 1959.), tradicionalnim vrednostima (Kulturna Revolucija, 1966 – 1976), političke slobode (masakr na Trgu Tjenanmen 1989), Falun Gong (1999 – danas) i mnoge druge. Tužna činjenica je da grupa koja se danas štiti može biti meta sutra. Niko nije bezbedan pod vlašću KPK.
Iako je nakon svake političke kampanje bilo mnogo priča o odmazdi, KPK je koristila sve resurse da to prikrije. Čak ni tajna pogubljenja vođa Crvene garde nakon Kulturne revolucije (napor da se pacifikuju najviši zvaničnici KPK, koji su bili meta u haosu) nisu bila poznata široj javnosti. Kao rezultat toga, obični građani i niži zvaničnici su slepo sledili režim u jednoj kampanji za drugom, ne shvatajući štetu koju su naneli drugima i društvu, niti karmičke dugove koje su sami sebi natovarili.
Misija na našim plećima
Uprkos svim ovim iluzijama i lažima koje stvara KPK, neko treba da ukaže šta se dešava. U priči Hansa Kristijana Andersena o Carevom novom ruhu, to je nevini dečak. U Kini, praktikanti Falun Gonga su ti koji neumorno razotkrivaju istinu, uprkos riziku od gubitka slobode, posla, porodice, pa čak i sopstvenog života.
Među četiri najstarije civilizacije (Mesopotamija, Egipat, dolina Inda i Kina) sačuvana je i do danas se nastavlja samo kineska kultura. Od Laocea do Šakjamunija, od Konfučija do mudraca širom dinastija, prethodne generacije su prenosile civilizaciju hiljadama godina. Ali sada se suočavaju sa eliminacijom od strane ideologije klasne borbe, mržnje, brutalnosti i laži.
Ako ne uspemo da sprečimo KPK ili komunizam uopšte da čine zlo, svet će se brzo pretvoriti u močvaru bez zakona i reda. Misija svih nas u svetu, kako unutar tako i van Kine, je da budemo jasni u pogledu njenog značaja i da ispunimo svoju dužnost, za sebe i buduće generacije.
(Nastaviće se u 3. delu)
