Nakon što sam pročitao novi članak Učitelja „Naša praksa i pojam „religije“, potražio sam na internetu englesku definiciju pojma „religija“. Otkrio sam da ova reč potiče iz francuskog ili latinskog jezika i da se odnosi na „obavezu, vezu, poštovanje“ i život pod monaškim zavetom. Razumeo sam da ove definicije ukazuju na to da je slediti neku religiju znači živeti život u skladu sa njenim doktrinama.
Kao praktikanti Falun Gonga, mi živimo svoje živote u skladu sa principima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti, i poštujemo našeg Učitelja i njegova učenja Velikog Zakona (Dafe). Dakle, na neki način, naša duhovna praksa je u skladu sa najranijom definicijom pojma religija. Razlika je u tome što mi nemamo verske organizacije, crkve ili hramove, i kultivišemo se u regularnom društvu. Naš duhovni put sledi „Veliki put bez forme.“
Kako je onda fraza „zong điao“ (religija) na kineskom ušla u upotrebu? Na samom početku, u drevnoj Kini, to se odnosilo na oblik klanovskog sistema (zasnovan na poslušnosti i lojalnosti prema starijima) za moralno vođstvo. Prema vikipediji, „zong jiao“ je prevedeno kao „religija“ u sporazumu između Japana i Nemačke u 19. veku, a njegova upotreba se kasnije proširila širom Kine.
Sa transformacijom zapadnih religija (kao i nekih istočnih), konotacija verske prakse postala je ograničenija, a tendencija ljudi da se fokusiraju na forme, protokole i rituale postala je način života u društvu. Kada se govori o religiji, ljudi pomisle na crkve, hramove, oblike bogosluženja, molitve, pojanje, monašenje i druge ceremonijalne oblike. Zbog dramatičnih promena koje su se desile u modernim religijama i promovisanja ateizma Komunističke partije Kine među svojim građanima, reč „religija“ u Kini je poprimila prilično negativno značenje u glavama ljudi.
Neki ljudi možda doživljavaju Falun Gong kao religiju, ali kao kultivatori, svi razumemo da je naša praksa kultivacija uma i tela zasnovana na univerzalnim principima Istinitosti-Blagosti-Trpeljivosti. Prilagođavamo se svakodnevnom životu koliko god je to moguće, dok se kultivišemo. Ne postajemo monasi ili monahinje, niti živimo u hramovima ili manastirima, već se fokusiramo na negovanje našeg srca i moralnog karaktera. Celokupno društvo, uključujući naše porodično okruženje i naša radna mesta, je naše mesto za vežbu, a takva kultivacija nam omogućava da ostvarimo svoje istorijske misije u najvećoj mogućoj meri.
