Pozdrav, poštovani Učitelju! Pozdrav, kolege praktikanti!
Želim da izvestim Učitelja o svojim nedavnim iskustvima kultivacije i da ih podelim sa vama.
Eliminisanje borbenosti i sebičnosti dok radim u medijima
U početku, kada sam počela da radim u medijima, činilo mi se da nema mnogo izazova za šinšing (karakter). Međutim, kada se osvrnem, shvatam da ih je bilo – samo što ih nisam dobro prolazila. Umesto toga, odbacila sam prilike da pomognem drugim praktikantima da napreduju u kultivaciji i, zbog toga sam im stvorila nevolje. Najviše mi je smetalo kada su mi kolege dodeljivali zadatke. Čak i kad se radilo o običnom razgovoru među praktikantima, ja ne bih imala nimalo trpeljivosti. Ponekad bi jedna jedina primedba sve prekinula, a moj stav je bio loš.
Koleginica mi je jednom rekla da je potrebno urediti još jednu stranu pre izdavanja. Osećala sam da to nije moja odgovornost, pa sam rekla: „Da li tražiš da ja to uradim?“ Ona ima dobru narav, nije odgovorila i jednostavno je otišla. Odmah sam shvatila da je moj stav bio neprikladan. Čak i ako sam smatrala da to nije moja odgovornost, ipak je trebalo da budem ljubazna prema ljudima i da objasnim stvari pristojno. Shvativši svoju grešku, trebalo je da kažem: „Žao mi je, nisam imala dobar stav.“
Pošto nisam prošla taj test šinšinga, ubrzo sam naišla na drugi. Bilo je problema sa tekstom na stranici za koju sam radila raspored. Menadžer je zamolio kolegu da pozove glavnog urednika u vezi sa tim. Kolega je predložio da ja umesto njega obavim poziv, što me je navelo da se osetim kao da mi se naređuje. Odgovorila sam: „Ne, neću da zovem!“ Pomislila sam: „Čini se da ovde svi jedva čekaju da se ponašaju kao šefovi ili menadžeri, uvek dodeljujući posao nekom drugom. Kao starija zaposlena, ja tebi ne bih naređivala, a ti sada meni govoriš šta da radim. Zašto mi se stalno dešavaju ove neprijatne stvari?“ Još uvek to nisam shvatila.
Nekoliko dana kasnije, nedostajalo je članaka za stranicu koju sam pripremala za melburnške novine. Koleginica je primetila da moja stranica izgleda prazno i ponudila mi je pola svoje sekcije. Odgovorila sam: „Ne želim. Ako je prazno, reci glavnom uredniku.“ Pomislila sam: „Ako bih uzela njenu sekciju, morala bih ponovo da preuređujem stranu koju sam upravo završila.“ Ona je rekla: „Neću da zovem glavnog urednika.“ Pomislila sam: „Dobro, ako ti nećeš ništa da kažeš, to je tvoj izbor.“ Smatrala sam da ove stvari zaista treba da uredi glavni urednik. Šta god oni žele da uključe, ne bi trebalo da odlučujemo sami. Ako bi bilo neprikladno, naš trud bi bio uzaludan i mogli bismo biti kritikovani. Nisam imala mnogo strpljenja niti sam mislila da treba da objašnjavam šta mislim. Stalno sam mislila da bi to trebalo da bude zdrav razum. Još uvek nisam prošla šinšing test.
Pošto sam slična iskustva imala tri puta u poslednje vreme, pitala sam se da li je to zato što praktikanti govore previše ležerno, ili je to bilo zato što ja nisam uzimala u obzir osećanja drugih ljudi kada sam govorila, te moj stav i ton nisu bili ljubazni. Da li bih se ovako ponašala prema kolegama da radim u običnoj kompaniji? Bilo je vreme da ovo pitanje shvatim ozbiljno.
Učitelj je rekao:
,,Kada se dijele radne obveze postojat će oni koji nadgledaju druge i oni koji su nadgledani. Međutim, vi se ljutite kada netko pokušava rukovoditi ili vas usmjeriti. (Učitelj se smije) Iskreno rečeno, kada bi svi vi iz dubine srca željeli da ove novine budu uspješne, onda vam ne bi bilo važno s kakvim tonom vam se netko obratio, tko upravlja ili kome ste podređeni.
Kada su Dafa učenici zajedno, često je ono što najmanje možete podnijeti to da vam netko odredi da nešto uradite. Ali kada radite u svakodnevnom društvu u nekom poduzeću, onda uradite sve što vam vaš šef kaže; na koji god način vam ta svakodnevna osoba naredi, vi to ispunite. Onda kako to da ne funkcionira na isti način s našim stvarima? “(,,Fa predavanje na sastanku Epoch Timesa”, prevod na hrvatski jezik)
Primetila sam da mnoge moje kolege imaju tendenciju da dodeljuju posao drugima, zbog čega se ponekad osećam neadekvatno. Ovo zapravo odražava moj proračunat način razmišljanja i moj snažan osećaj samozaštite. Često se suprotstavljam bez prostora za pregovore i objašnjavam da to nije moja odgovornost i da ja ne dodeljujem posao drugima. Ova sklonost bi mogla da me navede da reagujem naglo i da govorim oštro, što odražava moju vezanost za borbenost.
Nedavni incident je razotkrio moju sebičnost. Jednog dana, direktor me je pozvao i rekao da neko dolazi u kancelariju da nešto kupi. Pitao me je da li bih mogla da napustim kancelariju nakon završetka slanja ispravnih misli, i složila sam se, pošto je to bilo moje uobičajeno vreme za odlazak. Takođe sam rekla direktoru da je još jedna praktikantkinja u kancelariji. Nakon poziva, rekla sam toj praktikantkinji da će neko doći da obavi kupovinu. Međutim, nisam joj izričito predložila da jede ranije kako bi osigurala da kancelarija ne ostane prazna kada mušterija stigne. Osećala sam da nije na meni da joj diktiram vreme obroka.
Gledajući unazad, ova indirektnost podseća na određene navike u kulturi Komunističke partije Kine – gde su uputstva implicirana umesto jasno izrečena, ostavljajući drugima da tumače značenje. Pošto je ona odrasla izvan Kine, nije shvatila aluziju. Ostala je zauzeta dok nisam završila sa slanjem ispravnih misli. Zatim me je pitala kada ću otići, a ja sam odgovorila da ću otići odmah. Odlučila je da stavi broj telefona na vrata, a zatim da ode i pojede nešto.
Posle nekoliko minuta, proverila sam vreme i videla da je prošlo vreme kada je taj klijent trebao da bude u kancelariji. Druga praktikantkinja takođe još nije otišla da jede (ja sam i dalje gledala ka spolja). Zabrinula sam se da bi se klijent mogao pojaviti baš kada sam ja htela da odem, trošeći mi vreme, pa sam brzo zaključala vrata i otišla. Kada je lift stigao, izašle su dve osobe. Pretpostavila sam da su došle da kupe stvari, ali to nije bilo važno; mogle su da kontaktiraju praktikantkinju koja je izašla.
Izašla sam iz lifta i krenula ka železničkoj stanici, govoreći sebi: „Nemoj da me zoveš… druga praktikantkinja može to da reši. Nema potrebe da mene mučiš.“ Tek što sam stigla na stanicu, telefon je počeo da mi zvoni – zvala je praktikantkinja, a već je bilo nekoliko propuštenih poziva. Rekla je: „Moraš da se vratiš.“ Promrmljala sam u sebi: „Zar ne možeš da rešiš tako malu stvar?“ i pitala zašto. Rekla je: „Čak i ako se vratim u kancelariju, ne mogu ništa da prodam. Nisam ponela ključeve.“
Morala sam da se vratim. Nisam želela da trošim svoje vreme, ali sam na kraju potrošila još više vremena. Dok sam hodala ka kancelariji, osećala sam mešavinu bespomoćnosti i gorčine. Istinski sam shvatila kako je čovek nebitan i da samo Učitelj ima konačnu reč. Učiteljevi mudri aranžmani razotkrili su moju sebičnost. Zaista sam se stidela svoje sebičnosti i u sebi sam odlučila da ću sledeći put biti bolja.
Eliminisanje želje za udobnošću
Kada sam još uvek živela u Kini, posetila me je rođaka iz Australije. Pitala sam je da li je videla mnogo ljudi kako vežbaju Falun Dafa vežbe u parkovima u Australiji. Rekla je da je videla samo nekoliko. To me je iznenadilo – tako slobodno mesto, a vežba samo nekoliko ljudi.
Često sam čula praktikante kako pričaju o svojim iskustvima odlaska u park blizu Opere, gde objašnjavaju istinu o progonu kineskim turistima i vežbaju vežbe. Njihove priče su me inspirisale i počela sam da osećam da i ja treba da idem tamo. Imala sam slobodno vreme subotom. Ako Tian Guo Marching Band nije imao aktivnosti, obično sam subotom išla na časove flaute ili vežbala kod kuće, posebno tokom pandemije COVID-19. Vremenom sam postepeno počela da se opuštam subotom.
Vežbam svakog jutra na obližnjem vežbalištu. Subotom nas je najviše troje. Ako ne dođem, činiće se da još manje ljudi vežba, što bi ljudima moglo ostaviti negativan utisak. Zbog toga sam se osećala pomalo tekobno i nisam bila sigurna šta da radim. Da bih uravnotežila oboje, mogla sam prvo da vežbam blizu svog mesta, a zatim da odem do Opere da vežbam. Iako bi mi raspored bio jednako tesan kao radnim danom, bilo bi izvodljivo. Samo sam razmišljala o tome, ali nisam ništa preduzela.
Jedne subote sredinom avgusta, vratila sam se kući nakon što sam odradila vežbe blizu svog mesta stanovanja i pomislila sam da odem u park blizu Opere – vreme je bilo lepo i mislila sam da će tamo biti mnogo praktikanata. Dok sam prala šolje i spremala se za doručak, slučajno sam udarila šoljom o posudu za mleko – obe su bile od porculana – i to je proizvelo glasan zvuk. Meni je to delovalo kao zvono upozorenja i osetila sam da me Učitelj podseća da odem.
Brzo sam završila doručak, poslala ispravne misli, spakovala stvari i krenula. Na moje iznenađenje, kada sam stigla u park, tamo su bile samo tri praktikantkinje. Brzo sam im se pridružila, i baš kad sam počela da radim vežbe, čula sam jednog turistu kako spominje Falun Dafu. Čak je brojao i primetio da nas je četvoro. Hvala Nebesima, došla sam, inače bi ih bilo samo troje.
Jedna praktikantkinja me je pitala da li bih mogla da dolazim svake subote. Složila sam se, pod uslovom da nemam obaveza sa Tian Guo Marching Band. Zahvalila mi se, ali ja sam rekla da nema potrebe da mi zahvaljuje; to je ono što bi trebalo da radim. Razumem da kineskim turistima nije lako da posete Australiju, pa se nadam da će na svakom turističkom punktu videti praktikante i saznati da se Falun Dafa vežba širom sveta.
Učitelj je rekao:
,,U ovom času učenici Dafe treba da idu spašavati ljude, i zato ja pratim kako svako pojedino područje stoji sa objašnjavanjem istine. Neke lokacije za objašnjavanje istine su zbilja odlično obavile posao. Sve je više turističkih grupa iz Kine. Ovo je aranžman da bi ljudi čuli istinu u jednom drugačijem okruženju. Naše lokacije za objašnjavanje istine su, zapravo, linija fronta—linija fronta za objašnjavanje istine.” (,,Fa predavanje na Fa konferenciji Zapada SAD 2013”)
Ja samo radim svoj deo, ispunjavam ono što bi trebalo da radim. Nakon što sam otišla u taj park i vežbala, osećam poseban osećaj mira.
Otpuštanje ličnog interesa
Pre nego što smo napustili Kinu, želeli smo da sredimo svu našu domaću imovinu, ali se moj svekar i svekrva nisu složili. Pokušali smo da se držimo standarda praktikanata i poštovali smo njihove želje. Prošlo je dvadeset godina, a nedavno, zbog rušenja imovine, moramo da pripremimo razna dokumenta – poput punomoćja – što košta i novca i vremena. Postalo je veoma mučno i imali smo neku ogorčenost.
Osećali smo se odvojeno od materijalnih interesa, ali ova situacija je ponovo pokrenula tu vezanost i osećali smo se ogorčeno. Stare pritužbe su ponovo isplivale. Tokom svih ovih godina, nismo imali nikakvu korist od imovine, a sada smo morali da platimo za papirologiju. Kada sam se borila da pustim stvari, ponekad sam razmišljala da se nosim sa njima na običan način, ali to se činilo pogrešnim – kao da smo obični ljudi, ili čak manje od običnih. Mi smo kultivatori i moramo slediti Učiteljeva učenja.
Jednog dana, dok sam učila Fa, ponovo me je prosvetlilo Učiteljevo učenje: „Kad drugi ugroze ono što predstavlja tvoj interes nećeš se nadmetati i boriti se za njega kao drugi.“ (,,Predavanje 8, Džuan Falun”)
Oni koji uzimaju koristi su upravo ljudi koji su nam najbliži i koji su bili dobri prema nama. Ne smemo se svađati sa njima.
Nakon svih ovih godina u Australiji, zarađujemo dovoljno za život. Samo nismo eliminisali naše vezanosti. Moram se aktivno kultivisati, i samo otpuštanjem slave, dobitka i ćinga (emocije) mogu se vratiti kući sa Učiteljem.
Moji svekar i svekrva su se preselili u Sidnej da žive sa nama pre više od deset godina. Pokrivali smo sve njihove dnevne troškove, davali im novac tokom Nove godine i drugih praznika, kupovali poklone i vodili ih na posebne obroke. Sve ovo smo radili dobrovoljno, jer smatramo da je to odgovornost deteta. Međutim, kada traže od nas da kupimo ovo ili ono, tada nam bude neprijatno. Verujem da kada drugi žele da učine dobre stvari za mene, ja se nadam da to će to uradiri na način koji ja volim – to je ono što ja osećam da se zaista računa kao dobro prema meni. Slično tome, kada ja želim da budem dobra prema drugima, sklona sam da to radim na način koji ja volim, a ne na način koji oni preferiraju. Iz moje perspektive, ovaj pristup nije zaista obziran; on je egocentričan i ne znači ostavljanje sopstvenih interesa po strani. Da bismo zaista bili dobri prema drugima, trebalo bi da se trudimo da to radimo na način koji njima odgovara.
Od srca ću slediti Učiteljeva učenja i marljivo se kultivisati.
Hvala, Učitelju! Hvala, praktikanti!
(Odabrani tekst predstavljen na Fa konferenciji u Australiji 2025.)
